Године крхког мира и суживота у БиХ врло често су нарушаване у последњој деценији, што потврђују и графити који су пре неког времена осванули на зидовима у Поточарима (Република Српска). Да су Срби нацртали графите у славу генерала Младића или председника Караџића, настала би ураганска бука. Али пошто је на снази систем двојних аршина, тражећи повод да провоцирају, Бошњаци потурају под нос Србима, на српској земљи, једног од најозлоглашених злочинца у минулом рату.
Имају ли Бошњаци под плаштом Сребренице, о којој још увек не знамо праву истину, право да раде шта им падне на памет, а да за то никоме не полажу рачуне? Или, их можда на неки начин полажу само онима од којих добијају лажна обећања о њиховој држави у срцу Европе. Морају ли Срби да ћуте и да на својој земљи гледају славоспеве о Насеру Орићу, осуђеном (додуше минимално и симболички) ратном злочинцу коме се није указала могућност да их све побије?
Когод да је одговоран за овај у најмању руку непримерен акт наноси велику штету свим заједницама у БиХ. То је заправо политика коју млади Бошњаци још не уочавају или једноставно не желе да виде. Последњих неколико година доста се причало о бошњачком идолу Насеру Орићу и некако стекао се утисак да су и сами Бошњаци почели да схватају тежину злочина које је он починио у Сребреници и суседним општинама.
Данас видимо да слика изгледа нешто другачије, посебно када су у питању млађи нараштаји. Они који нису били у ситуацији да осете крв на својим рукама као да дубоко пате због тога и шаљу јасну поруку какву будућност желе и где себе виде у њој.
Починиоци овог дела који приписују српску земљу Насеру Орићу морали би да знају да она понајмање припада њему. Уместо претензија на српску земљу, уз Орићево име требало би да стоје називи десетине спаљених српских села, и имена стотина побијених, прогнаних и ојађених српских породица.
Јасно је да се овде не ради о Насеру Орићу као појединцу, јер њему ће историја пресудити и ставити га на место које му припада, а то је свакако са водећим злочинцима двадесетог века. Питање скоро двадесет и пет туробних година након престанка рата сасвим је другачије. Оно се само намеће и посвећено је младим бошњачким нараштајима који нису учествовали у рату а, гле чуда, већ знају да глорификују злочин и починиоце истог.
Оправдано, постоји страх да се млади Бошњаци идентификују са онима који су починили најтежа кривична дела мимо свих обичаја и правила ратовања, страх да ће ти нови нараштаји, чим се укаже прилика узети пушку у руке и под једном заставом заједно са својим идолом кренути у походе на своје комшије.
То је пут који бошњачку заједницу неће одвести нигде. Пут којим се неће и не могу спрати трагови крви са руку оних којима данас кличу млади бошњачки нараштаји.
Ако је бошњачком народу заиста стало до помирења и до суживота са Србима онда је неминовно да својим младим покољењима дају много реалнију слику о дешавањима током рата него што су то чинили до сада. У супротном, ако не будемо учинили све да се страсти смире уместо да се усковитлају, крвави пир може нас задесити опет, са несагледивим последицама. Зато је права порука јасна: оставите Орића историји, оставите га суду који једног дана чека њега и све оне чије су руке огрезле у крви, суду који неће моћи избећи и чија ће казна бити одмерена тежином злочина које је починио.
Оправдано, постоји страх да се млади Бошњаци идентификују са онима који су починили најтежа кривична дела мимо свих обичаја и правила ратовања, страх да ће ти нови нараштаји, чим се укаже прилика узети пушку у руке и под једном заставом заједно са својим идолом кренути у походе на своје комшије.
То је пут који бошњачку заједницу неће одвести нигде. Пут којим се неће и не могу спрати трагови крви са руку оних којима данас кличу млади бошњачки нараштаји.
Ако је бошњачком народу заиста стало до помирења и до суживота са Србима онда је неминовно да својим младим покољењима дају много реалнију слику о дешавањима током рата него што су то чинили до сада. У супротном, ако не будемо учинили све да се страсти смире уместо да се усковитлају, крвави пир може нас задесити опет, са несагледивим последицама Зато је права порука јасна: оставите Орића историји, оставите га суду који једног дана чека њега и све оне чије су руке огрезле у крви, суду који неће моћи избећи и чија ће казна бити одмерена тежином злочина које је починио.
ПРИЛОГ
Теза, која се врло често чује из неких кругова на бошњачкој страни, да је Насеру Орићу било суђено, али да је он на крају процеса био проглашен невиним, тако да су оптужбе за ратни злочин против њега (па имплицитно и против Муслиманских снага у сребреничкој енклави) без доказа, без икаквог је основа. То је само површан и лаички утисак са суђења Насеру Орићу, и то је нешто што би могли прихватити само они који се нису потрудили да проуче оптужницу и пресуду. Пре свега, што се оптужнице тиче, она је ограничена на безначајно уски сегмент Орићевих активности током постојања енклаве којом је између 1992. и 1995. командовао. И најнепристрасније претресно веће по процесним правилима може да пресуђује само по оним тачкама које су наведе у оптужници и само у вези са онаквим доказима какве је тужилаштво одлучило да му предочи. Свако ко оде на интернет сајт ICTY и провери релевантну документацију, видеће да је оптужница подигнута против Насера Орића и материјално и временски била смешно ограничена, одприлике као да је Хитлер био ухапшен после Другог светског рата и да је у Нирнбергу био оптужен само за кршење саобраћајних прописа.
Да је на крају процеса Насер Орић био практично ослобођен чак и по таквој ограниченој оптужници, формално је делимично тачно. (Делимично, зато што је добио две године затвора, што је краће од времена које је провео у притвору па је зато одмах био пуштен.) Али битно је да се истакне разлог који је веће навело за такву пресуду. Разлог није да се злочини нису догодили, да Муслиманске снаге из Сребренице нису убијале и мучиле српске цивиле, или да нису нападале и разарале околна српска села. Разлог је чисто техничке природе: веће је стало на становиште да тужилаштво није успело да докаже везу између Орића и тих злочина, одн. да он није имао адекватне командне ингеренције да њихово извршење нареди или спречи, или да накнадно казни починиоце. Тај закључак је врло дискутибилан, али овде није место да се о томе расправља. Довољно је истаћи да је веће у својој оцени доказног материјала закључило у начелу да су се злочини против српског становништва свакако догодили, и да представљају тешко кршење правила и обичаја рата. Свако, ко има интернет, то може лако проверити на сајту трибунала, а да би им помогли, ми овде наводимо неке од параграфа из пресуде где претресно веће то недвосмислено потврђује.
Прича, да је формално ослобађање Насера Орића у жалбеном поступку од кривице по тачкама оптужнице која је била подигнута против њега једнако екскулпацији Муслиманске стране, одн. да је Хашки трибунал закључио да се током ратног сукоба никакви злочини Муслиманске стране против српског становништва у и око Сребренице нису догодили, без икаквог је основа и она се лако може оповргнути.
- I. Општи део
пар. 355-356 [Уопштено]
пар. 357 [Услови у притворским објектима]
пар. 358-365 [Сребреница—полицијска станица]
пар. 366-376 [Зграда иза Скупштине општине]
пар. 377 [Сребреничка болница]
- II. Убиство
пар. 378-384 [Драгутин Кукић]
пар. 385-390 [Јаков Докић]
пар. 391-395 [Драган Илић]
пар. 396-400 [Милисав Миловановић]
пар. 401-405 [Костадин Поповић]
пар. 406-411 [Бранко Секалић]
III. Сурово поступање
- A. Сребреница—Станица полиције, септембар-октобар 1992
пар. 412-419 [Недељко Родић]
пар. 420-425 [Славољуб Жикић]
пар. 426-430 [Зоран Бранковић]
пар. 431-435 [Невенко Бубан]
пар. 436-440 [Веселин Шарац]
- Б. Сребреничка Полицијска станица и зграда иза Скупштине општине, децембар 1992-март 1993
пар. 441-450 [Илија Ивановић]
пар. 451-456 [Ратко Николић]
пар. 457-463 [Радо Пејић]
пар. 464-469 [Станко Митровић]
пар. 470-474 [Миле Трифуновић]
- IV. Безобзирно уништавање градских и сеоских насеља које не оправдава војна неопходност
пар. 590 [Општи део]
А. Ратковићи, Горњи и Дучићи
пар. 596-608 [Напад 21 јуна 1992]
- Б. Брадевина
пар. 609-619 [Напад 27 јуна 1992]
- Ц. Јежестица
пар. 622-633 [Напад 8 августа 1992]
- Д. Факовићи и Дивовићи
пар. 636-645 [Напад 5 октобра 1992]
- E. Бјеловац и Сикирћ
пар. 648-658 [Напад 14-19 децембра 1992]
- Ф. Кравица, Шиљковци и Јежестицапар. 661-676 [Напад 7 & 8 јануара 1993]
.
ПРИЛОГ
Теза, која се врло често чује из неких кругова на бошњачкој страни, да је Насеру Орићу било суђено, али да је он на крају процеса био проглашен невиним, тако да су оптужбе за ратни злочин против њега (па имплицитно и против Муслиманских снага у сребреничкој енклави) без доказа, без икаквог је основа. То је само површан и лаички утисак са суђења Насеру Орићу, и то је нешто што би могли прихватити само они који се нису потрудили да проуче оптужницу и пресуду. Пре свега, што се оптужнице тиче, она је ограничена на безначајно уски сегмент Орићевих активности током постојања енклаве којом је између 1992. и 1995. командовао. И најнепристрасније претресно веће по процесним правилима може да пресуђује само по оним тачкама које су наведе у оптужници и само у вези са онаквим доказима какве је тужилаштво одлучило да му предочи. Свако ко оде на интернет сајт ICTY и провери релевантну документацију, видеће да је оптужница подигнута против Насера Орића и материјално и временски била смешно ограничена, одприлике као да је Хитлер био ухапшен после Другог светског рата и да је у Нирнбергу био оптужен само за кршење саобраћајних прописа.
Да је на крају процеса Насер Орић био практично ослобођен чак и по таквој ограниченој оптужници, формално је делимично тачно. (Делимично, зато што је добио две године затвора, што је краће од времена које је провео у притвору па је зато одмах био пуштен.) Али битно је да се истакне разлог који је веће навело за такву пресуду. Разлог није да се злочини нису догодили, да Муслиманске снаге из Сребренице нису убијале и мучиле српске цивиле, или да нису нападале и разарале околна српска села. Разлог је чисто техничке природе: веће је стало на становиште да тужилаштво није успело да докаже везу између Орића и тих злочина, одн. да он није имао адекватне командне ингеренције да њихово извршење нареди или спречи, или да накнадно казни починиоце. Тај закључак је врло дискутибилан, али овде није место да се о томе расправља. Довољно је истаћи да је веће у својој оцени доказног материјала закључило у начелу да су се злочини против српског становништва свакако догодили, и да представљају тешко кршење правила и обичаја рата. Свако, ко има интернет, то може лако проверити на сајту трибунала, а да би им помогли, ми овде наводимо неке од параграфа из пресуде где претресно веће то недвосмислено потврђује.
Прича, да је формално ослобађање Насера Орића у жалбеном поступку од кривице по тачкама оптужнице која је била подигнута против њега једнако екскулпацији Муслиманске стране, одн. да је Хашки трибунал закључио да се током ратног сукоба никакви злочини Муслиманске стране против српског становништва у и око Сребренице нису догодили, без икаквог је основа и она се лако може оповргнути.
- I. Општи део
пар. 355-356 [Уопштено]
пар. 357 [Услови у притворским објектима]
пар. 358-365 [Сребреница—полицијска станица]
пар. 366-376 [Зграда иза Скупштине општине]
пар. 377 [Сребреничка болница]
- II. Убиство
пар. 378-384 [Драгутин Кукић]
пар. 385-390 [Јаков Докић]
пар. 391-395 [Драган Илић]
пар. 396-400 [Милисав Миловановић]
пар. 401-405 [Костадин Поповић]
пар. 406-411 [Бранко Секалић]
III. Сурово поступање
- A. Сребреница—Станица полиције, септембар-октобар 1992
пар. 412-419 [Недељко Родић]
пар. 420-425 [Славољуб Жикић]
пар. 426-430 [Зоран Бранковић]
пар. 431-435 [Невенко Бубан]
пар. 436-440 [Веселин Шарац]
- B. Сребреничка Полицијска станица и зграда иза Скупштине општине, децембар 1992-март 1993
пар. 441-450 [Илија Ивановић]
пар. 451-456 [Ратко Николић]
пар. 457-463 [Радо Пејић]
пар. 464-469 [Станко Митровић]
пар. 470-474 [Миле Трифуновић]
- IV. Безобзирно уништавање градских и сеоских насеља које не оправдава војна неопходност
пар. 590 [Општи део]
А. Ратковићи, Горњи и Дучићи
пар. 596-608 [Напад 21 јуна 1992]
- B. Брадевина
пар. 609-619 [Напад 27 јуна 1992]
- C. Јежестица
пар. 622-633 [Напад 8 августа 1992]
- D. Факовићи и Дивовићи
пар. 636-645 [Напад 5 октобра 1992]
- E. Бјеловац и Сикирћ
пар. 648-658 [Напад 14-19 децембра 1992]
- F. Кравица, Шиљковци и Јежестица
par 661-676 [Напад 7 & 8 јануара 1993]