Поред Тукидидове замке, у употребу ће ускоро вероватно ући и појам Сребреничке замке
Најзначајнија вест у вези са Сребреницом ове године је изјава бившег тужиоца Хашког трибунала Џефрија Најса која баца ново светло на закулисану позадину сребреничке операције. Повезивањем Најсових тврдњи са другим подацима могли би се извући врло значајни закључци о позадини догађаја који су се у јулу 1995. године одиграли у Сребреници.
Најс је своју изјаву дао у интервјуу емитованом 29. марта 2023. године на босанскохерцеговачкој емисији телевизије Н1. На питање водитеља, „Да ли је тачно да је неко од међународних дужносника рекао Милошевићу, уочи пада Сребренице, уочи геноцида, да снаге Војске Републике Српске могу ући у Сребреницу и да неће бити никакве интервенције НАТО или УН-а,“ Најс је одговорио следеће:
“То је кључно питање, на које треба дати одговор, како бисмо за собом оставили тачан историјат патње људи из Сребренице. То је питање на којем ја и други још радимо, да добијемо одговор пре него што премину сви који би требали имати релевантна сазнања. Јасни докази из докумената Стејт Департмана су да је 28. маја био постигнут споразум између Америке, Велике Британије, Француске и можда још једне земље“, казао је Најс.
Најс затим појашњава садржај тог “тихог споразума”:
“То је тихи, прећутни споразум да неће бомбардовати у одбрану Сребренице. Исти споразум се спомиње поново у документу Стејт Департмана следећи дан, уз потпис председника Клинтона. У шест седмица које су уследиле од тог дана и Младићевог уласка у Сребреницу нема доказа да се тај споразум изменио. Ми само знамо да тај споразум није био пренет Холандском батаљону или босанским муслиманима“.
Најс затим износи тврдњу да је 11. јула холандски батаљон узалуд очекивао бомбардовање српских положаја.
“Следеће што знам је да на захтев за ваздушну подршку 10. јула, генерал НАТО-а (Бернар) Жанвије није одговорио. У јутро, 11. јула, Холандски батаљон је очекивао десетине бомбардера који ће напасти идентификоване локације. Ниједан се није појавио. Тако да, када је Младић ушао у град није гледао горе, јер је знао да не мора!“
Да ли је сходно Најсовом исказу Војсци Републике Српске била постављена клопка, да без очекивања значајног отпора тада уђе у Сребреницу? Заузимање Сребренице од стране ВРС је било нужни предуслов за накнадну инсценацију „геноцида.“
Такав би се закључак могао извести, уколико би пошли од претпоставке да је наведени договор постојао на начин како га описује Џефри Најс, мада се он ограђује да нема сазнања о томе да ли је садржина тог договора била пренета Милошевићу или Младићу, и на који начин. Поред овога, ваља додати и то да Најс уз ову изјаву не обелодањује документа на основу којих гради своју причу, нити су та документа за сада доступна на сајту Стејт Департмана. То значи да ми не знамо да ли је Најсово тумачење исправно, чак и ако не би доводили у сумњу постојање тих докумената. Сваком ко је био у Хашком трибуналу и ко је тамо био у додиру са Најсом или имао прилику да посматра његово понашање, то је довољно за опрез.
Али уколико би се допустило да је Најс на трагу стварних догађаја, одговор би гласио „да,“ српска страна је могла бити увучена у клопку. Та клопка би се по последицама могла упоредити са лажним уверавањима америчке амбасадорке у Багдаду Садаму Хусеину да Сједињене Државе немају став у вези са Садамовом намером да изврши инвазију Кувајта.
На нешто слично Најсовој тврдњи по свему судећи алудирао је и француски генерал Филип Моријон, својевремено командант мировних снага УН у Босни, када је као сведок на суђењу Слободану Милошевићу изјавио дословце да је по његовом мишљењу српски командант генерал Младић „у Сребреници ушетао у клопку.“ Затим је знаковито додао да је инсценација сребреничких догађаја „служила вишим интересима који су се налазили у Сарајеву и Њујорку…“ (Тужилац против Милошевића, Транскрипт, 12. фебруар 2004, стр. 32029). Пропустио је да спомене Париз, али то је разумљиво зато што је он француски генерал.
Моријоново сведочење тада деловало је врло тајанствено али сада, ако би се посматрало у комбинацији са Најсовом изјавом, поприма дубље и разумљивије значење.
Моријон никада није разјаснио своје речи изговорене на суђењу Милошевићу, али њихово природно тумачење није тешко одгонетнути.
Утисак да се ради о клопци, или у сваком случају о знатно унапред испланираној и пажљиво искоординисаној операцији, појачава Најсова тврдња да је наводни договор о непредузимању војних дејстава да би се онемогућио српски улазак у Сребреницу био постигнут још крајем маја 1995. године. Наведени временски оквир је значајан. То би било на око шест недеља пре почетка сребреничке операције ВРС, дакле када напад на заштићену зону још није био активно разматран, мада је постојао архивирани план Криваја-95 за сужавање енклаве на градску зону Сребренице. Српска страна је одлуку да се неутралише сребреничка база 28. дивизије Армије БиХ донела и активирала план Криваја-95 тек после 26. јуна 1995, након што су муслиманске снаге из Сребренице извршиле препад на оближње српско село Вишњицу, које су спалили и опљачкали, а мештане који нису успели да се склоне побили.
Сагледавањем целокупних околности, појављује се према томе могућност да је Најс можда нехотице разоткрио више него што је намеравао, а то је да је постојала намера да српски напад на Сребреницу буде индукован, и то баш тада. По Најсу, у Западним круговима подстицај за инсценацију Сребренице (одлука о нереаговању) био је разматран на бар неколико недеља пре него што је српско руководство донело одлуку да Сребреницу нападне, што се најзад догодило када је провокацијом Армије БиХ у Вишњици исцрпљено његово стрпљење. Мамац нереаговања био је пуштен пре него што је ВРС активирала већ постојеће планове да заузме Сребреницу, а напад на српско село Вишњицу послужио је као згодан повод. Уколико је ово тачно, то би имало значајне импликације и у односу на извршење ратних злочина над ограниченим бројем заробљеника, тек довољно да би се створила илузија о „геноциду.“ У даљњем току догађаја то је вишеструко политички користило искључиво организаторима ове „клопке,“ а то би могла да буде само Западна коалиција.
Узгред, Најс нетачно тврди да уопште није било ваздушних удара по српским снагама. Изведен је један ограничени напад такве врсте 10. јула и том приликом било је оштећено неколико возила ВРС.
Зашто Најс ово открива тек сада? Његова наводна брига за допуњавање историјске грађе пре него што помру сви актери може се без дилеме одбацити као неискрена.
На питање о избору тренутка за сада није могуће дати поуздан одговор. Назнака одговора на то питање можда се налази у општем смеру у коме Најсова прича иде, а то је понављање једног од основних елемената стандардног сребреничког наратива. Та прича се своди на основну тезу да је пропуст Западних сила да адекватно и на време реагују у Сребреници наводно погодовао извршењу бројних злочина, укључујући и „геноцид.“ Ту можда лежи одговор на питање зашто Најс баш сада и на овакав начин проблематизује одлуку Западних сила у мају 1995. да неће реаговати у случају српског напада на Сребреницу. Рециклирање те старе тезе сребреничког пропагандног наратива данас могло би се повезати са плановима Запада у односу на ситуацију у Украјини. Време ће показати, али могуће је да се припрема терен за теренско ангажовање снага НАТО пакта да се овог пута, барем у Украјини где локалне снаге очигледно нису способне да за рачун Запада постигну војну победу, благовременом интервенцијом спречи „геноцид.“ Оптужница Међународног кривичног суда у Хагу против председника Путина за присилно премештање деце у Украјини уствари је недовршена оптужница за геноцид, у смислу члана 2(е) Конвенције, и у одговарајућем тренутку оптужница се лако може проширити да би добила и формално геноцидну димензију.
Са одговорног историографског становишта, Најсове тврдње не могу бити некритички прихваћене без увида у изворна документа на која се он позива. Али укрштањем са неспорно провереним чињеницама, као што је сведочење генерала Моријона, ипак се може доћи до солидних закључака. Поред осталог, треба узети у обзир и једну чудну хронологију потеза непосредно после пада Сребренице, средином јула 1995. Та хронологија посредно поткрепљује утисак да Најсове тврдње нису без основа.
Детаљна анализа ових околности налази се на интернет презентацији Историјског пројекта Сребреница.
Каква би хипотеза могла да објасни најбоље следећи редослед догађаја?
„17. јули 1995: У необјашњиво незапаженом интервјуу француском недељнику „Le point“ од 26. маја 2008. главни истражитељ МКТБЈ Жан-Рене Руез открива знаковити след догађаја који остаје без икаквог смисла без хипотезе предзнања и саучествовања од стране његових надређених у Хашком трибуналу, или њихових надређених. Руез изјављује да је већ 17. јула, дакле док се јавно само нагађало о не утврђеном броју „несталих,“ а о „геноциду“ још није било ни помена, од својих шефова у Хагу добио налог да се припреми за пут у Босну, где ће му задатак бити да истражи и документује „злочин великих размера“.
„20. јули, 1995: Истражитељ Руез стиже у Тузлу да отвори истрагу.
„24. јули, 1995: Тим Бучер (Tim Butcher) у лондонском Daily Telegraph-у објављује текст под насловом „Српска зверства недоказана“. То је интервју са перуанским дипломатом Хенри Виландом (Henry Wieland), Комесаром УН за људска права који је претходних пет дана провео у Тузли разговарајући са великим бројем међу око 20.000 избеглица из Сребренице који су се ту стекли. Виландов налаз Бучер преноси овако: ‘После пет дана проведених у испитивањима, главни истражитељ Уједињених Нација у вези са наводним кршењем људских права у време пада Сребренице није пронашао ни једног сведока из прве руке који би могао да потврди да је присуствовао неком зверству.’
„25. јули, 1995: Међународни кривични трибунал за бившу Југославију, који је пет дана пре тога Руеза послао у Тузлу да истражи чињенице у вези са евентуалном кривицом, објављује оптужнице против Радована Караџића и Ратка Младића за геноцид, злочине против човечности и друге ратне злочине.
„Значи ли ово да је, од приспећа у Тузлу 20. јула, Руезу за само неколико дана (и то, како се сам изразио, са подршком једне „микро-екипе“) пошло за руком да обави детаљну истрагу и да састави и поднесе извештај Тужилаштву МКТБЈ, са свим потпорним материјалом, на основу чега је већ 25. јула Трибунал имао довољно доказа да Караџића и Младића оптужи за геноцид у Сребреници? То је питање на које немамо прецизан одговор, али питање је умесно и логично. Мада је могуће да је Виланд разговарао искључиво са погрешним особама које нису ништа знале о геноциду, и да зато није био правилно обавештен, чињеница ипак стоји да су Виландова перцепција догађаја и став Трибунала у Хагу, којега је са лица места обавештавао истражитељ Руез, по овом кључном питању били дијаметрално супротни. Да ли су се у том критичном периоду Руезови и Виландови путеви укрстили у Тузли, и да ли су они имали прилику да размене податке и увиде у ситуацију коју су дошли да на лицу места истраже, сваки посебно за своју установу? Нема никаквих сазнања о томе нити до каквих је доказа у том кратком интервалу од приспећа у Тузлу 20. јула могао доћи Руез, а који су били довољно озбиљни и оптужујући да оправдају драстични потез Хашког тужилаштва у односу на Караџића и Младића, и то већ 25. јула. Узгред, тим потезом учешће др Караџића на предстојећим мировним преговорима испред српске стране у БиХ било је практично онемогућено, зато што му је због те оптужнице претила опасност од хапшења на страној територији.
„Да у питању није била непристрасна него – напротив – циљана истрага, у функцији јасно одређене политичке агенде, изричито је потврдио и тадашњи председник Хашког трибунала Антонио Касезе када је изјавио, већ 27. јула 1995, да „подизање оптужнице значи да ова господа [Младић и Караџић] неће моћи да узму учешћа у мировним преговорима…“ (Цитирано у “Karadzic A Pariah, Says War Crimes Tribunal Chief,” ANP English News Bulletin, 27. јул 1995).
„Да рекапитулирамо основне елементе. Изетбеговић 1993. године сребреничким званичницима преноси Клинтонову сугестију да ће интервенција уследити ако 5,000 становника Сребренице буде масакрирано; из заштићене и „демилитаризоване“ енклаве током две наредне, као и претходних година, на оближња српска насеља неуморно се врше оружане провокације које морају кад-тад изазвати реакцију; без обзира на постојање у енклави наоружане војне формације снаге једне дивизије, у јулу 1995. не предузимају се никакве мере да се нападачима пружи отпор, а муслиманској војсци издаје се наређење да уместо борбе иде у пробој, што је једна од најсложенијих и најрискантнијих војних операција; жене и деца концентришу се у Поточарима, готово као мамац српским снагама да из освете изврше покољ; командант Унпрофора, генерал Моријон, хладно констатује да је у Сребреници „Младић ушетао у клопку“; истрага Хашког трибунала, са геноцидним наговештајима, отвара се на само неколико дана после догађаја а знатно пре него што су подаци о његовом обиму и карактеру могли бити икоме познати; пре него што је истрага могла да крене са мртве тачке, против главних актера на српској страни подижу се оптужнице за најтеже злочине; представник друге значајне заинтересоване установе на терену, УН, у исто време тврди да није пронашао никога ко је присуствовао извршењу злочина…“
Овакав сплет и редослед догађаја необјашњиви су без предзнања и без постојања унапред разрађеног плана.
Зато се не може искључити могућност да је поруком да неће интервенисати у случају да српске снаге покрену операцију против енклаве Сребреница, Западна коалиција поставила перфидну клопку војном и политичком руководству Републике Српске. Војне интервенције вредне помена заиста није било, али по српску страну уследиле су неупоредиво озбиљније политичке и моралне последице.
До напада и заузимања Сребренице у одређеном тренутку би несумњиво дошло. Али у време и на начин како се одиграо, испровоциран непосредно муслиманским нападом на село Вишњицу и подстакнут уверавањем Западних сила да ће остати по страни, напад на Сребреницу у јулу 1995. првенствено је одговарао стратешким интересима Западне коалиције.
Образовало се нешто налик на „савршену олују,“ када су се сви параметри поклопили у корист српских противника. Уласком српске војске у Сребреницу могао се одрадити масакр (касније уздигнут на ниво геноцида) који је Клинтон у другој половини 1993. тражио од Изетбеговића, као услов за активно учешће САД у сукобу на страни муслимана. Руководству у Сарајеву није представљало никакав морални проблем да жртвује становништво Сребренице заузврат за подршку која би исход рата могла да промени у његову корист. Инсценацијом хуманитарне кризе огромних размера са средиштем у Сребреници, одвлачила се пажња од неупоредиво веће хуманитарне катастрофе коју ће Запад у сарадњи са Хрватском изазвати три недеље касније, Операције Олуја. Амерички амбасадор у Загребу Питер Голбрајт погодио је тачно у срж када је рекао да „без Сребренице не би било Олује.“
Захваљујући Сребреници, Хашки трибунал је добио свој први озбиљан предмет, који га је политички лансирао и временом са њиме постао једнозначан.
Сви актери осим насамарених Срба, који су из сребреничке игре изашли са хипотеком геноцида, имали су разлоге да буду задовољни.