Циљ невладине организације
Удружење Историјски пројекат Сребреница (Stichting Srebrenica Historical Project), које је основано у Холандији, бави се прикупљањем података о Сребреници за време рата деведестих година у Босни и Херцеговини, али не само у јулу 1995, већ много шире, тј. од 1992 до 1995. године. То значи да ћемо стварати свеобухватну и контекстуалну, а не селективну, евиденцију насиља између заједница у тој области за време рата. Такође, фокусираћемо се и на злочине почињене над српским цивилима, не зато што смо им наклоњени, већ зато што су до сада они били игнорисани. Ми желимо да коригујемо ту равнотежу, али ми нећемо деловати под било каквим идеолошким ограничењима. Крајњи циљ ће бити формирање нечега попут Комисије за истину и помирење у Јужној Африци, са нагласком на истину, која логично треба да дође прва, као предуслов за помирење. То је још један разлог због којега желимо да емпиријски обрадимо до сада занемарене злочине над српским становништвом. Након објективног утврђивања чињеница, наставичемо са истраживањем стратегија помирења.
Основни циљ нашег Пројекта је уздизање изнад политике и пропаганде и стварање контекстуалне евиденције о сребреничкој трагедији у јулу 1995 и њеној позадини, што може послужити као коректив за искривљену слику која је владала протеклих година, а уједно и искрен допринос будућем миру.
Нека општа разматрања
Имајући у виду несрећне догађаје око Сребренице у јулу 1995, у потпуности прихватамо да се тамо десио ужасан масакр ратних заробљеника, и да је он био у супротности са законима и обичајима рата. Ми то не оспоравамо. Али, желимо да се тај догађај стави у одговарајућу правну и моралну перспективу, што би вероватно искључило коришћење назива „геноцид“, или сугестије да је српски народ, у целини или појединачно, у било ком смислу, одговоран за тако нешто. Поред тога, тај догађај, сасвим сигурно, није убедљив разлог за оспоравање постојања Републике Српске, која је успостављена у складу са међународно признатим Дејтонским споразумом из 1995, и која је уточиште српског народа у Босни и Херцеговини.
Осим жеље да се преобликује дебата о Сребреници и критички преиспитају неке од именованих правних и политичких импликација, наш циљ је да се такође отвори питање неколико хиљада невиних српских цивила из села око наводно „демилитаризоване“ енклаве Сребреница, а које су снаге Насера Орића убиле између 1992 – 1995, и чија је имовина опљачкана, а села спаљена. Једино отварањем тог игнорисаног питања можемо поставити ужасне догађање у јулу 1995. у њихову одговарајућу моралну и психолошку перспективу: чин са обележјима освете (што ми не подржавамо), али сигурно не корак у планираном истребљењу муслиманске заједнице у Босни и Херцеговини.
Поред тога, наш циљ је да се успротивимо злоупотреби људске трагедије, на обе стране, у ниске политичке и пропагандне сврхе. Због тога бисмо желели да истовремено започнемо и програм помирења између српских и муслиманских заједница, уз помоћ међународних стручњака који су већ стекли слична искуства у својим земљама. Али, како назив јужноафричке Комисије (истина и помирење) упућује, истина мора доћи пре помирења, и мора бити његова основа.
Шта ми можемо, а шта не можемо учинити
Што се нас тиче, нема спора да се током три јулска дана 1995. године нешто страшно догодило муслиманским заробљеницима. Али да би правилно разумели шта се тада догодило, и зашто, неопходно је узети у обзир и шта се догађало српским цивилима у Сребреници и око ње током претходне три године. Сви ће се лако сложити, и непобитна је истина, да две кривде не чине правду. Међутим, ампутирањем историјских чињеница, и затим надувавањем ампутираног дела, ми се никада нећемо приближити целовитој истини, нећемо остварити правду нити ћемо положити темеље трајном помирењу двеју заједница које су принуђене на суживот, осим ако једној од њих заиста не би пошло за руком да истреби другу.
Сви би се разумни људи могли сложити у томе да је велики број заробљених Муслимана био побијен од стране снага које су деловале као српске у јулу 1995. године. Та сагласност не само да је могућа, она би могла послужити и као заједничка подлога за даља истраживања и дијалог. Нажалост, изгледа да је то недовољно некима на Бошњачкој страни, који су одлучни да искораче из области доказивих чињеница пошто желе да реконструишу и „нафризирају“ стварност како би она била у складу са њиховим политичким програмом. Они иступају са два крута захтева преточена у констатације које су по њима неупитне: (1) масовно убијање заробљених Муслимана у јулу 1995. године представљало је геноцид, и (2) масовно убијање српских цивила, које је томе претходило, или је лаж или је толико статистички занемарљиво да о томе не вреди ни расправљати. Ко год одбије да се приклони овим захтевима осуђен је унапред, без обзира на чињенице и аргументе које нуди, као „порицатељ геноцида.“ То очигледно представља јадан покушај качења на Холокауст јеврејског народа у Европи, што је догађај који се стварно одиграо и чије је порицање заиста неморално.
Као пример неразумне острашћености оних који људску трагедију злоупотребљавају у политичке сврхе може послужити парола која се појавила на страници једног пробошњачког блога: „Ми никада нећемо заборавити и ми никада нећемо опростити“. [1] Какву наду ово пружа Србима и Муслиманима за сношљив живот у Босни, а посебно у сребреничком крају? Ако би овај лудачки став претражили у Google-у, убрзо би пронашли како га Хиндуисти, међу којима има подједнако неразумних појединаца, у својој средини користе против својих комшија Муслимана. На Хундуистичкој страници [2] можемо прочитати како после једног масакра у њиховом делу света, где је „муслимански терориста побио 60 Хиндуса, а ранио 200, у Џајпуру,“ сада су Хиндуси ти који својим комшијама Муслиманима говоре: „никада нећемо опростити, никада нећемо заборавити.“
Није тешко запазити куда ова „путна мапа“ води: у непријатељство и међусобно убијање без краја и конца, што би врло мали број људи оставило у животу да будућим поколењима испричају шта им се догодило.
Ова „путна мапа“ у пакао је нешто што ми не можемо прихватити. Наша мисија је да се томе супроставимо у име свих разумних и добронамерних људи.
То је довело до стварања концепта наше невладине организације: Историјски пројекат Сребреница. Регистровани смо у Handelskoop den Haag, број 273 143 50.
[1] http://srebrenica-genocide.blogspot.com/2008/03/we-will-never-forget-and-we-will-never.html
[2] http://www.youtube.com/watch?v=LwghyDMpDiI
Каргановић о «Историјском пројекту Сребреница» и још понечему
ЦЕОПОМ-Истина има велику част и задовољство да за саговорника има господина Стефана Каргановића, оснивача „Историјског пројекта Сребреница“, НВО која је прва стала на црту покушају западних центара моћи да политичким манипулацијама, фалсификовањем чињеница и злоупотребом Хашког трибунала наметну Србима геноцидне намере у грађанском рату у бившој Југославији, у коме су заправо били највећи страдалници. Стрпљивим, систематским, радом на утврђивању и објављивању стварних чињеница о догађањима у Сребреници, као и разобличавању намера Запада да те трагичне догађаје искористи за остваривање својих вековних, антисрпских, циљева на Балкану, наш саговорник дао је огроман допринос не само утврђивању историјске истине, већ и очувању Републике Српске у садашњем облику, пре свега активним учешћем у осујећивању покушаја две обојене револуције које су имале за циљ рушење председника Милорада Додика.
Господин Каргановић је убеђени анти-глобалиста, доктор правних наука, адвокат са експертским познавањем англо-саксонског права и врхунски интелектуалац са израженим смислом за иронију, са којим је задовољство причати о било којој теми. Његови одговори, које прати шармантни амерички нагласак, су искрени и јасни без обзира на комплексност питања, а намера да га изненадите или збуните једноставно нестаје у његовом благо-ироничном осмеху. Пар сати разговора који смо имали протекло је као трен, али донело нам је мноштво непознатих, или мало познатих, чињеница о догађајима који су на неки начин обликовали и још увек обликују новију историју не само Републике Српске, већ читавог српског националног корпуса. И зато, верујемо да ће Вам овај интервју бити изузетно занимљив садржај, тим пре што Вам уз њега поклањамо и pdf. издање нове књиге др Стефана Каргановића „Доказивање Сребренице пред Хашким трибуналом.“
Наравно, као и увек, дужни смо да истакнемо да одговори господина Каргановића не изражавају стаове ЦЕОПОМ-Истине о третираним питањима.
Господине Каргановићу, задовољство ми је да Вас поздравим испред националног сајта ЦЕОПОМ-Истина, на коме сте, већ годинама, један од заступљенијих аутора. Ваши сјајни текстови у Печату, Фонду Стратешке Културе, Геополитици и другим медијима изазивају велику пажњу наших посетилаца, као и читаве патриотске јавности, али темељ Вашег рада свакако су активности у оквиру „Историјског пројекта Сребреница“. Зато ћемо Вас прво питати како сте, као амерички адвокат, уопште дошли у додир са догађањима у Сребреници?
Па, до краја 2000-те године моје знање о Сребреници сводило се углавном на оно шта је о томе писала пристрасна америчка штампа, и мада сам имао одређен отклон, нисам се превише бавио том темом. Но, када сам, на позив пријатеља, као познавалац англо-саксонског права, одлучио да дођем у Холандију и помогнем одбрану једног оптуженика пред Хашким трибуналом, та тема је брзо постала неизбежна. Први предмет у који сам се укључио била је одбрана Драгана Обреновића, начелника штаба зворничке бригаде, у чијој зони одговорности су била и дејства у реону Сребренице. Тада сам први пут имао прилике да се сусретнем са другачијим верзијама и чињеницама о Сребреници од оних намењених „просечном“ Американцу. Али, прошло је још неколико година док се коцкице нису сложиле у „Историјски пројекат Сребреница“.
Када сте, заправо, дошли у Србију?
У Србију сам стигао крајем 2001. године и увек ћу памтити моје слетање на аеродром „Никола Тесла“. Он није био изграђен као данас и више је личио на некакву пећину него на америчке аеродроме са којима сам се сретао. Нисам баш био спреман на то. Затим су ме, напољу, спопали „дивљи“ таксисти који су малтене хтели да ме силом увуку у ауто, док сам ишао према паркираном аутобусу за центар града. Све то било је фрустрирајуће за мене, па сам уместо у хотел где сам имао резервацију, продужио код својих рођака у Крагујевац, и код њих провео пар дана како би се боље „аклиматизовао“ на Србију. Но, није ми дуго требало да се привикнем.
А када сте основали „Историјски пројекат Сребреница“ и како је до тога дошло?
Знатно касније. Више је разлога за то, а навешћу два најважнија. Прво, након предмета Обреновић, бавио сам се другим случајевима и оптуженима који нису имали додир са Сребреницом, па сам се опет удаљио од те теме. Друго, и важније, током столовања Драгана Чавића није било остварљиво покренути један такав пројекат. Да подсетим, он је био председник РС од 2002. до 2006., а на политички пијадестал уздигао га је заправо Педи Ешдаун, тадашњи високи представник у БиХ. На његов захтев, Чавић је 2004. основао мешовиту Комисију коју су сачињавали Срби, његови послушници, Бошњаци и међународни представници, и која је Парламенту РС поднела један Извештај о Сребреници који се углавном заснива на, правно и фактографски, крајње неутемељеном образложењу пресуде генералу Крстићу и у коме се практично прихватају оптужбе против Републике Српске. Чавић је стао иза овог, правно и политички, веома штетног документа и омогућио већину у Скупштини Републике Српске за његово прихватање. Било је то јасно испуњавање захтева страних ментора, огољена издаја српских интереса. Копати по Сребреници у његово време једноставно није било могуће, у смислу да не би имали институционалну подршку било какве врсте у Републици Српској.
Са Сребреницом сам се поново „сусрео“ 2008. године, приликом суђења Љубиши Беари. Био је то предмет искључиво заснован на сребреничким догађајима. Дошао сам до мноштва чињеница(трагова, војних извештаја, изјава сведока итд.) које су Сребреницу представљале у сасвим другом светлу, пре свега као одговор на претходне злочине у Братунцу и околним селима. Свакако непримерен одговор, освету са елементима злочина, али не и елементима уобичајене дефиниције геноцида. Логично је да сам се запитао зашто Хашки трибунал по сваку цену жели да Србима импутира геноцидност, иако Срби нису убијали децу и жене, нису убијање унапред планирали, нити су то чинили систематично? Дакле, нису радили ништа од онога што подразумева уобичајена дефиниција геноцида, што све време истичу и стручњаци из центра „Симон Визентал,“ на челу са њиховим директором Ефраимом Зурофом, а они су свакако највећи стручњаци за злочине геноцида данас. Упркос томе Трибунал је ишао у том правцу и усвојио квалификацију „геноцидности“ у предмету Љубише Беаре, као и генерала Крстића. Било ми је јасно да Хашки суд не занимају стварне чињенице, већ да он заправо „одрађује“ наручене квалификације, које имају своју геополитичку сврху. Да, једноставно, учествује у глобалистичком, антисрпском, пројекту. Схватио сам дубину, намену и последицу тих активности, односно да је Сребреница обавештајно-пропагандна операција иза које стоји моћни апарат светских хегемона, а да Хашки трибунал у том контексту даје неопходну логистичку подршку. И сматрао сам да се Срби томе, што хитније, морају супроставити организовано и институционално.
Тако сам, 2008. написао један меморандум тадашњем премијеру Додику, где сам затражио прилику да му изложим своја сазнања и идеје везано за ту тему. Мало ко је веровао да ћу уопште добити одговор, најмање ја, пре свега зато што је Дoдика тада још увек пратила репутација „реформског“ политичара, који је свој други мандат започео управо на предлог Драгана Чавића, човека који се проказао као потпуно контролисан од стране Педија Ешдауна, тадашњег високог представника. Но, Додик је одговорио брзо и прихватио састанак.
Како је изгледао тај Ваш први сусрет?
Врло оперативно. Премијер Додик, кога краси истанчан политички инстикт, одлично је схватио да „Сребреница“ за Запад значи много више од трагичне епизоде у грађанском рату, и разумео где води њихов манипулативни приступ. Није много говорио, више је слушао, али подржао је идеју пројекта и обећао помоћ Републике Српске, уз инсистирање да морамо баратати само истинитим подацима, без обзира шта из њих произилази. Препознао сам у њему спремност да се суочи са оним што се заиста десило, али и одлучност да одбаци оно што се приписује српској страни без доказа, или на бази злоупотребе полу-истина и неистина. Већ следеће године „Историјски пројекат Сребреница“ нашао је своје место у буџету Српске, са средствима релативно скромним, али довољним за рад на годишњем нивоу.
Колика су та средства била?
Ми смо средства из буџета добијали непуних 5 година и она су се кретала између 100 и 150 хиљада конвертибилних марака, у еврима по важећем курсу то је половина наведеног износа, на годишњем нивоу, у зависности од могућности државе. Наравно, прозападне НВО које су популарисале „геноцидност“ Сребренице имале су на располагању знатно већа средства, али нама је ово било довољно да можемо спроводити предвиђене активности на утврђивању стварног чињеничког стања које се дешавало на терену. И оправдали смо сваки цент у нас уложен. Од сребреничке приче није остао ни камен на камену. Прилив средстава престао је након првог квартала 2014. иако смо били ставка у усвојеном буџету за ту годину. Занимљиво је да су нам средства одобрена и за 2015. годину, вероватно по некој инерцији, али ни те године није било уплата по том основу на наше рачуне, иако се у Службеном гласнику Републике Српске јасно види да су средства изгласана.
Да ли сте добили било какво званично образложење зашто нема средстава?
Не, иако смо га више пута писмено захтевали. Али, зато смо добили негативну кампању, коју је предводио, ко други него Драган Чавић и пар људи око њега окупљених. Он се тада већ профилисао као прозападна опозиција Додику и напад на нас користио је уједно и за напад на њега. Почела је таблоидна хајка, налик на оне које се спроводе у Србији , само знатно шира јер су је подржали и западни медији од утицаја на овим просторима, Радио Слободна Европа, Глас Америке, Дојче Веле и др. Ту сам, дабоме, представљен као преварант који манипулише бројем жртава у Сребреници, а Додику је посредно импутирано да обезбеђује новац за „превару века“. И сви медији у тој негативној кампањи су цитирали Драгана Чавића који је нападајући „Историјски пројекат Сребреница“ покушавао да одбрани сраман Извештај „своје“ Комисије, који сам већ поменуо. Он је правилно калкулисао да је свако раскринкавање лажне службене верзије о Сребреници уједно и директан напад на његов „лик и дело,“ па самим тим по њега политички опасно. Ми смо у својим истраживањима закључке у том Извештају раскринкали као лажне, будући да је настао на основу фрагмената текстуално преузетих из пресуде генералу Крстићу, а не као плод сопственог истраживања Комисије, како је Скупштини РС предочено. То је материјал манипулативног карактера будући да говори не о утврђеном броју жртава, већ о 7.000 „несталих“ које третира као да су жртве и за то кривицу приписује војсци Републике Српске. Ми смо раскринкали стварне намере таквог приступа и објавили да су многи од тих несталих у међувремену, на пример, гласали на изборима, или су се негде појавили живи и здрави. Али још важније од тога, на основу прикупљених изјава преживелих припадника колоне 28. дивизије Армије БиХ која се из Сребренице под борбом после 11. јула 1995. пробијала према Тузли, установили смо кључну чињеницу да је знатна већина муслиманских жртава након пада Сребренице страдала у легитимним борбеним дејствима, не као последица стрељања.
Уместо да наше податке искористи као основ за поништење тог срамног Извештаја, што би урадио сваки паметан западни, поготово амерички, политичар, Чавић је кренуо главом у зид. Имао је лепу прилику да каже нешто као „Ја сам тада тако мислио, али у светлу нових података повлачим моју подршку том Извештају и тражим нову Комисију“, чиме би са себе скинуо бреме неумитне историјске одговорности, а са Српске баласт незаслужене кривице. Уместо тога он је кренуо у напад, користећи лажне оптужбе и покушавајући да компромитује наш рад, председника Додика и његову парламентарну већину. Добио је такав задатак од својих западних ментора. Но, народ је то препознао и казнио и 2014. године и на задњим локалним изборима.
Да, чини ми се да је Чавић дефинитивно лоциран као политички агент западних интереса и да се његово време завршило. Шта ви мислите?
Нисам баш сигуран да се завршило, мада је извесно да ће га западне „газде“ држати на леду неко време, као превише компромитованог. Али, деловаће из сенке колико год може, а изрониће на отворено политичко море чим се процени да може допринети рушењу председника Додика.
Да се вратимо „Историјском пројекту Сребреница“. Као епилог спора око средстава из буџета Ви сте тужили Републику Српску и тражили судску наплату средстава која су Вам одобрена. Да ли мислите да сте исправно поступили, да је то био добар потез?
Поступили смо као што би то учинила свака оштећена страна у оваквој ситуацији. Био је то нормалан потез који показује да ја верујем у Републику Српску као правну државу. Средства која је Народна Скупштина наменила за неку сврху и која су буџетом одобрена морају бити исплаћена. Не постоји други епилог. Није било ванредних околности, није било ребаланса којим би ова ставка била избачена. Скупштина РС је ова средства одобрила за наш рад и није променила такву своју одлуку. Зато нам она морају бити уплаћена и ми од тога нећемо одустати. Не може било који појединац, нити било која кампања да заустави реализацију одобреног буџета. Зато смо се обратили суду, да институционално решимо ствар. И тераћемо то до краја. Не можемо дозволити да један корумпирани, и од народа одбачени политичар, блати и руши један пројекат од националног интереса. Наравно, надлежним институцијама РС смо у потпуности документовали наш рад и трошење добијених средстава.
А шта је са Додиком? Чавић јесте покренуо и водио прљаву кампању против Вас, али буџет је, ипак, у ингеренцији Владе коју контролише Додик. Посетиоци ЦЕОПОМ-а, али и шира јавност знају да сте имали врло запажену улогу, можда чак и кључну, у разобличавању и сламању две „обојене револуције“ у Бањалуци, где је Додик био мета. Ваша књига „Рушење Републике Српске – Теорија и технологија преврата“ из 2014, до краја је разобличила целокупан механизам замишљеног државног удара у Српској, али и његове носиоце. То је итекако уздрмало замишљени сценарио. Такође, у то време имали сте сјајно излагање на Конференцији о обојеним револуцијама коју је у Бањалуци организовао Фонд Стратешке Културе из Москве, чини ми се да сте ту били и суорганизатор.
Не очекујте од мене да било шта лоше кажем против председника Додика. Он је политичар који трпи страховите притиске са свих страна, почев од свих евроатлантистичких структура, преко Бошњака, властодржаца из Србије, све до издајника и плаћеника који делују као опозиција у Републици Српској. Упркос томе он је успео да заустави убрзано урушавање дејтонских овлашћења, да очува национални дух Срба западно од Дрине и да читавом разбијеном српском корпусу улије наду да ће Срби опет бити своји на своме. Истина, у томе има подршку све моћније Путинове Русије, али за ту помоћ изборио се сам. У том судару са глобалистичким интересима свакако да негде мора правити и уступке, можда је „Историјски пројекат Сребреница“ један од њих?! Можда, једноставно, из политичких разлога, не жели да се експонира. Није случајно да је Чавић њега увек, директно или индиректно, помињао када је нападао „Пројекат Сребрница“. Но, Додик сигурно зна суштину и смисао онога што радимо.
Што се тиче нашег деловања против „обојених револуција“ то је део наше борбе за опстанак Републике Српске, и захваљујем на тако високом мишљењу о нашем доприносу борби против тог зла. Мислим да људима у Србији не треба објашњавати коју су националну, социјалну, материјалну и сваку другу цену платили због пето-октобарског пуча. Време је показало да је чак и директна страна прокура какву је имала Република Српска кудикамо национално „здравија“ од вируса „обојене револуције“ који на власт доводи најнеспособније, најкорумпираније и најбезобзирније стране слуге. Разобличавајући предвиђени сценарио рушења Додика, пре свега као националног лидера јер то им највише смета, ми нисмо бранили његову власт већ независност српског ентитета у БиХ, његову слободу и право на постојање. Није се то свидело онима који су себе видели као нови ДОС у Српској, а још мање њиховим страним менторима. И отуда сви ти напади.
Једна од „замерки“ је и та што сте „Историјски пројекат Сребреница“ регистровали у Холандији. Као седиште наводи се Хаг. Шта Вас је навело на такав потез?
Пре свега стратешки разлози, базирани на искуствима које сам прикупио радећи у Србији и Српској тих осам година. Нисам желео да један такав пројекат зависи од воље локалних политичких моћника. Чавићев напад и све што се са Пројектом сада дешава најбоља је потврда исправности такве оријентације. Једноставно, код Срба је страно више цењено од домаћег, па је и третман страних НВО далеко бољи него домаћих.
Друго, ту је и приступ западним изворима информација – резоновали смо да ће све бити далеко отвореније када је Ваш назив на енглеском, а седиште у Хагу, него да је наше седиште Бањалука, па чак и Београд. Ту је и техничка чињеница да сам као бранилац оптужених пред Хашким трибуналом доста времена проводио у том граду.
Али, ипак је најважнија жеља да очувамо независност свог рада и истраживања од локалних и регионалних политичких моћника и интереса.
Хоће ли прекид финансирања из буџета РС угрозити постојање „Историјског пројекта Сребреница“?
Привремено отежати наш рад свакако хоће, али уништити Пројекат сигурно неће. Ми ћемо у свакој варијанти наставити рад, јер још много тога треба рашчистити. Време, само по себи, ради против креатора лажне приче о Сребреници. Ми морамо јавности понудити своје одговоре, преузети иницијативу и ставити на увид све несувислости и неутемељености „званичне“ приче о Сребреници. Њих има колико хоћете. И зато толико нервозе и журбе код њених креатора да се законом забрани „порицање геноцида“, односно довођење у сумњу правно неодрживих одлука Хашког трибунала, на којима се та дефиниција заснива. Да парафразирам господина Зурофа, директора центра „Симон Визентал“, који је рекао да то што се десило у Сребреници није геноцид по критеријумима који су се до сада користили у међународном праву. Или, као што је рекао водећи амерички интелектуалац Ноам Чомски, ако неко жели да Сребреницу по сваку цену зове „геноцидом“, то је у реду, али онда мора прво изнаћи неки други израз за оно што се дешавало у нацистичкој Немачкој.
Тај покушај да се законским актом практично онемогући научна анализа, историјски гледано недавних дешавања у Сребреници, најбољи је доказ да се ради о манипулацији великих размера, са намераваним политичким импликацијама. Сви проблеми које имамо са сребреничким догађањима проистичу из њиховог политичког тумачења. Када би се све ставило у раван науке (форезничке, правне и било које друге) до истине би се дошло релативно брзо и лако, ма колико да су удаљене почетне позиције. Али политика не да науци да се приближи Сребреници. Но, лаж је превише велика и превише компликована да би могла да траје. Фијаско са обележавањем двадесетогодишњице у Поточарима показује неодрживост сребреничких подметања на дужи рок.
Србија је ипак усвојила Закон који прети робијом онима који поричу „геноцид“. Јасно је да се ту мисли пре свега на Сребреницу мада се она не помиње изричито. Ви сте организовали петицију пре његовог изгласавања, али је „гласачка машина“ Напредњака одрадила своје. Ако наставите рад на „Историјском пројекту Сребреница“ свакако ћете се, пре или после, наћи на удару тог Закона. Шта мислите да ће се тада десити?
Колико ми је познато, председник Николић тај Закон још није потписао, и надам се да ће показати довољно здравог разума да то не учини. Али, ако га и потпише, ми смо страна невладина организација, ја сам страни држављанин, и ми ћемо наставити са радом на утврђивању чињеница о Сребреници не обазирући се на ову законску регулативу. Замислите тај апсурд да Вам у Србији суде зато што оспоравате да су Срби починили геноцид. Као правник радујем се унапред таквом суђењу и могућности да у судници јавно изнесем чињенице о Сребреници.
Нема сумње да је читав сребренички мит геополитичка творевина западних, пре свега енглеских, тајних служби, како би се временом девастирао српски ентитет у БиХ. У том смислу, да ли мислите да ће избор Трампа и најава отопљавања односа са Русијом, утицати на неку врсту нове поделе сфера интереса која би релаксирала однос према Републици Српској?
Мислим да је превише рано да било шта говоримо о Трампу. Он је потпуна политичка непознаница! Пре свега, питање је да ли је он толики антиглобалиста каквим се представља, а такође, има ли уопште намеру да спроводи свој амбициозни предизборни програм. Као амерички држављанин, сведок сам тога да неки амерички председници нису спровели ни 10 % онога што су најављивали у кампањи. Типичан пример за то Вам је Обама. Зато, не бих журио у лицитирање „добробити“ које ће свету донети Трамп.
А да ли верујете да ће Српска сачувати дејтонска овлашћења и опстати као ентитет упркос очигледној намери Запада да од БиХ направи унитарну државу?
Резултати референдума, као и локалних избора након тога одржаних, велики су ветар у леђа Додиковом концепту, баш као и евидентно јачање геополитичке моћи Русије. Мислим да Српска има прилику не само да очува постојећа овлашћења, већ и да врати нека од оних која су јој одузета незаконитим понашањем, тзв. „Високих представника“. Свакако да би томе допринела јасна подршка Србије. Ваљало би кренути у том смеру, и без оклевања.
Однедавно водите врло гледану емисију на Ју-тјуб каналу пројекта „Снага народа“, која се зове „Разговори са Стефаном“. Ту, веома шармантно и са пуно стила, са гостима разговарате о занимљивим и актуелним темама. Како Вам се свиђа посао водитеља?
Заиста уживам. Желео сам да, у оквиру својих могућности, помогнем аутентични пројекат групе младих и сјајних аутора који покушавају да пробију медијски мрак у Србији, да дигну глас против неолибералних окова, у медијима пре свега. И то је добро кренуло. Радићу то и даље, колико ми време дозвољава.
Господине Каргановићу, било ми је изузетна част и задовољство да разговарам са Вама. Желим Вам добро здравље и стваралачку енергију у Новој години!
Хвала Вама и поздрав посетиоцима ЦЕОПОМ-а.
16 јануар, 2017
www.ceopom-istina.rs/politika-i-drustvo/karganovi-o-istorijskom-projektu-srebrenitsa-josh-ponechemu/