(1) Шта је, тачно, Историјски пројекат Сребреница?
Историјски пројекат Сребреница је невладина организација регистрована 2008. године у Хагу, Холандија, која се бави научним истраживањем догађаја на ширем подручју Сребренице за време грађанског рата у Босни и Херцеговини 1992-1995, као и њиховим узроцима и последицама. Дугорочни циљ нашег Пројекта је да формирамо историјски архив, са нагласком на догађаје из јула 1995, што обухвата лична сведочења, документа и резултате истраживања који бацају светло на Сребреницу као место масовног страдања муслимана и православних. Када се сребреничко питање постави у такав оквир, контекстуализација постаје неопходност. Са феноменолошког становишта, Сребреница је изузетно сложено питање. Постоји изразито неслагање не само у односу на то шта се догодило у јулу 1995. и зашто, већ такође и у односу на шири (и не само историјски) контекст тих догађаја, идући најмање три године уназад, барем до тренутка избијања задњег сукоба на територији Босне и Херцеговине 1992, па и даље у прошлост. Ми немамо дефинитивних закључака које бисмо могли да понудимо, али предложили бисмо становиште за које сматрамо да је безусловно тачно: свођење Сребренице на неколико дана у јулу 1995. тривијализује трагичне догађаје који су се одиграли у том кратком периоду. Још више од тога, то је груба карикатура много шире историјске стварности. Извађен из контекста – историјског, политичког, културолошког, итд. – сваки разговор о Сребреници је беспредметан.
(2) По каквом правном основу сматрате да Уједињене нације и Држава Холандија деле одговорност за страдање на подручју Сребренице?
Са правног становишта, Холандија и УН се налазе у истом пакету. Изворна одговорност се, наравно, односи на УН које су, по одредбама уговора о успостављању заштићене и демилитаризоване зоне у Сребреници, постигнутим у априлу и мају 1993, биле задужене да обезбеде мирне услове за припаднике обе заједнице на том подручју. Уједињене нације, међутим, нису обезбедиле ни демилитаризацију енклаве нити да спрече извођење војних операција из ње. У одређеном периоду постојања ткз. „демилитаризоване“ заштићене зоне у Сребреници, од пролећа 1994, Холандија и њен војни контигент су се налазили на лицу места у својству теренског представника УН, са задужењем да спроводе обавезе које су преузеле Уједињене нације. Наравно, слика је унеколико сложенија, али то је суштина.
(3) Шта намеравамо да постигнемо нашим истраживачким радом?
Најбоље је да одговор почнемо тако што ћемо навести, urbi et orbi, шта нам није намера да учинимо. Не поричемо чињеницу да је – након што су српске снаге заузеле Сребреницу 11. јула 1995. – велики број заробљених Муслимана био противправно погубљен. Без трунке сумње, то представља тежак злочин и озбиљно кршење закона и правила вођења рата. Међутим, могуће је, и по нашем мишљењу врло је пожељно, да се након протеклог времена одређене констатације сребреничког наратива модификују у складу са новим подацима и увидима. После више од две деценије, указује нам се прилика да све расположиве чињенице саберемо и проценимо сталожено, без претераних емоција. Више нисмо таоци ратне пропаганде и посебних потреба за кривотворење чињеница које настају под ратним околностима, што нарочито долази до изражаја када је у питању бруталан етнички сукоб.
Неке од тих измена, за које сматрамо да су неопходне, односе се на стварни број жртава на обе стране, као и на правну квалификацију погубљења заробљених Муслимана. Та проблематична правна квалификација игра кључну улогу у пропагандном рату зато што је то крајњи извор одређених политичких тврдњи и испостављених захтева који су, очигледно, неприхватљиви српској страни. То онемогућава формирање заједничког, чињенички утемељеног становишта у односу на Сребреничко питање. Ми се не залажемо за преиспитивање чињенице да се догодио ратни злочин. Ми смо опредељени за то да се тај злочин има разматрати на правно утемељен и контекстуалан начин. Аналитички рад форензичког тима Историјског пројекта Сребреница доприноси управо таквом сагледавању догађаја. Сматрамо да је то нешто са чиме би се свака цивилизована особа лако сагласила.
Ако бисмо имали храбрости да одбацимо тиранију политичке коректности, морали би такође извести још један закључак. Људски посмртни остаци који су предмет post-mortem извештаја које су форензички стручњаци Историјског пројекта Сребренице прегледали заправо представљају једини corpus delicti злочина који је био извршен у Сребреници. После брижљиво изведене анализе преко 3,500 посмртних аутопсијских извештаја које су између 1996. и 2001. припремили стручњаци Тужилаштва Трибунала у Хагу, слика која је по том питању важила до јуче из основа се мења. Предпоставка да је 8,000 појединаца било поређано и по преком поступку побијено сада делује као пропагандни утисак, не више као чињенички утемељен закључак. Они који су пласирали такав утисак, користећи свој утицај над медијима, сада дугују објашњење – можда чак и извињење – међународној јавности. А они који су користили импликације тог утиска за изрицање високопарних фраза и који су грмели малициозним претњама, сада се испоставља да заслужују да буду постављени на професионални стуб срама, били новинари, аналитичари или политичари. Од 8,000 жртава које су наводно погубиле војне снаге Републике Српске, не постоје стручно верификовани докази за више од око 10% те цифре. Грађа на коју се као доказ ослањају заинтересоване стране не би издржала проверу ни у једној компетентној криминалистичкој лабораторији, а камоли пред судом, било где у цивилизованом свету.
До недавно, свет је знао само за жртве Сребренице, за које се подразумевало да припадају само једној етничкој и верској заједници, али су му биле непознате жртве, такође са подручја Сребренице, које суприпадале другој заједници. Када ми говоримо и о тим, српским жртвама, ми се не играмо цифрама већ наводимо само случајеве који су испитани у складу са највишим, међународно признатим форензичким и правним стандардима. На основу наших налаза виктимолошка слика је битно измењена.
Један од наших циљева је да запостављене жртве са ширег подручја Сребренице које су страдале током трогодишњег периода између 1992. и 1995. – а оне су претежно српске националности – добију исту пажњу и стекну исто уважавање као муслиманске жртве Сребренице које су страдале у тродневном периоду у јулу 1995. То је све. Има ли неко примедбу на то?
(4) Добијате ли неку врсту званичне подршке од Републике Српске?
Од 2009. до 2014. године, Народна скупштина Републике Српске је сваке године изгласавала грант у корист Историјског пројекта Сребреница и уносила га у годишњи буџет Републике. Од 2014. године то више није случај, и Историјски пројекат Сребреница ради искључиво захваљујући приватним прилозима, не примајући финансијску подршку било какве друге врсте. Грант који смо примали преко Народне скупштине РС, у знак уважавања нашег рада, омогућио нам је неопходни степен материјалне независности да би обавили задатке од фундаменталног значаја за успешно постизање циљева нашег Пројекта. Приватни прилози сада су довољни за наставак нашег рада.
(5) Какав је ваш став према жртвама и сарадњи са другим организацијама које се баве сличним послом?
За нас су све жртве једнаке. Ми бисмо желели да сарађујемо са организацијама које представљају бошњачке жртве, као Мајке Сребренице и Жепе, које се баве сличним послом али раде на посебном колосеку. Многе српске мајке Сребренице, као и мајке из других заједница, радо би се одазвале позиву бошњачких Мајки Сребренице да се удруженим снагама боре за истину и правду. Ми смо, наравно, на располагању да пружимо подршку племенитом подухвату такве врсте.