Са правног становишта, нужно је да се ово питање постави, уколико желимо да се озбиљно позабавимо судбином погубљених Муслиманских заробљеника након пада Сребренице 11. јула 1995. године. Постоје само две варијанте: (1) масакр великих размера који представља груби прекршај закона и обичаја рата, или (2) геноцидно дело. Да би варијанта (2), геноцид, била одржива, одговор на питање, да ли је постојала одлука о погубљењу, мора бити безусловно и доказиво „да“. Никакво условљавање потврдног одговора није могуће ако желимо да теза о геноциду опстане.[1] Свако условљавање одговора на горње питање сврстава масовно убијање, након што су српске снаге у јулу 1995. заузеле Сребреницу, у прву варијанту ратног масакра. Оно самим тим више не спада у категорију геноцида.
Разлика између геноцида и масакра не састоји се из нијанси у интензитету убијања; она је суштинска. Геноцид предпоставља постојање посебног елемента dolus specialis и дефинише се као специфична намера брисања, затирања, и уништења једне заштићене људске групе као такве. Ако се присуство тих карактеристичних елемената не може утврдити, онда без обзира на количину и свирепост противправног убијања закључак о геноциду не може бити изведен. За геноцид се зато у правној науци сматра да је један од најтежих злочина за доказивање. Геноцид је у историји релативно ретка појава, а у правној пракси, обзиром на изузетно тежак терет доказивања, такође. Самим тим, тамо где се он утврди наредбодавци и починиоци тог злочина предмет су изузетно оштрих моралних, правних, па и материјалних санкција. И то је потпуно правилно, обзиром на суштину и језивост тог злочина.
А. Третман масовног убијања које се догодило након пада Сребренице као геноцидног догађаја
Правна историја сребреничког питања са становишта геноцида ограничена је углавном на разматрања овог предмета пред Међународним кривичним трибуналом за бившу Југославију и, индиректно, Међународним судом правде у Хагу. Пред овим последњим форумом, то је било само индиректно зато што, супротно од бројних тврдњи на ову тему које су очигледно срачунате да створе нетачну слику и да јавност доведу у заблуду, Међународни суд правде (МСП) у предмету Босна и Херцеговина против Србије и Црне Горе никада се није бавио меритумом сребреничког питања. Он је једноставно преузео закључак МКТБЈ, највећим делом из предмета Крстић, па је затим на основу тога као пресуђене чињенице развијао своје даље тезе. Очигледно, тај преузети закључак може бити утемељен и убедљив само у истој мери као и пресуда МКТБЈ, на коју се МСП позива.
Наравно, за оне који некритички прихватају акта МКТБЈ, то је сасвим довољно. То чак служи и као основ за помало екстравагантну тврдњу да је у Сребреници геноцид утврђен пресудама не само једног, већ два, угледна међународна судилишта. Нећемо се даље упуштати у расправу по овом ипак не суштинском већ више техничком питању. Ограничићемо се на изворни налаз МКТБЈ.
Разлози за врло скептичан однос према закључцима МКТБЈ, да се у Сребреници догодио геноцид, врло су бројни.[2] Навешћемо само неколико од њих:
- Српске снаге су омогућиле евакуацију око 25.000 до 30.000, процене се разликују, жена, деце и остарелих из Сребренице након њеног заузимања. Шта више, претресно веће у Крстићу прихватило је да је то била „..дисциплинована и на редован начин спроведена операција, и да је Крстић издао нарочито наређење да никаква повреда не сме задесити присилно измештане цивиле босанске Муслимане.“[3] Ова чињеница, коју и сам суд на одређени начин уважава, не уклапа се, барем на први поглед, у теорију о геноциду.
- Војска Републике Српске 16. јула 1995. отворила је коридор којим је мешаној војно-цивилној колони 28 дивизије, која је одступала из Сребренице према Тузли, био омогућен несметан пролаз. Претходних дана водиле су се огорчене борбе између ВРС и наоружаних елемената у тој колони, током којих су припадници колоне (а такође и Зворничке бригаде ВРС) претрпели огромне људске губитке. (Ти губици су последица легитимних борбених дејстава и они се не могу подвести под категорију прекршаја закона и обичаја рата, па самим тим те жртве се морају одузети од броја лица која си била противпрано погубљена.) Да је политичко и војно руководство Републике Српске имало намеру да уништи све Муслимане као такве, који су му били на дохвату руке, зашто би они колону ипак пропустили уместо да поступе доследно својој геноцидној замисли и да покушају да је војним средствима сасвим униште?
- Сведочанство холандског лекара и официра холандског батаљона, А. Шутена (A. A. Schouten) за процену ових догађаја има такође одређену тежину. У критичном периоду, он је био на лицу места и неспосредно затим, 27. јула 1995 године о ономе што је видео, док су му утисци још били свежи и док никакви притисци још нису могли да утичу на његову причу, он је дао изјаву амстердамском листу Het Parool. Преносимо главне делове тог чланка:
“Као припадник холандских оружаних снага, (А. Шутен) био је у Братунцу, али он није видео ништа од наводног масакра мушкараца босанских Муслимана.
„Било је вести о десет хиљада Муслимана, које су Срби затворили на фудбалском игралишту. Ово ме чуди. У Братунцу ја нисам видео никакав стадион. Да ли можете да поверујете да би у селу од пет хиљада становника могао да буде стадион који прима десет хиљада особа?“
“Касније, треба да су у Братунцу била стрељања на једном игралишту и у школи. Само прошле недеље, у понедељак, треба да је од стране Срба било побијено 1600 људи. Холанђанин лекар из холандског батаљона каже да он ништа од тога није видео: „Сви о томе причају, али нико не нуди тврде доказе.“
После пада Сребренице, Срби су Шутена послали са тешко повређеним муслиманским војницима у братуначку болницу. Он каже да њему Срби нису правили никакве сметње. Ако је било убијања од стране Срба, то је било добро чувана тајна. „Ја у то зато уопште не верујем. Након пада Сребренице, 13 јула, стигао сам у Братунац и остао сам тамо осам дана. Током тог времена, могао сам ићи куда сам желео. Била ми је указана свака помоћ, нигде ме нису заустављали.
„Поред тога, није могуће превозити десет хиљада људи а да то нико не примети. За то је потребно барем двеста аутобуса, што би створило огромну колону. И они би требало да прођу поред нас, а да их холандски војници не примете.“[4]
- Поставља се такође и једно друго питање које је толико логично и очигледно да га можда управо из тог разлога скоро сви превиђају: зашто би Република Српска своје ресурсе трошила на масовно погубљење хиљада Муслиманских заробљеника када би јој они били неупоредиво кориснији као адути за размену? Тај аспсурд је приметило и забележило и веће у Крстићу: „Са војног становишта, одлука да се погубе мушкарци међу босанским Муслиманима несхватљива је…Као што је указао војни стручњак тужилаштва, Ричард Батлер, ‘…тешко је замислити јачи адут за преговоре са владом БиХ и са међународном заједницом од 10,000 до 15,000 мушкараца Муслимана заточених у редовном заробљеничком логору усред Поточара, под надзором снага УН и уз присуство Међународног Црвеног крста.’“[5]
- Подједнако је интересантан и српски план војних дејстава у оквиру сребреничке операције, ако се он разматра из угла хипотезе да је српска страна ту операцију организовала намеравајући да Муслимане у енклави уништи као такве. Тежиште српског напада било је са јужне стране енклаве, и у облику потковице, при том остављајући жртвама неколико отворених праваца за повлачење. Да је постојао унапред разрађени концепт њиховог уништења, нападачи би вероватно поступили логичније и противничку територију прво би опасали чврстим обручом који никоме не би дозвољавао да побегне.
- Упадљиво је и одсуство психолошких предпоставки за злочин геноцида, ако се узме у обзир да је геноцид, како га је правилно описао Луис Морено Окампо, главни тужилац Међународног кривичног суда у Хагу[6], „превасходно злочин намере (a crime of intention—прим. аутора).“[7] Као доказ да веће које је генерала Крстића осудило за помагање у геноциду није било начисто са основним појмовима, у пар. 225 пресуде оно каже да „постојање плана или политике у том смислу није правно неопходни састојак злочина геноцида.“ Ако није било таквог плана или политике, на чему се онда темељи сугестија да је у Сребреници био почињен геноцид, без чега не би било ничега за шта би генерал Крстић по тој линији могао да одговара и да заслужи тридесетпетогодишњу казну? У пар. 26 стоји: „Главни доказ… да су снаге ВРС намеравале да елиминишу све босанске Муслимане из Сребренице је то што је ВРС масакрирала све војно-способне мушкарце из те категорије.“ Да ли су масакрирали баш све, то управо јесте отворено питање и тема овог посебног истраживања и у наставку то ћемо подробно размотрити. Али ако је у врховима политичког и војног руководства Републике Српске постојала таква геноцидна намера, како се неубијање Муслимана десетак дана касније, током и непосредно након операције заузимања суседне енклаве Жепа, уклапа у сценарио? Веће у Крстићу зачетак сребреничког геноцидног плана лоцира на састанку српског војног и политичког руководства у хотелу Фонтана у Братунцу током преподневних часова 12 јула, 1995, мада оно признаје да за то нема чврстих доказа.[8] Да ли је геноцидна намера која је у хотелу тада била формулисана представљала само њихово пролазно расположење, које је потрајало не више од пар дана? Јер ускоро затим, при поласку на Жепу, оно изгледа да је нестало и било је замењено повратком на уобичајене образце војничког понашања, мање више у складу са одредбама међународног ратног права.
- Овај низ основних питања у односу на сребреничку загонетку остао би непотпун без осврта на енигматично сведочење, у предмету Слободана Милошевића, човека који је био командант снага УНПРОФОР-а у Сарајеву током једне кључне фазе сребреничких догађања 1993 г., генерала Филипа Моријона: „…Младић је у Сребреници ушетао у заседу, заправо у клопку. Он је очекивао да ће наићи на отпор, али њега није било. Он није очекивао да ће се масакр догодити, и он је подценио количину прикупљене мржње. Ја не верујем да је он издао наређење за масакр, али ја то не знам. То је моје лично мишљење.“ У том тренутку, представник француске владе, који је био у судници са генералом и који је пратио његово излагање, тражио је прекид и затворену седницу. У продужетку, председавајући Моријону предочава његову изјаву дату једном другом приликом пред комисијом француског парламента, која је испитивала догађаје око Сребренице, а која гласи: „Био сам убеђен да је Сребреница била жртва вишег интереса, државног разлога, raison d’état, али тај виши интерес налазио се у Сарајеву и у Њујорку, свакако не у Паризу.“ [9] Значајно је да генерал Моријон те наведене раније ставове, након што су му били прочитани пред судским већем МКТБЈ, није одбацио. Али је још значајније да је веће ускоро затим са ове фасцинантне линије испитивања прешло на друге, очигледно безбедније и неупоредиво мање осетљиве теме. [10]
Б. Закључак
Није познато да је материјал који се односи на (1) Муслиманске војнике који су критичне седмице од 12. до 19. јула, 1995, били заробљени и тертирани прописно као ратни заробљеници, и (2) заробљене Муслиманске рањенике којима је била указана медицинска нега у складу са ратним прописима, и који су затим били послати у логоре и замењени, икада био систематски разматран на неком од сребреничких суђења пред МКТБЈ. Али он јесте веома битан за процену правне природе тих дешавања. У недостатку сребреничког „револвера који се пуши“,[11] разна претресна већа МКТБЈ вишекратно су понављала да је суд, будући састављен из врсних професионалаца, компетентан да разнородне појединости индуктивно склопи у једну кохерентну целину и да дође на тај начин до поузданих закључака са ослонцем на посредне доказе или, “circumstantial evidence.” То је можда тачно, али скоро да нема сумње да у тој општој геноцидној слици изјаве које смо навели представљају, да се опет изразимо једним од званичних језика трибунала, a fly in the ointment, ситницу која ремети целину и која се на неки начин мора уклопити ако се жели да та целина опстане у неизмењеном облику. У противном, ови подаци креаторима наведене целине најозбиљније кваре рачун.
Ево зашто. Ако прихватимо званичну тезу МКТБЈ да је 11. јула 1995. године на састанку српских војних и цивилних представника у братуначком хотелу Фонтана[12] било договорено да ће сви заробљени Муслимани бити побијени, онда је за очекивати (а) да је та одлука највиших ауторитета била комуницирана подручним органима, и (б) да су је они морали на терену доследно спроводити.
Свако значајније одступање од тог очекиваног резултата ставља под знак питања целокупну конструкцију сребреничких догађаја, како су они представљени кроз оптужнице и пресуде МКТБЈ.
Разлог за ову констатацију је очигледан. Апсолутно једини начин поступања војних и цивилних власти РС након доношења наводне одлуке да се сребренички Муслимани униште, посебно у периоду који ми називамо „критичном седмицом“ од 12. до 19. јула, 1995 године, једини modus operandi који би се према званичној тези могао очекивати, и једини који је са том тезом сасвим конзистентан, било би убијање сваког заробљеног Муслимана на лицу места или одвођење на неко место масовног погубљења. Ако постоје докази да се тако није поступало, онда је званична теза у огромној кризи. Tertium non datur.
Наведени подаци не само да сугеришу да никаква политика индискриминантног убијања Муслиманских заробљеника није била спровођена, већ и нешто више од тога, што баца додатну сумњу на кредибилитет званичне тезе. Бројни Муслимански заробљеници су у овом периоду били процесуирани сасвим редовно и у складу са правилима рата, били су пријављени Црвеном крсту и отправљени у логор за ратне заробљенике. У више случајева, и то управо у периоду када је према званичној тези за очекивати било убијање по кратком поступку, Муслимански рањеници збрињавани су у српским медицинским центрима.[13] У једном случају, командант или високи официр Братуначке бригаде тим рањеницима је обезбедио оружану заштиту од разјареног српског цивилног становништва које је тражило освету.[14] У другом случају, заробљени Муслиман био је испитан и пуштен да пређе на територију својих оружаних снага, и то тако што му је ВРС прво прокрчила пут кроз минско поље.[15] Најзад, необичан случај неуспелог самоубице, кога српски војници скидају са импровизованих вешала, шаљу на медицинску негу и опоравак, који затим приспева у заробљенички логор и на крају бива замењен.[16] Под предпоставком да је постојао план за масовно убијање Муслимана, српске снаге нису имале никакав разлог да га скидају са вешала нити да ресурсе који би се могли ставити на располагање српским рањеницима троше на његов опоравак.
Уколико желимо да урадимо одговорну анализу догађаја у Сребреници у јулу 1995. године, преко ових података се не може једноставно прећи. Ако применимо Окамово сечиво, онда ове податке морамо уградити у опште објашњење догађаја, или се одрећи званичне тезе у њеном садашњем облику. Наравно, под предпоставком да нам је стало да то објашњење буде логично и способно да издржи критику.
Упутнице:
[1] Дефиниција геноцида из међународне конвенције
[2] Пресуда у Крстићу ни по том питању није потпуно јасна, али пошто је жалбено веће пресудило да је Крстић помагао у геноциду, дело геноцида имплицитно је садржано у таквом закључку.
[3] Жалбена пресуда, Тужилац против Крстића, пар. 239.
[4] Het Parool (Amsterdam), 27 јули 1995: Arts: ‘Geen bewijs genocide’
[5] Првостепена пресуда, Тужилац против Крстића, пар. 70.
[6] ICC (International Criminal Tribunal), који не треба мешати ни са МКТБЈ ни са Међународним судом правде, који се бави споровима међу државама.
[7] http://www.sudantribune.com/spip.php?article27898
[8] Види параграфе 126 – 134 првостепене и пар. 84, 85 и 91 другостепене пресуде за начин како веће у Крстићу третира састанке у хотелу Фонтана 11 и 12 јула, 1995. године. У вези са овим, параграф 573 првостепене пресуде представља типичан пример како веће доноси унапред припремљени закључак, без обзира на то да ли је он поткрепљен доказима, или не: „Претресно веће није у могућности да утврди тачан датум када је била донета одлука да се војно способни мушкарци побију. Услед тога, оно не може да тврди да су убиства која су се догодила у Поточарима 12. и 13. јула 1995. била саставни део плана да се убију сви мушкарци војничког узраста. Упркос томе, претресно веће је убеђено да су масовна стрељања и друга убиства, почињена од 13. јула па надаље, били саставни део таквог плана.“ Како у једној озбиљној пресуди, бар што се тиче њених најважнијих сегмената, „убеђење“ може да замени доказе?
[9] Тужилац против Милошевића, с. 32029.
[10] Промућурни читаоци сигурно да су приметили фрапантну сличност између алузија генерала Моријона везано за позадину сребреничких догађаја и изјава Ибрана Мустафића по истом питању.
[11] Да употребимо енглеску фразу smoking gun, која се односи на постојање непосредних материјалних доказа.
[12] Читаоци ће одмах приметити жалостан недостатак креативности код тужилаштва хашког трибунала. У немогућности да одреде начин, место и време зачетка „удруженог злочиначког подухвата“ да се спроведе геноцидна операција над сребреничким Муслиманима, тужилаштво је у тој функцији лансирало састанак у Фонтани као неку врсту српског еквивалента Бодензе конференције 1942 године, где су Хитлер и његов штаб били донели одлуку да се истреби јеврејски народ. Веће у Крстићу признаје да не располаже конкретним доказима о чему је на том састанку било речи (пар. 91: „разумно је предпоставити“), али верује да је обзиром на околности то била идеална прилика да се формулише план за „геноцидну операцију,“ па усваја предпоставку да се то заиста тако морало и догодити. (Тужилаштво против Крстића, жалбена пресуда, пар. 91-94.)
[13] Претресно веће у Крстићу прихвата да је један број рањених Муслимана био лечен у српским болницама након заробљавања, пар. 86. Веће ту чињеницу назива „аномалијом.“ Веће затим одбацује очигледне импликације те „аномалије“ на начин чија бизарност у потпуности долази до изражаја само у изворном енглеском тексту: „It may perhaps be explained, to some degree, as a strategy on the part of the Bosnian Serbs to avoid attracting international suspicion…“ На српском: „То би се могло можда објаснити, до одређеног степена, као стратегија босанских Срба да избегну међународно подозрење…“ Низ реторичких условљавања јасно говори да само веће нема много поверења у сопствено резоновање.
[14] Види изјаву Селимовић Садика, 03052248 [EID] и 02131234 [OTP]
[15] Види изјаву Јусуповић Азмира, 00464628 [OTP].
[16] Види изјаву Каљевић Рифета, 01185280 [OTP].