Прихватање захтева одбране генерала Младића да јој Тужилаштво Хашког трибунала достави имена свих сребреничких жртава за чију се смрт генерал терети потпуно је неочекивано и покреће низ интересантних питања. Да ли је Трибунал одједном дошао „к познанију права“ или се ради о нечем другом?
Сребреница под лупом (2011)
Пише: Стефан Каргановић
Са становишта континенталног права овакав захтев одбране потпуно је на свом месту, иако обично у тој форми не би био постављен на терену англосаксонског система који је у пракси Трибунала доминантан. У том систему, суд би сличан захтев скоро сигурно одбио са образложењем да ће Тужилаштво током суђења у сваком случају тражене доказе морати да предочи. Без обзира на фикцију да јуриспруденција Трибунала представља спој два правна система, стварност је да се сва важнија питања решавају у складу са праксом англосаксонског система. То је један од основних разлога зашто је одлука Већа по овом питању, којом се излази у сусрет одбрани, врло неуобичајена.
Али постоји и један други значајан разлог за недоумицу зашто је Веће поступило баш тако. Као што сви који су сребреничке догађаје детаљно проучавали врло добро знају, Тужилаштво поред најбоље воље не може да удовољи захтеву Судског већа – зато што такав списак једноставно не постоји.
ЕКСПЕРТСКЕ НЕДОУМИЦЕ
Поента захтева који је поднела одбрана (а такође, претпостављамо, и налога који је Веће издало Тужилаштву) није састављање списка са 8.000 имена, него нешто много озбиљније и сложеније. Да би такав списак био сврсисходан, није довољно 8.000 имена која би могла бити преузета из било којег телефонског именика. Да би послужила као доказ против оптуженог Младића, имена на том списку по времену, месту и начину смрти морају бити повезана са сребреничком операцијом у јулу 1995. године. То значи да је у захтев уграђено имплицитно очекивање да ће поред сваког имена и презимена жртве, Тужилаштво доставити и информације на основу којих би се могло закључити још неколико процесно релевантних околности: да та особа није изгубила живот у неком другом периоду рата у Босни, на неком другом месту или на начин који искључује кривичну одговорност, као што би била погибија током борбених дејстава.
И ту долазимо до суштине проблема са којим би Тужилаштво имало да се суочи, да свој задатак обавља пред редовним, професионалним судом уместо пред ad hoc политичким трибуналом. Врло је лако доказати да је на подручју Сребренице страдало на хиљаде људи, па чак навести и имена многих од њих. Али у процесном смислу, без додатних појединости које би потврдиле везу наведеног лица са извршењем кривичног дела, Тужилаштво не би добило много. За оптужницу битна је само једна категорија настрадалих: противправно стрељани ратни заробљеници, али то ће – ако се удовољавању налога Већа буде пришло озбиљно – представљати велики проблем.
Проблем је у томе што је много више Бошњака погинуло током борбених дејстава, него што је било заробљено и стрељано. Мешовита колона 28. дивизије Армије БиХ која се са великим бројем цивила од ноћи 11. јула 1995. године повлачила из Сребренице према Тузли, и успут у борбеним сударима са Војском Републике Српске претрпела огромне губитке, представљала је легитиман војни циљ. Доказ томе је да нико никада није био оптужен ни у Хагу, ни пред Судом БиХ у Сарајеву зато што је пуцао у колону и наносио јој губитке. Када је пред Судом БиХ сведочио као вештак у вези са губицима колоне, писац ових редова проценио их је конзервативно на око 2.500. Амерички војни стручњак и за време сукоба високи функционер обавештајних структура САД-а у Босни Џон Шиндлер легитимне губитке колоне процењује на око 5.000, а жртве стрељања на око 2.000. Анализом форензичког материјала Хашког тужилаштва, ми смо полазећи од обрасца рањавања установили да доказиви број погубљених лица на сребреничком подручју у јулу 1995. године износи испод 1.000. Али чињеница да докази за погубљење 8.000 заробљених лица у овом тренутку једноставно не постоје, најмањи је проблем Тужилаштва. У светлу налога Судског већа, много је већи проблем да је састављање поименичког списка, чак и стварних жртава, скоро немогуће. Технологија на коју се Тужилаштво ослања, ДНК упаривање, једноставно не функционише.
НЕМОГУЋА МИСИЈА
ДНК не може да обави задатак који му је Тужилаштво наменило, ДНК служи за идентификацију посмртних остатака и за реасоцијацију делова дела исте особе. Али та технологија, поред свих својих предности, не може да одговори на питања када, где и на који начин је неко лице усмрћено. То може само класичан аутопсијски налаз. Према подацима које садрже аутопсијски налази форензичара Хашког трибунала, у масовним гробницама које се могу везати за Сребреницу налази се не 8.000 него око 1.920 особа. Та чињеница је крајње неповољна по тезе Тужилаштва, а чињеница да ДНК анализа не може да разликује лица која су погинула у легитимним борбеним дејствима од оних која су погубљена у јулу 1995. године још је неповољнија.
Налог који је Судско веће на челу са судијом Алфонсом Оријем издало Тужилаштву представља „mission impossible“, немогућу мисију.
Зашто је искусни судија Ори Тужилаштву наложио обавезу за коју зна да је оно не може испунити? Могло би се нагађати, али то би било разумљиво у оквиру хипотезе да се под притиском многобројних нових доказа и увида у сребреничке догађаје, неуклопивих у званичну причу, став западних спонзора постепено мења. Сваким даном постаје све јасније да је званична конструкција дугорочно неодржива. Спонзори конципирају План Б, иако можда своје локалне клијенте о томе још нису обавестили.
У том суптилном престројавању Тужилаштво може делимично бити остављено на цедилу. Али ће по инерцији наставити да ради свој посао. У свом опробаном стилу оно ће смислити неки начин да налог Судског већа ескивира, а шта ће им конкретно пасти на памет то ћемо ускоро видети.
Извор: ПЕЧАТ
___________________
Подвала раскринкана и објашњена (2011)
У броју 188, „Печата“, у тексту „Сребреница под лупом“, оценили смо да ће Тужилаштво Хашког трибунала „у свом опробаном стилу… смислити неки начин да налог Судског већа,” за обелодањивање списка сребреничких жртава за чију смрт терети генерала Ратка Младића, „ескивира, а шта ће им конкретно пасти на памет то ћемо ускоро видети“.
Наша процена се у потпуности обистинила. На основу поднеска Тужилаштва од 2. новембра, сада можемо констатовати шта му је „пало на памет” да би се изиграо јасни налог Судског већа. Да подсетимо, Веће је Тужилаштву наложило да „до 1. новембра 2011. достави списак са подацима који идентификују жртве у овом предмету“.
КОЛОНА 28. ДИВИЗИЈЕ
Што се тиче Сребренице, Тужилаштво Хашког трибунала опет је изиграло судски процес тако што је поднело наводни „списак са именима око 7.500 сребреничких жртава“, али у таквом облику да он уопште не садржи елементе који су неопходни за утврђивање кривичне одговорности генерала Ратка Младића. Генерал Ратко Младић оптужен је за смрт само једне категорије лица, настрадалих током и непосредно после извођења војне операције у Сребреници: лица која су била заробљена и после тога стрељана. Он ни по којем основу не може да се терети за многобројне особе које су погинуле током жестоких борбених дејстава, што су се, паралелно за стрељањем ратних заробљеника, водила против припадника мешовите колоне 28. дивизије Армије БиХ из Сребренице, која је под оружјем вршила пробој из Сребренице према Тузли. (Према процени америчког обавештајца Џона Шиндлера таквих легитимних жртава било је око 5.000; а по процени међународног преговарача и каснијег високог представника у БиХ Карла Билта, око 4.000). Самим тим, да би одговор Тужилаштва на налог Судског већа био адекватан, његов садржај мора да искључи сва лица која су погинула и мора се односити искључиво на лица која су стрељана, а пре тога су имала статус ратних заробљеника. За војна дејства против колоне 28. дивизије нема кривичне одговорности, и ту чињеницу изричито су у неколико предмета потврдили војни вештак Тужилаштва Ричард Батлер и дугогодишњи главни истражитељ Жан-Рене Руез. Тај став потврдили су имплицитно и Хашки трибунал и Суд за ратне злочине БиХ у Сарајеву, тако што до данас нису подигли ниједну оптужницу против било кога из војних или других структура Републике Српске зато што су пуцали у колону и наносили јој људске губитке.
Списак који је Тужилаштво доставило одбрани ствара привид поступка у складу са налогом Већа, али уопште не одговара судском налогу и неприкладан је сврси зато што највећим делом садржи имена насумично набацаних лица која се воде као нестала и која су евентуално погинула у оквиру легитимних борбених дејстава током повлачења 28. дивизије Армије БиХ из Сребренице. Једини списак који би за утврђивање кривичне одговорности генерала био релевантан и могао би бити од користи судском процесу и одбрани, јесте списак специфичне категорије лица за која је Тужилаштво спремно да на суђењу докаже да су после сребреничке операције заробљена и затим стрељана.
Али да би такав списак имао доказну вредност, за свако од наведених лица, поред имена и матичног броја, Тужилаштво мора навести време, место и начин смрти. Без тих података, кључних да би се између лица именованих на списку и оптужнице против генерала Младића установила узрочнопоследична веза, списак је без икаквог значаја. Међутим, списак са таквим подацима одбрана од Тужилаштва није добила.
СИСТЕМАТСКИ БЛЕФ
Закључак је јасан. Својим поднеском Већу, Тужилаштво Хашког трибунала још једанпут показује да систематски блефира и да не располаже кључним материјалним доказима који поткрепљују главну тачку оптужнице против генерала Младића у вези са Сребреницом. Оваква диверзија, помоћу које Тужилаштво глуми задовољавање налога Већа, а у ствари наставља са фарсом баратања доказима које нема, представља исмевање правног поступка и тешку повреду процесних права оптуженог.
Посебно је питање у којој је мери захтев генерала Младића био експлицитан. У одлуци Већа од 13. октобра 2011, којом се захтев одбране усваја, стоји: „Одбрана тражи да Веће наложи Тужилаштву да обелодани ‘основне’ појединости о свим лицима за која Тужилаштво тврди да су била жртве на које се оптужница односи, укључујући (а) име и презиме; (б) датум рођења; (в) матични број; (г) домицилну адресу; (д) име оца; и (е) све остале расположиве податке који би могли бити од помоћи за идентификацију“. Сви наведени подаци у захтеву генерала Младића несумњиво да јесу важни и релевантни. Али ту ипак недостају главни параметри – време, место и начин смрти.
Међутим, тај недостатак не извињава Тужилаштво за покушај заобилажења судског налога, нити скида одговорност са Већа уколико оно без протеста прихвати неодговарајући начин на који је Тужилаштво налог „испунило“. Оперативан термин овде је „жртва“ („victim“) и из захтева одбране, као и из налога Већа, јасно произлази да се информација коју је Тужилаштву наређено да достави односи на „жртве“, што значи не на лица која су у вези са сребреничком операцијом живот изгубили на неки други начин. Дефиниција жртве у Оксфордовом речнику енглеског језика, за који у изреци стоји да је меродаван за тумачење судског налога, гласи: „a person who has been attacked, injured or killed as the result of a crime“ („особа која је била нападнута, повређена или убијена као последица злочина“). Из овога је јасно да термин „жртва“ искључује лица која су погинула у легитимним борбеним дејствима, као и особе које су нестале и о чијој судбини зато нема одређених података. Особље Тужилаштва и чланови Већа су правници и коришћење речи „жртва“, коју и Веће усваја у изреци свога налога њима је морало сигнализирати какву категорију лица је у свом захтеву генерал Младић имао у виду, без обзира на евентуалне пропусте у смислу специфичности у формулацији тог захтева.
Пошто би дефектни поднесак Тужилаштва требало да представља његов одговор на налог Судског већа, основна одговорност да се на неодговарајући садржај тог поднеска одреагује, додатним упутствима или изрицањем санкција Тужилаштву за непоштовање суда, у првом реду лежи на самоме Већу. Али ни одбрана генерала Младића нема повода да буде задовољна списковима које је од Тужилаштва добила, а још мање има разлога да своја оскудна средства улаже у „проверу“ чак и на први поглед ирелевантног материјала којим га је Тужилаштво преплавило. Једини рационалан одговор одбране у овој ситуацији било би да тај материјал одбаци као несврсисходан и да путем новог захтева од Већа затражи да Тужилаштву нареди, под претњом санкција, хитно обелодањивање специфичног списка сребреничких жртава, под претпоставком да га Тужилаштво има.
Избегавање Тужилаштва да удовољи налогу Већа додатно поткрепљује нашу сумњу да такав списак уопште постоји.
Извор: ПЕЧАТ