Пре неко вече, седео сам са пријатељем на палуби брода-ресторана Порто на Ушћу. Уз освежавајући поветарац повео се разговор о прекрајању историје, што нас је неизбежно довело до РЕКОМ-а и госпође Наташе Кандић. Мој саговорник (који не живи у Србији) упитао ме је: „Зар је иницијатива за РЕКОМ још жива?“ Морао сам да му саопштим истину: „Она никада није ни умрла.“

Он се свесрдно понудио да јој забије глогов колац, али то није поента текста који следи.

Пише: Стефан Каргановић

Мада је колега Никола Врзић у „Печату“ наизглед давне 2011. године природу и циљеве тог пројекта изванредно анализирао („РЕКОМ: пошто жртве?“, 18. јул 2011.) од онда ово важно питање уклоњено је са радарског екрана јавности. Међутим, то не значи да је скинуто и са дневног реда госпође Наташе Кандић, њених „НВО“ сарадника и заинтересованих страних установа и финансијера.

Делајући по начелу „тиха вода брег рони“ (сасвим рационално, када сте непопуларни и сумњиви јавности али имате налог да јој нешто подметнете) промотери РЕКОМ-а су дискретно и бешумно прикупили потписе подршке свих марионетских влада са простора бивше Југославије са изузетком – за сада – Србије. Не морамо се упуштати у коментарисање те аномалије; довољно је констатовати чињеницу. Значај те чињенице истакла је сама госпођа Кандић: „Да би иницијатива имала моћ, снагу – потребан је државни печат”.

Да ли ће добити тај државни печат – или глогов колац – то сада зависи искључиво од грађана Србије, степена њихове освешћености и способности да политички ефикасно реагују на пројекат кривотворења њихове недавне (а потенцијално чак и древније) историје.

У званичној редакцији гопође Кандић, РЕКОМ је представљен као племенити апел представницима «свих држава које су настале на подручју бивше Југославије, да је њихова обавеза да породицама жртава, друштву и будућим генерацијама и даље дугују чињенице о томе шта се догодило у недавној прошлости, јавно признање и поштовање свих жртава, независно од вере и националне припадности». Госпођа Кандић додаје да је «уверена да власт Србије и председник државе имају посебну обавезу да због српских жртава иницијативи придају највећу пажњу». Надамо се да председник Николић чита овај текст.

Али одмах после примамљиве удице «јавног признања и поштовања свих жртава» (и то како госпођа Кандић сада истиче, изненада и упадљиво мењајући плочу, посебно «српских») сазнајемо да се ради о још нечему, а то је «јавно саопштавање о томе шта се догодило у протеклим ратовима». Нема дилеме да сви желимо да сазнамо шта се догодило у протеклим ратовима. Али када нам се госпођа Кандић и њена екипа нуде да нам то «саопште», то је разлог не за уобичајену интелектуалну радозналост већ за општу, свенародну узбуну.

Колега Врзић је у прошлогодишњем тексту навео довољно разлога са узбуну. Подробном анализом РЕКОМ-овог предложеног Статута показао је да ова организација у функцији остварења својих циљева присваја управна овлашћења која под сличним околностима, уважавајући Устав и друге законске одредбе, не би имали државни органи Србије. «Реч је – да се подсетимо на закључак г. Врзића – о покушају невладиних организација да постану институција државе или, прецизније, наддржавна институција за читав простор бивше СФРЈ.»

За преостали простор могло би се рећи да је небитно, или у сваком случају да је то њихов проблем, али – у Србији? Смеју ли председник и влада тако нешто дозволити? Могу ли грађани то толерисати?

Да се подсетимо, члан 11. Статута РЕКОМ-а државама-учесницима намеће обавезу «да сарађују са Комисијом и омогуће јој делотворно извршавање задатака». Ко је коме овде шеф? Од кога су госпођа Кандић и њене другарице добиле овлашћење да државним органима намећу услове сарадње? Комисија такође «може поднети кривичну пријаву месном надлежном тужилаштву» (чл. 17, став 8) против некооперативних грађана а по члану 48, ванправосудним спајањем функција тужилаштва и суда, Комисија РЕКОМ-а себи додељује право да за «ометање» њеног рада (што се налази искључиво у домену РЕКОМ-а да дефинише) грађане казни «казном затвора до једне године или новчаном казном у еквивалентном износу до 5.000 евра». Не наводе се процесне појединости поступка за утврђивање «кривице» нити мере правне заштите на располагању «окривљеним» грађанима, којима би се изрицале овако драстичне казне.

Треба ли да идемо даље? Ако треба, можемо.

Могли би, пре свега, да пред председника Николића на разматрање ставимо неколико једноставних питања. Зашто би једна озбиљна држава послове из свог делокруга рада препуштала приватним организацијама које финансирају и на које утичу – странци? Да ли је утврђивање и тумачење историјских чињеница у домену политички мотивисаних „комисија“, или – професионалних историчара? Када је у питању пописивање српских жртава, каква ће методологија бити кориштена? Да ли председник Николић озбиљно очекује од госпође Кандић да савесно евидентира жртве уживо вађења органа на Косову, када је приликом проглашења сецесије она делила трибину са наручиоцима тих зверстава? Не постоји ли ту – сукоб интереса?

Што се тиче прикупљања објективних доказа о ратним злочинима са других кризних подручја бивше Југославије, да ли искуство са припремањем лажних сведока Хашког тужилаштва у поступку против Војислава Шешеља госпођу Кандић квалификује за сакупљање и обраду историјске грађе такве врсте?

Ценећи сав шарм и убедљивост госпође Кандић, ипак, сме ли председник Николић, у име државе коју представља, да приступањем РЕКОМ-у стави тражени печат на докуменат којим би се јавни органи српске државе одрекли контроле, па чак и учешћа, у истраживању по једном питању од тако виталног националног интереса?

Поред ових простих, могли би да поставимо неколико других питања сложенијег карактера.

Под предпоставком да би држава Србија званично ушла у РЕКОМ, какав је механизам госпођа Кандић предвидела да се процес «суочавања са чињеницама» не претвори у пропагандни циркус? Какви су истраживачки капацитети «коалиције РЕКОМ», за коју нам је само речено да се састоји од «1.800 невладиних организација», али нам та импозантна цифра не говори апсолутно ништа о њеном саставу у квалитативном смислу. Хиљаду осамсто нула и даље је једнако нули. Какве су квалификације особља тих организација (укључујући Фонд за хуманитарно право) да се баве једним високо стручним послом? У случају несугласица приликом «утврђивања чињеница», чије ће мишљење превагнути? Судије Хашког трибунала слове за врсне професионалце, али нам је свима позната катастрофална неутемељеност и политичка мотивисаност њихових «процена» чињеничног стања.

Што нас доводи до једног од кључних питања. Хоће ли комесари РЕКОМ-а преузети фактографске налазе и правне закључке Хашког трибунала као «пресуђене чињенице», или би се све појединости везане за сукоб на простору бивше Југославији разматрале de novo? Ово је јако битно питање за госпођу Кандић и српска јавност има право да инсистира на добијању недвосмисленог и искреног одговора. У првој варијанти, глумљење о истраживању прошлости и «суочавању са чињеницама» сводило би се на бесмислену лакрдију, а притисак на српску државу да стављањем свог печата на РЕКОМ пристане да у тој лакрдији одигра улогу кловна – представљало би акт циничног непоштовања и неопростиве грађанске нелојалности.

За председника Николића, авантура овакве врсте било би чин моралног и политичког самоуништења – упоредиво са сличним фијаском бившег председника Републике Српске, Драгана Чавића, 2004. године – од чега се Николић никада не би опоравио. Као што се тада показало у вези са наметнутим Извештајем Комисије Републике Српске о Сребреници 2004. године, и данас у случају РЕКОМ-а још увек важи исто правило. Када се држава одрекне свог сувереног права да одлучује о томе шта ће се утврђивати и какви ће се закључци доносити у њено име, једина преостала непознаница је обим неизбежне штете. Извештај о Сребреници, који је 2004. у име Републике Српске потписао неодговорни Драган Чавић, пружа одговор на питања зашто је његова политичка будућност заувек запечаћена и зашто ће његово име довека остати синоним за инфамију. По обиму и штетности, Чавићев дебакл ипак се не би могао мерити са катастрофалним консеквенцама које би уследиле ако би председнику Николићу биле заврнуте руке да Наташи Кандић и њеној екипи изда историјски carte blanche. Они би то искористили да историју ратова деведесетих година у свом стилу прекроје и – злоупотребом званичног покровитељства – да кривотворену верзију затим легитимизују на неупоредиво ширем плану.

Приватно писање тенденциозних „историја“ само је чин интелектуалног непоштења, али то није кривично дело. Госпођа Кандић и њено друштво корумпираних шарлатана имају право да састављају какве год желе историје по идеолошком налогу и према политичким потребама страних наручиоца који их награђују за њихов труд. Али за такву нечасну работу они не смеју добити imprimatur државе и народа који су већ двадесетак година на мети њихових клевета и провокација. Недостатак званичног печата предодређене жртве чиниће њихову балканску слагалицу трајно недовршеном. Њима је неопходно да се унапред одређени „кривци“ покорно солидаришу са лажном „историјском пресудом“ коју ће им, чим све коцкице дођу на место и заузврат за бакшиш од два и по милиона евра, комесари РЕКОМ-а са пакосним задовољством изрећи. Али без претходне моралне капитулације жртве, њихов грандиозни пројекат остаје политички абортус од самога почетка.

Неодустајним притиском на своје изабране представнике грађани Србије морају обезбедити да тако и буде. Председник Николић и Влада Србије морају безусловно одбити сваки захтев и сваку уцену да постану пасивни саучесници у дискредитовању своје државе и свога народа пружањем званичне подршке писању једне лажне историје.

Извор: ПЕЧАТ

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

USASerbia