Осамнаест година после догађаја сребренички наратив пуца по свим шавовима. Ниједан независан поглед или истраживање не потврђује службену верзију. Она постоји, тачније животари, само на фиктивном плану „пресуда“ Хашког трибунала (а како се оне пишу, сазнали смо недавно од судије Фредерика Хархофа), резолуција разних „парламената“ који гласају по аутоматизму, дизањем руку, на исти начин као бивши Врховни совјет у СССР-у и у бројним медијским фалсификатима. Један од примера манипулативне злоупотребе људске трагедије у ниске пропагандне и политичке сврхе је извештавање некада водећег француског дневника Монд о сукобу у бившој Југославији. Избор из поглавља о Сребреници у недавно објављеној књизи француског аутора Фабриса Гарнирона, где се Монд-ово писање о југословенској кризи подвргава систематској и аргументованој критици, пружа комплексну за разлику од карикатуралне слике догађаја а уједно убедљиво сведочи о професионалном и моралном суноврату западног новинарства које представља Монд. Али истовремено сведочи и о томе да је време службених, лажних историја на измаку, не само на балканским просторима него и у свету. Ово поглавље из књиге француског публицисте Фабриса Гарнирона о писању водећег париског дневника Le Monde о сукобу у бившој Југославији деведесетих година прошлога века то убедљиво показује.
Fabrice Garniron: Quand Le Monde…décryptage des conflits yougoslaves
[Elia Éditions, 2013]
IV поглавље, „Сребреница“
Сребреница, тврђава 28. Босанске дивизије
Споразум који су Сефер Халиловић и Ратко Младић коначно потписали 8. маја 1993. године на сарајевском аеродрому показаће да, супротно Мондовој верзији, циљ Срба није ни „депортација“, ни „истребљење“ становника града. Јер оно што је довело до завршетка борби око Сребренице јесте ангажман Муслимана у демилитаризацији енклаве и обустављању напада из града. Генерал Морион ће потврдити да, упркос бруталности њихове офанзиве, Срби нису имали намеру да „елиминишу“ борбене снаге. Јануара 2001., током саслушања пред Одбором француске Народне скупштине, генерал ће прецизирати да су пре споразума из маја 1993. наоружани мушкарци Сребренице могли да бирају било да са својим оружјем стигну до Тузле, било да остану у Сребреници под условом да оружје предају снагама УН-а.
Споразум о демилитаризацији омогућиће примирје, евакуацију рањеника у Тузлу, деблокирање хуманитарних конвоја и долазак војника УН-а. Овакав исход као да није обрадовао Монд: учествовало би се у „предаји Муслимана, а у корист агресора“. Неколико седмица касније, када је изгледало да Монд брине само о изласку становника, чини се да су његове политичке склоности однеле превагу над свим другим разлозима. Ове новине ће наставити да дају првенство екстремистичкој линији Сарајева, уместо да одобре успостављање климе која ће становницима Сребренице коначно омогућити да дишу и размотре modus vivеndi са Србима.
Затишје, које је уследило за споразумом од 8. маја, није било дугог века. Зато што ће, супротно одредницама споразума, снаге Насера Орића све учинити да избегну предавање оружја. Споразум о демилитаризацији никада није поштован: канадским војницима под заставом УН-а предато је само нешто неупотребљивог оружја. Изгледа да они ништа нису знали о фиктивном карактеру демилитаризације за коју су били одговорни. Тим више што им услови резолуције УН-а нису дали овлашћење да зађу у домове и конфискују оружје, а и што је значајан број људи под оружјем у Сребреници у великој мери био застрашен: око 400 канадских а касније холандских војника УН батаљона није могло учинити богзнашта пред хиљадама муслиманских војника.
Чињеница коју су признали и Кофи Анан, и, чак, један високи муслимански војни руководилац током сведочења – је да никада није спроведена демилитаризација енклаве. Супротно ономе што је Монд непрекидно сугерирао, становништво Сребренице никада није било састављено само од избеглица. У Сребреници има много бораца, мобилисана је готово цела мушка популација. Војног наоружања нема довољно, али његов мањак надокнађује приватно оружје: ловачке пушке и пиштољи. Далеко од тога да се ради о, мање или више, неорганизованим бандама, ти мушкарци творе дивизију, 28. Дивизију босанскохерцеговачке војске под командом Насера Орића, која непосредно зависи од II Корпуса војске босанских Муслимана, стационираног у Тузли. Војни корпус, са којим Насер Орић одржава стални контакт, посебно захваљујући центру за комуникацију који је савршено смештен у просторијама поште у Сребреници.
Готово потпуно негирајући војну димензију догађаја, Монд ће наставити да ћути. Упорност Монда је, међутим, супротна виђењима Хашког трибунала. Далеко од тога да Трибунал оспорава битке и присуство оружаних снага у енклави, он им је, чак, посветио бројна заседања. Монд ће, међутим, у извештајима цензурисати оно што се говори у Трибуналу. Посебно у време процеса Радиславу Крстићу, 2000-2001. године, и Насеру Орићу, 2004-2006., када су војна питања била тема дугих исказа западних стручњака. На суђењу Насеру Орићу сведочиће британски пуковник П. Такер (P. Tucker). На суђењу Радиславу Крстићу сведочиће Ричард Батлер (Richard Butler), официр војске САД-а, и Ричард Данат (Richard Dannat), британски официр који је постао командант Штаба британске војске. Ништа од тога Монд не помиње. Одсуство сваког извештаја о сведочењу Ричарда Батлера, јуна и јула 2000., веома је индикативно за став Монда пошто је ово, изузетно прецизно и документовано сведочење било најдуже током читавог суђења: трајало је ништа мање него девет рочишта. Мондово ћутање о овом сведочењу је тим значајније што је Ричард Батлер био сведок оптужбе, а ове новине су, иначе, редовно пратиле суђење Радиславу Крстићу. Посветивши своје сведочење понајвише жестоким борбама које су вођене после пада Сребренице, амерички официр ће се накратко вратити на војне активности Муслимана пре српског напада 11. јула 1995. По Батлеру, становници Сребренице су били далеко од тога да се претварају да су безазлене избеглице. Пошто је и те како било „офанзивних напада“, „напада на српске цивиле“, „инфилтрације“ и „активног проласка између Тузле и Сребренице“ ради преношења муниције. Амерички официр ће признати улогу коју су напади на српске цивиле и оружане снаге одиграли при доношењу одлуке о нападу на енклаву.
Пуковник Беринг (Behring), холандски официр који је био у саставу УНПРОФОР-а, поновиће исто током процеса Сребреница 2 (Поповић и други): хеликоптери су превозили оружје снагама Насера Орића и командоси су вршили нападе изван енклаве. Они би се затим вратили у енклаву, где их је њен статус штитио од српске потере. Због ових активности Срби су редовно улагали протесте Холандском батаљону. Војне активности које су тако неоспориве да ће их признати и само тужилаштво, како на суђењу Р. Крстићу, тако и током Сребренице 2. Током овог, другог, процеса, тужилац ће казати исто у својој уводној речи: „Када су у питању напади на енклаву, можда они нису били у потпуности незаконити… Јасно је да су Муслимани створили ситуацију која је могла изазвати српске нападе на њих …“. А у признавању напада снага Н. Орића изван енклаве, тужилац иде још даље и каже: „Постоји извесно оправдање што Срби елиминишу ту претњу“.
Излагање које је, у најмању руку, у супротности са тезом Монда по којој је у очима Срба Сребреница била „мрља“ коју је требало одстранити што је брже могуће да би се боље „очистиле“ њихове територије.
Разумемо да војни циљеви супротстављених снага нису предмет Мондовог информисања. Међутим, управо ови, војно рационални, циљеви и једне и друге стране, објашњавају српски напад 11. јула. За Насера Орића и Сарајево ту се ради о наставку акција узнемиравања како би приморали Србе да мобилишу максималан број војника на ободима енклаве. Тако те снаге не би ишле на фронтове важније за муслиманске власти, нарочито на онај сарајевски. Србима је, напротив, потребно да ослободе контролне пунктове енклава како би своје снаге корисније употребили на другом месту. То је посебно објаснио генерал Данат, сведок и стручњак оптужбе на суђењу Р. Крстићу.
Босанским Србима је било неопходно да те људе употребе на другим тачкама, јер, чак иако су српске снаге професионалније и боље наоружане него муслиманске, оне трпе, супротно овим другим, од константног недостатка војника. Они су чак морали мобилисати и времешне особе. Тај мањак у броју ставио је Србе у опаснији положај него јула 1995., јер они знају за предстојеће хрватске и муслиманске офанзиве. По речима генерала Р. Даната, операција заузимања енклаве уследила је као „разборита операција“. Она је, према томе, суштински повезана са војним разлозима. Не са фантазијом о етничко-расној чистоћи коју Монд преварно приписује једној од зараћених страна.
Монд војну колону представља као колону цивила
Снаге босанских Срба су продрле у напуштени град 11. јула 1995. године. Становништво је побегло у две колоне, пошто су од муслиманских власти примили наређење да напусте Сребреницу. Зашто је издато такво наређење, када српске снаге уопште нису имале намеру да заузму град? И како објаснити одсуство сваке реакције муслиманске стране? Тактика запањује када се сетимо бројности муслиманских снага које се налазе унутар града, бројно надмоћних у односу на српске снаге. Постоји још једна сасвим загонетна ствар: Н. Орић, командант 28. Дивизије није у Сребреници. Зашто га је власт у Сарајеву, још априла месеца, из енклаве тајно пребацила заједно са неколико његових официра? Ако изостанак борбе и нестанак Н. Орића извесном броју истражитеља и особа, за које се најмање сумња да гаје наклоност према Србима, изгледа „у најмању руку бизарно“, Монд ће се упињати да заобиђе ове теме које ремете његову верзију.
Прва колона, састављена скоро искључиво од жена, деце и стараца, упутила се према Поточарима, селу удаљеном 4 км северно од Сребренице, где се налазила база УН-а. Друга колона, састављена скоро искључиво од војно способних мушкараца, кренула је према Тузли, покушавајући да се пробије преко планина. Већ 1995. године, Хашки трибунал процењује да је у колони било 15.000 људи, од чега је трећина била под оружјем. Чак и да је овај проценат бораца само приближна процена, и вероватно потцењен, било је, дакле, бар 5.000 људи под оружјем. Војна сила, ипак, бројно надмоћна у поређењу са српским трупама које броје једва нешто више од 1.500 људи.
Мада су ово генерално прихваћене чињенице, посебно од стране тужилаштва Хашког трибунала, Монд их није експлицитно признао. Међутим, иако присуство две колоне, једне цивилне, а друге војне, представља суштинске чињенице које треба поменути када се говори о паду Сребренице, Монд о њима уопште не говори. Штавише: он се прави да не познаје капиталну разлику између ове две колоне, па војну колону представља као цивиле у бегству. Октобра 1995. Монд тврди да је та колона састављена како од мушкараца, тако и од жена и деце. Са највише „једном пушком на 300 до 500 особа“. Марта 2000., у једној од ретких рекапитулација чињеница коју је објавио, Монд ће поменути само бекство „две групе становника“. А у верзији донетој у јулу 2005., поводом десете годишњице пада Сребренице, и само постојање двеју колона једноставно је нестало.
Међутим, круцијално је питање сазнања да ли је једна од ове две колоне била наоружана, пошто оно показује природу суровог поступка српске стране: ратни злочин или злочин против човечности. То што је ова колона била наоружана, њена офанзивна моћ, и веома жестоке борбе које су вођене, дају суровом поступку Срба највише димензију ратног злочина и противрече тези о „геноциду“. Насупрот настојању Монд-а да прећути суштинске чињенице.
Поточари
Догађаји, који су се у Поточарима одиграли између 11. и 13. јула 1995. године, део су онога што је за Монд предмет манипулације памћењем. Ове новине повезују те догађаје са нацистичким логорима смрти. Поточари, биће то „депортације“, „раздвајање мушкараца од жена“ и „конвој смрти“. Неоспорно, босански Срби су починили тешке злочине. Али да ли тежина те злочине неопходно чини геноцидним подухватом? У Монду нема места за то питање. Циљ ових новина је да сугеришу да су Поточари нови Аушвиц, да, чак, промене околности, преувеличају број жртава и обману о природи злочина.
Треба ли посебно веровати у то да су у Поточарима, као по доласку воза у нацистички логор смрти, Срби спровели огромно сабирање становништва? Инсинуирана или експлицитна, оптужба се понавља. Међутим, колико је лажна када су у питању Поточари, толико указује на видну заборавност када је реч о геноцидним методама нацизма. Знамо, ипак, да је „сабирање“ по доласку воза у логор смрти за циљ имало моментално истребљење оних који су оцењени као радно неспособни и накнадно истребљење оних који су приморани на принудни рад. Ништа од тога није се догодило у Поточарима.
Не може се, међутим, порећи да су спроведене мере раздвајања мушкараца од жена. Али оне нису имале масовни и систематски карактер какав Монд покушава да потврди како би подупро тезу о геноциду. Заиста, масовно присуство мушкараца у Поточарима мало је вероватно, пошто су се војно способни мушкарци масовно налазили у војној колони која је, усиљеним маршом, покушавала да пробије српске линије како би стигла до Тузле. Поново, тај војни аспект догађаја на тренутак нас, у најмању руку, удаљава од стварности нацистичких логора и Мондових комбинација.
Обеснажујући тезу о масовном сакупљању становништва, сведоци, Холанђани из Холандског батаљона и Муслимани који су били на лицу места, са своје стране ће потврдити да је у Поточарима било веома мало војно способних мушкараца. Ово ће Трибунал признати током суђења генералу Р. Крстићу, августа 2001. године.
Штавише, војно способни мушкарци нису били сасвим одсутни из Поточара. О томе посебно сведочи списак од 239 муслиманских мушкараца, присутних у бази УН-а, а који су, на иницијативу војника Холандског батаљона, ту смештени. Војници УН-а су тако хтели да заштите те људе од насиља српских снага. Међутим, број од 239 треба сматрати симболичним, а не као цифру укупног броја мушкараца присутних у Поточарима. Вероватно је било других мушкараца изван базе Холандског батаљона.
Ипак, не можемо очекивати да нам Хашки трибунал пружи информацију о броју војно способних мушкараца присутних у Поточарима. Ово запањује, пошто је, више од десет година пошто је сам Трибунал истакао идеју о сабирању популације од више десетина хиљада особа, главни истражитељ Трибунала, Ж. Р. Руез (Jean-René Ruez), морао признати да ни он, ни оптужба, никада нису пожурили да спроведу било какво истраживање броја мушкараца присутних у Поточарима. На шта се ослањају новинари Монда када говоре о сабирању популације од „30.000 особа“ и „хиљадама“ несталих из Поточара?
Што се тиче процедура раздвајања мушкараца и жена, више сведочења западних сведока демантује да су оне биле геноцидне, како тврди Монд. Као што ће рећи један судија Хашког трибунала, „саме по себи те мере раздвајања нису злочин.”
Исто је становиште и двојице војних стручњака које је тужилаштво позвало на суђење Р. Крстићу: Р. Даната, данас шефа генералштаба британске војске, и Р. Батлера, америчког официра. Посебно за овог другог „било је веома значајно покушати видети ко су особе (…) које су биле уплетене у ратне злочине“. Исто је и са генералом Данатом коме је могло изгледати разборито да се одвоје мушкарци, како би се сазнало да ли су, можда, починили деликте, преступе. Не рачунајући чињеницу да хапшење мушкараца пружа могућност да „буду замењени за затворенике које држи друга страна“.
У Поточарима је известан број разлога који су без икакве везе са нацистичком „селекцијом“ навело Србе да међу избеглицама потраже борце, или људе за које се сумња да су то били. Срби су били убеђени да се известан број муслиманских бораца налази у оквиру популације која је избегла у Поточаре. Идеја није била бесмислена, пошто су се борбе између српских снага и 28. Дивизије одвијале у близини избеглица, током проласка колоне. А и зато што се једна јединица ове дивизије налазила у Поточарима. Заробљавање мушкараца је Србима давало могућност замене за српске војнике које држе Муслимани. Претпоставка делује вероватно, пошто су се такве размене између Муслимана и Срба одвијале током целог босанског рата. Као што ће Р. Батлер рећи, „током читавог рата формализована је размена заробљеника“.
Срби су такође тврдили да траже особе које су починиле злочине над српским становништвом у региону. Ако Монд не помиње ове аргументе, то не значи да су они неоправдани. Пошто и сам Хашки трибунал данас признаје да су међу људима муслиманске 28. Дивизије били присутни „терористи“ криви за „ужасне“ злочине. Тужилаштво чак процењује да је међу муслиманским борцима било више хиљада оних који су убијали Србе..
Несумњиво је, међутим, да је процедура раздвајања, мада сама по себи није противзаконита, босанским Србима послужила за тежак злочин: убиство више стотина од оних који су заробљени у Поточарима. Мада је та окрутност неоспорна, ништа не указује, супротно Мондовим тврдњама током суђења Р. Крстићу, да су српске војне власти имале за циљ егзекуцију муслиманских бораца од тренутка када су ови били заробљени.
Више сведока, укључујући војне стручњаке као што су Р. Батлер и Ф. Нанат, уосталом, прећутно ће довести у питање тезу о постојању плана. Други, понекад, масакре неће приписати војној хијерархији Војске Републике Српске, већ појединцима или групама у оквиру српских војних снага, које су биле мотивисане осветом. Данат ће опрезно изнети претпоставку да војно руководство можда чак није знало за егзекуције. Генерал Ј. Дивјак, босански Србин који се придружио Муслиманима, у свом исказу пред Одбором за информисање француске Народне скупштине поводом Сребренице, 2001., описаће масакре као „акт освете српског становништва“. То ће пред истим Одбором поновити генерали Морион и Хајнрих. Први изричито сумња да је Р. Младић наредио масакр: „Не верујем да је Младић наредио масакр“. Други мисли да су злочини „неорганизовани, скоро импровизовани“.
Хашки трибунал и Монд тврде да је убиства планирала војска босанских Срба. Међутим, поред сведочења неких западних официра и генерала сарајевске војске, која су већ цитирана, известан број чињеница наводи да посумњамо у оптужбе Монда и Хашког трибунала. Тим више што се њихове оптужбе суштински заснивају на доказима рекла-казала, елементима који су далеко од неоспорних.
С друге стране, данас је јасно да су српске војне власти у Сребреници издале стриктна наређења да муслимански заробљеници морају бити заштићени од сваког насиља које би извршило српско становништво. Међутим, међу Србима из источне Босне непријатељска осећања су била снажна. Видели смо, бројне егзекуције су почињене од стране Муслимана, неколико хиљада српских избеглица, које су дошле из Сребренице, налазило се у региону, посебно у Братунцу. Решеност да се спрече акти освете над заробљеницима, које је ВРС (Војска Републике Српске) сматрала драгоценом монетом за размену, по свој прилици објашњава наређења издата од стране војне хијерархије. Више сведока, некадашњих припадника војске босанских Срба, ће пред Хашким трибуналом, 2006. године, потврдити да је војска босанских Срба заиста издала таква наређења. Уосталом, ово њихово сведочење тужилаштво није оспорило. Озбиљна је претпоставка, која се већ појавила током процеса генералу Р. Крстићу 2000. године, да су организовани екстремистички елементи, одлучни да масакрирају муслиманске заробљенике, предухитрили снаге ВРС.
Представљени током суђења, прислушкивани разговори показују да је, неколико дана по заузећу Сребренице, у тренутку евакуације муслиманских бораца и цивила из Жепе, генерал Р. Крстић био решен да предузме најстрожије мере како би биле избегнуте егзекуције сличне онима које су се догодиле у Сребреници. Овај материјал показује да генерал Крстић није желео сребренички масакр и да је издао најстрожија наређења како би гарантовао безбедност Муслимана евакуисаних из Жепе. Он је у виду имао чак „стрељање“ оних који би са српске стране могли угрозити конвој Муслимана који су кренули у правцу територија које држи Сарајево.
Доказано је да заробљавање и елиминација војно способних мушкараца, присутних у Поточарима, нису имали систематски карактер, као што Монд тврди. Пошто су десетине рањених, који су се нашли у Поточарима, пребачени у Тузлу под надзором Црвеног крста, као и да је известан број мушкараца ухапшених у Поточарима, њих стотинак, интерниран у затвор у Батковићима. Коначно, током првог дана евакуације Срби нису применили никакву меру раздвајања. Тако да је известан број војно способних мушкараца могао стићи до Тузле аутобусом заједно са остатком цивилног становништва. Неке су, међутим, на путу за Тузлу зауставили, било српски елементи који су били ван контроле, било на контролном пункту који су Срби поставили у Кладњу, месту близу територија које је држало Сарајево. Међутим, немогуће је проценити број оних који су уистину могли стићи из Поточара у Тузлу, пошто Хашки трибунал није спровео никакву истрагу о томе.
У ствари, Ж.-Р. Руез, истражитељ Хашког трибунала, иако присутан у Тузли од јула 1995., није верификовао колико је људи могло проћи. Пооштравање мера филтраже, које су Срби предузели у Поточарима, изгледа да је повезано са оним што Монд уопште узев избегава да помене: са веома жестоком борбом са колоном, која је вођена у исто време када се одвијала евакуација становништва.
Друге чињенице, поготову оне по доласку конвоја у логоре, чине неумесним алузије на нацизам, које Монд понавља. Зато што неколико сведока, посебно Муслимана присутних у Поточарима, помињу „коректно држање“ српских војника.
Ови последњи су делили воду и храну избеглицама. Штавише, извесне српске општине у региону послале су воду и намирнице, као што ће потврдити више сведока оптужбе током процеса Сребреница 2. Општине Братунац, Зворник и Љубовија, између осталих, помогле су да до муслиманских избегилца у Поточарима стигну основни производи а, понекад, и медицинска помоћ. Међутим, у поређењу с потребама избеглица, помоћ је била ограничена. Непријатељски став Срба у региону није довољно објашњење за оскудице. Наиме, хаос, изненадни бег становника Сребренице, недостатак свега у Републици Српској, исцрпљеној после трогодишњег рата и строгог ембарга који је поставила Србија, имају у свему томе свој удео.
Ако помоћ коју су допремале српске војне и цивилне власти не може помоћи да се забораве почињени злочини, а оно бар побија слику коју Монд о томе пружа, а коју назива „организованим садизмом Срба“.
Војна колона
Монд прикрива присуство хиљада наоружаних мушкараца у колони, као што ћути и о крвавим борбама које су вођене са српским снагама, а све да би читаоце боље уверио у геноцидни подухват.
Пре свега, Монд наговештава да су само паника и случај доминирали бегом становника Сребренице. У ствари, колона ка Тузли, као и она која је кренула ка Поточарима, образована је по наређењу заменика Н. Орића, Рамиза Бећировића, који је био на сталној вези са Сарајевом. Кратко време после почетка српске офанзиве, за мушкарце је изабрано сабирно место близу Сребренице, Шушњари, сеоце које је затим служило као полазиште војне колоне. Они нису били безазлена „група становника“, како нас Монд уверава. У тој колони није само 28. Дивизија, него и сви остали војно способни мушкарци који бејаху мобилисани и често наоружани приватним оружјем, као што су пиштољи и ловачке пушке. Један бивши муслимански борац, сведок на суђењу Сребреница 2, потврдиће да су у Шушњарима били сви мушкарци способни да носе оружје. Хашки трибунал процењује да је било 5.000 наоружаних мушкараца. Еквивалентну цифру ће дати Енвер Хаџихасановић, генерал босанских муслиманских снага, који ће сведочити на суђењу генералу Р. Крстићу. Процена Рамиза Бећировића, који је водио колону, гласиће 6.000, цифра којој је додао борце из Тузле. И експерт оптужбе, Ж.-Р. Руез, потврдиће да се број наоружаних мушкараца у колони мора преиначити навише, с обзиром на цифре које је до тада изнео Хашки трибунал.
Тужилац Хашког трибунала ће описати борце прилично другачије од идеализоване слике коју је донео Монд. Чак ће и он у свом уводном излагању, августа 2006., које за циљ има да окриви Србе, признати да је, од око 12.000 људи у колони, „једна четвртина прилично окрутно убијала Србе“, и да „на муслиманској страни има терориста који су починили ужасне ствари“.
Офанзивни карактер те колоне и претњу коју је она претстављала по српске јединице нашироко ће описати западни стручњаци које је на суђење Р. Крстићу позвало тужилаштво Хашког трибунала. Посебно Р. Батлер и Ф. Данат описују ситуацију, коју Монд без изузетка прећуткује.
Дакле, не ради се о неорганизованој маси жртава, како то Монд описује. Сасвим супротно, колона, дуга неколико километара, је организована. Организована у бригаде, са чистачима мина на челу и брдским батаљоном на зачељу поворке. Као што ће током суђења Р. Крстићу, Ж.-Р. Руез и Р. Батлер, обојица вештаци тужилаштва Хашког трибунала, казати, колона је „прилично масивна“ и представља „значајну војну претњу“. Постоји више индиција које стварају утисак о борбеној снази коју она представља. Посебно безнађе српских официра када су схватили обим муслиманских снага. Они нису постављали питање како зауставити колону, већ само како успорити њено напредовање постављањем заседа.
Посебно су страховали од тренутка када ће колона заузети Зворник, град, то треба нагласити, значајнији од саме Сребренице. Српске снаге које су, одмах након заузимања Сребренице, кренуле да заузму енклаву Жепе, хитно су морале позвати трупе да помогну онима који су се конфронтирали са колоном. Србима је опасност изгледала још већом пошто су муслиманске трупе из Тузле покушале да се споје са колоном која је долазила из Сребренице. Српске јединице су, дакле, биле ухваћене у ватру између 28. дивизије, с истока, и, са запада, добро наоружаних и опремљених снага са тешком артиљеријом 2. Корпуса Армије БиХ из Тузле. Срби врше масовну мобилизацију у региону да би се супротставили опасности и објављују да „све особе, способне да носе оружје, морају ићи тамо горе“. Као што ће казати Р. Батлер, амерички официр и сведок тужилаштва Хашког трибунала, „16. јула смо присуствовали изузетно значајној бици између колоне (…) и Срба, који, у том тренутку, нису покушавали да одрже јединствену одбрану, већ да, једноставно, избегну да буду сломљени“. Борбе су жестоке и, далеко малобројнији, Срби ће изгубити велики број војника. Понекад вођене прса у прса, борбе ће бити још погубније по Муслимане. Многи ће постати жртве глади и жеђи и масовно страдати у борбама, од заседа, бомбардовања и чишћења које ће спровести босански Срби када преузму контролу. Међутим, Муслимани ће, ипак, успети да пробију српске редове, да заробе оружје и ухвате неколико војника. Кратко време пошто су заузели Сребреницу, В. Пандуревић, српски војни званичник, и С. Муминовић, муслимански виши официр, ступили су у контакт и, 16. јула, склопили примирје, што ће већини Муслимана из колоне омогућити да прођу, заједно са својим оружјем. Али они који су се предали током борбе већ су били заробљеници и били су одмах погубљени. Прво сакупљени у Братунцу, а затим одведени у школе и хангаре у региону, ови заробљеници су масакрирани. Неки после побуна или покушаја бекства, као у Кравици, или у Дому културе у Пилици. Други, веома бројни, одведени су на различита места у региону где су их убиле српске снаге.
PDF. верзија текста са фуснотама: