Учесници:
Мишел Колон, публициста (Белгија)
Едуардо Агире, професор међународног права (Аргентина)
Стефан Каргановић, председник НВО Историјски пројекат Сребреница (САД)
Александар Вуксановић, уредник Semanario Serbio (Шпанија)
Читаоци који говоре шпански могу одгледати ток скупа на следећој интернет адреси:
За коментаре и утиске присутних Шпанаца, читаоцима препоручујемо текст који следи из пера шпанског новинара Едварда Гарсије:
Conferencia Srebrenica Ciudad Sin Dios
Конференција “Сребреница – град без Бога”
Пише: Едвардо Гарсиа
Тридесетог маја у Клубу лепих уметности у Мадриду, са значајним успехом, одржана је конференција “Сребреница: град без бога”. Догађај су организовали Семанарио сербио и НВО Историјски пројекат Сребреница, представљена од стране Стефана Каргановића, једног од три излагача. Остала двојица били су: белгијски новинар “бунтовник” Мишел Колон и др. Луис Едвардо Агире, правник и професор са великим академским искуством. Александар Вуксановић, новинар и директор листа Semanario Serbio задржао је улогу водитеља поменутог скупа.
Конференција је у исто време послужила и да обележи десетогодишњицу Semanario Serbio.
Није било места за сумње. Радило се о “дизертацији чија су становишта супротна стандардним ставовима у овој расправи, али против негирања и полазећи од солидарности са жртвама страшног злочина”, по речима господина Вуксановића. Такође се хтело подсетити и на српске жртве, толико игнорисане у југословенском грађанском рату.
Доктор Агире је први интервенисао и назначио два темељна аспекта у формалноправном третирању рата у Босни и Херцеговини.
Један је удружени злочиначки подухват (УЗП), о чему није изнео појединости, али то јесте правна доктрина која је омогућила оптужити и процесуирати све високе српске функционере док је у осталим случајевима, када су оптужени били Хрвати, босански Муслимани или косовски Албанци, била одбачена. УЗП нема много везе са другим тешким оптужбама као што су злочини против обичаја рата, етничко чишћење или геноцид, реч која је била поменута само два пута, једанпут у уводу и други пут за време питања и одговора.
Наводни злочини морају бити доказани и кажњени, али од стране суда, а не од стране штампе нити у установама под контролом страних сила.
Друго о чему је говорио господин Агире било је то да није случајно што се поново успоставља светски систем кривичне одговорности.
“Кривци” су ту губитници, они којима недостаје моћ или који више нису корисни. Доктор је зато поставио следећа питања:
“Због чега се оптужују страшни злочини једне стране а када их врши друга страна, они се заборављају? Зашто се неки злочини кажњавају док су други награђени?”
Хуманитарне интервенције остављају низ отворених питања.
Стефан Каргановић, правник из САД, почео је своје излагање приказом фотографије једне заједничке гробнице. Сви смо претпоставили да се ради о Сребреници и да ће говорити о броју мртвих са обе стране и о анализама независних судских вештака који су доводили у питање званичну верзију дату од стране Маделен Олбрајт, а коју годину за годином увећавају високи међународни представници и влада БиХ.
Али није било тако. Каргановић је у вештој игри опажања стварности и лажи разголитио уобичајене медијске преваре да би на крају открио да та фотографија потиче из Фалуџе, у Ираку. И да посмртни остаци и кости који су тамо приказани чак нису ни жртве режима Садама Хусеина, како је наводила штампа. Ови мртви били су убијени као последица масакра организованог од стране савезничких снага, након линчовања и убиства четворице припадника америчке паравојске у поменутом граду. У тим гробницама се налази око хиљаду жртава, наставио је своје излагање Каргановић. Напоменуо је да о Сребреници није дозвољено критички размишљати. Ко то ради, рекао је са великим личним искуством, изложен је непријатним реперкусијама.
Пресуде Хашког суда и директиве парламента Европске Уније, по њему, нису друго него нека врста “светог писма” тог новог култа. Навео је нашу поштовану Дајану Џонстон и њено дело као пример разоткривања политичке злоупотребе Сребренице.
Такође је навео речи Бан Ки Муна о томе да без Сребренице не би постојао концепт хуманитарног рата.
Други стари познаник, бивши амбасадор у Хрватској, Питер Голбрајт, прави чекић који је разбијао све што је потсећало на бившу Југославију, и један од стваралаца независне Црне Горе, изјавио је са нескривеним цинизмом: “Сребреница је морално и политички припремила терен за операцију Олуја” (етничко чишћење Срба из Крајине).
Сличне речи изрекла је и Хилари Клинтон када је за време казнене експедиције у Либији изјавила:
“У Либији смо успели да спречимо нову Сребреницу.”
“Никада више Сребреница”, било је парола генералног секретара УН и изговор за његову подршку и сарадњу са носиоцима глобалистичке стратешке политике, наводно све са циљем спречавања већих злочина.
Довде је стигао веома интересантан али генерални реферат адвоката Каргановића, чиме је утро пут за интервенцију Мишела Колона, која је следила. Колон је говорио о медијској манипулацији, о страшним последицама разобручених мултинационалних компанија и о колонијализму.
На све је оставио снажан утисак његов позив на одбацивање преовлађујућих ставова европске левице, која махом подржава те “хуманитарне кампање” што неба пуне бомбардерима, земљу минама, а болнице – мртвима и рањенима.
Улога Сребренице, као изговора за разне интервенције НАТО пакта, као и задатак који у свему томе извршавају медији, било је увод у врло занимљива разматрања која нам, међутим, нису рекла много о дешавањима у тој енклави под заштитом УН, неке врсте феудалног поседа исламистичке милиције Насера Орића, на шта нас је и подсетио Колон.
Ипак показало се немогуће довести ову расправу до краја у минимално нормалној атмосфери између представника жртава Срба и босанских Муслимана, што је био превасходни циљ који је модератор поставио на почетку. То је постало јасно када се на начин који је све присутне запрепастио укључио функционер амбасаде Босне и Херцеговине, који је почео да грми против учесника. Нарочито против Каргановића, осведоченог противника услед његових ставова, доказа и рада у тимовима одбране пред Хашким трибуналом. Каргановић је учтиво одбио да се упусти у полемику, али то су уместо њега прихватили преостали учесници, очигледно индигнирани овим испадом.
Геноцид се не сме доводити у питање, то је неопорецива чињеница иза које стоје САД и УН, рекао нам је елегантни босански функционер – полиглота. Мишљења која су била изнета на скупу по њему су скандалозна и тако нешто могли су да изразе само људи без савести и морала. То су, опет по њему, порицатељи геноцида који не заслужују да им буде стављена на располагање сала у установи као што је Клуб лепих уметности. На то је модератор приметио да управо та чињеница говори пуно о демократској природи једног друштва. Међутим, изгледа да то није задовољило господина који је заступао Босну и Херцеговину као творевину искључиво муслиманског карактера, и који је отишао толико далеко да је устврдио да би онда и Ал-Каида на истом месту могла да добије салу, чиме би се још једном показала наклоност целог света према Србима и непријатељство према босанским Муслиманима, непрежаљеним жртвама свих могућих агресија.
Чини ми се тешко, мада не и немогуће, да поверујем да би Ал-Каида могла да изнајми конференцијску салу у Мадриду. Међутим, сигурно је да би је лако добила у Сарајеву, и то о трошку домаћина, и са пасошима украшеним плавим љиљанима, као што се већ догодило за време рата у случају Бен Ладина. Тако нешто уопште није тешко претпоставити имајући у виду велики број импозантних саудијских џамија које прекривају бившу републику Босну и Херцеговину.
Ако ово скретање са теме скупа није било довољно, умешала се затим и једна дама новинарка, главна уредница Кордоба Интернешнел (исламски телевизијски канал који финансира Саудијска Арабија), која се постарала да даље распири ватре раздора. Она се позвала на један документарни филм (са призорима плача, ојађених породица и захтевима муслиманских жртава, што је све виђено по ко зна који пут, али чиме се ништа не разјашњава) а што је требало да послужи као необориви доказ да је оно што се догодило био геноцид, чиме је подржала линију већ поменутог представника босанске владе. Све то без обзира на чињеницу да злочине током овог скупа нико није негирао. Госпођа је завршила тиме што је Колону упутила једно бесмислено питање, али тек након што је истакла да су босански Срби једном приликом, славећи ко зна којег свеца, за инат Муслиманима јели свињетину.
Александар Вуксановић је ради равнотеже препоручио сјајан документарни филм Оле Флијума „Сребреница – издани град“, заједничко остварење Норвежана и босанских Муслимана, где се исцрпно анализирају и документују тезе које на овој конференцији није било могуће подробно анализирати. Очигледно је да Сребреница представља један трн који је врло тешко извадити пошто је забијен изувише дубоко.
Мора се ипак честитати ревији Семанарио сербио на упорности и истрајној борби да се овај скуп одржи. Ван је сваке сумње да то представља први догађај овакве врсте у Шпанији и да заслужује признање и подршку. Ово ће можда послужити и као основа за боље међусобно разумевање у будућности, што је тешко представити у овом тренутку али охрабрује чињеница да неки већ годинама раде на томе да истина изађе на видело. Истина је изразито вишеслојнија и делује мање успављујуће од службене верзије.
Извор: http://yugoslavos.blogspot.com.es/2013/06/conferencia-srbrenica-ciudad-sin-dios.html