Зашто је важно да се све околности око превоза затвореника што је могуће поузданије утврде, узимањем исказа од што већег броја очевидаца, укључујући возаче аутобуса? Следећи пример ће одговорити на то питање.
Дражен Ердемовић тврди да су он и саучесници из 10. диверзантског одреда стрељали око 1,200 муслиманских заробљеника за око пет часова. Две релевантне чињенице су изашле на видело током сребреничких суђења и оне се односе непосредно на ову тачку. Прво, форензички докази тужилаштва са Брањева, где је злочин извршен, приказују између 137 и око 150 ексхумираних тела, од којих је код 70 констатовано присуство лигатура и/или повеза, што указује на стрељање. Друго, један од преживелих, Ахмо Хасић, посведочио је (а) да су заробљеници били довежени на стратиште у седам аутобуса, и (б) да је у сваком од тих аутобуса било места за „око педесет“ путника.
Зашто су ови подаци битни? Једноставно зато што је 7 х 50 = 350, а то би било више него довољно простора да се у те аутобусе смести 137 до 150 појединаца чији су посмртни остаци били нађени на месту погубљења. Међутим, расположив простор на тих седам аутобуса који су, по исказу сведока Ахмића, били коришћени за превоз жртава до места погубљења, очигледно је недовољан за смештање 1,200 заробљеника за које Ердемовић тврди да су довежени у Брањево и ту погубљени. Према томе, ексхумације посредно поткрепљују Хасићев исказ, али не Ердемовићев.
Ово може деловати као ствар од другостепеног значаја, али то је пример који илуструје модус операнди хашког Трибунала. Кад год је Трибунал имао могућност да бира између материјалних доказа који су у раскораку са закључцима чијем усвајању тежи, и, како се проф. Едвард Херман изразио, „пуких тврдњи,“ Трибунал је доследно игнорисао оно прво и опредељивао се за ово друго у формулисању својих контроверзних пресуда. Та склоност ка усвајању мањкавих доказа и истовремено арогантан презир према конвенционалним чињеницама утврђеним поштеним, политички неутралним, и опробаним истражним методима, да би се повукла разлика између чињеница и измишљотина, амблематична је за јуриспруденцију хашког Трибунала.
Зато би у истрази везано за превожење заробљеника из Братунца у Брањево исказ возача аутобуса, поред Ахмићевог који се налазио у једном од аутобуса, био драгоцен да би се укрштањем информација из разних извора проверила веродостојност Ердемовићевих тврдњи. Међутим, изврсно финансирана и опремљена истражна операција тужилаштва Хашког трибунала никада није ни покушала да утврди идентитет возача аутобуса, нити да те важне сведоке саслуша. Истражне радње Хашког трибунала увек су се клониле оперативних праваца где је постојала могућност да буду откривени подаци који се не уклапају у службени наратив или који би могли довести у питање неки од закључака који је Трибунал себи ставио у задатак да потврди.