Више од једне деценије, од 2009. године, холандска невладина организација Историјски пројекат Сребреница истражује догађаје који су се у јулу 1995. одиграли на подручју Сребренице. Када смо ми почели да се бавимо овом проблематиком било је још могуће назвати те догађаје „контроверзним,“ зато што се о њиховом садржају и карактеру тада релативно мало знало па је могло бити различитих, чак и опречних мишљења. Сада, после више од десет година нашег рада, предзнак „контроверзни“ дефинитивно отпада. Мада се још увек многе важне појединости скривају у закључаним архивама страних диригената из сенке, главне линије догађаја и њихова суштинска позадина нашим приљежним радом адекватно су разоткривени.
Доказали смо ван разумне сумње да је већ свима познати службени наратив о Сребреници прилично невешто склепана лаж која је могла да опстане једино под условима да је нико аргументовано не доводи у питање или да је забрањено да се испитује. Прави смисао наметања „Инцковог закона“ о негирању геноцида у БиХ, одн. Републици Српској, управо је ово последње, да се на самом извору отпора климави наратив поштеди критичког испитивања, пошто није у стању да то издржи. Српска страна у сукобу – а то значи војни и политички органи Републике Српске, а не непотчињене структуре на терену које су радиле по страним налозима – нити је извршила масовно убиство које би се и по најширим стандардима тумачења могло подвести под правну квалификацију геноцид, нити постоје икакве индиције да је намеравала да то учини.
Да би се учинак нашег рада ценио адекватно, ваљало би вратити се уназад десетак година и присетити се стања у којем се сребреничко питање тада налазило, пре свега на хоризонту српске јавности. Ако као релевантан временски оквир узмемо распон између 2004. године, када је по наређењу тадашњег Високог представника у БиХ Ешдауна Влада Драгана Чавића у Републици Српској послушно објавила свој ноторни „Извештај о Сребреници“, и 2010. годину, када је у Србији, поново по наређењу страног фактора, Тадићева влада сервилно кроз Скупштину прогурала резолуцију о Сребреници, можемо ценити стање духова у том периоду. Пред Хашким трибуналом одвијали су се процеси где је „српска кривица“ била у центру пажње. Истовремено, да би додатно обезглавиле збуњени народ, вазалне „српске“ власти са обе стране Дрине здушно су се солидарисале са чињенички потпуно неутемељеним оптужбама против сопственог народа. У тој причи, српски народ је био поистовећен са нацистичком Немачком, а да при том нико од његових званичних преставника није ни покушао да се у јавној арени таквим поређењима и клеветама аргументовано супротстави. Ако нису били спремни да то учине из патриотских разлога, онда су ипак имали обавезу да покушају про форма, зато што је заштита националног интереса у опису њиховог посла. Али њих та морална обавеза није занимала, ако не да одбране част и репутацију народа којим су управљали, онда бар да покушају да за свој народ понуде какву такву одбрану, макар онакву коју би сваки осредњи адвокат био способан да артикулише у судници.
Атмосфера издаје одговорних, trahison des clercs по знаменитој формулацији Жилијена Бенда, тада је у потпуности доминирала српским јавним простором, од Београда до Бањалуке. Са изузетком малог броја изолованих појединаца који су се проблематиком Сребренице бавили на прилично фолклоран и емотиван начин, али без икакве институционалне подршке, у том тамном периоду сребренички наратив, са обавезном пројекцијом српске геноцидне кривице као својим саставним делом, остао је суштински неоспорен. Колико нам је познато, у тој општој дефанзиви и мрклом мраку једино је аутору Александру Павићу пошло за руком да запали једну свећу својом књигом о Сребреници према страним изворима. Обични људи, мада су интуитивно осећали да ту нешто није у реду, били су без реалне могућности да било шта истраже или провере. Остајали су углавном неми пред ураганском пропагандом која их је запљускивала из иностранства, злобним инсинуацијама поткупљеног „невладиног“ сектора и произвољним тврдњама престрашених политичара и површних представника фриволне „интелигенције“.
Прича о „сребреничком геноциду,“ осам хиљада погубљених „мушкараца и дечака“ и неизгладивој српској кривици која би се – можда – једино беспоговорним потчињавањем свим захтевима српских душмана незнатно могла ублажити, несметано је владала реториком политичких камелеона и самозваних „инфлуенсера“ јавног мишљења. Будући емитована одозго, та отровна прича била је увод у општу деморализацију. Творила је хаос и несигурност у главама обичних људи који нису знали како да се према њој поставе, нити су располагали чињеничким аргументима да би могли да јој се одупру.
То је била друштвена и политичка клима у којој је нама пало у удео да отпочнемо са радом. Ствари су се одонда битно промениле на боље, и то је јасно на сваком кораку.
Сучељавање са аждајом
У односу на нас, када је изишао на двобој са Голијатом Давид је вероватно био у бољем положају. Али у сучељавању са сребреничком аждајом, и ми смо располагали понеким адутима. Пре свега, били смо мотивисани одлучношћу да не дозволимо да олако прође нешто што смо доживљавали као дегутантну клевету која се качи читавом једном народу. Иза такве одлучности нису стајале националистичке побуде, пошто се већина наших сарадника тада као ни сада не идентификују као Срби, већ нас је пре свега мотивисала Србима слабо разумљива англосаксонска упорност и морална индигнација на безочну и увредљиву неправду према народу који, без обзира на бројне мане, тако нешто не заслужује. Затим, имали смо и ту предност што је неколико наших сарадника претходно учествовало у раду Хашког трибунала, где су стекли сазнања из прве руке (као „инсајдери,“ данас би се рекло) о стварном модусу операнди те труле и наказне установе и о начину како се тамо фалсификују докази и политички штанцују наручене „пресуде.“ Ако је познавати противника преимућство, онда је то адут којим смо ми безусловно располагали. Најзад, пошто се у истраживање Сребренице нисмо упуштали емотивно него професионално, изабрали смо приступ за који смо сматрали да је најпримеренији објективним радним условима. Поставили смо себи питање, како би адвокат одбане, кривичар као пок. maître Вержез, на пример, систематизовао доказну грађу и на који начин би је изложио пороти или судском већу? То је од почетка била наша оперативна идеја водиља и потоње искуство у потпуности је оправдало избор таквог стила.
Захваљујући нашем раду, који није био само кабинетски већ је користио широки спектар расположивих медијских средстава, српска јавност на обе стране Дрине примила је поруку која је у том тренутку, као и сада, кључна за очување самопоштовања под околностима најжешће менталне агресије и психолошког рата. Та порука гласи да је службена прича о Сребреници, за простоту перфидно упакована у обланду неопорецивог става „међународне закеднице“ и њених референтних институција, уствари дрски пропагандни блеф и превара без премца. Навођењем неумољивих и убитачних чињеница, педантно изложених на нашој интернет презентацији и у бројним издањима, ми смо ту превару у потпуности разголитили.
Нови дискурс о Сребреници
Разуме се да су кербери задужени, како се Дајана Џонстон изразила, за сакрализацију службеног наратива врло брзо намирисали опасност, па су сходно томе почели и да реагују. Међу првима су се јавили они који су баш због Сребренице имали највише путера на глави, као бивши председник Републике Српске Драган Чавић, без чије слугерањске сарадње катастрофални Извештај Владе Републике Српске из 2004. године (и овде) не би угледао светлост дана. На Чавићеву линију одмах су ступиле и плаћеничке „НВО“ и политичари у Републици Српској који не излазе из страних амбасада у Сарајеву, одакле су несумњиво и добили сигнал да се ангажују у одбрани угроженог наратива.
У Србији такође активирали су се уобичајени ликови, као Соња Бисерко ( и овде) и Наташа Кандић (и овде).
Али сви ти понекад комични и свакако немаштовити напори да се наш рад блокира остали су сасвим безуспешни, па су нама чак и користили утолико што су јавности нехотице приказивали нашу озбиљност и посвећеност, наспрам њихове трапавости и моралне беде. У свему томе, међутим, битно је само једно: за задњих десетак година, упоредо са чврстим чињеницама које смо изложили јавности, појавио се и нови дискурс о Сребреници. Дежурни кербери нису могли да га зауставе нити да га преусмере.
Истовремено са отпочињањем одговорне и научне анализе сребреничких дешавања, раније зазирање од прозивке страних супервизора и њихових домаћих измећара за испољавање „политички некоректног“ става о Сребреници – почело је да јењава. О Сребреници као нечувеној манипулацији изјаснили су се urbi et orbi, и то на начин који их у пуној мери ставља под удар „Инцковог закона,“ водећи српски интелектуалци, академски ауторитети и јавне личности. Довољно је да наведемо само неколико међу њима: Миломир Степић, Мило Ломпар, Милош Ковић, Владимир Димитријевић, Никола Живковић, Александар Павић, Вишеслав Симић, Срђа Трифковић, Милан Благојевић, са списка који је сада подужи.
У иностранству успешно смо умрежили интелектуалце који су тражили начин да искажу своје одбацивање све очигледније званичне лажи о Сребреници, као што смо у српском јавном простору раскринкавањем лажне приче пресудно допринели обнови поверења људи у морално достојанство њиховог страдалног народа. На тај начин, развејана је химера „сребреничког геноцида“ чијом хипотеком су праве мецене тог ратног злочина намеравале да, попут Немаца, Србе и њихову децу трајно оптерете, да би их могли држати бесконачно у покорности.
Наредни кораци
Мада је за задњих десет година много постигнуто, посао још увек није завршен. Од некада широко распрострањеног уверења да се тако нешто можда и догодило, упорним критичким оспоравањем успели смо да „Сребреницу“ сведемо на ритуалну фразу у чији садржај скоро нико више искрено не верује, или према њој гаји основане резерве. Али докле год та ритуална фраза, макар лишена суштинског садржаја, буде служила политичком програму са крајњим циљем деморализације и „преваспитавања“ српског народа, питање на које се односи за Србе ће морати да остане актуелно.
Пок. немачки новинар Мануел Оксенрајтер, наш уважени колега који је уређивао лист Zuerst, Сребреницу је најбоље описао као „батину“ (die Srebrenica-Keule) увек спремну да буде коришћена против српског народа. Зато би била велика грешка и доказ непознавања динамике савременог света и чинилаца који њиме управљају ако би, како би се у Америци рекло, већ прогласили победу и отишли кући. Сребреницом се и надаље морамо бавити, приљежно и упорно, мада смо ситуацију знатним делом успели да поправимо у нашу корист.
Највећа слабост на српској страни у вези са Сребреницом је непостојање било какве стратегије, што по дефиницији подразумева дугорочан план за решавање неког проблема. Политичари, који су недоучени и ужасно ниске културе, мешају се повремено и у ово питање, али углавном реактивно, недоследно и гледајући на краткорочан политички ћар. Њихове иницијативе и подухвати, често пропраћени реторичким и медијским ватрометима, кратког су даха и најчешће се своде на краткотрајан бљесак у ноћи. То се најбоље види из депримираног коментара Валтера Маношека, аутора изврсне анализе сребреничких судских пресуда у Извештају комисије Гидеона Грајфа, када је изјавио да смо „сада у времену у коме наш извештај барем мора да се прими к знању.“ Да буде примљен к знању је врло различито од прихватања као део дискусије главнога тока по овом или било којем другом питању, као што је било амбиција у време формирања Комисије. Зид на који Маношек алудира је тешко пробојан и такав ће највероватније и остати све док тај „главни ток“ на који се циља не буде пао и не постане ирелевантан у мултиполарној рекомпозицији света којој смо сведоци. А док се то не буде догодило, шта нам ваља чинити?
На подручју које би се условно могло назвати „српским светом“ још увек није сазрела свест о политичком и моралном значају повољног решавања сребреничког питања. То питање се не може решавати импулсивним и стратешки неповезаним потезима. Време је да се проучавање Сребренице, као догађаја у јулу 1995. и као „батине,“ уздигне на институционалан ниво где ће бити опскрбљено одговарајућом научном инфраструктуром а пожељно би било и државном подршком.
Ово последње под условима фактичке окупације делује више као сан него као реална могућност. Али би вредело то поставити као циљ и барем покушати, мада већ имамо искуство са политички несамосталним властима, уцењивим и подложним спољашњим притисцима, на чију доследност у трајном спровођењу било какве политике није могуће ослонити се.
Распоређујући расположиве ресурсе на најцелисходнији начин, не рачунајући на институционалну подршку било какве врсте, и даље ћемо наставити са боцкањем сребреничког балона док неизбежно не буде пукао. То „боцкање“ мора се претежно одвијати на терену чињеница, где смо најјачи. Сваки институционални одјек на нашу делатност увек ће бити добродошао, али од таквих ефемерних подстрека наш рад не може да зависи. Суштина нашег програма сажета је најбоље у нашем издању „Сребреница: фалсификовање историје“ (2012.) и то и даље важи:
„Политички интереси и околности који условљавају однос спрам овог питања на међународном плану јесу важни, али су истовремено и пролазни. Зато, емпиријски одговор на изазов Сребренице ипак мора и даље остати примаран као тежиште свих напора који ће се надаље улагати. Још увек преовлађујућа виртуелна верзија догађаја јесте страховито неповољна, али добра вест гласи да ће она трајати само онолико колико се буде одржала коалиција интереса која ју је пласирала и која је намеће. Српска страна мора да остане будна и увек спремна да своје интересе аргументовано штити све док буде трајао садашњи притисак да се фиктивна конструкција догађаја поунутрашњи и код Срба претвори у основу свих рефлекса на плану спољне и унутрашње политике.
„У међувремену се стрпљиво и савесно мора изграђивати емпиријска матрица догађаја која у датом тренутку мора бити спремна да би се попунила празнина што ће настати неизбежним распадом виртуелног наратива.“ (Стр. 23-24)