Када смо 2008. године отпочели са радом, поред истраживања позадине сребреничких догађаја у јулу 1995, наш циљ је био да припремимо и тужбу против Уједињених нација и Државе Холандије за ускраћивање заштите од недела почињених против српског становништва сребреничког краја од стране илегалних оружаних формација из енклаве за време постојања ткз. „демилитаризоване заштићене зоне.“ Та тужба је била конципирана у име српског становништва оштећеног пре јула 1995, против истих странки, УН и Холандије, а по сличном обрасцу као и тужба коју су поднеле Мајке Сребренице, за штету нанету муслиманском становништву енклаве у јулу 1995. године. У време када је наша тужба била припремана, тужба Мајки Сребренице још увек је била у току. Касније, тужбени захтев Мајки Сребренице је делимично усвојен.
Пут наше тужбе кроз правосудни систем Холандије био је, нажалост, пресечен око 2014. године, иако смо на њеној припреми и подношењу сарађивали са угледном амстердамском адвокатском фирмом. При том, треба напоменути да је наш задатак да пронађемо адвокате у Холандији вољне да заступају српске жртве Сребренице био неупоредиво тежи од задатка Мајки Сребренице. У преовлађујућој политичкој и психолошкој клими, већина холандских адвокатских фирми које смо контактирали учтиво су нас одбиле, а једна, која је са нама ушла у овај процес, касније се, без сувислог образложења, повукла.
Ипак, упркос свим препрекама успели смо да ангажујемо врло угледну адвокатску фирму (Van Essen Advocaat) са којом смо почели да остварујемо задовољавајућу сарадњу.
Као што свако ко се на Западу бавио пословима овакве врсте врло добро зна, поред све стручности па чак и пожртвованости које су западни адвокати спремни да вам ставе на располагање, они дефинитивно очекују још једну ствар, а то је да буду награђени за уложени труд и време. Очекивати од холандских адвоката (или њихових колега у било којој западној земљи) да некога заступају на добровољној или хуманитарној основи потпуно је неразумно и илузорно. Без обзира на изванредну сарадњу коју смо остварили, а томе се мора додати и свака похвала за ентузијазам холандских адвоката да заступају српске жртве, када је наступио тренутак да више нисмо имали средстава за вођење поступка, са великим жаљењем са обе стране сарадња је морала бити прекинута.
Тај тренутак је наступио 2013. и 2014. године, када је Република Српска прво драстично смањила а затим без икакве најаве или објашњења укинула наш грант који нам је омогућавао вођење активности везано за Сребреницу. Овај процес је у Републици Српској отпочео оркестрираним нападима на наш рад од стране локалних политичких пиона страног фактора. Како се приближавало обележавање двадесетогодишњице Сребренице, 2015. године, а претпостављамо под притиском страних амбасада и њихових експозитура, јавно испољавани став власти у Републици Српској у односу на природу догађаја у Сребреници уочљиво је омекшао. То је довело до потпуног обустављања сарадње са Историјским пројектом Сребреница, без икаквог образложења или навођења разлога са њихове стране. У контексту већ тада пројектованог грандиозног обележавања у Поточарима двадесетогодишњице Сребренице у оквиру чега је припремана и британска резолуција у Савету безбедности где је српски народ требало да буде означен као геноцидан – можемо претпоставити да су власти у Републици Српској биле изложене страховитом притиску да заузму кооперативнији став у односу на оптерећујуће сребреничко питање. Немамо конкретне материјалне доказе, али политичка логика тог тренутка упућује на закључак да је од њих било захтевано да се одлучно дистанцирају од Историјског пројекта Сребреница и његових активности. Узгред, исти страни фактори, преко својих локалних извођача радова у Републици Српској, тада су већ увелико инсценирали класичну „обојену револуцију“ која је имала озбиљне изгледе да успе. То додатно поткрепљује нашу претпоставку да је власт била стављена у процеп и принуђена на доношење потенцијално нечасних одлука и на прављење крајње непринципијелних стратешких „избора“.
У таквој сложеној ситуацији, наша невладина организација је изгубила материјалну подршку Републике Српске, па је стога била принуђена да одложи и даљње активности у вези са тужбом против УН и Државе Холандије за неиспуњавање њихове правне обавезе да заштите српско становништво сребреничког краја.
Тужбу коју смо својевремено припремили сада стављамо на увид јавности, на холандском и енглеском језику. Поред тога, прилажемо и део нацрта за тужбени захтев на српском језику. Најзад, да би се контекст боље сагледао, приложена је и аналогна тужба Мајки Сребренице, која је, захваљујући истрајности тужилаца и материјалној подршци која им ни у једном тренутку није изостала, пред холандским судовима делимично уродила плодом.
У билансу, можда се не би могло сасвим оправдано рећи да је резултат 1:0 против српске стране, али сигурно јесте .5 (бар пола поена):0. У сваком случају, на српској страни биланса и даље се налази нула, како год проценили степен успеха супротне стране на овом игралишту.
Примећујемо да се од тада стратешка ситуација у одређеној мери променила. Својим несмотреним и сулудо провокативним поступком 2018. године у Поточарима, када су немачком тужиоцу славодобитно предале списак од преко 20,000 Срба „саучесника“ у наводном убијању сребреничких „8,000 мушкараца и дечака“ (што је чак око пет хиљада лица више него што се налазило на списку „осумњичених“ извршиоца „геноцида“ који је Чавићева комисија сервилно предала Хашком трибуналу 2005. године) Мајке Сребренице су изазвале бурну реакцију српског народа у БиХ. Принуђене очекивањем јавног мњења да се на неки начин одреагује на безобразлук Мунире Субашић и њене организације, власти у Републици Српској најавиле су да ће образовати међународну комисију, под председништвом проф. Гидеона Грајфа, да испита догађаје у Сребреници и проучи страдање лица свих националности на том подручју.
Комисија проф. Грајфа је пре кратког времена обнародовала свој Извештај. Свега неколико дана после тога (аналогије са резолуцијом коју је јубиларне 2015. године Велика Британија поднела у Савету безбедности УН фрапантне су) одлазећи Високи представник у БиХ Валентин Инцко противправно је у БиХ наметнуо закон о забрани негирања „сребреничког геноцида.“
Овим се Републици Српској опет указује правни и морални простор да се делотворно заложи да српским жртвама Сребренице обезбеди задовољштину за претрпљена убиства и прогоне, на шта они имају апсолутно право. После објављивања Извештаја проф. Грајфа, где се на ауторитативан начин потврђују сви главни елементи тужбе коју смо својевремено ми припремили, Република Српска треба да продужи тамо где смо ми, услед околности ван наше контроле, морали да станемо. Поткрепљена сведочењем проф. Грајфа и његових сарадника, обновљена тужба против УН и Државе Холандије имала би изванредне изгледе за успех, ако не потпун онда бар делимичан, бар онолико колико и тужба Мајки Сребренице. Поновно покретање правне одговорности за патњу српских жртава Сребренице не само да би се уклопило у концепт радног задатка који је Грајфова комисија добила од Републике Српске, већ би представљало и ефектан, правно утемељени одговор на тирански поступак Валентина Инцка да Републику Српску и њен народ посредно повеже са геноцидом, при том грубо омаловажавајући српске жртве на истом подручју и у истом временском периоду.
Спремни смо да у овоме сарађујемо са Републиком Српском, стављајући јој на располагање не само наше искуство, већ и текст, на неколико језика, тужбе коју смо ми припремили. То би јој могло послужити као полазна тачка за даљњи рад, и начин да се избегне непотребно понављање, од почетка, истог посла.
Надамо се да ће, у консултацији са својим правним и политичким саветницима, Република Српска препознати да је текућа контроверза у вези са Инцковим наметнутим законом о „негирању геноцида“ најцелисходнији тренутак за обнављање наше тужбе. Поред бројних разлога који су већ постојали у време када смо на овом послу ми радили, а који и даље остају безусловно на снази, покушајем наметања забране и кажњавања за истраживање Сребренице недавно се појавио још један јак аргуменат да се продужи тамо где смо ми били принуђени да станемо. Српске жртве Сребренице, све време грубо скрајнуте да се њиховим помињањем не би наштетило мученичком ореолу жртава са супротне стране, и даље вапију за правосудном валидацијом своје запостављене патње.
Сада је на потезу Република Српска, да мобилисањем својих интелектуалних и материјалних ресурса на прикладан и достојанствен начин, тужбом против криваца у позадини, ту неопростиву непраду исправи.