Напад на село Кравица, извршен из енклаве Сребреница под командом Насера Орића на Божић 1993. године, попримио је симболички статус међу српским становништвом на ширем подручју Сребренице. Тај по много чему мучки напад на један од најзначајнијих верских празника нациљане заједнице ипак је само један од многих сличних током прве две године рата у БиХ, и у мањој мери после успостављања “демилитаризоване и заштићене зоне” од априла 1993. Страдало је на десетине српских села и заселака сребреничког и братуначког краја, преко хиљаду цивила свих узраста било је побијено, а неколико хиљада (око 8,000 по процени Холандског института за проучавање рата – НИОД) било је присилно прогнано. Занет причом о “сребреничком геноциду,” Хашки трибунал је овим злочинима посветио занемарљиву пажњу, а њиховог главног протагонисту Насера Орића заштитио је од озбиљније казне. Сувишно је напомињати да ти систематски погроми нису привукли пажњу ни државног Суда за ратне злочине БиХ у Сарајеву. Прилози који следе драгоцени су зато што пружају објективан увид у катастрофу која је неочекивано задесила ово село и у некажњивост чак и за најгоре злочине која настаје када политика управља вршењем правде.
Први део:
Други део: