Шта крије Извештај Министарства унутрашњих послова Републике Српске о прогону српског становништва на територији Сребренице за време рата, 1992. – 1995.? И зашто се тај Извештај од јавности крије?
Министарство унутрашњих послова Републике Српске, Центар јавне безбедности Бијељина, поднело је давног 9-2-2006. године Тужилаштву Суда Босне и Херцеговине у Сарајеву „Извештај о учињеном кривичном делу геноцид и другим кривичним делима ратног злочина“ против становништва немуслиманске вероисповести и националности на подручју Сребренице између 1992. и 1995. Извештај прате бројни прилози где су подробно изложена инкриминисана кривична дела, околности под којима су учињена, као и идентитет жртава и осумњичених починилаца.
Извештај представља беспрекорно формиран предмет, и плод је обимног и професионалног истражног рада органа Републике Српске на расветљавању ратних злочина почињених на њиховој територији, у наведеном периоду. Могло би се поставити логично питање: зашто правосудне власти Републике Српске, после окончања истражних радњи, нису саме предузеле одговарајуће мере да започете радње приведу крају и суде осумњиченима за злочине који им се у овом досијеу импутирају? То је зато што је у периоду активног одузимања надлежности, неколико година пре тога, Влада Републике Српске подлегла претњама и притисцима Високог представника који је, мимо одредаба Дејтонског споразума, наредио оснивање Суда Босне и Херцеговине, са седиштем у Сарајеву, и са искључивом надлежношћу у материји ратних злочина. По правилима која су важила у време када је овај предмет био формиран, а важе и даље, органи Републике Српске нису имали другог избора осим да резултате својих истражних радњи везано за злочине против немуслиманског становништва на подручју Сребренице предају на даљњи поступак тужилаштву сарајевског суда, противправно формираног у ту сврху.
О даљњем поступку тужилаштва у вези са тешким злочинима против човечности који се у овом предмету спомињу, са обимним пратећим доказним материјалом, после овога нико никада ништа није чуо. Ако је у Сарајеву предмет завршио у некој фијоци, тиме би се барем задовољила нека релативно цивилизована форма. Али далеко је вероватније да је завршио у некој канти за ђубре.
Историјски пројекат Сребреница је захвалан Центру јавне безбедности Бијељина што је са нама поделио овај драгоцени материјал и на тај начин га сачувао од заборава и пропасти. Садржај овог Извештаја и пратећег материјала плод је професионално обављене истраге легитимних државних органа, а не рекла-казала саопштења огорчених и пристрасних појединаца. Свака тврдња и закључак поткрепљени су материјалним доказима. Извештај би могао да послужи као грађа за неки криминалистички роман да се, нажалост, не темељи на реалним чињеницама, уместо романсираних представа.
Непокретање кривичног поступка против осумњичених лица, у односу на које се у Извештају наводи изобиље prima facie индиција довољних за настајање веродостојног разлога за кривично гоњење, брука је за Суд БиХ у Сарајеву, који је политичким актом основан и од тада делује искључиво у складу са политичким налозима. Али ни правосуђе Републике Српске није потпуно невино у овој ствари. Тачно је да му је надлежност за поступање, у вези са начином како си специфични деликти формулисани у Извештају, самовољним актом Високог представника била одузета. Међутим, у основи бића већине злочина о којима је овде реч налазе се просто убиство и уништавање имовине. Да је на страни Републике Српске постојало мало правне креативности и политичке воље да се ове истражне радње крунишу судским пресудама, било је могуће избећи ћорсокак Суда БиХ. То би се постигло гоњењем осумњичених за просто убиство и уништавање материјалних добара, уместо импутирања егзотичних квалификација кривичних дела које су несумњиво ближе правној стварности, али које по својој природи, по новим правилима игре, предмет отправљају у црну рупу сарајевског правосуђа, где је концепт немуслиманских жртава у пракси готово непризнат. Скромнијим преквалификовањем, злочини би могли бити и формално жигосани, злочинци кажњени, а у наредном сукобу потенцијални делинквенти били би одвраћени од подражавања злом примеру некажњених претходника. Мада још увек није касно (преживели нацистички злочинци се гоне и седам деценијама после рата) ништа се од тога није догодило, и вероватно се догодити неће.
Не очекујемо реакцију ни од једног ни од другог од ова два правосудна система, али за правну и општу историју сачували смо ову документацију, која је од капиталног значаја. У најмању руку, свако ко се са овим материјалом буде упознао сагледаће боље трагедију немуслиманског живља на простору Сребренице. Макар да није индуске вероисповести, биће импресиониран дејством начела карме у расплету који се догодио јула 1995. године.
Преузмите Извештај МУП-а РС са делом пропратне докумен тације:
Извештај МУП-а Републике Српске Тужилаштву БиХ о злочинима против човечности на подручју Сребренице, 1992 – 1995
Општи прилози уз Извештај МУП-а Републике Српске
Изјаве сведока и друга документација Сребреница – Братунац
Прилог других доказа
Сребреница 1991 – 1995. Анализе, сведочења, документи