У децембру 2015. године српске власти су ухапсиле Брана Гојковића, последњег непроцесуираног припадника Десетог диверзантског одреда осумњиченог за учешће у стрељању заробљеника на локалитету Брањево, у јулу 1995. Сви који су очекивали јавно суђење и исказ оптуженог у вези са злочинима којима се терети на том локалитету остали су разочарани. Правосудни органи су муњевитом брзином са Гојковићем склопили споразум о признању кривице, по моделу Хашког трибунала. Тиме је избегнуто суђење, па самим тим и ризик од изношења у јавност шкакљивих података и чињеница о деловању ове мистериозне јединице и улоге оптуженог у њеном саставу.

Гојковић је добио десет година затвора, рок који ће издржавати док његова јединица, колеге умешане у гнусни злочин, и он сам, буду тонули у заборав. По истој матрици као Гојковић, колега Марко Бошкић је склопивши нагодбу са тужилаштвом Суда БиХ такође добио само десет година затвора. У оба случаја, готово да су потврђене речи Мунире Субашић да симболична казна коју су добили, у суштини за ћутање, више делује као “награда”.

Преостали припадници Одреда (са упадљивим изузетком командира Пелемиша) одговарали су пред Судом БиХ у Сарајеву на фарсичном, брижљиво кореографисаном суђењу где је свака могућност изношења на видело позадине ове јединице, мотива и идентитета њених наредбодаваца била унапред искључена.

Сарадник Фонда за хуманитарно право Наташе Кандић, Немања Стјепановић, делимично је у праву када коментарише да као последица на брзину импровизоване процедуре никаква информација од оптуженог није добијена: “Нити ће сведочити о томе ко су организатори стрељања стотина људи у Брањеву, нити ће рећи било шта о судбини Бошњака који се још увек воде као нестали.” Тачно, али управо то и јесте замисао иза начина како је овај предмет заташкан и стављен ad acta.

У продужетку, доносимо пресуду коју је Гојковићу у јануару 2016. (само месец дана после хапшења, брзином која је непозната у српском праводуђу) изрекао Виши суд у Београду. Деликатност предмета се очитује и по количини зацрњених пасуса и података, за које се у јавност нема поверења да их види. Што је још знаковитије, јавност је такође ускраћена и за текст Гојковићеве нагодбе за тужилаштвом.

Брано Гојковић – пресуда

 

Коментар Немање Стјепановића на пресуду Брану Гојковићу:

Текст Немање Стјепановића о нагодби Брана Гојковића

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

USASerbia