Прилог је објављен у зборнику Јагње Божије и звијер из бездана-Философија рата, Светигора-Цетиње, 1996, стр. 27-30
Ратник се враћа у свој крај, своје село, кући. Витез. Праслика. У предаху рата враћа се онима које је оставио, са којима се дирљиво опраштао кад се упутио да испуни свој витешки позив, јер је негде, у неким престоницама, политика постала недовољна, па је одлучено да се та „политика настави другим средствима“, како би рекао Клаузевиц (Klauzewitz). За тај „наставак политике другим средствима“, било је потребно његово војничко знање. Он се опростио од својих, а најдуже се опраштао од деце и жене, и отишао у рат.
Сад се враћа, да предахне и види своје. И шта види?
Село је збрисано и више се не може препознати. Између запаљених кућа леже несахрањени лешеви које је убица толико изнаказио, да их ни најближи не могу препознати. Побијене су, изнакажене и разбацане и све домаће животиње, које је убица у своме поступању изједначио са побијеном чељади. Леже говеда, свиње, јагњад, мачка и кућни пас. Све побијено, изнакажено и нагорело.
Птице у гранама – што побијене, што престрављене. Ни оне не препознају пејсаж. Почупане су и младе воћке, на које су слетале. Стрехе су нестале. Домаћица не излази да нахрани стоку, а успут и птице, Божија створења која сви воле и успут хране, заједно са домаћим животињама.
Цркве нема. Има само рушевина, на којима су зеленом бојом исписана писмена и знаци, непознати домаћој чељади, па чак ни њиховом убици. Чудни знаци, који би требало да буду Божије поруке. Али ратник зна: куда Бог прође, не оставља овакве трагове, и не потписује се овако. Ратника нико не може уверити како постоје различити богови, и њихови ратници, и како су баш такви неки други ратници, другачијега бога, прошли кроз његово село и његов живот, оставили пустош и своје потписе.
Ратник добро зна ко је прошао кроз његово село. Он то зна већ неколико векова. Препознаје рукотворину и рукопис. За њега ово није никакав „наставак политике другим средствима“. Клаузевиц не зна за овакве ратове и овакве ратнике. Цео свет не зна, или неће да зна, иако се нешто слично дешавало или се дешава и том истом свету.
Само наш ратник зна. Он зна да је по стоти пут, у ко зна ком по реду рату између „нас“ и „њих“, збрисана његова породица, кућа, садашњост и прошлост, и да више НЕМА НИЧЕГА. Нема куће у којој је рођен, ни мајке која га је родила. Нема браће, сестара, њихове дечице… Нема његове жене и његове дечице… Питајте Страхињу Живака који је остао без оба сина, и коме је породично презиме одредило да мора да преживи и сведочи.
Наш ратник нема времена ни могућности да се упита да ли је могло, и да ли може другачије. То могу да раде други који живе други и другачији живот. Који могу себи дозволити да не припадају своме народу, да не буду Срби, да не буду, ако им се прохте – НИШТА. Он није то ништа. И кад би хтео, не би могао бити. Не да му комшија, убојица и укољица, који га већ вековима мерка, између лажних речи, које размењују већ вековима, и које као и лажна пара не вреде ништа, али су у оптицају и обављају неку функцију (Андрић).
Да би избегао ово што му се вековима дешава, наш ратник мора дословно да избегне, да оде у сеобе које чине пола историје српског народа. Ако хоће да постане ко-било, нико или свако, да престане да буде Србин, он дословно мора да оде тамо где се то може. Овде постоји судбина. Одувек је постојала. Они који су хтели и могли да је промене и избегну, радили су то вековима, и већ урадили, и сада више нису међу прогоњенима, већ међу прогонитељима. Наш ратник то није учинио. Он живи своју судбину. Без остатка. Клаузевиц ову причу не зна. Она није историјска, она је – библијска.
Наш ратник кога по свету зову именом „босански Србин“, увек је трпео колико се могло трпети. Нема под капом небеском трпељивијег народа од овога, званог „босански Срби“. Сва своја духовна блага вековима је чувао закључана у грудима, не испољавајући их потпуно ни кад је сам са собом. Правио се невешт и неук, а у суштини је био племић и витез. Укривао је своју српску суштину, да би је сачувао. Али комшију-убицу није могао да превари. У сваком рату убица је разарао његове груди у потрази за његовом скривеном, српском суштином. И затирао је све српско, до птице на грани, како би истребио и искоренио, онако како је цар Ирод радио.
Наш ратник разуме све, и своју судбину и свога убицу, и вику којом се на њега виче „са свакоје стране“ (Његош). И зна да мора поново да ствара и село, и кућу, и породицу. Мора да траје и трпи колико се може, и да се одупре кад се више не може трпети. А тада ће прихватити своју судбину, без остатка и без горчине. Никад не напуштајући веру у Бога.
Због тога се дубоко клањам једином народу, Христоликом мученику, српском народу у Босни, који „уредно прима све ударце судбине“ (Сладоје), и за чије витештво треба друга наука и неки други Клаузевиц. За сада, њега изгледа разуме једино сами Бог.
Зато се питам: ДА ЛИ ЈЕ ОВО БИО РАТ? Рат има своје биће, своје узроке, циљеве, почетак и крај, свога Клаузевица. Ово није био такав, познати рат. ОВДЕ ЈЕ УЗРОК РАТА БИЛО ПУКО ПОСТОЈАЊЕ ЈЕДНОГ НАРОДА. Да ли ће, док год постоји тај народ, његово постојање бити оправдан и разумљив casus belli?