Угледни професор политикологијe религије и оснивач те научне области, др Мирољуб Јвтић, разматра Сребреницу у светлу одговорности за избијање рата у Босни и Херцеговини деведесетих година прошлог века. Он тврди да је за стварање околности које су покренуле рат у БиХ 1992. примарно одговорна Исламска заједница (ИЗ) БиХ, а затим СДА Алије Изетбеговића. Његова теза гласи да није било политике ове две организације, до рата не би дошло па самим тим ни до Сребренице 1995. године. Коментаришући текст проф. Јевтића неки читаоци су истакли да би се ипак могла повући разлика, и у правном и у моралном смислу, између одговорности за избијање рата у току којег се неки специфичан злочин догодио, и самог тог злочина. Проф. Јевтић је несумњиво у праву када указује на неопходност утврђивања опште материјалне одговорности за читав ланац предметних догађаја и на мањкавост (пре би се могло рећи интелектуално непоштење) приступа који изоставља узрочнопоследичну димензију на најширем плану. Ипак, одговорност чинилаца које аутор наводи није ограничена на ту врсту готово абстрактне узрочности. Наша интернет презентација садржи доказе да у случају Сребренице Алија Изетбеговић и његови сарадници сносе много непосреднију одговорност за инсценирање и ток догађаја који су кулминирали масакром ратних заробљеника у Сребреници од оне опште, за изазивање сукоба, коју им проф. Јевтић не без разлога приписује. Текст који у продужетку преносимо објављен је у београдском листу Политика 31. августа 2020. Чињеница да ни један тим одбране у Хагу није позвао проф. Јефтића да изложи своје становиште по овом важном питању не говори нимало у прилог њиховом професионализму.
Као и свих година уназад и ове су, око 12. јула, српска средства информисања била препуна извештаја о Сребреници. Једни су писали о геноциду, а други о ратном злочину. И у једном и у другом случају главни кривци су били Срби.
Тај закључак је, научно гледано, понављам – научно гледано, нетачан. Полази од последица, а не од узрока. Ја сам, за разлику од тога, највећи део своје научне делатности на универзитету и као функционер у научним институцијама широм света посветио проучавању утицаја религије на политику, a самим тим на рат и последице рата. Посебно сам се бавио босанским случајем. Као резултат тога настала је научна монографија „Од Исламске декларације до верског рата у БиХ”. Та се монографија први пут појавила као фељтон пред избијање верског рата у БиХ 1992. Њоме сам пред рат упозорио да ће га муслимани изазвати. Затим, као монографија 1993. И у поновљеним издањима 1995. и 2013. Налази се у народним библиотекама у БиХ, у Конгресној библиотеци у Вашингтону, Британској библиотеци… Штампана је у више хиљада примерака и сваком доступна већ 27 година.
Служећи се најозбиљнијом научном методологијом која је призната у свету, прихватањем научне дисциплине политикологије религије, којој је поменута методологија основ, доказао сам да је за стварање околности које су покренуле рат у БиХ 1992. примарно одговорна Исламска заједница (ИЗ) БиХ, а затим СДА Алије Изетбеговића. Значи, да није било политике ове две организације – до рата не би дошло. За све последице које је тај рат имао најодговорнији су ИЗ и СДА. Самим тим, они су одговорни за ситуације као што је сребреничка. Следећи који је крив за рат је НАТО, који је хушкао и охрабривао ове две организације да рат покрену. Тако да би за свако кривично дело, укључујући и оно које се у јулу 1995. десило у Сребреници, најпре требало да одговарају комплетан Ријасет (Врховно старешинство) ИЗ, читав главни одбор СДА, затим врхушка НАТО-а на челу с Клинтоном, Шираком, Мејџором, па тек онда и непосредни починиоци кривичног дела, који су носили српске униформе, али од којих многи нису били Срби – на пример Хрват Дражен Ердемовић. То значи да ниједног Србина није требало испоручити Хагу, док реис ул улема и Алија Изетбеговић нису осуђени на најтежу казну.
То што сам написао у тој и својим другим научним монографијама, за које опет понављам да су прворазредни доказ за судове који су се бавили нама, пре свега за Међународни трибунал у Хагу намењен Југославији, најмање 27 година изложено је суду јавности.
Федерација Босна и Херцеговина има више универзитета, академију наука, бошњачку академију наука, универзитет, више исламских теолошких факултета. Зар није од примарне важности свакој од ових институција да докажу да је то што сам ја написао нетачно? И да тиме дају научни легитимитет осуди Срба. Како то нису учинили, остаје закључак да је све то што сам рекао научно проверено и тачно.
Та књига је требало да буде окосница одбране Срба изложених прогонима хашког трибунала. Колико је то тачно, најбоље ће показати следећи податак. Једног јутра у стану ми је зазвонио телефон. Женски глас је казао да зове из кабинета председника Председништа БиХ Благоја Паравца и да он жели да ме чује. Како сам га лично познавао, обрадовао сам се да могу да га поздравим. Након поздравних речи казао ми је отприлике: „Читам ову вашу књигу. Па то је најтврђи материјал за хашки суд, којим се може доказати српска невиност, а муслиманска кривица”. На то сам завапио: „Господине Паравац, ви сте тај који одлучује. Зашто ме не позовете за судског вештака?” „Никад ми се више није јавио.”
Просто је невероватно да ме никад нико ни из Србије није звао. Ни за Милошевића, ни за Крајишника, Караџића…
А да ли је требало да ме позову и да ли је Паравац био у праву, нека покажу следеће чињенице. Ја нисам радио ништа друго него сам само пажљиво читао службену штампу и књиге ИЗ. „Бошњачки” перфектно знам, па нема сумње да нисам разумео шта тамо пише. И то сам напросто послагао у поменутој и осталим књигама.
За ову прилику, ево само једног карактеристичног цитата штампаног и дељеног „urbi et orbi” целој Југославији, и то пре рата, да се види ко је хтео рат, хушкао на њега, објавио га, започео и шта је у том рату био циљ. Цитат је из познате публикације „Таквим”, коју штампа председништо удружења исламских верских службеника. Штампан је у 30.000 примерака, дакле у таквом броју да се „шутирао” по улицама. На стр. 68. стоји: „Ислам тежи да уништи све државе и владе било гдје на лицу земље које су супростављене идеологији и програму ислама, без обзира на државу или нацију која је на власти. Сврха ислама је да успостави државу на темељу своје идеологије и програма, без обзира која нација постаје носилац ислама или пак која нација је поткопана у процесу оснивања идеолошке исламске државе.Ислам тражи Земљу – не само њен дио него цијелу планету.”
Професор универзитета, оснивач научне дисциплине Политикологија религије