Има ли правде (или бар поштовања за процесне норме цивилизованог правосуђа) пред хашким Трибуналом ? У односу на предмет Војислава Шешеља, то питање је примерено независно од начина како било ко доживљава ставове овог политичара. Овај коментар је писан 2014. године.
После скоро дванаест година ванправосудне агоније у притворској јединици Међународног кривичног суда за бившу Југославију у Хагу, српски политички лидер Војислав Шешељ вратио се 12. новембра кући у Београд. Истина, околности његовог ослобађања („привременог“, по терминологији суда који га је затворио) више постављају питања него што дају одговоре. Да наведемо само једно, једноставно питање, које одмах пада на памет, зашто нема пресуде после, како се чини, бескрајног суђења? (Главни тужилац Серж Брамерц прогнозира да ће можда бити донета крајем 2015. године.)
Прљава позадина предмета Шешељ. Свако ко је пажљиво пратио овај развучени поступак потврдиће његову јединственост, чак и по неконвенционалним стандардима ad hoc политичког суда у Хагу. Политика је отворено управљала овим поступком од самог почетка. Присуство националисте и политичког заједљивца Војислава Шешеља и његове Српске радикалне странке је било крајње незгодно за слугерањски прозападни режим инсталиран у Београду после „обојене револуције“ октобра 2000. године, што је обележило успон злогласних плаћеника „Отпора“, банде професионалних превратника, подржаних западним новцем и логистиком, који су у оперативном смислу били претходници низу слично оркестрираних удара другде. У незаборавном „дилу“ са тадашњим хашким тужиоцем Карлом дел Понте, српски премијер Зоран Ђинђић је са њом утаначио да „води Шешеља у Хаг и никада га више не врати“. Дел Понте се на то обавезала 2003. године, и убрзо издала налог за хапшење Шешеља, без обзира што нити је оптужница била спремљена, нити је било доказа који би је подржали. Оптужница је лежерно састављана наредних неколико година, док је оптужени Шешељ трунуо у хашкој затворској ћелији и чекао реализацију процедуралних финеса које обично претходе притвору, а не обратно.
Али све то време Шешељ је био стражарно чуван на сигурној политичкој удаљености од западних лутана у Београду, који су ужурбано цепали Србију и ропски испуњавали налоге западних амбасадора, проконзула разорене земље.
Процедурална пародија. Човек би рекао да ће пет година кашњења с почетком суђења Шешељу бити довољно да се увиди нечувено кршење људских и процесних права оптуженог и да ће резултирати одбацивањем оптужнице. Али не и у МКСЈ. Чини се очигледним да нечувено кашњење и ускраћивање привременог пуштања на слободу током тог периода, заједно са спорим темпом суђења, пошто је коначно почело, представља довољно озбиљно кршење права на брзо суђење и тиме валидан разлог за поништавање даљег поступка. Треба напоменути да је право на „правично и експедитивно суђење“ загарантовано Правилом 65 (Б) сопственог Правилника Међународног суда о поступку и доказима, што је после дванаест година затварања Војислава Шешеља очигледно и по свим стандардима прекршено. Додајте томе потпуни колапс оптужнице у време када је њено изношење завршено марта 2011. године, и консеквентну немоћ тужилаштва да изађе с ичим оптужујућим. Према сопственим правилима Трибунала, правилом 98бис да будемо прецизни, у тој фази је судско веће требало да процени доказе у најповољнијем светлу за оптуженог, и да укине даље поступање, ако тужилаштво није изнело доказе на којима би се, разумно гледајући, могла темељити осуда.
Упркос очигледном неуспеху тужилаштва да представи такве доказе, и јасно израженом мишљењу председника већа Антонетија да је концепт удруженог злочиначког подухвата, од којег је зависио већи део оптужнице – погрешно примењен у Шешељевом случају, веће је већином гласова донело одлуку да се суђење настави. Политички корисници овог продужења били су тадашњи и садашњи управљачи Србије. Као резултат тога, они су до пре неколико дана били заштићени од непријатне перспективе Шешељевог тријумфалног повратка, да поново води своју оживљену Радикалну странку на следећим српским изборима. Да би ствар била још апсурднија, уместо да иде напред ка некој врсти закључка после саслушања по 98бис у пролеће 2011., тужилаштво је од тада вијугало око споредних питања, посебно с оптужбама за непоштовање суда подигнутих против оптуженог, због наводног откривања идентитета заштићених сведока оптужбе. Није било битно што су сви ти сведоци потписали изјаве да немају ништа против укидања заштитних мера. Тако је ефикасно спречен напредак суђења у фазу одбране и изрицање пресуде, док се ова измишљена питања разматрају, иако је цео поступак одавно требао да буде закључен.
Реч о председавајућем судији Жан-Клод Антонетију. Пошто је заредом замењено неколико судија, Антонети је уочи почетка именован за председавајућег судију Шешељевог суђења. Судећи по чисто формалним стандардима, његов наступ је био за похвалу. Али, иако је за разлику од својих претходника био углавном фер судија у судници, сам Антонети није могао имати одлучнијег утицаја, пошто је био окружен судијама какви су Хархоф (недавно замењен судијом Мандиаје Нијанг) и Латанци, који нису ни покушавала да сакрију свој анимозитет према оптуженом. Нема неког посебног разлога да се доводи у питање Антонетијева лична част и професионална честитост, али његова практична улога у поступку против Шешеља је ограничена и може се упоредити са Дубчековом: улога му је да делује као „људско лице“ Трибунала. Шта год био главни разлог Антонетијевог именовања, мора се признати да је његово генерално разумно понашање имало парадоксални ефекат: бољи Шешељев наступ. Лишен обавезе да буде enfant terrible како би драматизовао неправедност и апсурдност поступка против себе, Војислав Шешељ, за кога се не може рећи да је човек велике друштвене префињености, али јесте особа огромне ерудиције и правничке компетентности, најзад је могао да се усредсреди на ефикасно вођење одбране и да демонстрира своје комплетно мајсторство адвоката од заната.
Списак процедуралних повреда у случају Шешељ је дуг и разноврстан, али можемо га свести на следећа главна питања.
Несумњиво, фундаментално питање у овој категорији је очигледна чињеница да сама оптужница није била мотивисана правним већ чисто политичким мотивима. Иако скандалозан, позив премијера Ђинђића тужиоцу Карли Дел Понте да учини да Шешељ нестане из Београда је донекле разумљив, пошто је дошао од политичара који је гледао како да се отараси свог главног политичког супарника. Али да наводно угледна међународна правосудна институција поступи по таквом грубо политички позиву, за Хашки трибунал је брука првог реда.
„Суђење“. Такав несрећан почетак случаја Шешељ није могао а да не доведе до дугог низа накнадних злоупотреба. Упркос чињеници да се Шешељ добровољно предао неколико дана пошто је био обавештен о налогу за хапшење и да је у различитим тренуцима током свог заточеништва испуњавао све критеријуме Трибунала за претпретресно условно ослобађање, њему је упорно ускраћивана та привилегија дата другима. Тако је остало све док се Веће није коначно суочило са питањем да ли ће имати правно образложену осуђујућу пресуду и истовремено утемељење за „политички коректну“ дугу затворску казну после ионако већ неразумно предугог притвора. Отарасити се несносног окривљеног је постало приоритет. Када су Војиславу Шешељу пре неколико месеци дијагностификовали метастазе карцинома јетре, искрсло је соломонско решење за готово безуслован „условни отпуст“. Трибунал га је практично избацио из његове ћелије у Притворској јединици Уједињених нација и спаковао га за Београд. Они су то несумњиво урадили у слатком очекивању да ће незгодан затвореник бити позван пред свог Творца и поштедети тамничаре још једне смрти у њиховој авлији пре него што би просто постало неодрживо даље одлагање задате и политички обавезне (али с обзиром на укупни судски фијаско, енормно непријатне) осуђујуће пресуде.
Мањкава од самог почетка, оптужница против Војислава Шешеља почела је да се распада када је почело суђење. Испоставило се да су сведоци – „експерти“ које је позвало тужилаштво били парада полуидиота и незналица или, према Шешељевој незаборавној судској сентенци: „Ако они знају мање од мене о предмету своје струке, онда немају шта да траже овде.“ Наводни очевици Шешељевих злочина су били чиста катастрофа за тужилаштво, а њихов наступ је обележило кривоклетство. Велика већина сведока је на суду признала, под Шешељевим немилосрдним унакрсним испитивањем, да су их уцењивали, вршили притисак, или их подмићивали да пруже лажне доказе против њега, а све под руководством тужиоца. Један сведок је у судници чак открио да су му истражитељи тужилаштва обећали приступ „девојкама“, ако пристане да пружи инкриминишуће доказе против окривљеног. Многим сведоцима оптужбе је очигледно лакнуло када су у релативној безбедности суднице најзад могли да повуку велике делове или читаве претходно дате изјаве. Један од сведока оптужбе је од очито запрепашћених судија чак затражио дозволу да приђе окривљеном и загрли га.
Оптужница против Војислава Шешеља, више него било који други скандалозни поступак пред Хашким трибуналом, илуструје праву природу тог суда и кристално чисто симболизује његову институционалну корупцију, коју је најбоље окарактерисао истакнути политиколог Џон Локленд у наслову једне од својих књига: лакрдија.
А да, јесмо ли заборавили да споменемо званичне оптужбе против Војислава Шешеља ? Никако, али су оне смешне и незнатне у односу на укупно подривање основних правних принципа каквим се његово суђење исказало у свим фазама. Окривљени је оптужен за „подстицање“ на насиље и етнички прогон у својим политичким изјавама, што није чак ни наведено као злочин у Статуту Трибунала, као што је неухватљива и доктрина удруженог злочиначког подухвата. Али без обзира, и овакве изјаве морале би се сматрати законом заштићеним слободним говором са сваког, осим најострашћенијег становишта политичке осветољубивости.
Знане „политичке непознанице“ Шешељевог предмета. На врху овог списка је неизвесност у вези са ефектом Шешељевог изненадног повратка из Хага на главно политичко питање дана у Србији: како се отарасити (на миран начин) одбојног двојца, председника Томислава Николића и премијера Александра Вучића, који су до 2008. године били Шешељеви блиски сарадници и предводници Радикалне странке док је вођа био утамничен, а који тренутно уништавају земљу. Пре пет година ова двојица бивших сабораца извршили су запрепашћујући volte-face тако што су се у потпуности одрекли гледишта која су до тада дуго времена заступали, да би се претворили у водеће експоненте придруживања ЕУ, отписивања Косова и прихватања скоро свих могућих политика којима су се пре тога оштро супротстављали, тврдећи да их се гаде. Круже гласине да је њихово изненадно преобраћање било охрабрено монетарним подстицајима спојеним са обећањима подршке Запада, да се најзад, после неколико неуспелих покушаја, домогну власти у Србији. Нервоза овог нелојалног тандема је опипљиво расла како се дан Шешељевог тријумфалног повратка у Београд, 12. новембар, приближавао.
Мада је могуће да умире од рака, Војислав Шешељ може с правом да посматра ову, можда задњу, етапу своје политичке каријере и физичког живота са приличним задовољством. Потпуно сам (пошто је одлучио да своју стручност као бивши професор права стави у службу сопствене одбране) не само да је усмртио, већ је и понизио хашку аждају. Под Шешељевим немилосрдним ударцима, предмет тужилаштва се напросто распао. Оно што је почело као стандардно хашко набрајање „злочина против човечности“ (укључујући убиство, мучење, сурово поступање, прогон, уништавање насељених подручја, па чак и пљачку јавне и приватне имовине, да наведемо само неколико) на крају је спало на политички некоректну реторику, што једва да је необично за прегрејане политичаре у многим деловима света и зашта би се тешко могло тврдити да је преступ који завређује дуготрајну робију.
Пре неколико година, на својој годишњој конференцији за штампу, руски министар иностраних послова Сергеј Лавров је издвојио прогон Војислава Шешеља за посебну критику и навео га је као један од значајних разлога зашто би требало затворити Хашки трибунал. Противправно понашање и систематско кршење професионалних норми, што је карактерисало предмет Војислава Шешеља, чини препоруку г. Лаврова убедљивом и актуелном. Томе би се само могло додати, после скоро дводеценијског наношења штете међународном праву, да не би било довољно само га затворити. Нарочито у светлу парадигматичне природе кршења основних права Војислава Шешеља, али једнако и због дугог низа сличних злоупотреба у многим другим предметима, све одлуке и пресуде Хашког трибунала морају бити подвргнуте преиспитивању, погубни преседани које је увео имају се ставити ван снаге, а његови вољни колаборанти треба да буду професионално укорени.