Љубиша Маленица: Дух сребреничког наратива

За потребе унутрашње стабилности сребреничког наратива Срби нису могли постојати као жртве, док у међународним оквирима српске жртве нису могле бити споменуте. Аутор проницљиво повезује конструкцију сребреничког наратива са неким текућим темама.

Када се говори о Сребреници и свему што се десило у дотичном граду, посебно у западним медијима, пристрасно тумачење догађаја је већ постало норма. Наратив, годинама подржаван од стране медијских кућа, невладиних организација и Хашког трибунала у центар пажње је поставио наводне злочине српских снага против муслиманског становништва намјерно одлучивши да занемари двије године злочина такозване „Армије БиХ“ против српског народа у истом региону.

Када се Сребреница спомене, она мора асоцирати на српску кривицу и муслиманске жртве. Све што нарушава ову пропагандну поруку неопходно је држати подаље од главних медијских токова информација како не би покварило стерилизовану и идеализовану слику догађаја која се представља како домаћој тако и страној јавности.

НЕПОСТОЈАЊЕ СРПСКИХ ЖРТАВА
Чак и дискусија о српским жртвама не може бити дозвољена с обзиром да отвара простор за непријатна питања. Увођење српских жртава у причу о Сребреници потреса сам темељ досадашњег наратива нарушавајући злонамјерну поставку о српској кривици. Српске жртве, посебно оне које спадају у категорију цивила, упућују на дугогодишње присуство српског становништва у датој регији и нагриза слику „српских агресора“ који однекуда долазе да униште Босну и Херцеговину. Када се једном прихвати постојање српских жртава, онда се неминовно мора поставити питање ко су особе, односно војне јединице, одговорне за убиства и уништавање српске имовине. Одмах потом долази до логичког подривања флоскуле веома драге западним медијима који и даље инсистирају на „демилитаризованој“[1][2][3] природи сребреничке енклаве.

На проблематику починилаца злочина по аутоматизму се надовезује питање тежине њихове казне и спровођења исте. Сазнање да су главни организатори муслиманских напада на српска села остали некажњени, те да данас слове као „узорни“ грађани БиХ додатно би пољуљало наратив о Сребреници, који је ионако на стакленим ногама.

Потреба да се слика о Сребреници очува онаква каквом су је обликовале западне медијске куће и пропаганда муслиманског вођства из БиХ не постоји у вакууму. Штавише, Сребреница је у више наврата након окончања рата у Босни и Херцеговини искоришћена у сврху правдања наводних америчких хуманитарних интервенција у другим државама.

Приликом агресије Сједињених Држава и њихових савезника на СР Југославију, западни демагози и медијске личности су се често позивали на Сребреницу напомињући, веома озбиљним гласом и са забринутим лицем, да неће дозволити „понављање“ Сребренице. Амерички гласноговорници приликом припреме за напад на Ирак су такође спомињали дешавања у Сребреници и опомињали да се таква дешавања не смију поновити под режимом Садама Хусеина.[4] Нападима на Либију и рушењу Муамера Гадафија претходила је медијска кампања у којој је Сребреница опет пронашла своје мјесто[5] да би се коначно мотив Сребренице искористио током сукоба у Сирији како би се додатно покушао демонизовати режим Башара ал Асада.[6]

Иронија свега наведеног лежи у чињеници да су дешавања у Сребреници, и касније тумачење истих, искоришћени у сврхе разарања неколико стабилних држава током чега су страдале десетине, ако не и стотине хиљада грађана дотичних земаља, махом муслимана, од стране истих оних који су „утврдили“ шта се десило у Сребреници и сложили да се такво нешто не смије поновити.

Наравно, током свих наведених медијских кампања ниједном нису споменуте српске жртве. Као што је већ истакнуто, за потребе унутрашње стабилности сребреничког наратива Срби нису могли постојати као жртве, док у међународним оквирима српске жртве нису могле бити споменуте јер би то хуманизовало непријатеља којег је у датом тренутку Запад нападао. Страдање Срба и наратив о Сребреници упућивали би на постојање и друге стране медаље за сваки од сукоба побројаних изнад. Сиријци, Ирачани, Либијци, и наравно Срби, морали су бити представљени као непријатељи и темељито дехуманизовани тако да и злочини против њих изгубе негативан аспект и буду пропраћени са равнодушношћу или пак радошћу.

У свом ранијем тексту, насловљеном Како стоји амерички пројекат „Велика Албанија“[7], аутор је обратио пажњу на развој друштвене позадине америчког друштва какво је оно данас. У сржи дотичног развоја стоји љевичарска идеологија. У оквиру претходног текста у нешто ширим цртама је обрађена ова идеологија, но за потребе овог текста ограничићемо се на краће објашњење.

ДВОДИМЕНЗИОНАЛНА СЛИКА
Кроз америчко друштво се увијек провлачила нит расних односа између становника САД-а. С обзиром да су први црнци стигли у Сједињене Државе као робови, временом је дотична чињеница постала једна од основних идентитетских карактеристика црначког становништва. Није потребно истицати колико лоше на једну заједницу може утицати претјерано наглашавање улоге жртве у одређеним историјским околностима. Кроз масовне медије и индустрију забаве, од шездесетих година двадесетог вијека стварана је дихотомија кривице унутар америчког друштва. Бијелцима у Сједињеним Државама била је додијељена улога криваца док су црнци, са осталим мањинама, постали жртве. Код првих је развијан комплекс кривице док је код других подстицан комплекс жртве.

Мултикултурализам и глобализам преносе дотичне односе на глобални ниво, укључујући и Европу гдје европска љевица, идејно јалова, прихвата нову догму из САД-а и значајним дјелом је проширује кроз Западну Европу подстичући на тај начин американизацију европских нација.

Путем „дугог марша кроз институције“ амерички љевичари успјели су да своје кадрове поставе на велики број значајних положаја како унутар америчког друштва тако и унутар америчке политичке структуре. Ове, идеолошки задојене особе, су у Србима препознале историјске актере који савршено одговарају конструисаном стереотипу „лоших момака“.

Илустративан примјер су тренутна дешавања у самим Сједињеним Државама. Упркос веома различитој природи догађаја, смрт Џорџа Флојда и дешавања у Сребреници су од стране западних медија, посебно званичних, пропраћени скоро па идентично. Сличности се огледају у неколико кључних детаља. Први, можда и најважнији детаљ, јесте скретање пажње на тренутак самог догађаја. У случају Флојда, сва пажња је посвећена тренутку његове смрти, док је у случају Сребренице сва пажња посвећена дешавањима након уласка српских снага у енклаву. Слика која настаје на овај начин је веома уска и поједностављена те се да лако тумачити кроз дихотомију добро-лоше, истовремено пружајући могућност онима који стварају слику да је тумаче на начин који њима одговара. Не постоји ништа сем слике и само тај један тренутак постаје темељ стварности.

Ако је судити по подацима о ранијем животу, Џорџ Флојд није био узоран грађанин, штавише, његово понашање је било далеко од тога. У периоду од 1998. до 2014. Флојд је у више наврата хапшен због криминалног понашања те је пет пута завршио у затвору.[8] Године 2007. ухапшен је након што је заједно са групом особа насилно ушао у кућу жене, која је и сама била афричког поријекла, те јој пријетио пиштољем док су остали претресали објекат тражећи новац и наркотике. Према неким изворима, жена је у том тренутку била трудна.[9][10]

Као што се може видјети из начина на који се тренутно глорификује лик и дјело Џорџа Флојда, његово раније понашање као да не постоји и кроз медијски наратив је у потпуности одвојено од уоквиреног тренутка који постаје укупност Флојдовог постојања. У том једном тренутку, он је мученик, и као такав се приказује читав његов живот, иако је то у потпуности невезано са стварношћу. Кроз исту ову перспективу су посматрана и дешавања у Сребреници.

Напади муслиманских снага, чињеница да је унутар „демилитаризоване“ зоне функционисала војна јединица снаге дивизије, те убиства српских цивила од те исте војне јединице су у потпуности занемарени приликом обликовања наратива о Сребреници. Као и у случају Флојда, Сребреница је сведена на дводимензионалну слику ниске резолуције у оквиру које је пад енклаве постао једини догађај од значаја. Штавише, стиче се утисак да је тај догађај и довео до увођења саме Сребренице у токове стварности. Као да дотични градић није постојао прије 1995. године.

ПОДЕЛА УЛОГА
Замрзнути тренутак је послужио као почетна тачка за изградњу читавог наратива о самом догађају, у складу са жељама оних који тумаче дешавања. У току стварања наратива неопходно је подијелити и улоге, које зарад одржавања наметнуте перцепције догађаја морају бити јасно дефинисане и супротстављене за потребе лакше конзумације од стране друштва које се претворило из грађанског у потрошачко. На сцену ступа дихотомија добро-лоше.

Пратећа карактеристика развоја наратива јесте демонизација другог кроз генерализацију, занемаривање чињеница те манипулацију података са терена како би се перцепција догађаја отежала додатним емоцијама што води ка смањеној способности рационалног сагледавања дешавања – од стране оних који су дефинисани као жртве – те рационалног промишљања догађања од стране особа које су заинтересоване објективно истраживати дотични случај. Тражи се конформизам и није дозвољено утврђену „истину“ доводити у питање, већ само прихватити улогу жртве, кривца или пак посматрача који се неминовно сврстава на страну жртве, да сама његова људскост не би била доведена у питање.

Као што смо раније истакли Џорџ Флојд није био узоран грађанин, још мање неко ко заслужује да буде величан као херој, но то није битно. Улоге су додјељене и наратив постављен. Они који прихвате наратив су савезници и, по логици самог наратива, „добри момци“, док се у категорију „зликоваца“ сврставају сви остали, чак и они чији једини гријех се огледа у жељи за преиспитивањем одређених сегмената наратива, зарад стварања потпуније слике догађаја. Замрзнути тренутак не смије бити нарушен на било који начин.

Успоставивши њима одговарајућу слику дешавања у Сребреници, западни медији свесрдно подржани од стране политичких елита, су путем генерализације преносили сентимент везан уз дотична дешавања на комплетан ток рата како у Босни и Херцеговини, тако и у Хрватској те на Космету. Ретроактивно, Срби су постајали „лоши момци“ балканских ратова, не у смислу војних јединица или пак политичког руководства, већ као читава нација.[11]

Неки западни медији, као што је британски Гардијан, пружали су подршку бомбардовању СР Југославије истичући да су Срби, опет као нација, неспособни водити сопствене послове те да им је неопходан статус међународног протектората. Покушај Лондона да кроз Уједињене нације прогура резолуцију која би догађаје у Сребреници окарактерисала као геноцид те једанаести јули прогласила даном сјећања одличан је примјер споменуте демонизације с обзиром да је читав документ био агресивно настројен против Срба као колектива.[12][13]

МАНИПУЛАЦИЈА ПОДАЦИМА
Манипулације западних медија подацима о дешавањима у Сребреници и рату у Босни и Херцеговини биле су свеприсутне, почевши од наводног броја муслиманских жртава све до стварне природе такозване „демилитаризоване“ зоне у Сребреници. Већ у првој половини 1993. године, муслимански политички врх је тврдио да је 200.000 муслимана у БиХ страдало од почетка рата. Иако очигледна инфлација, западни медији су је ипак безрезервно прихватили, с обзиром да је одговарала наративу.[14] Исто се дешавало и током сукоба на Космету гдје су амерички званичници у почетним данима сукоба тврдили да број мртвих Албанаца прелази пола милиона. Након завршетка рата у БиХ, испоставило се да укупан број жртава на свим странама износи око 100.000 док се завршна цифра на Космету кретала између шест и седам хиљада мртвих на објема странама.

Приликом говора о Сребреници, званичници и медији западних земаља неће споменути тврдњу искусног британског новинара, Џоан Филипс, да је до 31. марта 1993. од 9.300 Срба који су раније пребивали у општини Сребреница остало њих мање од 900 као ни чињеницу да је до тог тренутка већ било уништено око 26 српских села. Нема говора о исламистичкој идеолошкој позадини Алијиног политичког дјеловања која се одлично могла препознати у оквиру његове „Исламске декларације“, тексту који се по природи не разликује од пропагандног материјала исламских терористичких група. Канадски генерал Луис Мекензи је инсистирао да црно-бијели наратив заступљен у медијима не одговара стању на терену те „да докази упућују на то да је он (Насер Орић) одговоран за убиства истог броја Срба ван Сребренице колико су српске јединице убиле у Сребреници.“[15]

Форензички стручњак др Зоран Станковић је много прије јула 1995. открио више од хиљаду тијела Срба у околини Сребренице, но њему се наравно није могло вјеровати, та био је Србин и самим тиме у потпуности непоуздан као извор. Тако је инсистирао наратив. Шкрти текстови Била Шилера, новинара Торонто стара и Џона Помфреја, новинара Вашингтон поста, унутар којих се могу пронаћи Орићева хвалисања о убијању Срба, су привукли мало пажње и брзо су заборављени. Књига Планирани хаос муслиманског званичника из Сребренице, Ибрана Мустафића, унутар које је Насер безрезервно дефинисан као ратни злочинац била је занемарена упркос чињеници да је аутор био један од „добрих момака“. Као и у ранијим случајевима, одступао је од утврђеног наратива.

Чак и по проналаску масовних гробница које су наводно упућивале на српску одговорност у потпуности је занемаривана чињеница да се међу пронађеним остацима налазио и одређен број Срба те да су у категорију жртава убрајани и припадници муслиманских јединица који су погинули приликом ранијих борби и покушаја пробоја из Сребренице.[16]

Као што се може примијетити, чак и у оквиру Запада су постојале особе из различитих сфера живота које су настојале представити дешавања на терену у складу са њиховом стварном природом. С обзиром да се њихови ставови нису поклапали са жељеном сликом западне политичке елите и великих медијских кућа, поклањано им је веома мало пажње.

Манипулација подацима и демонизација супарника[17] представљали су почетне кораке у покушају друштвеног инжењеринга, усмјереног против српског народа, гдје је осјећај кривице за догађаје у Сребреници требао постао централни мотив на којем би се темељио будући српски идентитет. Овако заснован идентитет би временом довео до осипања осјећаја за српску националност, како у кванитативном тако и у квалитативном смислу, те одумирања нације. Инсистирање на верзији догађаја коју подржавају Запад и муслиманско вођство одражава ову намјеру.

НАРАТИВ „БИЈЕЛЕ КРИВИЦЕ“
Ово није први пут да амерички медији и администрација сервирају нешто слично. Као што смо раније истакли, осврнувши се на тренутна дешавања у Сједињеним Државама, један од тренутних темеља америчког друштва јесте концепт, измишљен и заступан од стране америчке љевице, познат под називом „бијела“ кривица.

У сржи овог погледа на стварност лежи тврдња да становници Сједињених Држава европског поријекла сносе кривицу за трансатлантску трговину робовима с обзиром да су прве поробљене црнце у Америку допремали махом европски трговци робљем. У очи одмах упада неколико логичких грешака које заједно чине комплетну идеју суманутом и опасном. Када говоримо о трговини робовима и робовању као друштвеном феномену, морамо почети од чињенице да је свако људско друштво, без обзира на географски положај, у једном тренутку историје сматрало постојање робова сасвим нормалном и прихватљивом друштвеном појавом. Кроз историју робови су долазили у свим бојама, у оба пола и свих узраста. Историјска је чињеница да Европљани нису једини трговали црним робљем. Исто су чинили и Арапи, те афричке поглавице који су заробљенике из других племена, те иначе друштвено непожељне особе, продавали трговцима робова.

Илустративне су реакције неколико значајнијих афричких владара на одлуку Велике Британије из 1807. којом се свака трговина робљем забрањује као незаконита радња. Краљ афричке државе Бони, која је била смјештена у савременој делти Нигера, реаговао је на британску одлуку истакавши да „ми вјерујемо да ова трговина мора да се настави. То је одлука нашег пророчишта и свештеника. Они тврде да ваша земља, без обзира како велика, никада не може зауставити трговину благословљену од стране самога Бога“.[18] Неких тридесетак година касније, краљ Дахомеја (територија савремене државе Бенин), још једне познате афричке краљевине, је у току преговора са британским посланицима напоменуо да је „трговина робљем владајући принцип мог народа. То је извор и слава њиховог богатства…Мајка успављује дјете причама о побједама над непријатељима који су претворени у робље…“.[19]

Ропство у Африци је било заступљено стотинама година, далеко прије неголи је почела трговина црним робљем за потребе америчких плантажа и занимљиво је да се питање робовласништва црнаца над црнцима никада не поставља. Као што се може примјетити из наратива присутног унутар америчког друштва, „муслиманска“ и „црначка“ кривица за трговину робовима уопште не постоји.

Питање времена се намеће само по себи с обзиром да данас међу живима нема ниједног од тадашњих робовласника, како европских тако и муслиманских те афричких. Несумњиво, међу америчком популацијом постоје они који су потомци европских робовласника но логично питање је како они могу сносити било какву кривицу за нешто што су учинили њихови преци прије три до четири стотине година? Појам „бијеле“ кривице чини управо то и уклања временску димензију у потпуности. Припадност бијелој раси је довољна да особа тренутно жива сноси кривицу за наводне гријехе својих предака из далеке прошлости.

Ако испратимо логику овог аргумента до краја, испоставља се да свака раса и нација на планети сноси кривицу за нешто што се десило у прошлости. Све азијске нације носе кривицу за милионе мртвих и поробљених које су Монголи оставили за собом, док читава Африка мора преузети одговорност за поступке античке Картагине, једног од највећих робовласничких центара древног Медитерана.

Нема недужних, штавише, сваки појединац је крив за злодјела својих предака, без обзира јесу ли стварна или производ пропаганде, односно непознавања догађаја. У оквиру демагогије америчке љевичарске елите никада нећете пронаћи спровођење идеје кривице до краја с обзиром да би то довело до ситуације у којој су сви кривци и гдје не постоје жртве. То, наравно, нарушава изграђену слику свијета тако да се мора приступити манипулацији, лажима, игнорисању чињеница и подстицању раста петоколонашких структура унутар циљаних друштава. У Србији и, генерално гледано, српским земљама, групе као што су Жене у црном, Центар за културну деконтаминацију и Центар за евроатлантске студије спадају у неке од најпознатијих петоколонашких структура тренутно.

Сам појам „бијеле кривице“, у својој суштини, је расистички. Сам назив директно обухвата укупност бијеле расе те на тај начин, у трговини робљем коју су спроводили Европљани, махом из Западне Европе, сви бијелци постају саучесници и кривци. Чињеница да, на примјер, словенске земље на Балкану никада нису имале колоније у Африци, те да су и саме у истом периоду биле у турском ропству не значи ништа љевичарским идеолозима. Без обзира што су случајеви исти, или веома слични, према наративу „бијеле кривице“ у Сједињеним Државама довољно је бити бијелац да би се постало кривац. На крају долазимо у ситуацију гдје расисти и аутошовинисти без проблема износе своју идеологију називајући расистима и шовинистима све оне који им се супротставе.

НАМЕТАЊЕ СРПСКЕ КРИВИЦЕ
Све наведено изнад се, корак по корак, може примјенити на дешавања у Сребреници и наратив који је касније изграђен око тога. Одговорност муслимана и – ако гледамо укупност ратних дејстава – Хрвата за злочине над Србима унутар конструкције западних медија не постоји, што по извитопереној унутрашњој логици води ка закључку да дотични злочини нису ни почињени. Британска резолуција, коју је руски вето послао на сметлиште историје, гдје јој је и мјесто, био је покушај брисања временске димензије путем подизања дешавања у Сребреници на степен догађаја који би читаво човјечанство сваке године асоцирао на наводну српску кривицу.

Језик британске резолуције, када се говори о Сребреници, је ту са намјером да унутар српског народа створи националну верзију „бијеле“ кривице махом користећи колективни назив Срби како би окарактерисао учешће у било којем политичком, друштвеном или војном догађају који се десио током распада бивше Југославије. Ови догађаји су увијек окарактерисани као лоши без обзира на стварно стање и самим учешћем у њима Срби се дефинишу као лоши, колективно. Чињеница да Срби нису монолитна маса која се увијек у својој потпуности налази на истом мјесту или узима учешћа у истим активностима је, по свему судећи, превише апстрактна за западне новинаре и званичнике.

Наравно, овде није у питању наивност или непознавање чињеница, већ јасно дефинисана намјера да се свим Србима припише кривица за злочине, без обзира били они стварни или не, те да се на основу тога захтјевају друштвене промјене, „суочавање“ са прошлошћу, борба против „злог“ национализма и слично – све интелектуалне сплачине које слушамо већ неколико деценија. Временом би „кривица“ прешла из културне сфере у политичку гдје би, с обзиром на њихов статус зликоваца, од Срба били очекивани политички уступци чији циљ би било даље слабљење српских интереса.

Сама резолуција Велике Британије постаје веома занимљива када се погледа упоредо са документима са којих је Лондон недавно скинуо ознаку повјерљивости, а који се односе на дешавања у Сребреници. Наиме, у оквиру објављеног материјала јасно се истиче да је напад на Сребреницу наступио као реакција на провокације од стране муслиманских формација унутар саме енклаве.[20] Штавише, британска документација истиче да напад није био осмишљен у оквиру тадашњег политичког и војног врха Републике Српске већ се приписује иницијативи локалног војног команданта.[21]

Сам обим снага које су учествовале у нападу, једна пјешадијска чета и четири тенка сугерише на ограничене почетне циљеве напада који су проширени када је утврђено непостојање муслиманског отпора. Један од најзанимљивијих сегмената нове документације односи се на сумње тадашње канадске владе везане за стварне разлоге скоро непостојећег отпора од стране муслиманских снаге те чињеницу да се око двије хиљаде муслиманских војника повукло према Тузли, приликом чега је значајан број њих и страдао. Ове информације су морале од раније бити познате властима у Лондону и стога се случај британске резолуције мора посматрати из перспективе очувања потрошеног западног наратива о дешавањима у сребреничкој енклави.

Занемаривање страдалих Срба у служби наглашавања српске кривице се може посматрати и кроз покушај Сједињених Држава и њихових савезника да скрену пажњу јавности од потеза које себи, идеолошки гледано, нису могле приуштити земље пуне самохвале о слободи, демократији и поштовању људских права. Најважнији од ових јесте питање везе између САД-а, односно Централне обавјештајне агенције, и дјеловања муџахедина у Босни.

У току грађанског рата, муслиманске снаге у Босни и Херцеговини биле су помагане у оружју, опреми, новцу и добровољцима од стране значајног броја исламских земаља као што су Турска, Иран, Малезија, Судан, Брунеј, Пакистан, УАЕ, Кувајт и Саудијска Арабија. Америчка администрација је била у потпуности упозната са кријумчарењем оружја за потребе муслиманских снага – штавише, сама је помагала дотични процес путем приватне војне фирме MPRI која је муслиманима допремила 46.000 пушака, 1.000 митраљеза, 80 оклопних транспортера, 45 тенкова, 840 против-тенковских оружја и 15 хеликоптера.[22] Амерички MPRI је за потребе обуке и опремања муслимана у БиХ добио 350 милиона долара од стране горе набројаних муслиманских земаља. Поред новца, ове земље су слале у Босну и Херцеговину исламистичке добровољце, укључујући и припаднике Ал каиде, с чиме тадашњи амерички политички представници нису имали никакве проблеме.

Двојица исламиста из БиХ касније су учествовали у нападу на Свјетски трговински центар 11. септембра 2001.[23] чиме је затворен један погубни круг унутар којег су Сједињене Државе обучиле и опремиле исте оне особе које су касније узроковале смрт око три хиљаде америчких грађана. Ова непријатна истина била је потиснута и у оквиру западних медија, а комплетан рат у Босни и Херцеговини сведен је на дешавања у Сребреници. Временом, истина о исламистима који су учествовали у нападу на Сједињене Државе постала је доступна јавности но у тренутку када је напад на куле близнакиње у Њујорку могао, сплетом околности, пружити јасније увиде у природу рата у БиХ, Срби су већ били жигосани као једини и главни кривци.

ИГРА СА БРОЈЕМ ЖРТАВА
Када се говори о Сребреници, незаобилазна тема је игра са бројем наводних жртава. Према изворима самих западних земаља и организација, догматична цифра од 8.000 је пука инфлација и свако даље додавање жртава, чему стреми сарајевска политичка и интелектуална елита, је ништа друго до морбидна представа која се годишње понавља за међународне и домаће потребе муслиманског политичког врха.

Два мјесеца након преузимања контроле над Сребреницом од стране српских снага, тадашњи директор операција Међународног комитета Црвеног крста за Западну Европу, Анђело Гнедингер, је од српског вођства из Републике Српске и тадашње СРЈ тражио податке о „3.000 особа из Сребренице за које свједоци тврде да су ухапшене од стране српских снага“.[24] У истом периоду, Црвени крст је од муслиманског политичког врха потраживао податке о судбини приближно 5.000 особа које су побјегле из Сребренице.

Очевици споменути у извјештају Црвеног крста су заправо били припадници холандске јединице која је, под заставом УНПРОФОР-а, била стационирана у Сребреници. Приликом напуштања енклаве, у изјави за Њујорк тајмс, холандски војници су истакли да су „Срби заробили између 150-300 мушкараца доби од 16 до 60 година“.[25] Од кључног значаја јесте очигледна разлика између бројке коју наводе холандске трупе, упознате са дешавањима на терену, те Црвени крст који два мјесеца касније тражи податке за десет пута већи број наводних несталих.

У чланку из септембра 1995. амерички Асошиејтед прес врши додатну инфлацију наводних жртава истичући да се „8.000 муслимана из Сребренице води као нестало“.[26] Језик чланка који касније преузимају Њујорк тајмс и други медији је такав да читаоца наводи на закључак о српској одговорности за нестанке.

Манипулација постаје очигледна када се узме у обзир чињеница да је у истом периоду Црвени крст од политичког врха из Сарајева тражио податке о судбини 5.000 особа из Сребренице које су напустиле енклаву почетком српске офанзиве. С обзиром да у разговорима са српским вођством ових пет хиљада особа није спомињано логична је претпоставка да Црвени крст није сматрао Србе одговорне за њихов нестанак. Штавише, у истом чланку, тадашњи амерички амбасадор при УН-у, Медлин Олбрајт, је навела да амерички обавјештајни подаци упућују на закључак да су „Срби стријељали скоро 2.700 особа из муслиманске енклаве“.[27] Оно што је Медлин заборавила истаћи јесте чињеница да је значајан број муслимана страдао у сукобу са српским снагама приликом пробоја из енклаве.[28]

Ако, за потребе овог текста, прихватимо цифру Олбрајтове онда не може бити никаквог говора о осам хиљада жртава српских злочина. Магична цифра од 8.000 додатно губи на легитимитету када се узме у обзир чињеница да је већина од раније споменутих пет хиљада „несталих“ пронађена жива на територији коју су контролисале муслиманске снаге.

Чланак Њујорк тајмса истиче да су „три до четири хиљаде муслимана, које су званичници УН-а сматрали несталим након пада Сребренице, пронашли пут кроз непријатељске линије и стигли до територије под контролом босанске владе“.[29] Исти податак наводи и лондонски Тајмс.

Свједочење Дражена Ердемовића се узима као један од темељних елемената оптужбе и својеврсна потврда српске одговорности. Ердемовић, током свог исказа, истиче да је учествовао у убиству 1.200 муслимана на фарми у близини Пилице, но истраживање форензичког тима Хашког трибунала на мјесту које је Ердемовић назначио пронашло је између 150 и 200 тијела, чиме опет стижемо до првобитног свједочења холаднских војника тако затварајући круг по питању броја страдалих.

Штавише, професор Миливоје Иванишевић са Универзитета у Београду је приликом прегледа списка несталих, достављеног од стране Црвеног крста, утврдио да се на њему налазе имена пет стотина особа које су умрле прије неголи су српске трупе ушле у Сребреницу. Поређењем споменутог списка са гласачким списковима за 1996. годину, професор Иванишевић је утврдио да су 3.016 особа које се воде као нестале истовремено заведене као пуноправни гласачи што упућује на изборну превару или на чињеницу да су наводно стријељани заробљеници заправо живи.[30]

Упечатљиво је да у оквиру извјештаја међународних агенција и чланака западних медија насталих на основу дотичних извјештаја никада нису споменуте српске жртве. Сијасет западних новинара и званичника који су годинама долазили да одају почаст у Поточарима српске жртве нису удостојили исте части. Као што смо истакли на самом почетку, наратив није био ту зарад српских жртава.

У оквиру својих међународних напора, када говоримо о дешавањима у Сребреници, српска политичка и интелектуална елита мора искористити плодно тло Руске Федерације и Кине, које су спремне саслушати и конструктивно сарађивати са српским стручњацима који се баве овом темом. У више наврата, руски медији су јасно показали интересовање за представљање српске перспективе и извора.

С друге стране, у земљама као што су САД и Велика Британија, отворено настројеним против српских интереса, неопходно је препознати домаће актере заинтересоване за истину те сарађивати са њима у циљу оповргавања већ успостављеног наратива. Српска дијаспора може одиграти значајну улогу те је стога неопходно помагати, у сваком облику, напоре и рад српских исељеника на Западу с обзиром да ова активност такође спада у оквире борбе за очување српског идентитета и осјећаја за национално код оних који су рођени или или настањени у другим земљама.

Идеја водиља у овим напорима нека нам буде мисао племенитог Тесле: „Допустимо да будућност изнесе истину и свакога оцјени у складу са његовим радом и постигнућима. Садашњост је њихова, будућност, за коју сам истински радио, је моја“.

Љубиша Маленица је дипломирани политиколог

______________________________________________________________________

УПУТНИЦЕ:
[1] https://www.washingtonpost.com/archive/politics/1995/07/12/bosnian-serbs-seize-safe-area/a1e38168-e47f-42a2-bc0f-d8cb8f428984/

[2] https://www.nytimes.com/1993/06/07/world/serbs-attack-two-of-un-s-safe-areas-in-bosnia.html

[3] https://www.businessinsider.com/ratko-mladic-srebrenica-massacre-bosnia-war-2017-11

[4] https://foreignpolicy.com/2015/07/09/the-shame-of-srebrenica-bosnia-iraq-war-libya-syria/

[5] https://www.libyaobserver.ly/crimes/icc-our-judicial-mandate-libya-still-valid-we-won%E2%80%99t-allow-another-srebrenica-massacre

[6] https://www.channel4.com/news/un-secretary-do-not-allow-syria-to-turn-into-srebrenica

[7] https://www.standard.rs/2020/06/22/americki-projekat-velike-albanije/?alphabet=cyrillic

[8] https://greatgameindia.com/george-floyd-criminal/

[9] https://www.ieyenews.com/the-death-of-george-floyd-he-was-no-innocent-when-it-came-to-crime/

[10] https://www.snopes.com/news/2020/06/12/george-floyd-criminal-record/