Циљ терора који је спровођен над Србима у БиХ између 1992. и 1995. био је исти као и у време претходних ратова. То је да се они – коначно – протерају из Подриња. Том циљу подвргнути су начин и тактика оружаних похода на српски народ и његова насеља, а све се своди на тотално уништавање свега на шта се наиђе. Зато после сваког похода на српска села од њих остаје само пустош: спаљене зграде, опљачкана и уништена имовина, разорени споменици, гробља и цркве (види Прилог). Овај преглед погрома који је претрпело српско становништво сребреничког краја на почетку ртата у БиХ није само информативан сам по себи већ такође у великој мери објашњава и догађаје у јулу 1995. Поставља, такође, и следеће важно питање: ако свирепи злочини против човечности који су описани у продужетку не застаревају, зашто нико од осумњичених до сада није био процесуиран? Формално, одговор на ово питање гласи да је 2003. године, уз сагласност власти Републике Српске, под председништвом Драгана Чавића, процесуирање осумњичених за ратне злочине било препуштено тужилаштву и Суду БиХ за ратне злочине у Сарајеву. Као што се својевремено наводи у саопштењу ОХР-а, “Осавремењени кривични закон БиХ, који је ступио на снагу почетком године [2003], даје Државном суду БиХ надлежност над свим предметима који се тичу озбиљних кривичних дјела, укључујући и ратне злочине.” Тадашње власти Републике Српске учествовале су, према томе, у стварању механизма којим је кривично гоњење осумњичених за злочине против Срба, са малобројним симболичким изузецима, практично искључено. То је, уједно, и одговор на напред постављено питање. Извор података који следе је књига Миливоја Иванишевића, “Хроника нашег гробља.”

Прилог:

Из монографије Љ. Симића, Страдање српске Сребренице, стр. 63 – 87
Из монографије Љ. Симића, Страдање српске Сребренице, стр. 91 – 130

Бојовници Алије Изетбеговића настоје да тоталним разарањем свега што затекну и на шта наиђу у тим насељима онемогуће сваки живот, а тиме и повратак изгнаних мештана. Да би то остварили муслимани су ангажовали своје укупне људске и материјалне потенцијале којима су располагали. И сам одзив муслиманског становништва, добровољан или принудан, изненађује својом масовношћу и послушношћу. Томе су, без сумње, највише допринеле претходне припреме које су на разне начине спровеле бројне муслиманске, легалне и илегалне, религиозне и политичке организације, прикривена или отворена потпора коју имају са стране, пре свега, од већ отцепљених бивших југословенских република, Словеније и Хрватске. При свему томе не сме се занемарити ни интерес неких европских, као ни исламских земаља, који су тиме само још више потенцирали претензије муслимана и њихово уверење да имају довољно јаку подршку да крену и савладају своје дојучерашње комшије.

Сви до сада изведени напади били су по правилу претходно припремљени, спровођени готово по плану и уз велики број добро наоружаних нападача. Отуда су се, значи не случајно, на удару прво нашли углавном беспомоћни мањи српски засеоци у мешовитим селима, потом сасвим усамљена српска села у муслиманском окружењу и тек на крају компактна српска подручја. Па чак ни дани у које ће бити изведен напад као да нису препуштани случају. Тешко је поверовати да су без икаквог разлога бирани православни празници и породичне славе (Ђурђевдан, Видовдан, Петровдан, Божић…) или дани интензивних пољопривредних активности, док су мештани опуштени или окупирани текућим бригама и пословима. То потврђују и сва потоња збивања.

Етничко чишћење српских територија у општинама Братунац, Милићи, Сребреница и Скелани муслимани су започели нападом на мале засеоке Гниона у сребреничкој општини и Бљечева ( 6. маја, на Ђурђевдан) у братуначкој и Метаљка ( 2. јуна 1992) у општини Милићи. Потом су уследили напади на остала српска села ( Рупово Брдо, Лозница, Ратковићи, Брежани, Загони, Крњићи, Магасићи, Јежестица, Подравање, итд.). том походу на српска насеља муслимани су опуштосили све што су затекли и из дана у дан ширили су своју територију. Срби су се стално повлачили и након само шест месеци ове етничке инвазије у свом поседу су задржали свега десетак села. За то време муслимани су запосели преко тридесет етнички чисто српских села и све засеоке у мешовитим селима и месним заједницама (око седамдесет). Међутим, тиме још није достигнут врхунац етничког чишћења ових територија.

У јануару 1993. године (на Божић и наредних десетак дана) и последњавелика српска подручја, као што су Кравица и Скелани са околним селима, постали су жртве бесомучних напада, спаљивања и уништавања. Тиме је муслиманска агресија достигла своје максималне домете на овим подрињским просторима. У свом поседу су држали готово све изузев малог појаса поред Дрине и седишта српских општина Милићи, Скелани и Братунац. На тај етнички егзодус нико у свету није реаговао, нико није ни покушао да помогне и спасе српски народ од очигледног прогона и истребљења. Напротив, муслимани су добијали подршку са свих страна. Нечији сулуди план да се Срби протерају са овог дела Источне Босне изгледало је да сеналази пред коначним остварењем.

У контексту укупних збивања, нужно је нешто реци и о Сребреници. Тим више, јер је убрзо тај градић постао медијска ведета безмало свих значајних светских листова и радио и телевизијских станица. Срби су се иселили из Сребренице 9. маја 1992. године, масовно и скоро панично. Са собом су понели само оно што су на брзину могли да покупе… У граду је остало свега око тридесетак лица која нису муслимани (Хрвата, Срба, Македонаца, људи из мешовитих бракова). Од тада је Сребреница чисто муслиманско место. Највећи број мештана разбежао се по околним, најближим српским селима, али и у Братунац, Скелане и преко Дрине у Србију. Непосредан повод за то било је убиство Горана Зекића, народног посланика у тадашњој републичкој Скупштини Босне и Херцеговине, судије и председника Српске демократске странке у општини. Њега су локални муслимани на прилазу Сребреници, код села Залазје, сачекали у заседи и убили 8. маја увече. Тим подмуклим и за многе неочекиваним убиством, Србима је стављено на знање чему могу да се надају и шта их чека.Тада се коначно видело да су и сва претходна убиства, најчешће такође из заседе у којима је страдало око двадесет лица, била не пука случајност, у шта се веровало и што су власти доказивале, већ део унапред припремљеног плана. Значи да ни Гниона, за чију се трагедију чуло, али се нису знале појединости, као ни заседа 7. маја у близини муслиманког села Осмаче, у којој је убијено седам путника српске националности, нису последице неког неодговорног испада муслиманских сељака из тих села, већ почетак оружаног обрачуна и ликвидације што већег броја Срба.

Колективни починиоци ових злочина су муслиманске војне или паравојне јединице, свеједно како их звали, али у сваком случају то су формације које сачињавају претежно мештани околних муслиманских села, а у далеко мањем броју лица са стране и плаћеници из земље или иностранства. Пред њима су пали сви покушаји одбране коју су настојали да организују Срби формирајући властите, обично малобројне и слабо наоружане, сеоске страже.

СТРАДАЊА СЕЛА, ЗАСЕДЕ И ЗАТВОРИ У СРЕБРЕНИЦИ

Готово да није могуће описати све нападе, пљачке, паљевине и разарања којима су била изложена српска села. Реч је, као што се могло видети, о преко сто насеља са српским становништвом. Сматрамо да довољно убедљив доказ о њиховој својеврсној епопеји може да буде приказ страдања наредних нешто више од двадесет села и заселака са подручја општина чију судбину у току овог рата покушавамо да прикажемо. Оно што се догодило њима у извесном смислу је карактеристично и за судбину осталих насеља. Уколико, ипак, постоји нека разлика, она је углавном у именима жртава и нападача, починилаца недела, али не и у коначном резултату њихових похода. Тај резултат су увек побијени људи, опљачкана имовина, спаљена и разорена села. Ништа мање трагичне последице имале су и готово безбројне заседе скриване по бусијама дуж магистралних и локалних путева, у којима је страдало на стотине лица српске националности, али и сребренички затвори из којих многи ухапшени или заробљени Срби нису изнели живу главу.

Судбина мештана првих српских насеља која су муслимани напали – Гнионе, Бљечеве и Метаљке ( заклани, спаљени, свирепо убијени људи, опљачкана, разорена и спаљена насеља) наговестила је све оно што ће се ускоро и осталима догодити.

Уосталом, о томе треба да посведоче чињенице које смо за ових, више од годину дана успели да прикупимо.

Бљечева (општина Братунац), село са убедљивом муслиманском већином у укупном становништву ( муслимана 532, Срба 71 ). Напад на ово место је и почетак бројних насртаја муслиманских шовиниста на компактна српска насеља у братуначкој општини. Напад је изврсен на Ђурђевдан 6. маја 1992. године. Страдали су Косана ( Новака) Зекић, рођена 1928. године, коју су нападаци заклали у њеној куци; Милан (Милка) Зекиц, умро од последица рањавања и Гојко (Лазара) Јовановић, старац, рођен 1917. године, који је такође подлегао повредама задобијеним приликом напада. Тај део Бљечеве је напуштен од српског становништва које и данас живи у избеглиштву. Имовина је опљачкана и разнета по околним муслиманским селима, а куће попаљене. Непосредни, колективни извршиоци напада су муслимани из околних муслиманских села и саме Бљечеве, међу којима су препознати: њихов предводник Ибрахимовић Хасиб, али и Џелиц Фузо, Ћосић Мехо, Јашаревић Исмет, Мемишевић Шаћир и Муратовић Ибран и др.

Гниона (општина Сребреница), заселак претежно српског села Гостиљ ( 113 Срба, 35 муслимана). Напад изведен такође 6. маја 1992. године. То је прво спаљено и до темеља разорено српско село у сребреничкој општини. Напад су извршили муслимани из суседног села Поточари под командом Орић Насера, вође муслиманских фундаменталиста из Сребренице. Жртве напада су Симић ( Миливоја) Лазар, рођен 1936. из Студенца, који је био гост на слави код пријатеља (Ђурђевдан) и Милошевић ( Рајка) Радојко, рођен 1928. из Гнионе, болешљив и полуслеп човек који је тог дана славио Ђурђевдан. Милошевић Радојко је жив запаљен и изгорео у својој кући, а то су из суседних шума посматрали његова супруга и избегли мештани.

О трагедији овог села сведоче Слијепчевић Марко и Вукадиновић Миладин. Као непосредни извршиоци препознате су углавном комшије Коровић Рифат, Мујкановиц Ибро, Османовић Ибро, Мујкановић Бехадин и др.

Опарци (општина Сребреница), српски заселак села Брезовице у коме муслимани чине већинско становништво ( Срба 64, муслимана 462). Заселак Опарци нападнут је 1. јуна 1992. године и том приликом убијеноје шест мештана српске националности: Илиц ( Драгутина) Драгић, рођен 1939. године, браћа Ратко (1942) и Угљеша (1939) Илић од оца Момчила; Петровић (Цвијетина) Живојин (1917), Петровиц ( Драге) Милорад (1923) и Петровић (Драге) Дикосава (1932) која је заклана. Попаљене су све српске куће, а било их је 22. Препад на заселак и злочине извршили су: Салиховић Хусо, Алић Абдулах, Бегићи Бекир и Севдалија, Халиловић Хајрудин, Хусић Велказ и др. Сведок напада Петровић Милоје.

Метаљка ( општина Милићи – Власеница) Српско насеље од 15 домаћинстава које су муслиманске оружане формације из Церске напале 2. јуна 1992. године. У том нападу није било људских жртава, пошто су се мештани из предострожности благовремено извукли и склонили у околна српска села. Међутим, за време напада село је потпуно уништено, покретна имовима опљачкана, а грађевински објекти спаљени. Оскрнављени су и споменици на српском православном гробљу. Напад на Метаљку извршен је под командом Хоџиц ( Авде) Ферида (1959), Друм, Власеница, у то време команданта оружаних снага Церске; Аљукић ( Беце) Бесира (1960), Неђиљиста, Власеница, командира Друге чете; а као непосредни извршиоци препознати су Дедић ( Рамиза) Ејуб (1957), Скугрићи, Власеница; Дедић ( Хамдије) Неџад (1961), Скугрићи, Власеница; Дедић ( Незира) Нијаз (1972), Скугрићи, Власеница; Дедић ( Хамдије) Кемал (1969), Скугрићи, Власеница; Дервишевић ( Хамида) Хамдија (1952), Скугрићи, Власеница; Дервишевић ( Шабана) Самир (1972), Скугрићи, Власеница; Хусеиновић ( Хасима) Хусеин (1963), Скугрићи, Власеница; Хајдаревић ( Мехмедалије) Мирсад (1974), Неђиљиста, Власеница; Селиновић ( Џемаила) Заим (1968), Скугрићи, Власеница; Селиновић ( Џемаила) Едо (1971), Скугрићи, Власеница; Сулејмановић ( Алије) Џемаил (1961), Роваси, Власеница; Сулејмановиц (Сабана) Алија (1960), Роваши, Власеница; Сулејмановић ( Алије) Емин (1957), Роваши, Власеница; Мускић (Хусе) Муниб (1954), Церска, Власеница; Бећировић ( Расима) Мевлудин (1971), Неђиљиста, Власеница; Бецировић ( Хабиба) Салих (или Халил), рођен 1964. Неђиљиста, Власеница; Бајрић Асим; Бајрић ( Бајре) Шемсудин (1967), Церска,Власеница; Бајриц Авдо; Велић ( Ћамила) Ћазим (1971), Церска, Власеница; Курјак ( Мује) Асим (1975), Церска, Власеница; Челебић (Мује) Хасиб (1958), Церска, Власеница и Челебић ( Хамеда) Хамдија (1962), Церска, Власеница.

О нападу и уништавању овог села сведоче ратни војни заробљеници Бећировић ( Хабиба) Халид, један од нападача и Сулејмановић ( Шабана) Мирсад, звани Скејо, рођен 1967. у Скугрићима, општина Власеница.

Рупово Брдо (општина Милићи), претежно српско село (125 становника, од тога 116 српске националности, 8 муслимана и један југословен), удаљено око 20 км. од Милића, а сачињавају га засеоци: Жугићи, Глигори и Милинковићи, са укупно 25 домаћинстава, нападнуто је од муслиманских формација 10. јуна 1992. године у раним јутарњим часовима. У време напада у селу се налазило цивилно становништво. Нападачи на Рупово Брдо су муслимани из суседних села: Жедањско ( предводио их Зулфо Турсуновић), Ђила ( предводио их Ибрахим Адемовић), Жутица (Мујо Бектић), Стедре ( Бећир Меканић) и Купусно ( Фадил Турковић). Том приликом убијено је пет лица српске националности: старица Ковиљка Жугић (1922), Реља ( Маринка) Милинковић (1941), Радоје ( Петра) Милинковић (1952), брачни пар Војислав ( Максима) Милинковић (1938) и његова супруга Мирјана Милинковић (1939). Посмртни остаци брачног пара Мирјане и Војислава Милинковића пронађени су угљенисани у њиховој кући. Приликом напада теже су повређени старица Вукица Милинковић и Миломир Жугић, а нестали су, највероватније ухваћени и убијени, мештани Владо ( Милета) Милинковић (1948), отац и син Комљен ( Милоша) Жугић (1925) и Тривко ( Комљена) Жугић (1954). Несталим лицима од тада се губи сваки траг. Село је опљачкано и спаљено. Том приликом изгорело је 25 кућа новије градње, основна школа, радионица и управна зграда ДП ” Бирач”, Власеница. Поред наведених вођа, од нападача на село препознати су: Хасан ( Беге) Адемовић (1937) из села Ђила, општина Власеница; Неџад ( Хасана) Адемовић (1970), Ђиле, Власеница; Сулејман ( Суље) Вејзовиц (1969), Јоховача, Власеница; Џемаил ( Омера) Јусуповић (1966), Нурићи, Власеница; Зулфо ( Мехмеда) Мемишевић (1968), Бесићи, Власеница; Ифет ( Емина) Маловиц (1967), Ђиле,Власеница; Сифет ( Емина) Маловиц (1967), Ђиле, Власеница; Азем ( Махмута) Мемишевић, звани Фаца, (1957), Бесићи, Власеница и Алага ( Месана) Бећировић (1966), Помол, Власеница.

О страдању овог села сведоце преживели мештани Милојка Милинковић и Жугић Алексије, као и Будић Хусеин, који је о том нападу овлашћеним органима дао информативну изјаву.

Ратковићи ( општина Сребреница), српско село ( 338 становника) нападнуто 21. јуна 1992. године и том приликом убијено више мештана, од тога пет жена и три старија мушкарца између 64 и 71 године: Богићевић ( Војислава) Обрен (1932), Станојевић (Владислава) Станоје (1949), Станојевић ( Раде) Десанка, коју су запалили у њеној кући, Станојевиц ( Тодора) Никола (1958), Станојевић ( Милорада) Раденко (1940), кога су заклали, Ђурић (Луке) Видосава (1930), Ранкић ( Обрада) Видоје (1928), Ранкић (Обрада) Милутин (1944), Ранкић ( Обрада) Ранко (1933), Максимовић ( Филипа) Винка (1927), Максимовић ( Милорада) Драгомир (1949), Максимовић ( Милорада) Радомир (1942), који је подлегао мучењу, Милановић ( Ристе) Цвијета (1925), Павловић ( Милорада) Новка (1945), Продановић ( Драге) Зора (1941), Продановић ( Петра) Живана (1966), Павловић ( Јосе) Милован (1919) и Јаковљевић ( Стојана) Милан (1920). За напад, злочине и пљачку окривљују се муслиманске породице Поздановици, Медићи, Подкорјеновиће, Мартићи, Османовићи, а од појединаца препознати су Мехмед Алић, Мартић Бехаија Зукић Осман, Османовић Андрија, Халиловић Решид, и др.

Сведоци страдања Ратковића су Павловић Обрен, Продановић Зарја, Стевић Драгина и Ранкић Радован.

Лозница ( општина Братунац), претежно српско село ( Срба 132, муслимана 22) које је претрпело више муслиманских напада, пљачки и паљевина и имало велики број жртава. Најтеже нападе мештани су претрпели на Видов-дан 28. јуна и 14. децембра 1992. године. У тим бројним муслиманским походима ово село је изгубило скоро четвртину од укупног броја српског становништва. У овом раздобљу живот су изгубили: Вучетиц (Петка) Небојша (1972), Миловановић ( Гаврила) Јован (1930), Миловановић ( Радивоја) Срећко (1943), Дамјановић ( Митра) Милоје (1971), Филиповић ( Милисава) Ђорђо (1949), Филиповић ( Владимира) Живан (1954), Филиповиж ( Живана) Верица (1975), Лукић ( Милана) Радован (1950), Николић ( Недељка) Миленко (1963), Ранчевић ( Миће) Милорад (1960), Вучетић (Сретена) Светозар (1957), Стојановић Јелена (1952), Станојевић (Живојина) Јелена (1953), Јовановић ( Миладина) Драго (1962), Илић ( Видоја) Милић (1972), Николић ( Милована) Тодор (1951), Дамњановић ( Радивоја) Славомир (1971), Дамњановић (Светозара) Недељко (1959), Филиповић ( Драгољуба) Драган (1969), Филиповић ( Милисава) Драгољуб (1942), Јовановић (Петка) Милан (1948), Јовановић ( Петка) Ђоко (1956), Јовановић ( Веселина) Милош (1928), Кнежевић ( Војислава) Жељко (1966), Лукић ( Чеде) Кристина (1948), Милковски Бојан (1938), Петровић ( Божидара) Мађен (1958), Петровић ( Богдана) Миодраг (1948), Тодоровиц ( Крсте) Боро (1949), Вучетић (Радована) Миленко (1975) и Вучетић ( Саве) Радован (1943).

У тим нападима, од стране преживелих мештана препознати су: Ибрић ( Мује) Алија – Курта, Салиховић (Авде) Бесим, Салиховић (Авде) Хидан, Синановић ( Рахмана) Решид, Зукић ( Салиха) Садик, Бегзадић ( Алије) Хајрудин, Каменица ( Идриза) Рамиз, Каменица ( Идриза) Муниб, Киверић ( Ибиса) Есма, Малагић (Хилме) Хајрудин, Салиховић ( Едхема) Мидхат, Салиховић (Авдо) Адил, Салиховић ( Раме) Едхем, Салиховић ( Едхема) Фикрет, Синановић ( Рахмана) Муриз, Салиховић Рифет, Салиховић ( Раме) Едхем, Зукић Мулија, Даубашић Рифет, Даубашић Хасан, Малагић Мирсад, Малагић Мујо, Синановић Сенада, Омеровић Сафет – Миш, и др.

Сведоци напада и страдања у овом селу су Миловановић Станоје, Вучетић Витомир, Филиповић Звонко, Миладиновић Милева, Симић Јања и Петровић Стоја.

Брежани ( општина Сребреница), углавном српско село ( Срба 271, муслимана 5), нападнуто је 30. јуна 1992. године и том приликом убијено 19 мештана српске националности: Петровић (Ђоле) Радован (1923), Новковић ( Раде) Милош (1956), нађен одсечене главе и тако сахрањен, Лазић Достана (1919), Јовановић ( Чеде) Обрен (1927), Лазић ( Павла) Видоје (1937), разапет на крст и спаљен, Лазић ( Павла) Кристина (1935), запаљена у кући, Драгићевић ( Илије) Миленко (1974), Јосиповић ( Миленка) Љубомир (1977), Крстајић ( Владе) Милош (1937), Крстајић (Владе) Перо (1935), Милошевић ( Луке) Станко (1900), Милошевић ( Милована) Видоје (1974), Митровић ( Драгише) Миливоје (1930), Митровић (Миливоја) Станоје (1963), Ранкић (Мике) Милисав (1947), запаљен у кући, Ранкиц ( Милисава) Драгослав (1974), запаљен у кући, Ранкић ( Милисава) Мирко (1972), такође запаљен у кући, Стевановић ( Радисава) Миломир (1946), Стјепановић ( Стјепана) Драган (1961).

Село је запаљено и уништено. Опљачкана је и сва стока, а само крава је било преко 200. У нападу на Брежане учествовали су: Орић Насер, Турсуновић Зулфо, Мехољић Хакија, Устић Акиф, Халиловић Хусо, а поред њих запажени су и Халиловић Ресад, Алић Кадир, Жукић Осман, Јатић Акиф, Јахић Вехбија, чији је отац и у прошлом рату био усташа и др.

О нападу сведоче Марјановић Милорад и Марјановић Милисав.

Загони (општина Братунац), село у коме Срби чине већинско становништво ( 480 Срба, 103 муслимана), доживело је више напада попут села Лозница. По страдању мештана, посебно трагичне последице су биле после напада од 5. и 12. јула 1992. године, када је погинуло преко 20 становника овог села: Милошевиц ( Милована) Љубица (1939), Милошевић ( Јована) Милош (1932), Милошевиц ( Илије) Рада (1968), коју су масакрирали, Танасијевиц ( Благоја) Чедомир (1942), Гвозденовић ( Сретена) Рајко (1927), Гвозденовић ( Миладина) Драгољуб (1954), Гвозденовић ( Милорада) Благоје (1944), Гвозденовић ( Радоја) Рада (1973), Димитрић ( Милорада) Милева (1912), Димитрић ( Митра) Марко (1974), Јашински (Стевана) Матија (1940), Маловић ( Илије) Миодраг (1943), Михајловиц ( Јефте) Михајло (1951), Пауновић Душанка (1954), Димитрић ( Мирка) Милован (1962), Јовановић ( Јакова) Миодраг (1952), Милошевић ( Живојина) Душан (1963), Милошевић ( Алексе) Ђорђе (1934), Милошевић ( Бранка) Видосав (1968), Милошевиц ( Милка) Драгиша (1963), Милошевић ( Милка) Миодраг (1970).

У нападу на Загоне учествовали су мештани околних муслиманских села, а препознати су: Муратовић Муриз, Орић Мехо, Муратовић Мујцин, Муратовић ( Нурије) син, звани Шпицо, Турсуновић Зулфо, Бабајић Рамо, Голић Ејуб, Манџић Ибрахим, Мемишевић Шаћир, Муратовић Зејнеба и др. Село је опљачкано и спаљено.

Сведоци ових догађаја су Гвозденовић Татомир, Гвозденовић Миладин, Гвозденовић Драган, Крстић Горан, Маловић Драгослава и Гвозденовић Божана сви из овог села.

Крњићи ( општина Сребреница), углавном српско село ( 114 Срба, 11 муслимана) нападнуто и уништено 5. јула 1992. године. Том приликом убијено 16 мештана: Лазаревић ( Спасоја) Бобан (1965), Јовановић ( Недељка) Средоје (1947), Јовановић Мирослава, Димитријевић (Милоша) Драгутин (1961), Аксић (Новака) Српко (1972), Тримановић ( Петка) Раде (1958), Максимовић ( Мирка) Радош (1968), Максимовић ( Ристе) Миленко, Милошевић (стоје) Милош (1961), Милошевиц (Зорана) Небојша (1975), Мицић Миља, Параца Васо (1912), заклан, Симић Илија (1922), Симић ( Милисава) Вељко (1953), Владић (Петра) Влајко (1934) и Вујић Сока, која је нађена прободена вилама.

Залазје, заселак у непосредној близини Сребренице. Приликом напада 12. јула 1992. године погинуло 39 лица: Лакић (Цвијетина) Светозар (1951), Благојић ( Слободана) Душан (1946), Цвјетиновић ( Драгомира) Радинка (1952), масакрирана, Цвјетиновић ( Ранка) Иван (1953), Драгићевић ( Тадије) Светислав (1949), Гиљевић (Милорада) Жељко (1970), Глигић (Десимира) Недељко (1948), Глигориц ( Николе) Љубисав (1962), Гордић (Милоса) Алекса ( 1955), Илиц ( Милана) Слободан (1946), Илиц ( Сретена) Милисав (1957), Јеремић ( Љубомира) Лука (1927), Јеремић ( Милоша) Ратко (1969), Јеремић (Ратка) Марко (1965), Јеремић ( Ратка) Радован (1963), Лазаревић (Малише) Милован (1946), Лазаревић ( Станка) Момир (1955), Павловић ( Александра) Бранислав (1947), Петровић ( Југослава) Гојко (1963), Ракић ( Борисава) Драгомир (1957), Ракић (Цвијетина) Светозар (1951), Ракиц ( Љубомира) Момчило (1949), Ракић ( Љубомира) Миодраг (1959), Ракић ( Момцила) Миле (1966), Симић ( Гојка) Бранко (1959), Симић (Гојка) Петко (1963), Станојевић (Војина) Миладин (1929), Тодоровић ( Радивоја) Мирољуб (1961), Томић ( Богољуба) Радивоје (1950), Тубић (Рада) Миладин (1955), Васиљевић ( Радована) Радисав (1963), Васиљевић ( Радована) Радисав (1965), Вујадиновић (Живојина) Бошко (1951), Вујадиновић ( Живојина) Васо (1954), Вујадиновић ( Богдана) Недељко (1947), Вујадиновић ( Милована) Драгомир (1947), Вујадиновић (Славољуба) Милован (1948), Вујадиновић (Васе) Душан (1940).

Напад су извршиле локалне муслиманске јединице формиране од мештана суседних села под командом Орић Насера. Од осталих учесника препознати су Турсуновић Зулфо, Устић Акиф, Мехољић Хакија, Бесић Хајрудин, Бегићи: Азем, Незир и Хајрудин, Мехмедовић Амир и др.

Сведок је Васић Велисав, један од преживелих бранилаца села у нападу од 12. јула 1992.

Магашићи ( општина Братунац), село са релативно уједначеним саставом становништва ( Срба 353, муслимана 292). Српски део села је више пута нападан, а најтежи напади изведени су 20. и 25. јула 1992. године. За то време у селу су убијени: Поповић (Живорада) Стојан (1967), Цвјетиновић ( Војислава) Живко (1950), Илић (Душана) Љиљана (1975), Илић ( Марка) Зорка (1947), Илић ( Милорада) Миленија (1944), Илиц ( Петра) Љубинка (1952), Илић ( Радомира) Марјан (1963), Милановић Љубица, Поповић ( Пере) Благоје (1907), Поповић ( Ристе) Лепосава (1919), Мирковић ( Живорада) Љубица (1942) и Ђуричић (Николије) Цвијетин.

Међу нападацима мештани су препознали Османовић Меху, Османовић Сабана, Хасановић Џамила, Авдић Сенахида, Бабајић Раму, Османовић Хајрудина, Османовић Неџиба, Смаиловић Мехидина, и др.

Сведоци ових напада су Божић Винка, Илић Радомир, Божић Роса, Божић Милка.

Јежестица ( општина Братунац), једно од већих чисто српских села у овом подручју ( 502 становника српске националности). Напад на село је извршен 8. августа 1992. године. Том приликом запаљено је 55 српских куца и страдало девет становника: Богићевиц ( Раде) Војин (1929), Млађеновиц ( Љубомира) Анђелко (1965), сахрањен без главе, пошто су је нападачи одсекли и однели, Млађеновић ( Љубомира) Драган (1960), Млађеновиц ( Обрена) Савка (1931), Ранковић ( Милоса) Сретен (1962), Ранковић ( Владе) Милан (1935), Стјепановић ( Недељка) Савка (1951), Стјепановић ( Обрада) Милосав (1919) и Ђурић (Савана) Србо (1944). Већи део села је опљачкан и спаљен. Други напад на исто село, односно његове преостале засеоке, извршен је 7. јануара ( на Божић) 1993. и том приликом страдали су: Јовановић ( Вујадина) Радомир (1959), Ђукановић ( Мике) Бошко (1928), Ђукановић ( Ристе) Невенка (1946), Ђукановић ( Владе) Иван (1954) и Ђукановић ( Владе) Крсто, Остојић Милан и Митар, Милановић Неђо и син Драган.

Међу нападачима мештани су препознали Алиспахић Енвера, Алиспахић Хамдију, Адемовић Садика, Каменица Бекту, Каменица Џемаила, Каменица Авду, Каменица Рамиза, Каменица Муниба, Мехмедовић Кемала – Кему, Жукић Хусу, Жукић Мустафу, Манџић Ибрахима, Ђукић Хусу и др.

О нападима на село сведоче Стјепановић Раде и Јовановић Рајко.

Подравање (општина Милићи, раније Сребреница), етнички чисто српско село ( 413 становника) и једно од највећих села у општини. После више провокативних насртаја током лета, пресудан напад муслимани су извршили 24. септембра 1992. године и том приликом живот су изгубила следећа лица: Јовановић ( Милоја) Војин (1922), Јовановић ( Милоја) Светозар (1933), Лазаревић ( Обрада) Радо (1917), Петровић Милева (1948), Петровић ( Марка) Миломир (1951), Митровић (Јове) Михајло (1932), Митровић Ружа (1927), Митровић ( Марка) Драго (1925), Маринковић ( Анђелка) Радован (1938), Маринковић ( Милоша) Милован (1955), Маринковић ( Милоша) Раде (1961), Маринковић Дикосава (1938), Маринковић Милош (1935), Перендић (Милисава) Миладин (1924), Перендић ( Савкана) Томислав (1932), Перендић ( Благоја) Станка (1935), Перендић (Богдана) Спасенија (1932), Шарац ( Цвијетина) Митар(1963), Шарац ( Веселина) Душан (1964), Шарац Мирјана (1943), Шарац ( Манојла) Милан (1929), Томић ( Марка) Гојко (1930), Томић (Марка) Михајло (1941), Васић ( Милоша) Милијан (1951), Весић Милисав, Николић Славиша (1960), Николић Драган (1960), Павловић Небојша (1971), Мудринић Раде (1961), Митић Борица (1947) и Богдановић Ђурађ.

Многе од ових жртава су убијене на најсвирепији начин: спаљивањем, сечењем стомака, одсецањем главе, ударцима тупим предметима или клањем. Многе од жртава пронађене су без делова тела. Слике масакрираних пренеле су многе телевизијске компаније. Запрепашжена тим монструозним злочином јавно се, посебним саопштењем, огласила и Српска православна црква, а његова светост патријарх Павле, у присуству чланова Синода, одржао је помен невино страдалим мученицима. Поред побијених мештана погинуло је и неколико добровољаца који су покушали да одбране ово село. После напада Подравање је опљачкано, спаљено и напуштено. Поред преко седамдесет кућа, запаљени су и изгорели основна школа, дом културе, продавница, радионица и управна зграда поврпшинског копа “Шумарница”, возни парк и механизација рудника.

У нападу и злочинима мештани су као непосредне учеснике успели да препознају: Хиркић ( Махмута) Хасана, Кутезеро, Сребреница; Делић Шабана, Кутезеро, Сребреница; Мемић Османа; Ајшић Сабрију, Кутузеро, Сребреница; Хасановић (Мехмеда) Хамеда, Бучје, Сребреница; Адемовић Ибрахима, Ђиле, Власеница; Хиркић Маху, Кутузеро, Сребреница; Адемовић ( Адема) Османа (1937), Ђиле, Власеница; Ајшић Сабита, Кутузеро, Сребреница; Делић Рамиза, Кутузеро, Сребреница; Хиркић Алију званог Киљара, Кутузеро, Сребреница; Делић Ибру, Кутузеро, Сребреница; Палић ( Сабана) Адема (1958), Киваца, Хан Пијесак; Мехметовић ( Мустафе) Кемала, ” Кему” (1962), Пале, Сребреница; Бегић Меду, Слаповица, Сребреница; Османа званог Цимоња, Љесковик, Сребреница; “Дуле” и “Бели”, ( остали подаци непознати); Ислама и његовог брата из Осмача, Сребреница, (остали подаци непознати); неког “Манџу”, Манџица из Поточара. Напад су организовали и акцијом руководили Орић ( Џемала) Насер (1967), Поточари, Сребреница и Турсуновић Зулфо, Сућеска,Сребреница.

Сведочења о трагедији села дали су: Драгиња Томић, Милојка Маринковић, Веселин Шарац, Војин Шарац и Миодраг Перендић.

Брацан, површински коп рудника боксита Милићи, на регионалном путу Милићи – Сребреница ( 25 км. од Милића). Привредни објекат од изузетног значаја који је од свог оснивања имао своје физичко обезбеђење. Напад на чуваре рудника извршен је 24. септембра 1992. а поновљен 3. децембра исте године. У првом нападу муслимански нападачи и злочинци су убили и масакрирали седам чувара овог привредног објекта: Миливоја ( Тодора) Сушица (1958), Славка ( Божидара) Салипуровића (1971), Славка ( Митра) Гордића (1958), Видоја (Милорада) Салипуровића (1960), Зорана ( Неђе) Лаловића (1961), Мијодрага ( Мијата) Глигоровића (1956) и Рајка ( Радојка) Пантића (1943).

Све ове жртве су убијене на најсвирепији начин: гажењем тенком, клањем, спаљивањем, ударцима тупим предметом и другим средствима. Напад и уништавање овог привредног објекта извршиле су муслиманске оружане јединице са подручја општина Власеница, Милићи и Сребреница, под руководством њиховог команданта Насера Орића. Поред њега, напад су предводили Зулфо Турсуновић и већ често пута спомињани Бећир Меканић, Ибрахим Адемовић и Мујо Бектић из Подгаја, општина Сребреница. Уз њих, као непосредни извршиоци, учествовали су и: Сафет ( Јашара) Омеровић, звани “Миш” (1971), Вољавица, Братунац; Џемо ( Омера) Муратовић, Нурићи, Власеница; Мухидин ( Османа) Османовић, “Брацо”, Стедрићи, Власеница; Един Авдић; Хасан Хасановић; Смајлић “Ферда”; Мевлудин Омеровић “Пики”; Мевлудин Сулејмановић; Јусуф Сулејмановић; Сефкет Сулејмановић; Хајро Екмић; Мидхат Екмић; Џевад Екмић; Рамиз Екмић; Мевлудин Малнић; Рамиз Алзић, Ибрахим Салчиновић, Мурат Салчиновић и Сулејман Суљић.

Факовићи ( општина Братунац), једно од села са претежно српским становништвом ( Срба 115, муслимана 33), нападнуто 5. октобра 1992. и том приликом је убијено 19 становника овог села: Божиц ( Радоја) Десанка (1924), Марковић ( Милована) Олга (1935), Марковић ( Милована) Славка (1931), Николић Цуба, Ђурић Данило(1910), Ивановић ( Милана) Мирослав (1973), Марковиц ( Саве) Радоје (1941), Марковић ( Стеве) Радомир (1939), Николић (Милована) Петко (1954), Николић ( Сретена) Милован (1923), Савић ( Јове) Радован (1965), Суботић ( Благоја) Миломир (1959), Ђокић ( Владе) Милован (1936), Ђокић (Милете) Сретен (1938), Ђокић ( Недељка) Ђоко (1955), Ђокић (Сретена) Светозар (1965) и Ђукиц ( Радована) Видоје (1954).

Село је опустошено, опљачкано и попаљено. Једино је остала оскрнављена црква. У нападу на ово село учествовали су Устић Акиф, Киверић Есма, Мамутовић Насир, Мукић Ибрахим.

Сведоци су Жикић “Драго”, поштар у истом селу, Перић Видосава, Јокић Душица, Игњатовић Станка и Савић Иконија.

Бољевићи (општина Братунац), српско село ( 415 становника српске националности), нападнуто истог дана када и Факовићи, 5. октобра 1992. године. Приликом тог напада страдали су: Деспотовић Миља, Продановић Петра (1927), Стјепановић (Јована) Стојка (1922), Васић Станија (1930), Ђукић ( Срете) Радован (1922), Ристи ( Љубисава) Милутин (1940), Ристић (Новице) Зарија (1928), Васић ( Манојла) Владан (1929).

Побијени људи су углавном старци који су чували своја имања, хранили стоку и бринули о добрима својих комшија. Село је, под сталним претњама исламских националиста, већина становништва била напустила. Данас је то спаљено и уништено село. Чак су и старци поубијани. Преживели мештани су препознали Мамутовић Насира, Мујкић Ибраима, Риђић Ариша и др. О нападу на село сведоче Ристић Радова и Ђокић Стојан.

Бјеловац ( општина Братунац), углавном српско село ( Срба 238 муслимана 51), најтежи напад доживело је 14. децембра 1992. године. Том приликом село је претрпело огромне људске и материјалне жртве и данас је углавном напуштено и пусто. У нападима муслимана живот су изгубили: Богићевић ( Миленка) Златан (1975), Цвијић ( Илије) Миодраг (1972), Виторовић ( Витомира) Слободан, Филиповић ( Неђе) Стево (1951), Илић ( Илије) Милисав (1957), Илић ( Миће) Милун (1939), Јовановић ( Милоша) Злата (1911), Јовановић Раденка (1974), Лукић ( Радивоја) Вида (1933), Маринчевић Мирослав (1965), Матић ( Илије) Радивоје (1937), Матић ( Радивоја) Гордана (1967), Матић ( Радивоја) Снежана (1965), Миладиновић ( Петка) Мирко (1971), Миладиновић ( Петка) Чедо (1975), Милутиновић ( Чеде) Славко (1963), Недељковић ( Ратка) Слободан (1970), Петровић ( Крсте) Мирко (1920), Петровић (Милана) Мирко (1972), Савић ( Остоје) Митар (1954), Танасић (Сретена) Радован (1923), Томиц ( Жике) Рајко (1955), Тошић ( Живорада) Милорад (1972), Тришић ( Томислава) Зоран (1968).

Напад на Бјеловац је извршен истовремено са већ саопштеним нападом на Лозницу, односно Лозничку Ријеку и Сикирић. То су суседна села, па су и нападачи углавном исти. Према сведочењу преживелих, препознати су: Ибрић Алија ” Курта”, Салиховић Хидан, Салиховић Бесим, Синановић Ресид, Жукић Садик, Ахметовић Харис “Хари”, Бегзадић Хајрудин, Каменица Џемаил, Каменица Рамиз, Каменица Муниб, Киверић Есма, Малагић Хајрудин, Салиховић Мидхат, Салиховић Адил, Салиховић Едхем, Салиховић Фикрет, Синановић Муриз, Салиховић Рифет, Салиховић Едхем и Зукић Мулија и др. Сведоци напада на ово село су Ранкић Славољуб и Матић Славка.

Сикирић ( општина Братунац), село са незнатном муслиманском већином ( Срба 201, муслимана 241). Нападнуто је, као и Лозница и Бјеловац, 14. децембра 1992. године. Жртве тог напада су: Илић ( Благоја) Живојин (1928), Илић ( Косте) Радојка (1935), Матић ( Никодина) Десимир (1928), Митровић ( Богосава) Радован (1948), Митровић ( Богосава) Срећко (1946), Недељковић ( Богољуба) Миломир (1940), Недељковић ( Обрада) Љубисав (1925), Недељковић ( Светислава) Ратко (1946), Петровић ( Миладина) Слободан (1976), Продановић ( Раде) Душан (1931), Ранкић ( Миладина) Обренија (1934), Симић ( Ранка) Златан (1961), Симић ( Светолика) Живадин (1946), Симић ( Светолика) Радисав (1937), Симић ( Василија) Гроздана (1931), Стевановић ( Бранка) Драгиша (1966), Стојановић ( Саве) Раденко (1973), Танасић ( Љубисава) Миломир (1939), Танасић ( Петра) Милан (1957), Тришић ( Обрада) Обренија (1931), Вукшић ( Срећка) Новак (1931).

Починиоци ових убистава, пљачки и паљевина су углавном већ наведени. То су нападачи на суседна села Лозницу и Бјеловац. Њих наводе у својим изјавама и сведоци: Матић Гвозденија, Петровић Неђо, Недељковић Предраг.

Кравица ( општина Братунац), у овом случају реч је о чисто српском подручју које сачињава више села: Кравица, Брана Бачићи, Поповићи, Мандићи, Оправдићи и др. ( са преко 2300 становника српске националности) и селом са најстаријом српском школом у овом крају, коју су мештани подигли још 1878. Напад је извршен 7. јануара ( на Божић) 1993. године, а жртве тог напада су: Ерић ( Микаила) Негослав, Ерић ( Николе) Кристина, Гаврић ( Паје) Пајкан (1963), Николић ( Тодосије) Милован (1946), Поповић ( Косте) Ристо (1920), Поповић ( Ристе) Костадин (1947), Божић Мара (1909), Божић ( Стојана) Стево (1951), Лазић ( Душана) Крсто (1933), Момчиловиц ( Драге) Миладин (1935), Николић ( Марка) Васо (1920), Николић ( Цвијана) Митар (1927), Обацкић Љубица (1918), Стевановић ( Васиља) Танкосава (1938), Стојановић ( Стојана) Владимир (1915) и Јовановић ( Митра) Стојан (1948). Кравица је данас опустошена, што се није догодило ни у време најжешћих немачких и усташких разарања у току другог светског рата. Међу бројним нападачима, а према слободној процени било их је најмање преко хиљаду из свих муслиманских крајева који окружују Кравицу ( Церска, Коњевић Поље, Побуђе, Глогова…) препознати су: Насер Орић, Зулфо Турсуновић, Ферид Хоџић, Бећир Меканић, Бајро Османовић “Миш”, Неџад Бектић, Хакија Мехољић, Веиз Шабић, Незир Зебрић, Шефик Ахметовић, Мустафа Голић, Есма Киверић, Мирсад Сулејмановић, Мухамед Цикарић, Шемсудин Салиховић, Сулејман Мујциновић, Јунуз Мехић, Ејуб Голић ” Љубо”, Фикрет Мустафић, Мурат Авдић, Мухамед Јахић, Мурат Дурић, Муниб Бећировић, Фадил Сахбаз, Шабан Муминовић, Мусан Османовић, Заим Мехић, Мехо Алић и Абид Орловић и др. О нападу на Кравицу сведоче Ратко Николић, Милорад Николић, Милановић Милена и Николић Милосава.

Шиљковићи ( општина Братунац), српско село ( 90 становника српске националности ) нападнуто кад и Кравица, 7. јануара 1993. на Божић. Тада је село опљачкано и попаљено, а жртве напада су: Долијановић ( Душана) Миладин (1963), Стевановић  ( Радована) Милан (1973), Богићевић ( Јована) Слободан (1947), Богићевић ( Слободана) Новица (1976), Радовић ( Драге) Божо (1943), Вишњић ( Тодора) Ратко (1949), Павловић ( Радована) Радоје (1936), Радовић ( Љубе) Раденко (1974), Радовић ( Радосава) Драган (1968), Радовић (Ђорђа) Васкрсије (1956), Веселиновић ( Костадина) Лазар (1935), Сављевић ( Саве) Миле (1964) и Ђокић ( Станка) Станоје (1942). Напад су извршиле исте војне формације које су напале и суседна села на подручју Кравице.

Ћосићи ( општина Скелани) су део чисто српског села Костоломци ( 234 становника српске националности), а најтежи напад су претрпели кад и остала села ове општине, 16. јануара 1993. године. Тада су Костоломци и Ћосићи опљачкани и попаљени, а поред више десетина повређених и рањених убијено је 15 лица: Ракић ( Радисава) Новак (1953), Ракић ( Јове) Драгомир (1953), Ракић ( Јове) Миломир (1957), Ракић ( Славка) Радиша (1961), Ракић ( Марјана) Драгомир (1940), Ивановић ( Дике) Миле (1952), Ивановић ( Мила) Предраг (1973), Ивановић ( Милутина) Желимир (1968), Павловић ( Миленка) Жарко (1938), Трифуновић ( Чеде) Милорад (1958), Ракић ( Милорада) Тадија (1930), Максимовић ( Жике) Дамљан (1934), Павловић ( Светозара) Анђелко (1914), Трифуновић Видосава (1915) и Илић ( Предрага) Небојша (1969).

Нападом је руководио Орић Насер, а учествовали су Трсић Сакиб, Дедић Ибро, Сулејмановић Нусрет, Смаиловић Мирсад и др.

Кусићи ( општина Скелани), део села Забоквица, једног од највећих у бившој сребреничкој општини ( укупно 706 становника: Срба 598, муслимана 52 и осталих 56) најтежи напад муслимана претрпели су 16. јануара 1993. године. Том приликом Забоквица и Кусићи су опљачкани и попаљени. Поред великог броја повређених и рањених, приликом напада је убијено двадесет лица, од којих седамнаест у Кусићима и три у Жабоквици. Живот су изгубили: Митровић Радивоје (1942), Јаковљевић ( Митра) Милија (1957), Митровић ( Максима) Мирко (1939), Јаковљевић ( Милана) Миленко (1946), Ристић ( Цветка) Новак (1951), Ристић ( Лазара) Владислав (1947), Милановић Илија (1922), Ристић Радо (1920), Милановић Душанка (1920), Тодоровић ( Станоја) Миленко (1928), Живановић ( Јове) Никола (1921), Јанковић Миленија (1963), Митровић Радинка (1946), Ристић Миленка (1930), Ристић Иванка (1950), Ристић ( Новака) Митра (1974), Ристић ( Новака) Мићо (1977), Јаковљевић ( Анђелка) Миленко (1957), Максимовић ( Милована) Саво (1932) и Неђић Роса (1933).

Нападом на Кусиће руководио је Орић Насер, а међу осталим предводницима били су Сулејмановић Нусрет, Трсић Сакиб и Дедић Ибро и др.

Скелани, седиште истоимене српске општине, са некада већинским муслиманским становништвом ( Срба 155, муслимана 598), али у окружењу српских села. Напад на Скелане извршен је у склопу напада на сва околна српска насеља, такође 16. јануара 1993. године. Том приликом убијени су: Милановић ( Саве) Марко (1954), Глигић ( Драже) Алекса (1968), Јањић ( Симе) Шжепо (1947), Јањић ( Пере) Симо (1948), Миловановиц ( Милоса) Милан (1967), Марковић ( Раденка) Милун (1970), Димитријевић ( Стојана) Драган (1965), Симић ( Драгана) Радован (1966), Милошевић ( Борисе) Драгоје (1960), Мијатовић ( Саве) Владо (1966), Јањић ( Симе) Анђа (1927), Секулић ( Остоје) Гордана (1966) и Димитријевић ( Томислава) Александар (1987).

Скелани су у доброј мери опљачкани, разорени и попаљени, а у нападу су учествовали: Орић Насер, Дедић Ибро, Сулејмановић Нусрет, Трсић Сакиб, Смаиловић Мирсад и др.

Ванџићи ( општина Милићи), српско место на које су муслиманске оружане формације извршиле напад 8. фебруара 1993. године и том приликом убили брачни пар, цивиле, Марка ( Костадина) Досића (1934) и његову супругу Марију Досић (1993), мештане овог села. У истом нападу је спаљено више кућа и осталих објеката. Покретна имовина мештана је опљачкана, а оно што није могло да се опљачка уништено је спаљивањем или разарањем. У том нападу су учествовали: Хоџић ( Авде) Ферид (1959), Друм, Власеница, организатор напада и тада командант или један од команданата Церске; Хакић Сабанија; Мехмедовић (Хакије) Рамиз (1971), Роваши, Власеница; Сулејмановић (Шабана) Ибро, звани Инц (1957), Роваши, Власеница; Бећировић ( Рахмана) Сахбаз (1966), Неђиљиста, Власеница; Бећировић ( Незира) Сафет (1966), Неђиљиста, Власеница; Бећировиц ( Мехе) Мехмедалија (1970), Неђиљиста, Власеница; Шиљковиц ( Букљана) Ибро (1966), Неђиљиста, Власеница; Аљукић ( Сулејмана) Ибро (1954), Неђиљиста, Власеница и Меканић ( Јакуба) Бећир (1957), Бесићи, Власеница, командант тзв. Првог церанског одреда.

О овом нападу на Ванџице сведоце Досић Сретен, Бећировић Халил и Сулејмановић Мирсад.

КОМАНДНИ САСТАВ

Авдић Џевад, Запоље. Командир чете и предводник напада на многа српска села.

Адемовић Сидик, Шушњари, Сребреница. Командир муслиманске оружане формације у селу Шушњари.

Један од предводника напада на село Јежестица 8.8.1992. године, учесник у убиству више лица српске националности, пљачки и спаљивању села.

Аљкановић Бехаија, Осатица, Сребреница. Командир муслиманске оружане формације у селу Осатица и њен предводник у многим нападима на околна српска села општина Сребреница, Братунац, Милићи и др.

Бајрамовић ( Хасана) Мујо, 1965. Власеница. Помоћник команданта оружаних снага општине Власеница, задужен за безбедност.

Непосредно ангажован у саслушавању, мучењу и убиствима ухапшених лица српске националности. (Завршио школу унутрашњих послова.)

Барјактаревић Бего, Пусмолићи, Сребреница. Командир војне формације у селу Пусмолици и предводник бројних напада на околна српска села у општинама Сребреница, Скелани, Милићи и Братунац.

Барјактаревић Бесир, Пусмолићи, Сребреница. Заменик командира оружане формације муслиманских екстремиста у селу Пусмолићи и учесник у многим нападима на околна српска села.

Бектић Мујо, Осмаче, Сребреница. Командир муслиманске оружане формације у селу.

Један од предводника напада на Рупово Брдо 10. јуна 1992., учесник у убиству више мештана, масакрирању брачног пара Мирјане и Војкана Милинковић, пљачки и спаљивању села.

Предводник јединице у нападу на површински коп рудника боксита Брацан 24. септембра 1992. године, убиство чувара рудника ( имена, стр. 24.9.92.), пљацка и разарање привредних објеката.

Бектић Неџад “Поручник”, Караџићи, Сребреница. Један од команданата веће војне формације, извесно време начелник Службе безбедности у Сребреници.

Организатор више заседа и напада на српска села.

Заробљавање и малтретирање српског становништва засеока Карно ( месна заједница Међе) и њихово узимање за таоце.

Организатор и учесник заседе у Жутици 21. маја 1992. када је убијено више цивилних лица.

Напад на подручје Кравице, које сачињава више српских села и бројна мања насеља, 7. јануара 1993. и убиство неколико десетина лица српске националности, пљачка и спаљивање овог подручја.

Велић Мехо, Церска. Командир Прве чете Првог церанског одреда муслиманских војних формација и предводник у многим нападима на српска села.

Голић ( Мустафе) Ејуб, 1958. Глогова, Братунац. Предводио оружане акције на више села братуначке општине и том приликом извршио више злочина.

Заклао рањеног и заробљеног Марка ( Јакова) Мицића (1949) из Слапашнице 25. јула 1992.

Напад на село Загони 5. јула 1992. године и убиство више лица српске националности, пљачка и спаљивање села.

Напад на подручје Кравица 7. јануара 1993. и убиство више десетина мештана, спаљивање и масакрирање жртава, пљачка и разарање села.

Дедић ( Рамиза) Ејуб, 1957. Скугрићи, Власеница. Цлан команде муслиманске оружане формације у Церској и помоћник команданта Одреда за морално васпитање.

Предводио напад на српско село Метаљка 2.6.1992., пљачка и спаљивање села.

Дедић Ибро, Скелани. Један од командира и предводника напада на Скелане и околна српска села 16.1.1993. године, уцесник у убиству више лица српске националности, пљачкама, спаљивању и разарању ових насеља.

Дедић ( Хасана) Фадил, 1961. Побуђе, Братунац. Командир интервентног вода, јединице са посебним овлашћењима, у Коњевић Пољу.

Учешће у заседи и нападу на колону привредних и цивилних возила 27.5.1992. у Коњевић Пољу и убиству: Сушиц ( Јована) Новице (1962), Поповић ( Ненада) Зорана (1959), Мијатовић (Миленије) Ђорђа (1950), Симић ( Новака) Стеве (1953) и Вујадиновић ( Јове) Миломира (1960).

Предводио напад на српско село Метаљка 2.6.1992., пљачка и спаљивање села.

Делић ( Авде) Шабан, Кутузеро, Сребреница. Вођа једне од муслиманских формација која је учествовао у нападу на српско село Подравање 24.9.1992. године, убиство више лица, масакрирање жртава, пљачка и спаљивање села.

Ђозић Незир, Бајрамовићи – Пусмулићи, Сребреница. Предводио напад на цивилно становништво села Осредак, Ораховица и Виогор 15. маја 1992., убиство више старијих лица, уништавање и пљачка наведених села.

Зебрић Незир, Глогова, Братунац. Командир муслиманске паравојне формације која је учествовала у више напада на околна српска села, учесник у убиствима лица српске националности.

Један од командира и руководилаца приликом напада на српско подручје Кравице 7.1.1993., убиство висе лица, (имена, стр. 7.1.93.), масакрирање зртава, пљацка и спаљивање села.

Зукић ( Салиха) Садик, 1955. Биљача, Братунац. Командант једне од муслиманских формација.

Предводио напад на Лозницу на Видов-дан 28. јуна 1992. којом приликом је убијено више мештана .

Мучио и убио Рончевић ( Миће) Милорада из Лозничке Ријеке 28. јуна 1992.

Ибрахимовић ( Назифа) Идриз, 1947. Тегаре, Братунац. Командир чете у Тегарама.

Предводио напад на српски део села Тегаре 20.6.1992. када је убијен Јовановић ( Војислава) Раде (1960), а тај део села опљачкан и спаљен.

Јашаревић ( Фадила) Илијаз, Власеница. Помоћник команданта за морално васпитање оружаних снага Власенице. ( Завршио Факултет политичких наука.)

Јусуфовић Нурија, Сребреница. Истиче се малтретирањем и злостављањем затвореника приликом саслушања у сребреничком затвору.

Јусуповић ( Мухарема) Џемаил, 1970. Коњевић Поље, Братунац. Командир једне од локалних јединица са којом је учествовао у бројним нападима на околна српска села опстина Братунац, Милићи и Сребреница.

Крџић Сакиб ( или Атиф), Осмаче, Сребреница. Командир милиције у Сребреници.

Учествовао у мучењу и убиству два српска заробљена добровољца чији идентитет још није утврђен.

Др Кутловац Исмет, Власеница. Референт за санитет оружаних снага муслимана Власенице и председник Скупштине општине Власеница у ратном периоду.

Маљишевић ( Расима) Есад, Градина, Власеница. Командир самосталне чете Првог церанског одреда муслиманских оружаних снага и предводник јединице у нападима на српска села, убиствима становника, пљачки и разарању села.

Меканић ( Јакуба) Бећир, 1957. Бешић, Власеница. Командант Првог церанског одреда.

Начелник диверзантског батаљона који је формиран у Тузли јануара 1993. године од муслимана из Церске, Коњевић Поља и Сребренице. Наредбодавац заседе 21.5.1992. у месту Жутица када је погинуло осам лица српске националности: Ковачевић (Милисава) Миленко (1960), Кандић ( Милоша) Недељко (1956), Петковић (Драгољуба) Млађен (1952), Лазаревић ( Десимира) Мића (1974), Обрадовић ( Видоја) Миљана (1938), Илић (Миладина) Обреније (1958), Зечић ( Радоја) Слободана (1966) и Шарац ( Илије) Војислава (1924).

Предводник напада на село Рупово Брдо 10.6.1992. године и убиства Милинковић ( Максима) Војислава (1938) и његове супруге Мирјане ( Гојка) Милинковић (1939), Милинковић ( Маринка) Реље (1941), Милинковић ( Петра) Радоја (1952) и Жугић Ковиљке (1922). Спаљивање брачног пара Мирјане и Војислава Маринковића, пљачке и спаљивања села Рупово Брдо.

Учешће у нападу на село Садићи 15.8.1992. и убиству: Вуковић ( Радована) Гојка (1930), Мишић ( Спасоја) Драге (1935), Мишић ( Јована) Миће (1958), Мишић ( Драге) Миливоја (1965), Мишић ( Уроша) Томислава (1964), Мишић Пеје (1956), Мишић Јованке (1920) и Лазаревић ( Душана) Милана (1952). Пљачка и спаљивање села.

Напад на цивилни привредни објекат рудника боксита из Милића, површински коп Брацан 24.9.1992. године, учешће у убиству седам лица српске националности ( имена, стр. 24.9.92.). Пљачка и уништавање имовине рудника.

Напад на српско подруцје Кравице 7.1.1993. године и убиство више десетина местана, масакрирање жртава, пљачка и спаљивање села овог подручја.

Напад на Ванџице и убиство брачног пара Марије и Марка Досића, пљачка и спаљивање села 8.2.1993.

Мерџић ( Сефке) Мустафа, 1957. Коњевић Поље. Командир чете и предводник многих напада на околна српска села.

Мехољић ( Хусеина) Хакија, Сребреница. Један од учесника и предводника свих значајнијих акција против српског становништва и српских села на подручју више општина: Сребренице, Братунца, Скелана…

Повремено помоћник или заменик команданта Насера Орића. Стално заповедник значајније самосталне војне формације.

Организатор заседе у којој је 8. маја 1992. убијен Горан Зекић, посланик Срба у Скупстини тадашње Републике Босне и Херцеговине.

Организовао напад, пљачку и спаљивање српског села Осредак 15. маја 1992. године.

Истог дана организовао заседу на Црном Врху у којој су убијени Крсто ( Радована) Петровић (1938), Новак (Војислава) Ђурић (1955), Војислав ( Симе) Ђуриц (1930) и Радоје ( Цвијетина) Јефтић (1959).

Напад на село Брежане 30. јуна 1992. и убиство више мештана српске националности, пљачка и спаљивање села.

Напад на Кравицу 7.1.1993. и убиство више мештана, пљачка и спаљивање села.

Орић ( Џемала) Насер, 1967. Поточари, Сребреница. Командант муслиманских оружаних јединица Сребренице, а потом субрегије, тј. здружених снага Сребренице, Коњевић Поља, Побуђа, Церске…

Организатор и предводник напада на многа српска села: Гниона, 6. маја 1992. и том приликом су убијена два лица српске националности ( имена, стр. 6.5.92.), село опљачкано и спаљено; Цумовици, српски заселак, становништво затворено, малтретирано, уцењивано и претворено у таоце 9. маја 1992. Осредак, место потпуно опљачкано, а потом уништено 14. маја 1992. становништво избегло; Залазје, Обади, Спат и Гостиљ, напад извршен 8. јуна 1992. и том приликом убијено више мештана, а села опљачкана и спаљена; Загони, Куњерац, Залазје, Сасе и Бјеловац, села нападнута 12. јула 1992. када је убијено више десетина лица српске националности, бранилаца села и мештана ( имена, стр. 12.7.92.), а комплетно подручје опљачкано и спаљено. Убиство више заробљеника и рањених лица.

Подравање и површински коп рудника боксита Брацан који су нападнути 24. септембра 1992. и том приликом убијено неколико десетина мештана, цувара рудника и бранилаца села ( имена, стр. 24.9.92.). Масакрирање жртава.

Пљачка, разарање и спаљивање села и привредних објеката.

Подручје Кравице, које сачињава више српских села и бројна мања насеља, нападнуто 7. јануара 1993. и тада убијено неколико десетина лица српске националности, цео крај опљачкан и спаљен.

Скелане са околним селима и засеоцима, нападнути 16. јануара 1993. и том приликом убијено више десетина лица српске националности, многи масакрирани, а имовина опљачкана и села попаљена.

Турсуновић Зулфо, Сућеска, Сребреница. Један од команданата муслиманских банди овог краја, раније криминалац који је осуђиван у више наврата.

Осуђен за убиство.

Организатор и предводник многих напада на српска села.

Поред осталих напао и спалио села Осредак 14.5.1992., Загоне 5.7.1992. и Кравицу 7.1.1993. године.

Злостављање цивила у затвору.

Мучио и злостављао Гагић Љубицу која је услед тога извршила самоубиство у затвору у Сребреници.

Непосредно одговоран за убиство око 20 цивила у наведеним селима.

Опљачкао имовину: Николић Рајка из Оправдића, Зекић Благоја из Виогора, Васић Душана и Јеремић Маре из Осредка, Јовановић Драге из Виогора, Драгићевић Милоша, Петровић Мирка и Стевановиц Бранка из Ораховице.

Мујић Сафет, Солоћуша, Сребреница. Заповедник веће војне јединице са којом је учествовао у више напада на српска села, убијању местана, пљачки и разарању села.

Један од тројице убица српског посланика Скупштине Босне и Херцеговине Горана Зекића 8.5.1992.

Руководилац више акција на подручју Жепе.

Мујчиновић Сулејман. Командант Другог одреда 114. источнобосанске бригаде муслиманске војске, наредбодавац и организатор напада на српска села на територији опстина Милићи, Зворник, Власеница, Братунац, Сребреница.

Муминовић ( Фахре) Велид, 1969. Коњевић Поље, Братунац. Командир чете и предводник бројних напада на српска села.

Муминовић ( Мумина) Мустафа, 1957. Коњевић Поље, Братунац. Командир чете и предводник напада на околна српска села.

Муминовић ( Суље) Хамид, 1963. Урковици, Братунац. Командир чете и предводник више напада на околна српска села.

Муминовић ( Авде) Хасиб, 1968. Урковићи, Братунац. Командир чете и предводник напада на околна села.

Муминовић ( Суље) Хасим, 1964. Урковићи, Братунац. Командир чете и предводник напада на околна српска села.

Муминовић ( Сахбаза) Шабан, Урковици, Братунац. Предводио напад на село Садићи 15.8.1992. и убиство: Вуковић ( Радована) Гојка (1930), Мишић ( Спасоја) Драге (1935), Мишић ( Јована) Миће (1958), Мишић ( Драге) Миливоја (1965), Мишић ( Уроша) Томислава (1964), Мишић Пеје (1956) Мишић Јованке (1920) и Лазаревиц ( Душана) Милана (1952). Пљачка и спаљивање села.

Мустафић Садик, Поточари, Сребреница. Пред рат се активно бавио илегалном набавком оружја.

Командант једне од већих војних формација са којом је учествовао у више напада на српска села општина Сребреница и Братунац, убиству мештана, пљацки и уништавању села.

Омеровић ( Османа) Адил, 1963. Власеница. Члан илегалне муслиманске организације Патриотска лига ( ПЛ) у Власеници и од 9.8.1992. начелник стаба оружаних снага општине Власеница.

Илегална набавка и расподела оружја и организовање илегалних оружаних формација на територији општине. ( Завршио Поморску академију.)

Омеровић ( Бајре) Сафет — ”Миш”, Вољавица, Братунац. Командује већом војном формацијом.

Руководио нападом на више села скеланске општине, уништавао све што је српско.

Поред осталих села спалио Бјеловац 14.12.1992. и Језеро крајем истог месеца.

Османовић Ибро “Били”, Солоцуса, Сребреница. Командир мање војне јединице у селу Ликари и учесник у више напада на српска села Сребренице и околних општина.

Истиче се у злостављању српских затвореника.

Османовић ( Јунуза) Мехо, 1960. Магасићи, Братунац. Предводио напад на српски део села Магасићи 20. јула 1992., и том приликом је убијено више цивила ( имена, стр. 20.7.92.) махом жена (5), куце опљачкане и попаљене.

Божићи, напад 5. и 6. августа 1992. када је убијено неколико цивила, а насеље опљачкано и уништено.

Османовић ( Јунуза) Шабан, 1956. Магашићи, Братунац. Вођа једне од група које су извршиле напад на село Магасићи 20. јула 1992. и убиство више цивила, пљачка и спаљивање села.

Божићи, напад на овај српски заселак 5. и 6. августа 1992. када је, такође, убијено неколико мештана ( списак, стр. 5.8.92.), а место опљачкано и спаљено.

Рамић ( Салка) Исмет, 1949. Хранча, Братунац. Један од предводника и учесника у нападу на село Хранчу 25.7.1992. и убиство 6 цивила из овог села. Опљачкао имовину: Митровић Тодора, Петровић Крстине, Лукић Миладина, сви из Хранче.

Реџепагић ( Ахмета) Зухдија — ”Жућо”, Братунац. Предводник и непосредни учесник напада на Хранчу 25.7.1992. и убиство 6 цивила.

Салиховић ( Авде) Бесим, 1957. Биљача, Братунац. Учествовао у нападу на српска села Лозница, Бјеловац и Сикирић 14.12.1992. и масакру српских цивила.

Напад на Лозницу 28.6.1992. и убиство 6 цивила.

Задужен за масакре и мучење заробљеника и ухваћених цивила.

Салиховић ( Авде) Хидан, 1968. Биљача, Братунац. Познат по злочинима над Србима, предводник напада на више српских села. Мучио и убио Драгићевиц Милорада из Лозничке Ријеке.

Предводио напад на Бјеловац, Лозницу и Сикирић 14.12.1992. и убиство више цивила српске националности.

Напад на Лозницу 28.6.1992. и убиство 6 цивила.

Салиховић Хусо, Моцевићи, Сребреница. Организатор напада на село Опарци ( Брезовице) 1.6.1992.

Убиство више цивила, а заклао Петровић Дикосаву из истог села.

Пљачка и спаљивање српских села.

Салиховић ( Смајкана) Шемсудин, 1964. Мацеси, Власеница. Члан штаба и заменик команданта Церанског одреда, муслиманске паравојне формације на истом подручју.

Организатор напада на околна српска села.

Један од организатора и учесника у заседи и нападу на колону привредних и цивилних возила 27.5.1992. у Коњевић Пољу и убиству: Сушић ( Јована) Новице (1962), Поповић ( Ненада) Зорана (1959), Мијатовић ( Миленије) Ђорђа (1950), Симић ( Новака) Стеве (1953) и Вујадиновић ( Јове) Миломира (1960).

Предводио Интервентни вод из Коњевић Поља у нападу на село Рогосија 26.9.1992. године, учествовао у убиству више лица српске националности, масакрирању жртава, пљачки и спаљивању села ( имена, стр. 26.9.92.).

Напад на српско подручје Кравице 7.1.1993. године и убиство више десетина мештана, масакрирање жртава, пљачка и спаљивање села овог подручја.

Синановић ( Рахмана) Зихнија, Бјеловац, Братунац. Раније војно лице, сада један од предводника муслиманских банди, активиста СДА и учесник у више напада и покоља српског живља.

Пљачка имовине: Илић Ивка, Цвијете, Илије, Матић Славке, Јовановић Божане, Филиповић Славољуба и породица Стојановић и Ранкић, сви из Бјеловца.

Синановић ( Рахмана) Ресид, 1949. Пирици, Братунац. Организатор и учесник бројних заседа и напада на српска села: Биљачу 12. јула, Залужје 8. августа, Сикирић, Бјеловац и Лозницу 14.12.1992.

Истог дана убио Јовановић Милоша из Лознице.

Пљачка имовине и спаљивање наведених села.

Раније начелник СУП-а општине и истакнути активиста СДА.

Организатор илегалне набавке оружја.

Сирћо Атиф, Власеница. Помоћник команданта за позадину оружаних снага муслимана Власенице.

Сулејмановић ( Шабана) Мирсад, Скугрићи, Власеница. Командир Треће чете Првог церанског одреда муслиманских војних формација и предводник јединице у нападима на више српских села, убиству мештана, пљачки и спаљивању села.

Сулејмановић Нусрет, Скелани. Један од командира и предводника напада на Скелане и околна српска села 16.1.1993. године и убиства више лица српске националности, пљацке, спаљивања и разарања ових насеља.

Тупковић ( Мехмеда) Омер, Сребреница. Организатор формирања паравојних јединица СДА ” Љиљана” у овом крају.

Пљачка имовине Јовановић Момчила из Сребренице.

Устић ( Енеза) Акиф, 1948. Сребреница. Један од команданата већих војних формација муслиманских екстремиста.

Непосредно руководио нападима на већину српских села: Осредак 14.5.1992. и спаљивање четири лица српске националности, Опарке 1.6.1992. и убиство пет лица, Залазје 12.7.1992. и спаљивање више жртава, Факовице 5.10.1992.

По извесним сазнањима заменик команданта Орић Насера.

Непосредно мучио школског друга Андрић Радосава.

Халиловић ( Реџе) Решад, Тегаре, Братунац. Убиство Радета (Војислава) Јовановића (1960) из села Тегаре 20. јуна 1992.

Ратковићи, напад на село и убиство више лица српске националности 21. јуна 1992. ( имена, стр. 21.6.92.), пљачка и спаљивање села.

Брежане, напад на село 30. јуна 1992. и убиство више мештана, пљачка и спаљивање села.

Тегаре, напад на село 17. јула 1992. и убиство три мештана (имена, стр. 17.7.92.), пљачка и спаљивање српског дела села.

Хоџић ( Авде) Ферид, 1959. Друм, Власеница. Командант муслиманских паравојних формација на подручју Церске.

Наредбодавац за постављање заседе и напад на колону привредних и цивилних возила 27.5.1992. у Коњевић Пољу и убиство: Сучић ( Јована) Новице (1962), Поповић ( Ненада) Зорана (1959), Мијатовић ( Миленије) Ђорђа (1950), Симић (Новака) Стеве (1953) и Вујадиновић ( Јове) Миломира (1960).

 

Извор: Миливоје Иванишевић:

http://www.scribd.com/doc/50704687/Milivoje-Ivanisevic-Hronika-naseg-groblja

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *