Слично Цветку Ристићу, Милун Николић је постао жртва ратног дивљаштва као малолетник. Његова исповест, мада одише више патосом него осветољубивошћу, ипак указује на психолошку позадину феномена “акумулиране мржње” коју је француски генерал Моријон осетио приликом своје посете Сребреници 1993. године, о чему је сведочио на суђењу Слободану Милошевићу у Хагу.
Ја, Милун Николић рођен 05. 09. 1976. године у Бајиној Башти на дан 27. 02. 2009. године дајем следећу
Изјаву
Осмог маја 1992. године, заједно са рођаком Златком Васићем, у Скеланима на око километар од моста између Скелана и Бајине Баште киднапован сам од стране муслиманских наоружаних снага. Пришла су нам два Муслимана са пушкама у руци, и уз претње да ће пуцати повели су нас до оближње куће где су нас чекала још тројица припадника Армије БиХ. Ја сам познавао сваког од њих и могу да наведем имена неких од њих. Прва двојица која су нас киднаповала су Мирсад и Фахро, а у оближњој кући су нас сачекала још тројица: Мехмедалија Тихић, један човек кога су сви знали по надимку Зоњо и Сефер кога сам ја познавао још из школе јер је био мало старији од мене. У кући су нам канапом везали руке иза леђа а затим смо се упутили ка селу Тихићи, где је био шатор у шуми изнад села. Заправо ми смо доведени у тај шатор.Ту смо остали са Мехмедалијом и Зоњом који су мотрили на нас док су остала тројица киднапера отишли у непознатом правцу. Истог дана када су се вратили, сви смо се упутили негде око 19 часова ка селу Михољевине.
Пошто је било касно (негде око поноћи) они су одлучили да нас сместе у једну муслиманску кућу у Тохољацима где смо преноћили и где су нас целу ноћ чували како не би побегли. Ујутру смо наставили пут ка Михољевини. Пре уласка у село видели смо место звано Биљег, простор који је био испуњем муслиманским шаторима и на том месту је било доста припадника Армије БиХ. Ја сам јасно могао да препознам многе од њих.
У Михољевини смо смештени у неку кућу где смо подвргавани испитивању. Једно јутро прво су позвали мог рођака на испитивање а касније и мене. Када сам ушао у просторију где је био Даут Тихић видео сам трагове крви и то је био јасан знак да је мој рођак био претучен. Сео сам на столицу и пре него што је почело испитивање и пре него што ме ишта питао почео је да ме удара полицијским пендреком по леђима. После неколико удараца ја сам изгубио свест. То су биле ужасне батине и најбруталнији ударци које човек може да добије. И данас су на мојим леђима видљиви ожиљци и трагови његове бруталности. Оно што мене као жртву више од његових батина боли јесте чињеница да тај исти виновник бруталности и батињања недужне српске деце слободно и мирно шета Скеланима. У Михољевини смо провели 7 дана а затим су нас јединице које су предводили браћа Акиф и Атан камионом пребацили до Сребренице. Иначе Акиф је пре рата био наставник физичког васпитања у Поточарима. На путу до Сребренице један припадник Армије БиХ кога су по надимку звали Злоћо констатно ме ударао пушком по нози и терао мене и мог рођака да певамо песме Армије БиХ. У Сребреници силазећи са камиона добио сам снажан ударац у леђа али сам успео да се ухватим за страну камиона, тако да нисам пао.
Потом смо одведени у зграду старог СУП-а где је била станица војне полиције Армије БиХ. Сместили су нас у неку јако малу просторију где није било ни светла ни ћебади и где смо добијали јако ретко храну и воду. У ћелији се осетио јако непријатан мирис. У почетку нисмо знали о чему се ради, али већ ујутру било је јасно да мирис потиче од крви која се налазила на плафону и зидовима. Касније смо сазнали да су ту пре нас мучени и убијени момци из села Подравање. У ходнику испред наше просторије налазили су се снопови бакарне зице на којима су били видљиви трагови крви и ткива. Исто јутро позвани смо код командира војне полиције Армије БиХ, такозваног Мирзе – каратисте, мислим да се презива Делибашић али нисам сигуран. Пошто је имао црни појас он је своје способности скоро свако вече показивао на нама тако што би нас тукао док не попадамо на патос или док не изгубимо свест. Можда трећи или четврти дан од нашег боравка у Сребреници појавио се и Насер Орић који је лично дошао код нас и рекао нам да нас више неће нико малтретирати, али исто вече са батеријским лампама у руци појавила су се петорица припадника Армије БиХ. То је била и најгора ноћ у том затвору јер су нас бесомучно ударали негде око 45 минута. Уз то су нам псовали четничку мајку, говорећи како ће нас све поклати. Један од њих ми је стављао нож испод врата, а други је након тога демонстрирао своју силу тако што ми је гурао цев од пиштоља у уста. Ујутру су дошли поново код нас да би нас провоцирали питањима као што су: Зашто смо модри? Ко нам је направио све те повреде на лицу и телу? Зашто смо се међусобно били ја и рођак, и низ других провокација и псовки које су нам скоро сваки дан упућивали. У ћелији смо имали флашу у коју смо мокрили јер нам нису увек дозвољавали да идемо до тоалета. Једном приликом један од њих, терао нас је да пијемо урин. У страху да не почне да нас бије били смо принуђени да пијемо урин. Један дан је дошао и Џемо Тихић, брат Ахима Тихића, који је био командант јединице која је била подређена снагама Насера Орица. Тражио је кључ од наше ћелије како би се иживљавао над нама. На срећу у том тренутку кључ је био код командира који није био тада ту, тако да смо избегли још једну тортуру. 27. 08. 1992. након свих мучења које смо доживели, пребачени смо у нови затвор где смо се придружили осталим заробљеницима у Сребреници. Следећег дана 28. 08. 1992. године са још 14 српских цивила размењени смо у Поточарима код места Жути Мост, општина Сребреница. Можда треба поменути и чињеницу да пре него што смо размењени, зауставили смо се пре Поточара. У том месту је било доста Муслимана укључујући и жене и децу који су нас вређали, псовали српску мајку, називали четницима, говорили како нас све треба поклати. Све су то изговарале муслиманске мајке, жене па чак и деца која су била са њима.
Данас, после скоро 17 година, ја нисам успео да добијем никакву моралну сатисфакцију за мучења која сам преживео. Виновници тих злодела се слободно шетају и плашим се да ли ће икада бити изведени пред лице правде. Киднапован сам са петнаест година, као дете које и није веровало да му се нешто тако може догодити. Данас сам скоро неспособан за посао. Осим видљивих трагова насиља на мојој глави и мојим леђима, ја сам имао и операцију кичме, операције стомака, свакодневне главобоље и низ других здравствених проблема. Поред тога овај рат ми је узео брата и оца. Мада можда трагичније од свега је чињеница да сам изгубио наду и веру у правду, у снагу државе да приведе злочинце и да им се суди за злодела која су починили над децом и цивилним становништвом.
МИЛУН НИКОЛИЋ
Београд, 27.02.2009.године.