Према потписаним споразумима, у које је био укључен и представник УН у Босни и Херцеговини, заштићена енклава Сребреница требала је бити демилитаризована и из ње се после 8. маја 1993. нису смеле водити никакве војне операције. Из докумената у прилогу, чији је извор командант снага АРБиХ у Сребреници Насер Орић, јасно се види да ти услови за обустављање операција српских снага нису били испоштовани. У документу “Предлог за доделу ратног признања” од 24. јуна 1993 начелник штаба 28. дивизије Рамиз Бећиревић, у својству заступника команданта Орића, предлаже шесторо погинулих бораца за постхумне награде. Они су могли да погину пре закључења споразума о демилитаризацији 8. маја 1993, али тај споразум изричито забрањује присуство било каквих војних формација у сребреничкој енклави, изузев оних које припадају УН. Други докуменат, од 15. априла 1995, је реферат Насера Орића приликом обележавања треће годишњице АРБиХ. У том тексту, писаном на неколико месеци пре пада Сребренице, Орић истиче формирање у наводно демилитаризованој Сребреници, у склопу 28. дивизије, маневарске бригаде од 540 припадника, као и да је укупан број расположивог људства за вођење војних операција износио 7,200 (стр. 2). Поред очигледно нелегалног присуства јаке војне јединице у “демилитаризованој” зони, могло би се поставити још два умесна питања. Прво, зашто је 28. дивизија, за коју командант Орић каже да је имала 7,200 бораца, пошла у пробој уместо да у јулу 1995. пружи отпор вишеструко малобројнијим српским снагама од око 1,500 војника? Затим, с којим правом се од око 300 хомандских миротвораца очекивало да “одбране Сребреницу,” када је војна јединица АРБиХ која се налазила у енклави одбила да то учини?
- Наређење Насера Орића за напад на српска села, 10. децембра 1992.
- Безакони суд — документарни филм о хашком Трибуналу