Војна дејства на подручју средњег Подриња и Сребренице током ратних година а нарочито у љето 1995. године, позивајући се на изворну грађу свих страна. Доказује се да су муслиманске снаге у јулу 1995. године током оружаних дејстава против Војске Републике Српске, у лоше припремљеној и изведеној операцији пробоја према Тузли, као легитимни војни циљ, претрпјеле велике губитке. Ако се томе додају и жртве из међусобних обрачуна разних фракција унутар поражене стране, самоубиства и погибије у минским пољима,   процјењује се да су укупни војни губици 28. дивизије Армије Босне и Херцеговине на подручју Сребренице у љето 1995. године износили  4.500 до 5.500 муслиманских бораца, према муслиманским изворима.

Почетак ратних сукоба у средњем Подрињу, као и у остатку СРБиХ, обиљежен је страдањем великог броја цивилног становништва. Грађански рат у БиХ, између осталог, био је увелико детерминисан и историјским насљеђем које се огледало у рецидивима османске окупације српских средњовјековних земаља па преко аустроугарског преузимања власти до изузетно крвавог насљеђа из Другог свјетског рата. Османски период који је на овим просторима представљао раздобље историјске регресије, обиљежен је социјалним и вјерским насиљима што је за посљедицу имало исламизацију хришћанског становништва, стална страдања и кретање становништва. Основно обиљежје аустроугарске окупације било је продубљивање постојећег јаза међу народима који живе на овом подручју до границе непремостивости. Такав процес је знатно утицао на изузетно крвав период Другог свјетског рата у којем је почињен геноцид над српским народом.

Због званичне идеолошке матрице СФРЈ о Другом свјетском рату, којој је нарочито био подложан политички и војни кадар из реда српског народа, жртве из геноцида над Србима у НДХ су претпоставили личним каријерама, рационализујући то општим напретком и медиокритетској и/или шићарџијској лојалности „највећем сину наших народа и народности“.

Испоставило се да је српски народ, у односу на муслиманску и хрватску страну у БиХ, доста неспремно дочекао сукобе 1992. године што је за посљедицу имало етничко чишћење српског становништва и са подручја средњег Подриња и уништавање српских насеља.

Од априла 1992. до марта 1993. године муслиманске оружане снаге са сједиштем у Сребреници су етнички очистиле подручје више општина средњег Подриња које је у једном тренутку обухватало око 900 квадратних километара.2 У овим нападима страдало је око 2.000 Срба. У међусобним сукобима страдавало је и муслиманско становништво у акцијама одређених паравојних група и појединаца. Говорећи о карактеру злочина муслиманских оружаних снага у средњем Подрињу и моделу спаљене земље које су практиковали може се констатовати да би током овог периода било побијено много више српског становништва да оно није, поучено искуством геноцида у НДХ, на вријеме избјегло на територије под контролом ВРС.3

Етничко чишћење српског становништва и велики број ратних злочина над њима и ратним заробљеницима условили су контраофанзиву ВРС током фебруара, марта и априла 1993. године. У априлу те године муслиманске снаге су потпуно поражене а њихов војни капацитет бива сачуван проглашењем енклава Сребреница и Жепа безбједносним зонама УН-а под изговором да ће ове бити демилитаризоване. Споразум о демилитаризацији потписали су у априлу и мају представници УН-а, ВРС и АРБиХ у Сарајеву.

Демилитаризација никад није спроведена на начин дефинисан у споразуму безбједносне зоне УН-а су у ствари постале сигурно уточиште за снаге АРБиХ у енклавама Сребреница и Жепа одакле су, руковођене надређеним командама у Тузли и Сарајеву, изводиле систематичне и константне нападе и терористичка дејства дубоко у територији Републике Српске. Тако је муслиманско становништво у енклавама постало талац муслиманског политичког и војног руководства у Сарајеву а исто се може рећи и за снаге УН- а у енклавама, с тим што је, за разлику од цивилног становништва у енклавама, УН директно саодговоран за ситуацију у коју је доведен.

ДЕЈСТВА МУСЛИМАНСКИХ СНАГА НА СРПСКА НАСЕЉА И ВРШЕЊЕ ЗЛОЧИНА

О односу муслиманске стране према потписаном Споразуму о демилитаризацији говори нешто касније изнесено свједочанство Сефера Халиловића, главнокомандујућег АРБиХ: „Вратио сам се у Штаб и послао наређење у Сребреницу и Жепу да не смију ниједан исправан комад оружја предати, нити иједан читав метак.“4 Из овог наређења видљива је намјера муслиманског војног руководства да изигра Споразум и дио АРБиХ остави у Сребреници.

На овај начин је муслиманско политичко и војно руководство очигледно успјешно изиграло противничку страну, али и представнике УНПРОФОР-а који су то требали провести. Међутим, овим чином су и директно угрозили спровођење Споразума тј. статус безбједносне зоне енклаве Сребреница и цивилном становништву у њој, због којег и јесте проглашена сигурном, са свим посљедицама које ће касније изаћи на видјело.

Споразум о демилитаризацији је коришћен како би муслиманске снаге добиле вријеме за предах, консолидацију и додатно наоружавање, односно за поправљање свог оперативног положаја и остварење својих политичких и војних циљева. Томе у прилог говоре и подаци о формирању 8. Оперативне групе (ОГ) „Сребреница“ и 28. дивизије. Прво је ШВК АРБиХ 03. 10. 1993. године формирао 8. ОГ, а затим је Одлуком Предсједништва РБиХ од 24. 10. 1994. године формирана 28. дивизије. Све ово се дешавало у „демилитаризованим“ и „безбједоносним“ енклавама Сребреница и Жепа, под окриљем снага УН. 5

Из многих докумената је видљиво да муслиманске снаге у демилитаризованим енклавама имају организоване војне формације под директном командом ГШ АРБиХ. У извјештају из априла 1994. године послатом из Сребренице у Тузлу Окружном секретаријату за одбрану АРБиХ достављене су тражене информације о бројном стању војних обвезника у самој Сребреници. Наведено је да је укупан број војних обвезника у Сребреници, без Жепе, који су ангажовани по разним основама, нешто мањи од 9.600.6 Пола године касније, у јесен 1994. године, у ове двије енклаве налазило се шест бригада са преко 6.000 бораца активног састава под наоружањем и нешто више од овог броја резервног састава АРБиХ. У мају 1995. године из команде 28. дивизије у Сребреници тражено је од команде 2. корпуса АРБиХ у Тузли 15.000 картона за војне обвезнике.7

У периоду од потписивања Споразума о демилитаризацији енклава Сребреница и Жепа у прољеће 1993. па до средине јуна 1995. године поменуте муслиманске формације дјеловале су из, од стране УН-а, заштићених енклава у унутрашњости територије под српском контролом. О карактеру тих оружаних акција говори се и у извјештају о дебрифингу припадника Холандског батаљона који је настао након њиховог напуштања Сребренице и враћања у матичну земљу. У дијелу извјештаја који се односи на ову тему каже се: „Снаге Армије Републике БиХ су из енклаве изводиле систематске акције након чега су се повлачиле у територију под заштитом УН-а“.8 О интензитету самих акција говори и податак да су за нешто мање од шест мјесеци 1995. године, од фебруара до јула, из ове двије енклаве под контролом УН-а снаге дивизије извршиле преко 35 извиђачко-диверзантских акција у дубини територије под контролом ВРС и нанијеле им знатне губитке и штету. Све акције су, како свједоче документи муслиманске стране, у цијелости биле координисане са надређеном командом ових снага – 2. корпусом и ГШ А РБиХ. Извршавајући наређења својих надређених команди, ГШ АРБиХ и 2. корпуса, дивизија је успјела да у припремним активностима АРБиХ везаним за офанзиву на сарајевском ратишту која је била кључна за муслиманско политичко и војно руководство у завршној години рата, за себе, односно за енклаве Сребреница и Жепа веже најмање четири-пет бригада ВРС. О томе Сефер Халиловић, бивши НШВК АРБиХ, каже:

„Када је почела акција деблокаде Сарајева, Генералштаб и команда Другог корпуса АРБиХ наредили су јединицама у Сребреници и Жепи извођење диверзантских акција како би се одвукле снаге од Сарајева. Умјесто да се прво обезбиједе и људима и оружјем најугроженије тачке на ратишту БиХ, а то су свакако биле управо Сребреница и Жепа. И када је услиједио напад на ове просторе, ништа није подузето да им се адекватно помогне већ су једноставно остављени сами себи.“9

У једној од акција, 26. 06. 1995. године, снаге 28. дивизије АБиХ из Сребренице и Жепе, успјеле су да угрозе ГШ ВРС, што је уједно био и трећи пут током рата да муслимански војници из ових енклава покушају да освоје сједиште српске војске. У овој борбеној акцији учествовало је најмање три чете10 најелитнијих формација из 28. дивизије а нанијети су велики губици војсци и цивилном становништву у дубини српске територије. О томе 28. 06. 1995. године Команда 2. корпуса упућује ГШ АРБиХ „Борбени извјештај“ сљедећег садржаја:

„… Јединице 28. д КоВ 26/27. и прије подне 27. 06. 1995. г. извршиле су офанзивни препад – акцију на ПЗТ у рејону Караула на домак Хан Пијеска и при томе нанијеле агресору знатне губитке: убијено 40 четника, један рањен у груди заробљен и налази се у болници у Жепа, дупло више од погинулих је рањених. Заплијењено и донешено у јединицу око 40-50 цијеви пјешадијског наоружања, 4000 ситне муниције, двије радио станице, и друге војне опреме. ДИГ се без икаквих проблема и губитака вратила у јединицу. Детаљнији извјештај послат ћемо, ванредно по добијању истог од 28. д КоВ…“11

Три дана касније, 29. 06. 1995. године командант 2. корпуса упућује командама 28. дивизије и 285. бригаде акт „Успјешно изведена диверзантска б/д, Ч е с т и т к а“:

„Честитам вам на успјешно изведеним борбеним дејствима, чиме сте знатно допринијели успјешнијем извођењу операције за деблокаду Сарајева и а/с нанијели тешке губитке, у борби за коначно ослобођење Р БиХ и сламање србо-црногорског фашизма. У наредном периоду придржавајте се до сада издатих наређења. Припремите планове активних борбених дејстава за дати моменат. Наређење за даља б/д добит ћете од нас или ГШ АРБиХ…“12

ВЕЛИКИ ГУБИЦИ МУСЛИМАНСКИХ СНАГА У ПРОБОЈУ ИЗ ОКРУЖЕЊА

Усљед све агресивнијег војног дјеловања из енклава, политички и војни врх Републике Српске је донио одлуку о покретању војне операције са циљем пресијецања коридора између енклава Сребреница и Жепа и сузбијања снага 28. дивизије АРБиХ на градско подручје ради лакше контроле и стварања услова за коначну елиминацију овог војног капацитета када се за то стекну услови. Ова војна   операција   Војске   Републике   Српске   кодног  назива „Криваја-95“ почиње 06.07.1995. године.

Након неколико дана борби и нелогично слабог отпора петоструко бројнијих снага у енклави Сребреница, али и ради потребе хитног растерећења пет бригада ВРС са овог подручја ради одбране западних граница ВРС, 09. 07. 1995. године је донесена одлука о коначној елиминацији 28. дивизије у енклави. Већ 11. 07.1995. године поподне, снаге ВРС су скоро без борби ушле у град Сребреницу. Разлог оваквог развоја ситуације била је одлука политичког и војног врха у Сребреници да напусте енклаву13 и крену у извршење ратне операције пробој из окружења према Другом корпусу у Тузли. По њиховој команди сви припадници активног и резервног састава 28. дивизије су окупљени у рејону Шушњара14 одакле су 12. 07. 1995. године у раним јутарњим сатима након постројавања по бригадама кренули у пробој. Своје цивилно становништво, родитеље, дјецу, супруге и сестре су оставили својим „непријатељима“, снагама ВРС, и снагама УН-а.

У исто вријеме, док неколико стотина припадника УНПРОФОР-а настоје да како-тако ријеше питање цивилног становништва пристиглог у базу, инсистирајући притом у преговорима са ВРС да им они пруже помоћ у храни и превозу, који километар западно од њих траје окупљање и постројавање 28. дивизије на подручју Шушњара ради дефинитивног напуштања положаја и пробоја из енклаве Сребреница. Дакле, 11.07.1995. године поподне и увече сви војни обвезници, припадници активног и резервног састава 28. дивизије АРБиХ,15 њих око 10–15 хиљада,16 по наређењу команде окупљају се у Шушњару ради извођења борбене операције пробоја из окружења према Тузли. У овој војној формацији се налазио и одређени број жена војника активног састава17 иако су се неке од њих склониле у базу УН-а у Поточарима гдје су као цивили превезене са осталим становништвом на територију под муслиманском контролом.18

Након постројавања19 у Шушњару по бригадама, чело 28. дивизије креће 12. 07. 1995. око 00.30 у пробој из окружења према Тузли, преко територије под контролом ВРС, дужине више од 60 километара, са намјером да се у подручју Баљковице, тј. правцем куда је петнаестак дана раније извиђачка група из 284. иблбр вршила извиђање,20 споје са осталим снагама 2. корпуса АРБиХ. На челу колоне је ишла 284. бригада21 а са њима као ИД чета муџахедина.22 На зачељу се налазила 282. иблбр и 28. СББ, са задатком да обезбјеђују зачеље колоне.23 Само мали број припадника дивизије је имао униформу, док су остали војници били у цивилној одјећи24. Договор је био да чело колоне обезбиједи сигуран пролаз цијелој 28. дивизији и да на правцима пробоја разбију формације ВРС, разминирају подручје проласка и слично. Међутим, муслиманска елита, и политичка и војна, углавном је ишла у предњем дијелу колоне, добро обезбијеђена, док су се слабије наоружани и ненаоружани (један број жена са дјецом којима је команда дозволила да крену са њима) припадници 28. дивизије кретали у другом дијелу колоне.

„Одмах је кренула 284. бригада, јер су најбоље познавали терен, правац кретања је био Коњевић Поље, Церска, Удрч, зворничка Каменица, Снагово, Баљковица и улаз у Калесију. У колони један по један кренули смо сви, тј. нас око 12.000 са личним наоружањем а појединци су носили РПГ-зоље, ОСЕ, и ПАМ-ове. Муницију смо носили колико је ко могао понијети. Након Јаглића одмах смо прешли српске положаје и у колони у строгој тишини ишли смо 4 сата до прве засједе у рејону Побуђа.“25

Пошто је колона 28. дивизије у пробоју била дугачка понекад чак и до 10 км, то су припадници дивизије често били свједоци дешавања на различитим дијеловима колоне али често и на истом мјесту у различито вријеме. Изјаве учесника пробоја који су касније давали изјаве својим органима војне и државне безбједности свједоче о овим догађајима.

„Четници су на нас осули ватру из артиљеријског и пјешадијског наоружања. Ја сам био прешао прву засједу и нисам примијетио колико бораца је погинуло или рањено. Напад је трајао 20 минута, али пошто нас је било пуно, готово сваки испаљени метак убио би нашег борца.“26

„… Негдје око 10,00 часова истог дана четничка параформација27 отворила је јаку артиљеријску паљбу по преосталим бригадама и цивилном становништву које се затекло у Буљину, гдје је по његовој процјени убијено око 1.000 војника и цивила…“28

Како се наводи у Извјештају Сектора сигурности и обавјештајних послова муслиманског Министарства одбране, задњи дио колоне је тек предвече успио да покуша пробој према договореном мјесту одмора, Каменици, која се налази на подручју између Равног Буљима и Шиљковића.

„У свједочењу Мехмедовић Мује, који се у моменту напада четника у поподневним часовима (18,30) 12.07.1995. године налазио са једном групом из састава колоне, у шуми испод села Шиљковићи, наводи се да су на том мјесту четници гранатама и другим ватреним оружјем поубијали око 1.000 Бошњака, међу којима је он препознао 5 лица.“29

Чинило се да је одлучено да се „елита“ спашава, док су за остале који су са њима кренули у пробој планови били нејасни.

„До постројавања на Каменици рањенике и то мањи број су донијели. Ту се састајемо сви. Ту се бирају руководећи људи општине, робне куће. Бирају се маневарски и диверзантски родови. Бира се фамилија команданта Н. О. (Насера Орића). Циљ је био да се та група људи преведе од око 2.000 људи на слободну територију Тузле. Свијет се гура да иде напријед…“30

„На Кравици их је сачекала прва засједа гдје је дошло до оружане борбе. Ту су се у колону убацивали агресорски војници насумице пуцајући по припадницима Армије РБиХ, а у једном тренутку дошло је до пуцњаве између припадника Армије Републике БиХ који су пуцали једни на друге незнајући о коме се ради.“31

Други свједок, из 282. бригаде (формације која се кретала на крају колоне), казује о овој ситуацији својим органима државне безбједности скоро на идентичан начин:

„У међувремену четници опкољавају преосталу колону, бацајући ручне бомбе, зоље по колони отворивши истовремено паљбу из пјешадијског наоружања, којом приликом је било доста лакше, теже рањених и мртвих. По изворовој личној процјени овом приликом је погинуло између 2-3.000 људи, међу којима и једна жена. Овом приликом нам је извор истакао да је 100 метара дужних газио по лешевима, док се није извукао до оближње шуме.“32

Како даље свједоче многи припадници 28. дивизије, настао је потпуни хаос и колективна паника је потпуно обузела муслиманску војску усљед чега је, поготово након смркавања, настао својеврстан покољ.

„У 21.00 сати кренула је 284. бригада а одмах након тога нападнути смо пјешадијским наоружањем. Гађали су нас из рејона села Кравице, коте Рогач, села Коњевић Поља и са свих осталих кота. Имали смо масовне губитке и пуно рањених. Настала је паника међу људима и почели су се убијати једни између других, бацале се бомбе, ово је трајало сву ноћ и сву ноћ се пуцало.“33

„Колона у којој сам ја ишао на прву засједу наишла је у Каменицама гдје је по нама отворена ватра из свих могућих оруђа и оружја, а ту је по мојој процјени оно што сам видио погинуло око 1.000 особа, а ми смо том приликом прикупљали и носили рањене, да би смо их по наиласку на нове засједе остављали јер се спашавао како је ко знао и умио како би смо спасили живе главе. Приликом пробијања кроз засједе нагледао сам се мртвих и рањених на све стране да не могу исказати бројем. Гледао сам чак и објешених људи да не знам и ко их је вјешао.“34

Муслимански органи војне и државне безбједности у својим накнадним извјештајима и анализама које достављају ГШ и Предсједништву из неког разлога уопште не спомињу ове међусобне борбе већ за све губитке и хаос једноставно оптужују „четнике“.

„Према свједочењу Крџић Бехадије, четници су у рејону сјеверно од села Каменица у предвечерје опколили групу бораца и цивила и из свих врста ватреног оружја отворили ватру по њима. Након стравичног метежа и гужве, неки из ове групе су се разбјежали по оближњим шумама и тако се привремено успјели спасити. Овај свједок је сутрадан дошао на исто мјесто и затекао масу убијених и закланих, међу којима је препознао 7 лица. По његовој процјени у овом масакру је укупно поубијано око 2.000 Бошњака… И Мујић Кемал у свом свједочењу процјењује да је на једној коси код Каменице видио око 2.000 поубијаних Бошњака… Фејзић Назиф је био очевидац када су четници у рејону села Каменица убили (стријељали) једну мању групу од 5 Бошњака. По њему, четници су у том рејону до јутра 13.07.1995. године извршили 7-8 напада на групе Бошњака и поубијали их толико да се од мртвих и тешко рањених није могло пролазити већ се морало газити преко лешева.“35

„Идући кроз шуму на више мијеста сам видио тијела убијених и измасакрираних тијела Бошњака, али ми нису позната њихова имена. Посебно бих истакао да су у мјесту Каменица припадници српске војске поставили засједу и том приликом убили на хиљаде Бошњака…“36 „У току мог проласка преко територије гдје је направљена засједа у неколико котлина (подручје око Братуначке Каменице – Д. П.), односно мјеста гдје су четници отварали ватру на колону видио сам по мојој процјени преко 2.000 лешева које нико није покушавао ни да сабере на једно мјеста а камоли да закопава.“37

„Ја се нисам хтио предати већ сам истим путем почео да се враћам назад. Када сам изашао на косу преко које сам већ био прешао, занијемио сам од призора који сам видио. По читавој коси лежали су мртви као да си их редао једног до другог, а по мом мишљењу било их је око 2.000. Пошто нисам могао другим путем кренуо сам преко свих тих тијела ужасавајући се од призора. Од страха да не прeпознам брата и да не гледам све, скоро жмирећи сам прешао кроз поваљана тијела.“38

„У мјесту Буљим, општина Сребреница, четници су нас примијетили и почели нас гранатирати то је све трајало до нашег доласка до ријеке Јадар (путна комуникација Коњевић Поље – Нова Касаба – Д. П.). При овоме је погинуо велики број људи а по мојој слободној процјени око 3.000.“39

„Интересантно је да је прелазак преко асвалта био тако организован да је прво прелазила војска са наоружањем, а остајали су прије асфалта људи без наоружања.“40

Слично свједочи и Мујо Рахмановић који са групом коју предводи долази из супротног правца тј. са сјевера, са зворничке општине, након што нису успјели да се пробију према Тузли па су одлучили да крену према Жепи. Они долазе на Братуначку Каменицу преко Сандића и Лолића тако да нису могли видјети погинуле између асфалта код Калдрмице и Коњевић Поља и Каменичког брда гдје их је било много.

„Када смо прешли и цесту морали смо доћи на исто одредиште међу мртве одакле смо кренули. Било је од три до четири хиљаде људи мртвих од постројавања на мјесту Каменица до задњи потока на планини Буљим.“41

Још једна од група која је, нешто након претходно наведене, враћајући се из Жепе прошла цијели потез од Шушњара па преко Буљима и Каменице до пред асфалтни пут, свједочи:

„Доласком на планину Буљим налазимо пуно скелета и дијелова тијела оних који су убијени уз пут (у пробоју – Д. П.)… Ми смо стигли у шуму гдје се десила друга засједа (рејон Братуначке Каменице) како би покушали идентификовати нека од тијела. Тијела су и даље била свуда. Препознао сам тијела двојице мушкараца који су били са мном на почетку преко њихове одјеће и њихових торби. Тражио сам своју браћу, али нисам нашао ни једног од њих.

Ми нисмо пребројавали тијела која смо видјели, али ја бих процијенио да је било око двије до три хиљаде тијела. Стигли смо у Бурнице и низбрдо, видио сам иста тијела (видио много тијела по ранијем дијелу изјаве – Д. П.) која сам први пут видио. Нико их није помјерио.

Хамдија је послао тројицу људи у поток да провјери да ли су тијела још тамо. По повратку су рекли да је било више тијела у потоку него на путу.“42

Борбе и погибије на обије сукобљене стране се настављају и на зворничкој опшини наредних дана.

Нуриз Селимовић, командир ИД формација који је ишао испред Шабића, свједочи о тешким борбама на подручју села Липље:

„Од средстава везе имао сам двије Моторола, једну ГП-300 и јапанску моторолу 1.000, задња ријеч Јапана. По приласку селу, пришли смо им на пар метара, открили смо и ту јаку и добро смишљену четничку засједу… Позвао сам поново к-данта Шабића и Ејуба Голића к-данта самосталног батаљона и Неџада (Бектића – Д. П.), поручника безбједњака из к-де 28. д КОВ да се договоримо о плану разбијања засједе. Договорили смо се да их пустимо да нам приђу близу, да би нањели што више жртава… четворицу смо убили на лицу мјеста, 5-6 смо живих заробили, 2 смо оставили живе, остале смо…Међу том двојицом смо заробили једног капетана Зорана.“43

Очигледно је да су борбе на подручју села Липље биле веома тешке, уз велике губитке на обје стране. Хамида Мујчиновића, припадника инжењеријске чете у 284. иблбр о борбама са ВРС на подручју Липља каже:

„Наредног дана 14.7. ове године недалеко од Каменице (зворничка) наилазимо на четничку засједу брисани простор гдје смо у борбама које су трајале више сати имали око 400 теже и лакше рањених уз близу 600 погинулих војника и цивила.“44

Ризо Шечић, припадник 283. иблбр из 28. дивизије АРБиХ, такође у изјави својим органима безбједности свједочи:

„Пред вече смо дошли скоро до Снагова гдје смо прешли један асвалт. Кренули смо десно са тог асвалта уз једно брдо гдје нас је дочекала четничка засједа. Прво су почели пуцати из пјешадијског наоружања. Затим с десне стране једног брда почела је да туче прага по колони која се кретала. Са лијеве стране дејствовао је тењк. Ту је била маса мртвих и рањених. Пружили смо отпор четницима пјешадијским наоружањем гдје смо заробили колико знам два четника… Видио сам током пробијања колоне да су борци и цивили масовно се убијали бомбом, пушком и све оно што се нађе при руци. Доста људи је било скренуло са памети.“45

О истом говори и Назиф Османовић:

„Сви смо кренули заједно према Снагову, у близини Снагова наишли смо на четничку засједу гдје смо имали доста погинулих и рањених, а ми смо разбијени у мање групице.“46

О тежини борби на овом подручју и губицима муслиманских снага свједоче и припадници колоне који су тек након три или четири дана пролазили туда. Један од њих је и Сеад Хасановић који је са једном од група заосталих иза чела колоне у пробоју око села Липље и даље према сјеверу видио много мртвих сабораца али и оних који су остављени рањени или малаксали.

„Тада смо мој брат Сенад и ја чекали на том подручју три дана. Чекали смо да буде безбједно да пређемо ријеку Јадар.47 Наишли смо на још неке људе на подручју које се зове Каменица. То није иста Каменица гдје смо упали у засједу, већ према Зворнику. Прошли смо кроз село Липањ.48 Видио сам много мртвих тијела на дијелу када се прође школа у Липљу. Уствари, тијела је било по цијелом подручју, и наилазили смо на тијела сваких десет до петнаест минута. Такође сам виђао људе који нису могли ходати како пузају стазом.“49

„На путу у правцу Снагова наилазимо на велики број мртвих цивила и у мјесту Перуника поред цесте и прелаза преко исте видио сам преко 200 мртвих људи цивила и по околним шумама се осјећао неугодан мирис лешева.“50

Једно од свједочанстава припадника 281. иблбр 28. дивизије Сенахида Хасановића говори такође о борбама на Баљковици приликом напада на линије одбране ВРС:

„Магистрални пут Зворник Тузла смо прешли испод Црног врха и кренули смо даље према Баљковици, гдје нас је дочекала артиљерија и тенкови, које смо ми уз помоћ невремена кише и леда заробили и том приликом је погинуло доста бораца армије БиХ као и комадант брдског батаљона Голић Ејуб… Тог дана је трајала борба до 12,30 часова којом приликом смо успјели пробити линију и мислим да је том приликом прешло око 1.700-1.800 људи који су били у колони, а мислим да је тог дана погинуло доста људи у тој борби можда око 200 до 300, ја сам лично видио доста мртвих тијела при проласка поред њих.“51

Искусни извиђач Нуриз Селимовић о губицима муслиманских снага током пробоја каже сљедеће:

„Моје мишљење је да смо највеће губитке имали у рејону Каменице (Братуначке – Д. П.), када је одсјечена колона и од тада повећава се паника код бораца те мислим да се на том плану могло много више одрадити, да нисмо слушали оне који су ишли иза нас… Цијеним да смо имали најмање 4-5.000 губитака војно способних људи.“52

Све горе наведене документе војне и државне безбједности муслиманске стране, изјаве преживјелих припадника 28. Дивизије које говоре о губицима ове формације током пробоја према Тузли након што су у јулу 1995. године напустили своје чланове породице и енклаву Сребреница, веома јасно потврђује Извјештај Главног Штаба АБиХ Алији Изетбеговићу о броју припадника активног састава 28. дивизије који је преживио пробој.

У овом документу од 28. јула 1995. године, наводе се сљедеће чињенице:

„Господине Предсједниче.

Генералштаб Армије одредио је своју екипу и заједно са командом 2. Корпуса организовао прихват 28. дивизије који је уредно по оцјени прошао с тим да кроз линију фронта и сада повремено пристижу појединачно борци.

Тренутно стање је сљедеће:

Бројно стање 27.07.1995. године:

–  команда дивизије       158

– 280. лбр…         239

– 281. лбр…         270

– 282. лбр…         202

– 283. лбр…         294

– 284. лбр…         607

– 2 8. бба т…        278

– добровољци (који до сада нису били у борби…      88

– на лијечењу        143

УКУПНО: 2.311“ 53

Узимајући у обзир само чињеницу да је у 282. иблбр изгинуло преко 80% активног састава јасно је какву катастрофу је доживјела 28. дивизија АРБиХ. И остале бригаде су имале губитке од око 70–80% активног састава, а једини изузетак је 284. иблбр која је ишла на челу колоне и у оквиру које се кретала Команда те политичка и друга „елита“. Они су изгубили „само“ око 45% активног састава. Међу изузетке би се могао сврстати и 28. СББ јер је имао „само“ преко 50% погинулих из активног састава. Команда дивизије имала је занемарљиве губитке.

На основу свега досад наведеног, може се, ван сваке сумње, закључити да је 28. дивизија АРБиХ имала на хиљаде погинулих припадника активног и резервног састава који су по наређењу Команде поведени у пробој из окружења а затим препуштени сами себи; укључујући и рањене, које су Команда и саборци напросто остављали често им претходно одузимајући наоружање: „… остављајући рањенике и ненаоружан народ, да се сам сналази како зна“.54

Када се саберу сви губици настали усљед директних сукоба са ВРС, међусобних сукоба, минских поља и индивидуалних и групних суицида, коришћењем конзервативног метода у доношењу процјена губитака може се закључити да је 28. дивизија АРБиХ од постројавања у Шушњару па преко Равног Буљима, Бокчиног Потока, Братуначке Каменице, Калдрмице, Побуђа, преласка преко асфалтног пута у Калдрмици и Ђугуму, преко Церске, Удрча, Глођанског Брда, Липља, Снагова, Марчића, Зворничке Каменице, Перунике, врха Планинци и Црног Врха, све до Крижевића, Поточана, Пандурице и Баљковице и других мјеста, имала према муслиманским изворима најмање 4.500–5.500 смртно страдалих. Овдје нису узети у обзир учесници пробоја из окружења који су се предали и који су накнадно погубљени или размијењени. Говорећи о овој групи заробљених припадника 28. дивизије активног и резевног састава потребно је још нагласити да је већи број њих погубљен, док је један број од око 400 касније размијењен.

АСАНАЦИЈА БОЈИШТА

Поступајући по правилу службе, ГШ ВРС и Команда Дринског корпуса издају наређења за потпуну асанацију бојишта, односно погинулих у борбама припадника 28. дивизије, у зонама одговорности свих потчињених јединица на нивоу ДК.

Горе наведена наређења су управо то дефинисала на сљедећи начин:

А. „3.1. Извршити асанацију простора уклањањем угинуле стоке и сахрањивањем погинулих припадника противничке стране. Припаднике противничке стране сахрањивати у њихова гробља.“55

Б. „Асанација бојишта, Наређење.-

На основу наређења ГШ ВРС стр.пов.бр. 10/33-1-193. од 20.07.1995. године и указане неодложне потребе а у циљу проналажења и сакупљања људских и животињских лешева у зони одговорности јединица и њихово сахрањивање/закопавање, спаљивање/ и уклањање посебно из рејона Сребренице и Жепе као и са простора Каменице и Снагова свега што може да буде опасно и штетно по здравље људи и животиња, спречавање загађења воде, хране, земљишта и ваздуха а тиме и предострожност од заразних болести људи и животиња.

Наређујем:

  1. Одмах у сарадњи са органима Цивилне Заштите, домова здравља и болница, органима комуналних предузећа и радних организација као и са МО општина организујте и приступите потпуној асанацији бојишта у својој з/о са тежиштем на рејоне Сребреница и Жепа те правцима који воде из ових рејона према Централној Босни.“ 56

Наведена Наређења су извршена и сви асанирани су укопани у гробницама на општинама куда се пробијала 28. дивизија. У случајевима одређених гробница, постоји могућност да су асанирани у борбама укопавани са ратним заробљеницима који су накнадно погубљени.

У сваком случају сви припадници активног и резервног састава 28. дивизије који су погинули у борбама и накнадно су асанирани према горе наведеним наређењима и укопани или након рата асанирани од судско истражних органа или ексхумирани из масовних гробница од судско истражних органа, након идентификације су сахрањени у МЦ Поточари као жртве ратног злочина. Истовремено, данас сви који су сахрањени у МЦ Поточари имају статус погинулог војника-шехида односно исповједника- мученика за Ислам. У том смислу треба разумјети и „Марш мира“ који сваке године предводи Насер Орић до границе са Републиком Српском а онда преузимају његови саборци до МЦ Поточари гдје се поклањају шехиди односно мученици за Ислам. Неопходно је рећи да иако су МЦ Поточари војничко гробље, ту су сахрањени и ратни заробљеници који су накнадно погубљени, односно жртве ратног злочина. Све послијератне манипулације овим догађајем су биле могуће углавном зато што је Списак несталих припадника активног и резервног састава 28. дивизије претворен у Списак жртава ратног злочина а то је било могуће зато што су чињенице о губицима у пробоју и асанацијама бојишта биле системски сакриване.

УПУТНИЦЕ:

1 Душан Павловић, начелник Одјељења за истраживање, документовање и меморијализацију Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица Владе Републике Српске.

2 РЦРИЗ; МКСЈ, Y0312634 и Y0312635, Мonografija 8. оperativna grupa Srebrenica 28. divizija KoV.

3 РЦИРЗ, Хронологија напада на српска села средњег Подриња у зони одговорности 28. дивизије ОГ Сребренице Армије БиХ 1992–1995. године.

4 Sefer Halilović, Lukava стрategija, Sarajevo, 1998, стр. 108.

5 РЦИРЗ, ŠVK ABiH, br. 14/75-156/93, 01. 01. 1994. g.; РЦИРЗ, Komanda 2. Korpusa, br. 02/1-

103, 20. 03. 1995.

6 РЦИРЗ, Izvještaj o stanju rasporedjenog ljudstva, Opštinski sek. za odbranu Srebrenica, br. 03- 6/94, 08. 04. 1994.

7 РЦИРЗ, Sekretarijat odbrane Odjeljenje u općini Srebrenica, br. 03-102-3/95, 01. 06. 1995.

8 РЦИРЗ; МКСЈ, R104-0993, Izvještaj zasnovan na saslušanjima (pripadnika Holandskog bataljona) u vezi sa Srebrenicom, Assen, 4. оktobar, стр. 20.

9 Sefer Halilović, Lukava стрategija, Sarajevo, 1998, стр. 109.

10 Што је еквивалент бројности снага УНПРОФОР-а у енклави Сребреница.

11 РЦИРЗ, Borbeni izvještaj, br. 2/2-13-484, 28. 06. 1995.

12 РЦИРЗ, Uspješno izvedena diverzantska b/d, čestitka, 02/1-670/4, 29. 06. 1995.

13 РЦИРЗ; МКСЈ, 01854399, Federalno ministarstvo odbrane, Sektor sigurnosti i obavještajnih poslova. „Oko 24,00 časa 10. 07. 1995. godine, u zgradi pošte u Srebrenici, održan je sastanak 28. divizije, na kojem je najvjerovatnije donesena odluka o napištanju Srebrenice i organizovanju proboja prema slobodnim teritorijama.“

14 РЦИРЗ; МКСЈ, 01007645, Salkić Suada, Izjava, SDB Tuzla, 24. 07. 1995.

15 РЦИРЗ; МКСЈ, 03572698, Odluka ratnog predsjedništva Srebrenice o opštoj mobilizaciji, 25.   06. 1992; РЦИРЗ, Izvještaj, br. 03-102-3/95, 01. 06. 1995. у којем се тражи-инсистира на 15000 картона за војне обвезнике.

16 РЦИРЗ; МКСЈ, R1100576, Одjељење службе војне безбједности 2. корпуса тзв. АРБиХ и Сектор СДБ Тузла упутили су 28. 08. 1995. године акт ГШ АРБиХ и Управи безбједности у коме на стр. 5. стоји констатација: „Приликом формирања колоне није утврђивано бројно стање колоне која је кренула то вече, али по неким процјенама у колони је било између 10.000 и 15.000 људи. Међу којима је било око 6.000 наоружаних бораца, не рачунајући борце из Жепе. У колони није било пуно жена и дјеце. Могуће је да је било десетак жена.“

17 „С обзиром на извршену демилитаризацију енклаве, број војника је смањен са око 11.500 на 5.700 припадника, од тога око стотину жена.“ РЦИРЗ; МКСЈ, Y0312617, Monografija 28. divizijе, ѕtr. 4.

18 РЦИРЗ; МКСЈ, Р104-0993, Izvještaj МО Holandije zasnovan na saslušanjima (pripadnika Holandskog bataljona) u vezi sa Srebrenicom, Assen, 4. oktobar, стр. 45 i 46; „4. 14. Такође се испоставило да се није увек могло препознати војнике АБиХ као војно особље. Мушкарци који су претходно виђени у униформама како се боре у јужном делу енклаве су препознати од стране припадника Дучбата када су се измешали, обучени у цивилна одела са избеглицама које су се кретале од Сребренице према Поточарима или када су примећени у бази у Поточарима. Локалне жене, за које се знало да су припадници АБиХ, су такође касније виђене у цивилном оделу.“

19 РЦИРЗ; МКСЈ, R1100576, Odjeljenje SVB 2. K. ABiH i Sektor SDB Tuzla, Izvještaj Generalštabu ABiH, 28. 08. 1995; РЦИРЗ; МКСЈ, 01008158, Osmanović Nazif, Izjava, SDB Tuzla, 28. 12. 1995.

20 РЦИРЗ, Izvještaj 284. IBLBR komandi 28. div, br. 02-348/95, 26. 06. 1995.

21 РЦИРЗ; МКСЈ, R1100576, Odjeljenje SVB 2. K. ABiH i Sektor SDB Tuzla, Izvještaj Generalštabu ABiH, 28. 08. 1995.

22 „Моја јединица-чета ’Муџахедина’ из састава маневарске бригаде заједно са инжињерцима добила је задатак да прва крене у пробој…“ РЦИРЗ; МКСЈ, 01008151,  Muminović Bego, Izjava, SDB Tuzla, 22.07.1995.

23 РЦИРЗ; МКСЈ, R 1100576, Odjeljenje SVB 2. K. ABiH i Sektor SDB Tuzla, Izvještaj Generalštabu ABiH, 28. 08. 1995; РЦИРЗ; МКСЈ, 00371738, Salihović, Selvid, Izjava, SDB Tuzla, 20.10. 1995. „На Буљиму је извршено постројавање војске и цивила /око 12.000 лица и формирана је колона на чијем челу су били припадници Армије и представници војних и цивилних власти Сребренице, осим брдског батаљона са Ејубом Голићем који је остао на зачељу колоне.

24 РЦИРЗ, ДА17-6094, Procjena stanja morala u jedinicama 28. divizije, br. 04-72/95, 20.05.1995; „У пар пошиљки добили смо око 700 униформи од ГШ Армије Р БиХ, али још нисмо у могућности да направимо кључ прерасподјеле, а да не изазовемо општи бунт. Како 700 пари распоредити на 6.200 војника, а да не дође до општег бунта и пада б/м.“; РЦИРЗ; МКСЈ, 02199363, Vejiz Šabić, Izjava istražiocima Haškog tribunala, 8. i 9. 04. i 16.05.2002.„Дио војника у мојој јединици је носио униформе. Ја сам је исто носио, али већина људи није. Само је 30 припадника моје јединице било униформисано.“

25 РЦИРЗ; МКСЈ, 06685739, Ademović Nedžad, Izjava, SDB Tuzla, 07. 08. 1995.

26 РЦИРЗ; МКСЈ, 06685739, Ademović Nedžad, Izjava, SDB Tuzla, 07. 08. 1995.

27 Свједок као припадник тзв. АРБиХ за ВРС користи термин „четничка параформација“.

28 РЦИРЗ; МКСЈ, 00371746, Avdić Enver, Izjava, SDB Tuzla, 27. 10. 1995.

29 РЦИРЗ; МКСЈ, 01854396, Federalno ministarstvo odbrane, Sektor sigurnosti i obavještajnih poslova, стр. 15.

30 РЦИРЗ; МКСЈ, 00442913, Rahmanović Mujo, Izjava, Državna Komisija za prikupljanje činjenica o r/z, br. 01-0585/95, 18.08.1995.

31 РЦИРЗ; МКСЈ, R1100612, Dana Ristanović, Izjava, SDB Tuzla, br. 14-1597, 14. 09. 1995.

32 РЦИРЗ; МКСЈ, R1100644, Alić Halid, Izjava, SDB Tuzla, br. 14-1765, 17. 10. 1995.

33 РЦИРЗ; МКСЈ, 06685739, Ademović Nedžad, Izjava, SDB Tuzla, 07. 08. 1995.

34 РЦИРЗ; МКСЈ, 02631635, Mujanović Isad, Izjava, SDB Tuzla, 14. 09. 1995.

35 РЦИРЗ; ICТY, 01854396, Federalno ministarstvo odbrane, Sektor sigurnosti i obavještajnih poslova, стр. 14–15.

36 РЦИРЗ; МКСЈ, 01185372, Muratović Kadrija, Izjava, Sarajevo, 18. 10. 2002.

37 РЦИРЗ; МКСЈ, 02631847, Handžić Ismet, Izjava, K-da 2. K ABiH, br. SP. 06-101-160-57- 1/95, 24. 09. 1995.

38 РЦИРЗ; МКСЈ, 02631788, Mujić Kemala, Izjava, K-da 2. K ABiH, Odjeljenje bezbjednosti, br. 2. 06-101-160/95-11, 02. 09. 1995.

39 РЦИРЗ; МКСЈ, 06817246, Babajić Adrahman, Izjava, CSB Tuzla, SJB Srebrenik, br. 20/02-1- 0098/95, 24. 07. 1995.

40 РЦИРЗ; МКСЈ, 01854396, Federalno ministarstvo odbrane, Sektor sigurnosti i obavještajnih poslova, стр. 14–15.

41 РЦИРЗ; МКСЈ, 00442913, Rahmanović Mujo, Izjava, Državna Komisija za prikupljanje činjenica o r/z, br. 01-0585/95, 18. 08. 1995.

42 РЦИРЗ; МКСЈ, 00396028, Memišević Nurif, izjava istražitelјima Haškog tribunala 19. 01. 1996.

43 РЦИРЗ; МКСЈ, 02631686, Selimović Nuriz, Izjava, SVB ABiH, 26. 07. 1995.

44 РЦИРЗ; МКСЈ, 06685473, Mujčinović Hamid, Izjava.

45 РЦИРЗ; МКСЈ, O2631680, Šečić Rizo, Izjava, 06. 08. 1995.

46 РЦИРЗ; МКСЈ, 01008158, Osmanović Nazif, Izjava, SDB Tuzla, 28. 12. 1995.

47 Говори се о асфалтном путу Коњевић Поље – Нова Касаба.

48 Очигледно се према подручју које наводи ради о истом селу Липље јер мјесто са називом Липаљ не постоји на том подручју.

49 РЦИРЗ; МКСЈ, 03021141, Hasanović Sead, Izjava istražiocima Haškog tribunala, 09. i 16. 06.

2000.

50 РЦИРЗ; МКСЈ, 01008033, Mehmedović Adil, Izjava, SVB ABiH, 16. 08. 1995.

51 РЦИРЗ, Hasanović Senahid, Izjava, MUP RS, 23. 04. 2004.

52 РЦИРЗ, МКСЈ, 02631686, Селимовић Нуриз, изјава органу ВБ АБиХ, 26. 07. 1995.

53 РЦИРЗ, МКСЈ, 01854513, Izvještaj GŠ ABiH Aliji Izetbegoviću, str. pov. br. 1/825-1744, od 28. 1995. g.

54 РЦИРЗ, МКСЈ, 00371752, Алић Хасан, изјава СДБ Тузла, 09. 10. 1995. г., стр. 3.

55 РЦРИЗ; ICTY, 02935598, Генeрал Ратко Младић, Наређење о нормализацији живота и рада у општини Сребреница, Str.pov.br.03/4-1731, од 21.07.1995.г.

56 РЦРИЗ; ICTY, 04312687, Pukovnik Lazar Aćamović, Naredjenje za asanciju bojišta svim podčinjenim jedinicama na nivou DK str. pov.broj.18-146/95, od 20.07.1995.g.

ИЗВОРИ

  1. Halilović Sefer, Lukava стрategija, Sarajevo, 1998.
  2. РЦИРЗ, Borbeni izvještaj, br. 2/2-13-484, 28. 06. 1995.
  3. РЦИРЗ, Hasanović Senahid, Izjava, MUP RS, 23. 04. 2004.
  4. РЦИРЗ, Izvještaj 284. IBLBR komandi 28. div, br. 02-348/95, 26. 06. 1995.
  5. РЦИРЗ, Izvještaj o stanju rasporedjenog ljudstva, Opštinski sek. za odbranu Srebrenica, br. 03-6/94, 08. 04. 1994.
  6. РЦИРЗ, Sekretarijat odbrane Odjeljenje u općini Srebrenica, br. 03-102-3/95, 01. 06. 1995.
  7. РЦИРЗ, ŠVK ABiH, br. 14/75-156/93, 01. 01. 1994. g.; РЦИРЗ, Komanda 2. Korpusa, br. 02/1-103, 20. 03. 1995.
  8. РЦИРЗ, Uspješno izvedena diverzantska b/d, čestitka, 02/1-670/4, 29. 06. 1995.
  9. РЦИРЗ, ДА17-6094, Procjena stanja morala u jedinicama 28. divizije, br. 04-72/95, 20.05.1995,
  10. РЦИРЗ, МКСЈ, 00371752, Алић Хасан, изјава СДБ Тузла, 09. 10. 1995. г., стр. 3.
  11. РЦИРЗ, МКСЈ, 01854513, Izvještaj GŠ ABiH Aliji Izetbegoviću, str. pov. br. 1/825- 1744, od 28. 07. 1995. g.
  12. РЦИРЗ, МКСЈ, 02631686, Селимовић Нуриз, изјава органу ВБ АБиХ, 26. 07. 1995.
  13. РЦИРЗ, Хронологија напада на српска села средњег Подриња у зони одговорности
  14. дивизије ОГ Сребренице Армије БиХ 1992–1995. године.
  15. РЦИРЗ; ICТY, 01854396, Federalno ministarstvo odbrane, Sektor sigurnosti i obavještajnih poslova.
  16. РЦИРЗ; МКСЈ, 00371746, Avdić Enver, Izjava, SDB Tuzla, 27. 10. 1995.
  17. РЦИРЗ; МКСЈ, 00396028, Memišević Nurif, izjava istražitelјima Haškog tribunala 19. 01. 1996.
  18. РЦИРЗ; МКСЈ, 00442913, Rahmanović Mujo, Izjava, Državna Komisija za prikupljanje činjenica o r/z, br. 01-0585/95, 18.08.1995.
  19. РЦИРЗ; МКСЈ, 00442913, Rahmanović Mujo, Izjava, Državna Komisija za prikupljanje činjenica o r/z, br. 01-0585/95, 18. 08. 1995.
  20. РЦИРЗ; МКСЈ, 01007645, Salkić Suada, Izjava, SDB Tuzla, 24. 07. 1995.
  21. РЦИРЗ; МКСЈ, 01008033, Mehmedović Adil, Izjava, SVB ABiH, 16. 08. 1995.
  22. РЦИРЗ; МКСЈ, 01008151, Muminović Bego, Izjava, SDB Tuzla, 22.07.1995.
  23. РЦИРЗ; МКСЈ, 01008158, Osmanović Nazif, Izjava, SDB Tuzla, 28. 12. 1995.
  24. РЦИРЗ; МКСЈ, 01185372, Muratović Kadrija, Izjava, Sarajevo, 18. 10. 2002.
  25. РЦИРЗ; МКСЈ, 01854396, Federalno ministarstvo odbrane, Sektor sigurnosti i obavještajnih poslova.
  26. РЦИРЗ; МКСЈ, 01854396, Federalno ministarstvo odbrane, Sektor sigurnosti i obavještajnih poslova.
  27. РЦИРЗ; МКСЈ, 01854399, Federalno ministarstvo odbrane, Sektor sigurnosti i obavještajnih poslova.
  28. РЦИРЗ; МКСЈ, 02199363, Vejiz Šabić, Izjava istražiocima Haškog tribunala, 8. i 9. 04. i 16.05.2002.„
  29. РЦИРЗ; МКСЈ, 02631635, Mujanović Isad, Izjava, SDB Tuzla, 14. 09. 1995.
  30. РЦИРЗ; МКСЈ, 02631686, Selimović Nuriz, Izjava, SVB ABiH, 26. 07. 1995.
  31. РЦИРЗ; МКСЈ, 02631788, Mujić Kemala, Izjava, K-da 2. K ABiH, Odjeljenje bezbjednosti, br. SP. 06-101-160/95-11, 02. 09. 1995.
  32. РЦИРЗ; МКСЈ, 02631847, Handžić Ismet, Izjava, K-da 2. K ABiH, br. SP. 06-101-160- 57-1/95, 24. 09. 1995.
  33. РЦИРЗ; МКСЈ, 03021141, Hasanović Sead, Izjava istražiocima Haškog tribunala, 09. i 16. 06. 2000.
  34. РЦИРЗ; МКСЈ, 03572698, Odluka ratnog predsjedništva Srebrenice o opštoj mobilizaciji, 25. 06. 1992;
  35. РЦИРЗ; МКСЈ, 06685473, Mujčinović Hamid, Izjava.
  36. РЦИРЗ; МКСЈ, 06685739, Ademović Nedžad, Izjava, SDB Tuzla, 07. 08. 1995.
  37. РЦИРЗ; МКСЈ, 06685739, Ademović Nedžad, Izjava, SDB Tuzla, 07. 08. 1995.
  38. РЦИРЗ; МКСЈ, 06685739, Ademović Nedžad, Izjava, SDB Tuzla, 07. 08. 1995.
  39. РЦИРЗ; МКСЈ, 06817246, Babajić Adrahman, Izjava, CSB Tuzla, SJB Srebrenik, br. 20/02-1-0098/95, 24. 07. 1995.
  40. РЦИРЗ; МКСЈ, O2631680, Šečić Rizo, Izjava, 06. 08. 1995.
  41. РЦИРЗ; МКСЈ, R 1100576, Odjeljenje SVB 2. K. ABiH i Sektor SDB Tuzla, Izvještaj Generalštabu ABiH, 28. 08. 1995;
  42. РЦИРЗ; МКСЈ, 00371738, Salihović, Selvid, Izjava, SDB Tuzla, 20. 10. 1995.
  43. РЦИРЗ; МКСЈ, R104-0993, Izvještaj zasnovan na Saslušanjima (pripadnika Holandskog bataljona) u vezi sa Srebrenicom, Assen, 4. оktobar.
  44. РЦИРЗ; МКСЈ, R1100576, Odjeljenje SVB 2. K. ABiH i Sektor SDB Tuzla, Izvještaj Generalštabu ABiH, 28. 08. 1995; РЦИРЗ; МКСЈ, 01008158, Osmanović Nazif, Izjava, SDB Tuzla, 28. 12. 1995.
  45. РЦИРЗ; МКСЈ, R1100576, Odjeljenje SVB 2. K. ABiH i Sektor SDB Tuzla, Izvještaj Generalštabu ABiH, 28. 08. 1995.
  46. РЦИРЗ; МКСЈ, R1100576, Одjељење службе војне безбједности 2. корпуса тзв. АРБиХ и Сектор СДБ Тузла упутили су 28. 08. 1995. године акт ГШ АРБиХ.
  47. РЦИРЗ; МКСЈ, R1100612, Dana Ristanović, Izjava, SDB Tuzla, br.14-1597, 14.09.1995.
  48. РЦИРЗ; МКСЈ, R1100644, Alić Halid, Izjava, SDB Tuzla, br. 14-1765, 17. 10. 1995.
  49. РЦИРЗ; МКСЈ, Р104-0993, Izvještaj МО Holandije zasnovan na saslušanjima (pripadnika Holandskog bataljona) u vezi sa Srebrenicom, Assen, 4. оktobar.1995.
  50. РЦРИЗ; ICTY, 02935598, Генeрал Ратко Младић, Наређење о нормализацији живота и рада у општини Сребреница, Str.pov.br.03/4-1731, од 21.07.1995.г.
  51. РЦРИЗ; ICTY, 04312687, Pukovnik Lazar Aćamović, Naredjenje za asanciju bojišta svim podčinjenim jedinicama na nivou DK str. pov.broj.18-146/95, od 20.07.1995.g.
  52. РЦРИЗ; МКСЈ, Y0312634 и Y0312635, Мonografija 8. ОГ – Srebrenica 28. divizija.

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

USASerbia