Иако је прошло преко две деценије од окончања рата, трагови мржње у сребреничком крају као да још нису исчезли. Не само да нису исчезли него, чини се, добијају на интензитету. Наиме, овде чак и није потребна никаква посебна анализа јер су ствари прилично јасне, осим што би евентуално још неколико података читаоци,а било од користи да би стекли потпуну слику о томе шта се догађа на оволиком временском растојању од окончања рата.
Ако неко има недоумицу да ли би у неком новом рату поново било тешких злочина, ово ће му помоћи да одагна сваку сумњу. Број болесних умова и оних који би да поново откопају ратне секире, ако су исте икада биле закопане у њиховим главама, из године у годину нажалост је све већи.
Наиме ради се о следећем…..1993. године, након што је “демилитаризована” сребреничка енклава под патронатом УН већ почела да функционише, група од 11 српских полицајаца у прописно обележеном возилу нападнута је из заседе у месту Гладовићи. Полицајци су по дужности требали да стигну у место Осат. Како се са обе стране пута уздижу бедеми високи 3-4 метра, није тешко замислити да су им Бошњаци поставили заседу са обе стране пута. У тренутку проласка возила Бошњаци су пуцали и у унакрсној ватри усмртили свих 11 полицајаца. Очито то им није било довољно, него су се, охрабрени својим јуначким подвигом, спустили до возила и исто запалили заједно са телима. Чак ни тај вандалски чин спаљивања, или можда ритуални чин, не би изазвао превелику пажњу, јер је у питању рат, да се прогон убијених није наставио све до данашњег дана. Свакако да ово наводи на закључак да појединци у својој мржњи могу да оду толико далеко да почну да се обрачунавају и са мртвима.
Јасно, некима ни смрт српске полиције није била довољна да би утолили своју жеђ за уништавањем свега оног што им се на први поглед учини страним или припада другом народу, ма шта то било. Све ово звучи јако чудно, али је истина.
Баш та истина највише боли породице погинулих полицајаца које су на месту страдања подигле спомен плочу. После кратког времена плоча је разбијена. Српске власти су недуго затим на исто место поставиле нову плочу, да би и она доживела исту судбину. Данас на том месту стоји само метални оквир а разбијена плоча је у полицијској станици.
Оштећени споменик српским полицајцима
Овај метални оквир је све што је остало од споменика који су породице подигле у знак сећања на 11 српских полицајаца који су били убијени из заседе у априлу 1993. године
Делови разбијеног споменика
Да ли то неко данас, толико година након рата јасно поручује да Срби у Републици Српској немају право да говоре о својим жртвама и да истима не би требали подизати чак ни скромне спомен плоче јер би то указивало да су и други убијали, харали и палили на сребреничким просторима. Треба ли поред сваког српског споменика обезбедити по једног полицајца како би се спречили овакви изливи разорне мржње? Има ли краја свирепости, или покушавају да се истина угуши насиљем и чињењем нових злочина? Можда, важније од свега, ко су монструми који се обрачунавају са мртвима?
Очигледно на многа питања, бар за сада нећемо добити одговор. Ипак једно је јасно, ратна стихија одвела нас је у погрешном смеру. Одвећ огрезли у мржњи не видимо далеко. У нашим очима нема саосећања, па самим тим нема ни толеранције како према мртвима тако ни према њиховим споменицима. Упорно тражимо пут на погрешној страни, пречесто тражимо спас на погрешном месту. Уништавајући туђе не градимо и не стварамо ништа своје. Рушећи туђе темеље не чинимо да наши буду јачи и чвршћи. Ако желимо бољу и сигурнију будућност за нашу децу, онда морамо скупити снаге да се суочимо са прошлошћу и искрено покајемо за дела која смо починили другима или бар да имамо толико морала да оставимо мртве да почивају у миру.