Влада Савезне Републике Југославије 2. јуна 1993. године поднела је Уједињеним нацијама опсежан меморандум о страдању српског становништва на подручју Сребренице, између априла 1992. и априла 1993. године. Тај меморандум је био беспрекорно написан и исцрпно документован.
Као што су сви добри познаваоци начина рада установа „међународне заједнице,“ као што су УН, могли да предпоставе, без обзира на то што је овај поднесак био поткрепљен обилним доказима он није изазвао никакву реакцију инстанци којима је био упућен. Оне су га једноставно игнорисале.
За разлику од брзе реакције „међународне заједнице“, у обличју Хашког трибунала и Стејт департмана САД, на исказ само једног, како се испоставило, лажног сведока који је у другој половини јула 1995. исфабриковао причу о масовном стрељању које је чудесно преживео, савесно и lege artis припремљен меморандум југословенске владе о страдању „жртава другог реда“ у Сребреници није био удостојен никаквом пажњом.
Примерак меморандума Владе СРЈ недавно је случајно пронађен, затурен у неким датотекама које нису имале никакве везе са предметом на који се односи. Очигледно, намера је била да тамо заувек, непримећен, почива.
Судбина овог важног меморандума је сраман пример дволичности и пристрасности центара светске моћи. Међутим, контроверза која је настала око „проналажења“ меморандума такође је шокантан доказ љигавости, неодговорности и опортунизма српских политичара и установа. Супротно од утиска који сада желе да створе, у настојању да профитирају на дневнополитичком плану, Меморандум није био сакривен и непознат све време од формалног подношења органима УН, у јуну 1993. Брза претрага на интернету довољна је да то покаже.
Меморандум се, на пример, помиње и цитира 2004. године у књизи „Humanitarian Space and International Politics: The Creation of Safe Areas“ аутора Хикару Јамашите. Да, Јамашита је Јапанац, није Србин, али он се потрудио да овај важан докуменат искористи и уклопи у своју академску студију на тему „заштићених зона“ у међународним сукобима. У то исто време, српски политичари у Бањалуци, на челу са Драганом Чавићем, сервилно су састављали самооптужујући „Извештај Комисије Владе РС о Сребреници,“ по упутствима које су добијали од Високог представника у БиХ, Џереми Ешдауна.
Меморандум који политичарима Републике Српске данас делује као да је пао с неба, налазио се дуго година на нашој интернет презентацији, www.srebrenica-project.com , која је 2014. године, уочи обележавања 20-годишњице Сребренице, била срушена, па је зато недоступна. Међутим, случај је хтео да је 2009. године Хелсиншки одбор госпође Соње Бисерко оштро осудио све аспекте нашег рада, па је том приликом у критичком тону поменуо и чињеницу да смо на нашој тадашњој интернет презентацији објавили недавно „откривени“ Меморандум Владе СРЈ Уједињеним нацијама о Сребреници. Ако већ нису читали Јамашитину књигу, српски политичари су 2009. године у најмању руку могли на нашем сајту да се информишу о овом важном документу, пошто је барем тада био доступан свима. Истовремено, још тада могли су да предузму и одговарајуће кораке на званичном нивоу да на ове податке о страдању српске заједнице на подручју Сребренице скрену пажњу шире светске јавности.
Као што се може лако установити, и на нашем обновљеном сајту, www.srebrenica-project.org налази се интегрални текст Меморандума Владе СРЈ Уједињеним нацијама о прогону Срба сребреничког краја, и то од 5. марта 2018. године када је објављен. Зато за нас тај докуменат уопште не представља изненађење, а докази из којих се састоји већ годинама су саставни део нашег рада.