У СРЕДУ 8. августа, у прес-центру Удружења новинара Србије у Београду, представљена је књига Стефана Каргановића и покојног пук. Ратка Шкрбића Раскринкавање лажног самооптуживања 1-117.

Ова књига систематски побија злонамерне, из хашких пресуда преписане и унапред лажиране налазе извештаја тзв. Комисије владе РС о Сребреници из 2004. Тиме је у целини, трајно и бесповратно дискредитован садржај једног уистину срамног, скарадног документа, који је нанео страховит ударац Републици Српској и бацио љагу на српски народ у целини.

Следи транскрипт излагања на представљању ове књиге коаутора Стефана Каргановића.

Ова књига из штампе излази под срећном звездом. Политички догађаји који су у вези са њеном тематиком иду јој безусловно наруку. Између осталог, политичка глупост неуких противника – и ту у првом реду мислим на госпођу Муниру Субашић из Удружења Мајки Сребренице и њен списак са 22,000 имена Срба-наводних извршилаца сребреничког геноцида – допринело је стварању погодног публицистичког амбијента за излазак овог дела на светлост дана. Ланчаном реакцијом, та неодмерена глупост је изазвала бумеранг ефекат – јавно артикулисану и сада морално обавезујућу одлуку председника Милорада Додика да се заложи у Народној Скупштини Републике Српске за поништење тог гротескног акта који је 2004. године обнародован као Извештај Комисије Владе Републике Српске о догађајима у и око Сребренице.

Шта ће председник Додик учинити, да ли ће стари извештај допунити, или ће формирати одбор да од почетка пише нови, то ћемо тек видети. Али ако гледа ову промоцију, потсетићу председника да се ново вино не сипа у старе мешине. Место старом извештају о Сребреници је на одлагалишту отпада, заједно са његовим ауторима и инспираторима. Оставите га тамо председниче, не дирајте га и не уносите у кућу.

Да пре свега учиним једну прелиминарну опаску, for the record, како би се то у Америци рекло. Људи на Балкану су склони теоријама завере (знам да сте изненађени да ово чујете) и чврсто верују да се баш ништа не догађа случајно. Али потсетићу их да је чак и велики Фројд једном приликом изјавио да је понекад лула, ипак само лула, лишена сваке друге конотације.

Ова књига је била спремна за штампу још крајем прошле године. Да је била објављена тада, уместо данас, сигурно је да не би много одјекнула. Али догодило се тако не из конспиративних разлога, него услед повода који немају никакве везе са политиком. Био сам опхрван маминим здравственим стањем у Америци и морао сам неколико пута да идем тамо, и ускоро ћу морати опет, и имао сам велике бриге око Љубише, тако да ми једноставно није преостало снаге да посветим пажњу Извештају о Сребреници, као ни многим другим стварима.

Време објављивања ове књиге потпуно је независно од хронологије недавних политичких догађаја у Републици Српској, који јој несумљиво, али случајном подударношћу, увелико појачавају актуелност. Знам да већину вас овим нећу разуверити, али је тако.

Да сада пређемо на ствар. Мислим да вам је свима јасно ко је субјект и антихерој ове књиге – он се зове Драган Чавић – али он није њена тема. Драган Чавић је пропали политичар из Републике Српске. Као јавна персона, он опстаје искључиво захваљујући томе што се налази на јаслима страних служби које, у овом тренутку, у Републици Српској организују и изводе бруталну обојену револуцију, под лажном заставом убиства Давида Драгичевића. Али он није тема. Тема су ваше недостојне вође – а у том људском муљу Чавић је само једна од минорних фигура – вође, које ви са суманутом доследношћу, са поривом националних и политичких самоубица, бирате или у свом јавном простору трпите као једине могуће и незаменљиве актере. Тај шљам – или фукара, да употребим срећно изабрани израз из вокабулара једног од проминентних становника те септичке јаме, који је тај термин изабрао ради етикетирања конкурентског шљама, али очигледно блажено несвесан да тај епитет баш њему најсавршеније паше – тај шљам ради вам о глави и води вас у нестанак.

Извештај Комисије Владе Републике Српске је chef d’oeuvre, ремек дело, изданака тога шљама, који је у конкретном случају деловао под егидом бестидног Драгана Чавића, али на исти начин  поступио би и легион других бестидника који воде главну реч у вашем друштву, да су се само, којим случајем, у том тренутку нашли на Чавићевом месту. Извештај о Сребреници, који у овој књизи хируршки сецирамо, не представља моралну странпутицу неколицине заблуделих. То је парадигма, модус операнди, матрица по којој предвидљиво поступају страни сатрапи, покварењаци, који вама и судбином ваше деце у туђем интересу управљају.

Извештај Комисије је само симбол њиховог злорађења. Пре свега, то је одраз њихове спремности да се сагласе са сваком  клеветом, па и најгнуснијом, на вас, вашу децу и вашу државу ако је то – са њиховог становишта незнатна – цена која се од њих тражи да плате да би их газде само мало дуже пустиле да вас понижавају, тлаче и пљачкају. Они немају љубави према ближњем, нити свест о одговорности према прецима или потомцима. Ако су суочени са избором да жртвују вас или своје ефемерне положаје, они ће увек жртвовати вас. Молим вас обратите пажњу да овде није реч о жртвовању живота за отаџбину, част нације, или осталих – како они сматрају – глупости, него у најгорем случају само о жртвовању фотеље. Да су одбили да изврше наређење Ешдауна, или било кога другог ко им је био надређен, они за то не би били стрељани. Није био стрељан први председник Комисије за Сребреницу, часни судија Марко Арсовић, који је, када је схватио куда то води, смогао моралне снаге да поднесе оставку. Отишао је у пензију и умро природном смрћу. Нико други није пошао за његовим примером. За те похлепне и бахате битанге, фотеља је врхунски животни циљ и вредност, платформа за извођење свих њихових мутних операција, и они је неће жртвовати никад и ни за шта. А вас ће ради ње бацити под воз увек, чак и најмањим поводом. Извештај о Сребреници је драматична потврда мојих речи.

Чујте Срби! као што би вам рекао један ваш велики и незаслужени пријатељ, који је ради вас жртвовао све што Драган Чавић и његови другари из свих „политичких опција“ никада не би, и који је трагично, од препуклог срца, преминуо 1929. године, након што га је сусед, један ваш никоговић и бивши министар, простачки извређао и повредио. На делу су морални слом, кукавичлук, удвориштво и опортунизам људи без душе и без формата, који су по положају дужни да поступају патриотски и одговорно, али одбијају да то чине. То је trahison des clercs, издаја одговорних, како је то назвао Жилијен Бенда, или kaputt, како је, не налазећи бољи израз од овог опорог, германског, рекао Курцио Малапарте.

Као што ће вам из другог дела ове књиге, минуциозне анализе пок. пуковника Ратка Шкрбића, бити јасно, у овај Извештај није се омашком поткрало неколико грешака, чије би се последице евентуално  реформулацијом или допуном текста дале поправити. Не, он је тако писан циљано и свесно, са намером да се очекивањима ваших непријатеља до крајности удовољи, а вама и вашој деци нанесе највећа могућа морална штета.

Када ваша сопствена власт, за коју мислите да сте је изгласали, и да вама и вашој држави лојално служи, непријатељу свечано предаје ничим поткрепљени Влада РС 2005 – предаја списка 17, 342 Срба Хашком трибуналу ваших суседа и суграђана, као што ћете у четвртом поглављу ове књиге видети да је то учинила влада Драгана Чавића, а да нико од тих престрашених људи није огорчено дигао свој глас и латио се куке или мотике да шљам растера, то може да буде само kaputt, необориви доказ трулежи и расула што на још веће зло слути.

Али госпођа Мунира Субашић само наставља путем који су јој утабале кукавне српске поглавице. Не осуђујмо превише ту јадну, бркату жену, Кончиту Вурст бедног сарајевског естаблишмента, која се измотава и прича будалаштине само не би ли се мало окористила од ситуације у чијем стварању она лично није имала никаквог удела.

Када сам ишао у гимназију, у Америци, између осталих штива у предмету књижевности читали смо дело Натанијела Хоторна, The Scarlet Letter, што се овде преводи као „Скерлетно слово.“ Ја бих рекао да је „Црвени жиг“ превод који је ближи изворном духу и радњи из те новеле. Укратко, на свој пуритански начин аутор Хоторн упозорава на судбину, још овде и на овоме свету, рушитеља моралних упоришта на којима поредак и безбедност заједнице почивају. Главну личност, Јастиру Прин, заједница ставља на стуб срама и приморава је да носи скерлетно слово, уствари црвени жиг срама који јој је утиснут, због тога што је прекршила један од њених темељних моралних постулата. Наша књига је црвени жиг који ће у јавним и приватним библиотекама заувек обележавати и ставити на стуб срама све оне који су, из најприземнијих побуда, олако пристали да на стуб срама поставе Републику Српску и њен народ.

Овом књигом, на простачке и барабске испаде Драгана Чавића и његове дружине ми одговарамо, за сва времена, на пристојан и цивилизован начин.  Заболи смо им глогов колац, али не у леђа – то није мој стил – него спреда, и право у срце.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

USASerbia