Хашки трибунал је у толикој мери корумпирана установа да је тамо – све могуће, па чак и то да један активан судија на неколико десетина адреса упути „рекла казала“ писмо где се из утробе звери верно описује процес доношења важних одлука.
Сензационално писмо данског судије ad litem Хашког Трибунала Фредерика Хархофа, упућено 6. јуна 2013. године „пријатељима и колегама“ (њих 56 на броју, што практично гарантује да је преко неког од њих садржај морао процурети), одмах је постало предмет домишљатих нагађања и острашћених анализа. Нагађања су се, као што се могло претпоставити, кретала у оквирима разних конспиролошких теорија. За већину анализа не би се могло рећи да су лишене емотивног набоја. То је природно, самим тим што главни предмети откровења која нам Хархоф инсајдерски преноси – Готовина, Перишић и Станишић/Шиматовић – поред чисто професионалних изазивају и друге врсте реакција.
ИСТАНЧАНА ИРОНИЈА Читаоци који мање-више редовно прате рад Хашког трибунала и којима је позната једна од омиљених техника Тужилаштва када изводи доказе – коришћење наводних сведока-инсајдера – сигурно ће се одушевити истанчаном иронијом ове ситуације. Не мало пута, пред овим славним судом дефиловале су разноразне протуве и шарлатани који су, наводно, поседовали информације од кључног значаја за доказивање теза Тужилаштва и импутирање кривице оптуженом. Једна од комичнијих епизода такве врсте догодила се током суђења Слободану Милошевићу (или је то било Јовици Станишићу, потпуно је небитно) када је „инсајдер“ Тужилаштва најозбиљније тврдио да је крупије (или конобар, опет небитно) у некој новосадској коцкарници у пролазу чуо оптуженог како наглас планира извођење операција етничког чишћења у једној од суседних бивших република. Поента није како је судско веће коначно оценило овакво смеће од доказа, него потпуна и очигледна деградација правосудне установе којој се Тужилаштво усуђује да такве којештарије понуди као потенцијално ваљан доказ.
Сувишно је напомињати да у овом случају, сведок-инсајдер Фредерик Хархоф није конобар него један од виђенијих судија тог угледног Трибунала. Зато без сумње његов исказ завређује пажњу. Упркос питањима која би се морала поставити у вези са наводним садржајем приватног писма (да ли је текст аутентичан, како се до њега дошло, да ли би активан судија чак и оваквог Трибунала пресавио табак да тако нешто напише и потпише и, напокон, шта наводни аутор има да каже на објављивање приватне комуникације овакве врсте) порука је довољно занимљива да буде прокоментарисана. Уз ограду, разуме се, да је централно питање – да ли је то стварно написао судија Хашког Трибунала или се ради о нечијој подметачини – и даље неразјашњено.
Разлог за неизбегавање коментара због још увек постојећих недоумица у вези са пореклом текста врло је једноставан. Све изложене резерве и сумње стоје, али Хашки Трибунал је у толикој мери дисфункционална и корумпирана установа да је тамо – све могуће. Па чак и то да један активан судија на неколико десетина адреса упути „рекла казала“ писмо где се из утробе звери верно описује процес доношења важних одлука и то баш на начин како смо сви, који смо тамо провели више година, сумњали да се то заправо одвија.
ИМПЕРИЈА НИШТА НЕ ДУГУЈЕ Ако занемаримо пренаглашено антисемитски призвук Хархофових наводних обелодањивања (да је председник суда Теодор Мерон спроводио упутства и деловао у корист не само стратешких интереса САД-а, земље чији је држављанин, већ и Израела, чији је поданик у једном периоду живота такође био) провејава једна основна теза. Она гласи да је у предметима, где се решавало о импутирању осетљивих облика командне одговорности, за време одлучивања Мерон злоупотребљавао свој утицај на судска већа са циљем да из побуда невезаних за „спровођење правде“ обезбеди блокирање одређених преседана, од којих би високи званичници држава до којих му је стало имали разлога да стрепе. Упрошћеније речено, то сугерише да Готовина, Перишић и Станишић/Шиматовић нису били ослобођени зато што су „невини“, него да би се спречила могућност формирања међународноправног основа за евентуално проглашавање неких других функционера, сличног ранга, али у важнијим државама (или бар ближим срцу судије Мерона) – кривим.
То тумачење, ако је тачно, свакако да лишава основа нека од балканских нагађања о разлозима за проглашавање „невиности“ наведених актера из српских структура, па можда чак и Готовине, узимајући у обзир његову припадност француској Легији странаца. По овоме испада да они ипак нису пуштени у знак признања за протеклу сарадњу, како су неки овде вулгарно сматрали, већ из сасвим других разлога који се, ето, случајно поклапају са њиховом природном жељом да се опет нађу на слободи, у топлом загрљају својих брижних породица. (Мада ће се, када спласне еуфорија „слободе,“ најмање један од њих са носталгијом сећати Шевенингена где му сентиментална ситуација можда није била сјајна, али је бар била чиста и јасна). Све ово несумњиво има одређену логику, иако још увек није доказана чињеница. Донедавно популарно објашњење за ослобађајуће пресуде од почетка је одисало српском наивношћу. Награда за некадашње услуге? Империја никада никоме не дугује ништа. Она не оклева да своје потрошене инструменте, како би се на енглеском рекло, гурне под аутобус (можда је на српском више идиоматски да се каже „под трамвај“, али резултат је исти), што би многи још увек живи бивши сарадници могли да потврде.
ВАПАЈ ВРСНОГ ПРОФЕСИОНАЛЦА Управо зато, занимљива анализа београдског адвоката Богдана Иванишевића („Одљубљивање од Хашког трибунала“, „Балкан инсајт“, 11. јун 2013) скоро у потпуности је промашена. Да, Иванишевић је у праву да Мерон није тек однедавно измислио доктрину „специфичне усмерености“ само зато да би ослободио срећну четворку и да се још од предмета Тадић тај концепт провлачи кроз јуриспруденцију Хашког трибунала. Али будући да је Иванишевић још увек заљубљен у Трибунал – а љубав је слепа – он не цени једну просту чињеницу која суштински одликује рад те мизерне установе. У конфузној и недоследној јуриспруденцији Трибунала, у резерви се налази читав спектар разнородних правних механизама, али који ће се применити, када и како – то већ није правно него чисто политичко питање. И тако се враћамо на судију Хархофа и његов дирљиви вапај врсног и concerned професионалца: „Задња од ових пресуда (изгледа да алудира на господу Станишића и Симатовића – н. прим.) у мени је изазвала дубоку професионалну и моралну дилему, какву никада раније нисам осетио. Најгоре од свега је сумња да су неки од мојих колега били изложени политичком притиску (Боже сачувај и саклони! – н. прим.), што из основа мења смисао мога рада да служим начелима правде и разума.“ Хммм… Ако је посвећеност правди и разуму идеја водиља у животу честитог судије Фредерика Хархофа, на фарсичном суђењу Војиславу Шешељу – где је члан расправног већа и где се, без обзира на очигледан крах оптужбе, хладно придружио колегиници Латанци гласајући да се процес настави – о хамлетовским мукама савести са његове стране није било гласа. Нити постоје докази да је Хархофовој осетљивој савести икада засметао Шешељев десетогодишњи боравак у „притвору“, феномен без паралеле у аналима цивилизованог правосуђа, што је на седници Савета безбедности 12. јуна амбасадор Руске Федерације Виталиј Чуркин врло разборито окарактерисао као нешто „ван граница разума.“
Пре је у питању нешто друго. Хашки трибунал је у стању потпуног унутрашњег расула и наоко недисциплиновани поступак судије Хархофа управо осликава борџијанску атмосферу где се не зна ни ко пије ни ко плаћа, али где части и професионализма ни у траговима нема, док се личне амбиције укрштају и нико никоме добро не мисли.
ПРИЧА КОЈА ВЕРОДОСТОЈНО ЗВУЧИ Хархофова инсајдерска прича јесте формално непотврђена, али потпуно веродостојно звучи. При томе, никада не би требало заборавити да је приповедач приче уједно њен саставни део. Ако је судија Мерон могао успешно да утиче на излапелог судију Гинеја да у предмету Готовина, противно професионалном убеђењу, прелети на страну већине и омогући ослобађање оптужених, колико вреде пресуде такве правосудне установе? Ако је исти Мерон судији Мишел Пикару у предмету Станишић/Симатовић одбио довољно времена да квалитетно образложи супротно и издвојено мишљење и ако је, контролишући расправу унутар судског већа, изманипулисао изрицање онакве пресуде каква је одговарала њему, и факторима са којима је – можда – у дослуху, после свега тога, ко ће оповргнути језгровиту опсервацију професора Чавошког на рачун Хашког трибунала, да је то – накарадна установа?
Целокупан аргуменат сребреничког лобија опстаје или се руши искључиво на тези да су то неупитне, утврђене чињенице које је пресудила једна угледна међународна правна институција, и то после савесног разматрања свих расположивих доказа. Пошто смо саслушали причу судије Хархофа (од које се до овог тренутка он није оградио) о пијачном амбијенту у коме се доносе најважније одлуке, има ли, у вези са Сребреницом, још неког ко је спреман да закључцима Хашког трибунала поклони трунку озбиљне пажње? Да ли ће се после овога ико усудити да пресуде Хашког трибунала хвали као правно јеванђеље? После оваквих огавних откровења једног огавног судије Хашког Трибунала о огавним марифетлуцима другог, има ли још неког ко ће и даље покушавати да од вас прави будале, убеђујући вас да је Хашки Трибунал један од врхова свечовечанског напретка, барем у области међународне владавине права?
ПЕЧАТ, 22/06/2013