Поред „сателитских снимака“ (за које се показало да то уопште нису, а у сваком случају су недоступни за вештачење), аутопсијских извештаја састављених између 1996. и 2001. године (када су нагло обустављена ископавања масовних гробница повезаних са Сребреницом јер више није остало шта да се ископа а бројке до којих се до тог часа стигло биле су много ниже од очекиваног збира), чувеног исказа „крунског сведока“ Дражена Ердемовића (чији се наступ на суђењу Караџићу 27. и 28. фебруара 2012. испоставио као фијаско), као и најновије смицалице МКТБЈ – поклапања ДНК које се не може независно проверити (први пут је уведено на суђењу Поповићу и осталима, и отад се немилице рекламира и лажно представља), још једна веома важна компонента доказног поступка на хашким суђењима јесте доказни материјал у форми пресретнутих разговора.
Детаљна анализа спорне употребе и осионе злоупотребе „пресретнутих разговора“ у циљу поткрепљивања навода о злочиначкој кривици пред разним већима МКТБЈ тек треба да буде написана. Међутим, белешке које следе недвосмислено ће показати да ни ова форма доказа, на које се Тужилаштво рутински и снажно ослања не би ли оставило дојам да су његове оптужбе прецизне и непобитне, попут већине онога што се догађа у овој необичној судској установи, у ствари није оно што наводно представља.
Привид савесног промишљања у које се ради реда упуштају нека већа МКТБЈ навео би и осведоченог циника да помисли да су овде на делу ригорозни професионални стандарди и да се у корист оптуженог с пуном пажњом уважава свака процедурална танчина. Једна одлука у предмету Караџић наизглед иде у прилог таквом утиску.
Седамнаестог јануара 2012, приликом саслушања сведока Пајерса Такера, Веће је прихватило доказ P4230, апстракт три пресретнута разговора из марта 1993, између, под бројем један, генерала Младића и оптуженог; под бројем два, Винка Пандуревића и генерала Миловановића; и под бројем три генерала Младића и Винка Пандуревића. У релевантном делу његове колажне изјаве у ком се помиње Доказ P4230, Такер каже: „Речено ми је да је ово запис три разговора који је предала хрватска обавештајна служба“, а затим наставља о томе како се пресретнути разговори односе на састанак који је 11. марта 1993. имао са генералом Моријоном, Бранком Грујићем и Винком Пандуревићем.
Веће се позива на своје претходне одлуке да пресретнути материјали чине посебну категорију доказа који, пре него што се прихвате, захтевају додатну потврду аутентичности и поузданости од стране извора као што су релевантни оператер приликом пресретања или учесник у пресретнутом разговору. Веће сматра да апстракти пресретнутих разговора, као што је онај под бројем P4230, спадају у исту категорију, те дакле аутентификација доказа P4230 није била довољна за то да се он прихвати у оквиру сведочења Пајерса Такера. Веће стога мења своју одлуку од 17. јануара 2012. да прихвати P4230 и наређује да ти документи буду послати на идентификацију обележени као MFI P4230. [1]
Судско веће у предмету Караџић негује сличан став, наизглед исправан и пун обзира. Када тужилац, Еџертон, покушава да уведе неке пресретнуте разговоре у којима је наводно учествовао генерал Младић, судија Квон га строго прекорева јер није пружио задовољавајући основ:
Г. ЕЏЕРТОН: Часни суде, у другом разговору, који више не видимо на екрану пред нама, учествује генерал Младић који разговара с посредником из Главног штаба ВРС. Генерал Младић се не чује, али је саговорник идентификован као генерал Младић. [2]
Нешто касније:
СУДИЈА КВОН: Г. Еџертон, 4. фебруара прошле године у одлуци о судском обавештењу пресудили смо овако: „Дакле, изјаве особа које нису лично учествовале у разговору нити изјаве оператера приликом пресретања нису довољне да се установи аутентичност пресретнутог материјала. Судско веће стога није уверено да је аутентичност пресретнутог материјала који следи установљена у довољној мери.“ Мислим да овај случај не би требало да се разликује. Да бисте могли увести пресретнути материјал, требало је да претходно буде проверен преко (истражитеља Тужилаштва) г. Блажчика, који би онда могао да пружи некакав основ у погледу тога на који је начин Тужилаштво дошло у посед овог пресретнутог материјала. [3]
Има смисла. Да ли, међутим, судска већа МКТБЈ увек тако оклевају да прихвате доказе у форми пресретнутих разговора сумњивог порекла? Ко нама гарантује да се чак и Веће у предмету Караџић у ствари не претвара да се придржава високих стандарда? Правоснажна пресуда ће показати.
У међувремену, постоје назнаке које указују на то како су већа МКТБЈ прихватала и третирала овакву врсту доказа у претходним случајевима. Следи кратак преглед.
У пресуди на суђењу Крстић, Веће већ у четвртом параграфу припрема терен за благонаклоно уважавање сваког могућег облика доказног материјала који би на другом месту готово увек био неприхватљив:
Судско веће ослања се на мозаик доказа који у комбинацији дају слику онога што се догодило током тих неколико дана у јулу 1995. [4]
Конкретна и (у специфичном контексту Крстићевог предмета) изузетно важна примена тог принципа „мозаика“ убрзо излази на видело. Веће објашњава како је донело закључак да је војска босанских Срба држала у заробљеништву онолики број мушкараца колики је био потребан да би се омогућило масовно убиство које им је приписано:
Постоје и фрагменти информација из комуникација ВРС о потенцијалним размерама егзекуција. Разговор пресретнут 13. јула 1995. у 17.30 указује на то да је до тог часа из колоне босанских Муслимана било заробљено око 6,000 мушкараца… Други пресретнути разговори ВРС откривају да је 15. јула 1995, усред трајања егзекуција, ВРС у заробљеништву држала најмање 3,000–4,000 босанских Муслимана.171 Потом, 18. јула 1995, у пресретнутом разговору се чуло како двојица неидентификованих босанских Срба причају о недавним догађајима у источној Босни, укључујући ствари које се односе на колону босанских Муслимана.172 Један од њих рекао је да је од 10.000 мушкараца стасалих за војску, колико их је било у Сребреници, „сигурно 4,000–5,000 kicked the bucket“. [5]
Овај доказ, заснован – како каже Веће – углавном на пресретнутим разговорима, води до врло драматичног закључка у наредном пасусу:
“Судско веће је уверено да су, јула 1995, после преузимања Сребренице, снаге босанских Срба погубиле неколико хиљада босанских Муслимана. Укупан број вероватно се креће између 7.000 и 8.000 мушкараца.” [6]
Озбиљан кумулативни утицај тог „мозаика“, који обухвата и наводно пресретнуте разговоре, јасно се огледа у параграфу који следи из Пресуде у предмету Крстић:
“Судско веће налази да су босански Срби, после преузимања Сребренице у јулу 1995, осмислили и спровели план да погубе што је могуће више војно способних босанских Муслимана присутних у енклави.” [7]
Веће у предмету Крстић било је, наравно, принуђено да размотри, макар про форма, поузданост доказа на које се у толикој мери ослонило не би ли створило свој „сликовни мозаик“. Ово је учињено у Параграфу 105 et passim где се говори о проблему поузданости пресретнутог доказног материјала.
Да парафразирамо текст Већа, пресретнуте податке Тужилаштву је предала босанска влада. ВРС је имала на располагању безбедна средства комуникације, али им је било напорно да их користе, па су ради ефикасности често употребљавали необезбеђене линије. Тужилаштво је баш у пресретнутом доказном материјалу који је проистекао из такве ситуације пронашло кључне елементе за свој предмет.
Пошто је приликом представљања предмета Тужилаштва толика важност придата пресретнутим разговорима, Веће нас у закључку уверава:
“Судском већу је речено да су предузете све могуће мере како би се осигурала тачност транскрибованих разговора.” [8]
Приметивши да је стручни сведок одбране, генерал Радиновић, изразио сумњу у поузданост овакве врсте доказа, Веће заузима став да оно „прихвата да је Тужилаштво савесно проверило и преиспитало пресретнути материјал у оквиру ’пројекта пресретнутих комуникација’“, што би требало да одагна генералове сумње. Како би се потврдила поузданост и истинитост тог материјала, Тужилаштво је проверило интерну доследност између свезака и штампаних примерака сваког разговора. Транскрипти једног разговора, који су забележила два или више оператера, такође су упоређени. Тужилаштво је ушло и у поступак поткрепљивања пресретнутог материјала информацијама добијеним из других извора, као што су документи добијени од ВРС, Министарства одбране РС и Унпрофора, као и снимцима из ваздуха.“ [9]
Тешко је отети се утиску да Судско веће, кад се ради о представљању тако важних доказа, препушта Тужилаштву да само себе надгледа, као и да је сасвим задовољно резултатима таквог аранжмана.
Уколико скептици попут генерала Радиновића још гаје неке сумње, Судско веће ће их разуверити адутом:
“Једна бивша службеница Тужилаштва распоређена да ради на ’пројекту пресретнутих комуникација’ посведочила је да је након овог поступка поткрепљивања била уверена да је пресретнути материјал ’апсолутно поуздан’… бивша службеница Тужилаштва (идентификована као гђа Фрис), сведочећи пред Судским већем, изјавила је са ’апсолутном сигурношћу’ да су датуми приписани појединачним разговорима тачни.” [10]
Ово би требало да отклони сваку сумњу. Нимало не изненађује што је став Већа подржао и војни експерт Тужилаштва Ричард Батлер. [11]
Све делује веома уверљиво и због тога што се још неко, поред особља Тужилаштва у Хагу, брижљиво постарао да обезбеди интегритет процеса прикупљања пресретнутих доказа. Испоставило се, наиме, да су техничари босанских Муслимана на терену били исто тако професионални и савесни:
“Оператери босанских Муслимана предузели су све могуће мере како би осигурали тачност снимљених разговора, као што се од мудре војске и може очекивати. Ову чињеницу додатно су ојачале мере које је предузело Тужилаштво да верификује поузданост пресретнутих разговора у оквиру ’пројекта пресретнутих комуникација’.” [12]
До које је мере то заиста истина видећемо ускоро, када будемо анализирали изјаву коју је један од тих оператера дао Канцеларији тужиоца.
У предмету Благојевић и Јокић налазимо слично мишљење суда. Пре свега, Веће брзо најављује да је „Судско веће уверено да прихваћени доказни материјал који се односи на пресретнуте комуникације представља поуздан извор информација“ (Пресуда, Тужилац против Благојевића и Јокића, Параграф 30). Наводи се преглед примедби одбране на такав закључак, али се оне сместа анулирају: „Одбрана Драгана Јокића устврдила је да су транскрипти пресретнутих разговора забележени од стране непознатог особља или особља са историјом непоузданих транскрипција које није прошло одговарајућу обуку, да је коришћена неодговарајућа опрема, да Тужилаштво тиме што није предало оригиналне тонске записе заправо предаје доказе из друге руке, што се не би смело прихватити.“ [13]
Када Веће каже: „… имајући у виду изјаве сведока и велики број документарних доказа, Судско веће закључује да није неопходно имати приступ оригиналним аудио снимцима пресретнутих разговора“, важно је сетити се да је од преко 100 пресретнутих разговора употребљених у предмету Крстић, само један био у облику аудио записа.
У пресуди у предмету Поповић и остали, изреченој у јуну 2010, веће је размотрило различите факторе који се односе на 213 пресретнутих разговора уведених у доказе, пре него што ће закључити: „Судско веће налази да су пресретнути материјали генерално проверени и поуздани.“ [14]
Процедура Судског већа налагала је истрагу о томе да ли би, „с обзиром на укупан доказни материјал, непристрасан ум могао закључити да пресретнути материјал представља оно што Тужилаштво наводно приказује – истовремени запис пресретнутих комуникација ВРС“. Судско веће каже да је у том процесу „размотрило исказе неколико сведока који се односе на пресретнути материјал, као што су оператери на терену, стручњак за радио рилеј комуникације и један аналитичар Тужилаштва. Размотрило је све примедбе које је изнела Одбрана, укључујући теорију да су пресретнути разговори лажирани, доказе који се тичу ланца надлежности и уопштени недостатак аудио снимака. Све у свему, Судско веће је закључило да је Тужилаштво установило да је пресретнути материјал у целини prima facie релевантан и проверен.“ [15]
Изгледа, дакле, да су се све примедбе напослетку испоставиле као неосноване и да је пракса чувања података код босанскомуслиманских оператера у опседнутој Сребреници била ваљана и прецизна. Штавише, Веће је донело одлуку да доказе оцени повољно „нарочито у светлу исказа које су дали оператери.” [16]
Два примера јасно истичу последице те појаве, наиме да разна већа МКТБЈ показују толику пријемчивост за пресретнути доказни материјал који је предало Тужилаштво. Из њих се види да би у редовним кривичним случајевима у већини националних јурисдикција начин на који су ови докази прикупљени, за политички необојене судије, био у најмању руку неприхватљив.
Погодна илустрација је референца у Параграфу 383 која се односи на виталне информације из наводно пресретнутог разговора који је послужио за конструисање чињеничног основа за пресуду у предмету Поповић и био, дакле, виталан за кредибилитет пресуде у целости. Тиче се разговора пресретнутог 13. јула 1995. у коме се каже да је српска војска заробила око 6,000 сребреничких муслимана. То је једини пут да се отворено помиње број ратних заробљеника ухваћених до тог тренутка. Уколико се ово не би доказало, случај против оптужених био би озбиљно уздрман, пошто без претходног заробљавања хиљада муслиманских заробљеника егзекуције наведених размера не би биле могуће. Ово је кратак преглед садржаја пресретнутог разговора који је дало Судско веће:
„Разговор пресретнут 13. јула, у 17.30, указује на то да је приближно 6,000 босанскомуслиманских заробљеника било затворено на подручју Братунца и то на три локације, од чега на свакој око 1,500 до 2,000 људи. Једна од локација била је изгледа фудбалско игралиште у Новој Касаби, друга ’тамо горе где је пункт на раскрсници’, а трећа је’на пола пута између пункта и места утовара’. У овом контексту, Судско веће је закључило да је једно од тих места ливада код Сандића а друго Нова Касаба.“ [17]
Међутим, преглед конкретног пресретнутог разговора, оног које је представило Тужилаштво, а који је доступан у форми судског доказа као и документа у бази података Трибунала,[18] нагони на озбиљно размишљање. Саговорници су означени просто као X и Y, што значи да су по Тужилаштвоу потпуно анонимни и да се не може потврдити чак ни да су стварно постојали, а камоли омогућити њихово унакрсно испитивање. Осим парчета папира на ком је нешто написано, који је представљен као запис њиховог пресретнутог разговора, не постоје никакви објективни докази са лица места да се такав дијалог уопште догодио, или, ако јесте, да су учесници били у позицији да знају оно о чему говоре. Ово последње је од суштинске важности. Главни закључак о броју заробљеника изведен је искључиво на основу разговора који се приписује овим појединцима и претпоставке на којој је он заснован – да су њих двојица били компетентни да извештавају о релевантним чињеницама.
Чак и да поверујемо у овај доказ, он се још може тумачити на различите начине. Према Тужилаштву, а са чим се Веће сагласило, анонимни појединци X и Y водили су у 5.30 по подне 13. јула 1995. године разговор, у ком Y обавештава X да се на свакој од три различите локације налази „око 1,500 до 2,000“ заробљеника, односно укупно „6,000“. Све и да прихватимо да је аутентичан, овај разговор не потврђује „ван сваке сумње“ наводе о укупном броју заробљеника које Тужилаштво и Веће у њему налазе. За сваку локацију се помиње број од 1,500 до 2,000 заробљеника. Ако претпоставимо да је Веће, из неког разлога, решило да поверује у информације из пресретнутог разговора неименованих саговорника, ипак је могло да изабере нижи збир од око 4,500 ратних заробљеника. Принцип in dubio pro reo подржао би управо такав став. Пошто се у наводно пресретнутом разговору не говори о тачном броју појединаца, Веће је из опреза могло остати уздржано. Али не, четири и по хиљаде заробљеника, иако позамашан број, не би било довољно, јер је и даље предалеко од задатог збира од 8,000 „жртава геноцида“. Суд онда просто сабира највеће бројке из непоткрепљеног документа и користи то као основ за своју рачуницу. На овај начин, масовно убиство задатих размера најзад постаје могуће. Уз мало фингирања, показано је, приближно, да је пројектовани број жртава био под контролом егзекутора.
Поменимо још једну необичну употребу „пресретнутих доказа“. Вратићемо се суђењу у предмету Крстић и изјави војног експерта Тужилаштва Ричарда Батлера о пресретнутом разговору од 18. јула 1995, из ког је он извукао једнако значајне закључке. Релевантан одломак његовог сведочења може се наћи у транскрипту са суђења Крстићу, стр. 5205. У суштини, користећи превод на енглески, Батлер нуди своје тумачење пресретнутог разговора од 18. јула и тврди да се погубљење неколико хиљада муслиманских заробљеника описује шифрованим терминима као што је на енглеском израз „kick the bucket“. „Могу само да претпоставим“, изјавио је Батлер, „да се ово односи на муслиманске мушкарце који су пребачени у зону одговорности Зворничке бригаде, где су погубљени“. [19] Ово је важно због тога што саговорници у пресретнутом разговору помињу 4,000 до 5,000 људи.
Следе две важне примедбе. Прво, Батлер је признао да не зна српско-хрватски језик и да зато, да су му тај разговор показали на оригиналном језику, не би могао да га разуме. Друго, у бази података МКТБЈ нема података о постојању оригинала на српско-хрватском.
На основу верзије овог пресретнутог разговора коју му је показало Тужилаштво (а коју ће, како се испоставило, Веће у својој Пресуди прихватити као аутентичну), Батлер је дао своје експертско мишљење да израз „kick the bucket“, који се користи у енглеској верзији, означава смртни исход. Међутим, говорници српско-хрватског али и енглеског језика се с тим можда не би сложили. Не пада нам на памет ниједан језички еквивалент за „kick the bucket“ који су у пресретнутом разговору могли да употребе људи којима је српско-хрватски матерњи језик. Пошто не постоји чак ни наводни оригинал овог кључног разговора на српско-хрватском, никада нећемо знати шта су један другом тачно рекли. Друго, са становишта енглеског језика, који претпостављамо да Батлер течно говори, „kick the bucket“ није уобичајен израз за описивање насилне смрти. Дакле, могу се поставити барем нека озбиљна питања не само о аутентичности овог пресретнутог разговора, већ и о интерпретацији која му се приписује.
Ово нас доводи до главног проблема: колико су поуздани пресретнути разговори који су у МКТБЈ прихваћени као доказни материјал? Отуд следи: колико су веродостојни судски закључци засновани на оваквим доказима?
Емир Осмић, један од оператера у војсци босанских Муслимана који је био задужен да прати радио саобраћај у околини Сребренице у оквиру Војске Републике Српске (ВРС), дао је врло занимљиве – али посве игнорисане –одговоре на ова питања. Осмић је у изјави коју је 6. маја 1999. дао истражитељима Канцеларије тужиоца детаљно описао своје дужности на месту оператера пресретања Армије БиХ као и начин на који је са колегама вршио те дужности. Он тај процес описује овако:
“Кад би се завршила смена, предао бих команданту свеске да их прекуца и да их онда врати следећој смени да се даље користе. Кад би се свеске напуниле, командант би их узео и, верујем, однео у штаб дивизије, после чега би их они послали у архиву или тако негде. Нисам имао никакве везе с тим шта се с њима догађало пошто бих их предао команданту. Траке које смо користили смо стално преснимавали јер их нисмо имали довољно. Користили смо траке за касетофон за снимање, па бисмо, ако би нам нестало траке у току смене, снимали преко већ снимљеног материјала. Нисам сигуран да ли је сачувана иједна од трака на којима смо снимали важне разговоре. Једино се сећам да смо стално морали да користимо исте траке јер их нисмо имали довољно. Немам појма шта се догодило с тим тракама.” [20]
Ситуација је таква, како сазнајемо од оператера Осмића, да у безброј случајева нема никаквих доступних физичких доказа за инкриминишуће разговоре између официра и особља ВРС. Исте траке су коришћене више пута, а свака нова употреба значила је брисање онога што је претходно било снимљено. Постојале су писмене белешке о свему што се чуло и наводно снимило пре брисања, али су оне завршиле у некој црној рупи у штабу и у „архиви“. Не може се изгледа утврдити никакав ланац надлежности између тога и тренутка када су се појавиле на суду у Хагу, нити можемо бити сигурни да их власти босанских Муслимана, које су њима располагале, нису мењале, а они нису били неутрална страна у поступцима пред МКТБЈ.
Ваљало би преиспитати ове чињенице у светлу лицемерног пропагирања „аутентификације“ од стране неких већа МКТБЈ која смо навели на почетку. Колико је судски огранак МКТБЈ доследан у придржавању прокламованим принципима? Да су доследни, зар се то не би видело у кључним тренуцима када су пресретнути разговори употребљени као потпора главним елементима предмета Тужилаштва? Навели смо неке примере који показују да није било тако.
Можемо, за сада, занемарити проблем наводно пресретнутих аудио снимака које су током босанског рата направиле стране обавештајне службе. Они су такође коришћени у поступцима у Хагу, мада не често (такав је био случај и са „фотографијама из ваздуха“: у први план је истакнута брига за националну безбедност како би се осујетили покушаји независне процене резултата оваквог вида обавештајне делатности). Ипак, како са квантитативног тако и са квалитативног становишта, њихова улога у судници ни изблиза није била тако проминентна као она локално пресретнутих разговора, добијених од службе за мониторинг Армије Босне и Херцеговине. Ограничења у оквиру којих јесу искоришћени (нпр. на суђењу Поповићу и осталима) била су таква да направе тежак хендикеп за одбрану. Важно је имати то на уму, јер као и са доказима заснованим на ДНК, модерна технологија омогућава веома лако фалсификовање аудио материјала. Када се онемогући експертска анализа представљених података, или се на њој не инсистира, имплицирани докази постају практично судски неупотребљиви.
Треба истаћи да је аудио технологија напредовала до раније незамисливих нивоа, што може директно утицати на веродостојност релативно малобројних, али, у контексту неких предмета у МКТБЈ, веома значајних снимљених пресретнутих разговора који су уведени као докази. (Чувени аудио запис „све их побијте“ са суђења Крстићу одличан је пример за то. [21]) Упркос безуспешним приговорима по разним правним основима на прихватање тог снимка, у предмету Крстића одбрана је ту стала. Ни у овом, ни у било ком од потоњих случајева везаних за Сребреницу, где је Тужилаштво увело сличан доказни материјал, Одбрана није предузела следећи логичан корак и захтевала да се тај аудио материјал подвргне темељној и компетентној форензичкој анализи пре покретања икаквих правних питања.
Адвокати одбране нису можда били довољно информисани о тренутним научним достигнућима на том плану, али технолошки напредак у тој области може имати велики утицај на интегритет доказа. Као што се данас могу створити потпуно лажна очитавања ДНК која изгледају аутентично, такође се може генерисати глас који звучи аутентично, али не припада наводном говорнику. Ова технологија је позната као „гласовна конверзија“ или voice morphing. Дефинише се као „модификовање говорног сигнала једног говорника (извор) тако да звучи као да га је изговорио други говорник (циљни говорник).“ [22] Друга група истраживача то описује на овај начин:
“Гласовна конверзија (ГК) област је обраде гласа која се бави конверзијом идентитета говорника. Другим речима, гласовни сигнал који потиче од првог говорника, изворног говорника, модификује се тако да звучи као да га је изговорио други говорник, који се назива циљни говорник.” [23]
Научници су указали и на неке од могућих примена ове технологије:
“Термин гласовна конверзија односи се на модификовање идентитета говорника путем модификовања гласовног сигнала изворног говорника тако да звучи као да га је изговорио циљни говорник. У принципу, систем за гласовну конверзију се прво „вежба“ помоћу говорних података добијених од изворног као и од циљног говорника, а онда се увежбани модели могу користити за стварну конверзију. Гласовна конверзија се може употребљавати у безбедносне сврхе (скривање идентитета говорника), у сфери забаве, као и за синтезу текста у говор (text to speech, ТТС) у којој се технике гласовне конверзије могу користити за стварање нових, персонализованих гласова без трошења великих средстава.” [24]
Ова технологија, попут толиких сличних, углавном има двоструку примену. Бенигне примене су очигледне (на пример, у синхронизовању страних филмова тако да се сачува оригинална гласовна текстура глумаца), али постоји и велики потенцијал за злоупотребу. Јасно је да је фалсификовање доказа путем опонашања гласа оптуженог и монтирања тога да он каже, на своју штету, ствари које можда никада не би изговорио, једна од тих примена.
Могућност злоупотребе гласовне конверзије у контексту судских поступака пред МКТБЈ је проблем који до сада ниједном није истакнут нити истражен. Док се то не учини и док компетентни и независни форензичари пажљиво не испитају све пресретнуте аудио снимке који су уведени у доказе и који су утицали на налазе о чињеничном стању које су усвојила разна већа МКТБЈ за Сребреницу, њихов интегритет остаје под сумњом.
Постоји довољно разлога да се пресретнути разговори употребљени у МКТБЈ (и сарајевском клону, Државном суду за ратне злочине Босне и Херцеговине, који спроводи идентичне процедуре) без разлике прихвате као монтажа, и звона за узбуну ће се ускоро неминовно огласити. Потребно нам је више од лажног уверавања оператера једне од зараћених страна и „апсолутне сигурности“ гђе Фрис. Требало би пажљиво проучити записе ових судова, нарочито оне везане за Сребреницу где се уочава највећи број могућих злоупотреба пресретнутих разговора, и детаљно и савесно испитати аутентичност свих пресретнутих разговора на које се суд ослањао. Пресретнуте разговоре који не испуњавају основне стандарде за прихватање у обичним кривичним случајевима у националним надлежностима треба искључити из поступака у МКТБЈ (и суда у Сарајеву). Пресуде оба ова суда затим треба модификовати у оној мери колико је то неопходно како би се отклониле последице прихватања таквих мањкавих доказа.
Напомене:
[1] Тужилаштво против Караџића, Транскрипт, с. 23968-9.
[2] Тужилаштво против Караџића, Транскрипт, с. 25316.
[3] Тужилаштво против Караџића, Транскрипт, с. 25324.
[4] Тужилаштво против Крстића, Пар. 4.
[5] Ibid., Пар. 83. Бројеви у оквиру цитата односе се на фусноте у тексту.
[6] Ibid., Пар. 84.
[7] Ibid., Пар. 87.
[8] Ibid., Пар. 109.
[9] Ibid., Пар. 114.
[10] Ibid., Пар. 114.
[11] Ibid., Пар. 115.
[12] Ibid., Пар. 116.
[13] Ibid., фуснота 72.
[14] Тужилаштво против Поповића и осталих, Пар. 66.
[15] Ibid., Пар. 64.
[16] Ibid., Пар. 65.
[17] Ibid., Пар. 383.
[18] EDS документ 0104 3225.
[19] Ibid., Транскрипт, с. 5205.
[20] Изјава Емира Осмића, број докумнента у архиви EDS 0084 8061.
[21] Тужилаштво против Крстића, Decision on the defence motions to exclude exhibits in rebuttal and motion for continuance, 4 мај, 2001. Суштину спорног питања Веће је формулисало овако у Пар. 14 своје Одлуке: “…Тужилаштво је предложило да се прихвати пресретнути разговор између Крстића и Обреновића под датумом 2 августа где се Оптужени чује да каже ‘све их побијте’. Када је био суочен са овим пресретнутим разговором Оптужени је одбацио да се он икада догодио и назвао га је ‘монтажом’.”
[22] Yannis Stylianou, Olivier Capp´e, and Eric Moulines, “Continuous Probabilistic Transform for Voice Conversion”, IEEE TRANSACTIONS ON SPEECH AND AUDIO PROCESSING, Vol. 6, No. 2 March 1998, p. 131.
[23] Jani Nurminen et al., “Voice conversion”, Speech Enhancement, Modeling and Recognition – Algorithms and Applications, Tampere University of Technology, Finland [http://www.cs.tut.fi/~moncef/publications/voice-conversion-Intech-2012.pdf].
[24] Jani Nurminen et al., A parametric approach for voice conversion, TC-STAR Workshop on Speech-to-Speech Translation, June 19–21, 2006, Barcelona, Spain, p. 225 [http://www.elda.org/tcstar-workshop_2006/pdfs/tts/tcstar06_nurminen.pdf].
Прилог: