Многи су приметили да сребренички лоби чињенице уопште не занимају. Аутистичком жестином, он је с разлогом усмерен на само једну ствар, а то је да онемогући објективно испитивање догађаја у Сребреници у јулу 1995. године. Средишње и неприкосновене тезе његовог наратива гласе да је српска страна у Сребреници погубила 8,000 муслимана и да тај догађај представља – геноцид. Сваке године у ово доба приређују се помпезна обележавања наводног геноцида, са реториком и сценографијом срачунатим да до неизгладивости продубе нетрпељивост између две главне заједнице у Босни и Херцеговини, муслимана и православаца.
Упорно наметање измене кривичног законика, чиме би „негирање“ наводног геноцида било проглашено за кажњиво дело, један је од трајних циљева политичког Сарајева, не само у Босни и Херцеговини већ ако је то могуће свуда. Једини аргуменат на чему све почива је то да су то пресуђени закључци, које су усвојили Хашки трибунал и Суд БиХ у Сарајеву. По предлогу за измену КЗ БиХ који би Савет министара БиХ требало да усвоји до 22. јуна, а који ће затим бити поднет на разматрање Парламентарној Скупштини, свако „негирање“ закључака ова два суда у вези са Сребреницом у Босни и Херцеговини могло би постати кажњиво дело, за које се предвиђа до десет година затвора.
Ова бизарна ситуација, где су зарад једне уске политичке агенде слобода изражавања и научног истраживања угрожени усред Европе, одвија се паралелно са све изразитијим урушавањем службеног сребреничког наратива. Без кривичног прогона оних који га доводе у питање тај наратив уопште не би могао да се одржи. Пре само две недеље, у бр. 474 „Печата“, високи званичник Посматрачке мисије УН за БиХ и Хрватску, португалски генерал Карлос Мартинс Бранко, објаснио је зашто – на основу поузданих обавештајних података којима је у време када су се догађаји одигравали службено располагао – Сребреница није била геноцид, нити је тамо било погубљено ни приближно 8.000 „мушкараца и дечака.“ У интервјуу за „Печат“, а још изричитије у својим мемоарима „Рат на Балкану“, објављеним прошле године у Лисабону, генерал Мартинс Бранко је изјавио – супротно од закључака које су по задатку извели наведени политички судови – да је сребренички масакр био унапред изрежирани догађај. У том догађају су, по њему, српски цивили у насељима око Сребренице били невине жртве, а српској страни у целини додељена је улога политичке будале.
Компетентно становиште португалског генерала, и узгред високог официра српској страни потпуно ненаклоњеног НАТО пакта, није усамљено. Примерице, пре само неколико дана, 13. јуна, у Београду је представљена књига холандске хуманитарке Јени Лигтенберг, „Ратни дневник Пале 1993-1995“ (приредио др Мирко Шошић, 2016.), такође мемоарског карактера. Јени Лигтенберг се деведесетих година испред холандских верских и хуманитарних удружења бавила достављањем помоћи, углавном лекова, ратом угроженим установама и лицима у Републици Српској.
Сведочанство Лигтенбергове је додатна важна коцкица која, подједнако као и исказ португалског генерала, апсолутно потире службену верзију сребреничких догађаја. Њена белешка за 4. јули 1995, када се налазила на Палама, изузетно је интересантна:
„Након вечере отишла сам у своју собу и затворила се, али ми је дошао посетилац. ‘Ускоро ће да се деси нешто прљаво што ће одјекнути као гром и дати нови преокрет овом рату, у којем ће се рат назвати миром. Завера између Америке (ЦИА) и Изетбеговића.’ После тога је мој посетилац заћутао и није желео ништа више да објашњава. Касније ћу имати прилику да дођем до још неких информација. Све то сам морала да ‘прежваћем’ сама са собом и да о свему ћутим, што углавном и радим наком његових посета, али све ово што ми је данас рекао звучи некако као лош предосећај. Сложила сам своје стварчице поред кревета, размишљање свела на нулу и, срећом, брзо пала у сан.“ (Стр. 244)
Унапред упозорена од стране „режисера“ да се склони, Лигтенбергова је напустила трусно подручје, где се – сходно предвиђању упућеног лица које ју је посетило – убрзо после тога заиста догодило „нешто прљаво“ – наручени масакр са громогласним политичким последицама. Мада ауторка не наводи идентитет мистериозног посетиоца, из контекста је јасно да се ради о професионалном пазитељу (minder, на енглеском) који је том приликом није посетио по први пут и који, такође, није потицао из домаће средине.
Поред исказа португалског генерала и Холанђанке, низ других посредних доказа снажно сугерише да „геноцидни план“ (како се радо изражава Хашки трибунал) није био формулисан у војним и политичким структурама Републике Српске, већ изван граница Босне и Херцеговине, с тим што су неки локални елементи могли добити улоге теренских извођача, али ништа више од тога.
Између осталог, познате су изјаве Хакије Мехољића, шефа полиције у сребреничкој енклави, о понуди коју је на Бошњачком сабору 27. септембра 1993, у Сарајеву, Изетбеговић саопштио сребреничкој делегацији. Годину и по дана пре догађаја, Изетбеговић је забезекнутим Сребреничанима хладно пренео (како је сам навео) Клинтонов предлог да „пусте четнике да покољу 5.000 муслимана у Сребреници“ као услов за стицање стране војне подршке.
Али мало позната ствар у вези са овим податком је то да Мехољић није једина особа која потврђује ту Изетбеговићеву понуду. У делегацији из Сребренице налазило се девет особа, и са изузетком једног који је од природних узрока после рата преминуо, сви до једног су приватно потврдили Изетбеговићеве речи норвешком редитељу Оли Флијуму, док је овај последњи припремао материјал за свој документарни филм „Сребреница: издани град.“ Међутим, једино је Мехољић имао храбрости да то каже пред камерама.
Још један детаљ указује на то да су страни сценаристи унапред знали за цео ток догађаја, зато што су га изрежирали, и да су били спремни да га политички искористе. У необјашњиво незапаженом интервјуу француском недељнику „Le point“ од 26. маја 2008. главни истражитељ Хашког трибунала Жан-Рене Руез открива знаковити след догађаја који је без икаквог смисла у одсуству предзнања и саучествовања од стране његових надређених. Руез изјављује да је већ 17. јула, дакле док се јавно само нагађало о неутврђеном броју „несталих,“ тела побијених се још нису ни охладила, а о „геноциду“ није било ни помена, од својих шефова примио упутство да се припреми за пут у Босну, где ће му задатак бити да истражи и документује „злочин великих размера“. Двадесетог јула Руез је већ био у Тузли да отвори истрагу. Само пет дана после тога, 25. јула, након грозничаве и брзометне „истраге“ обављене прилично далеко, и са друге стране фронта, од лица места где се наводни злочин догодио, а на основу извештаја који је Руез услужно доставио тужилаштву у Хагу, Трибунал је подигао оптужнице против Радована Караџића и Ратка Младића за „геноцид, злочине против човечности и друге ратне злочине.“
Од Изетбеговићевог захтева ујесен 1993. да се испровоцира и дозволи масакр муслиманског становништва Сребренице, преко обавештајних увида генерала Мартинс Бранка о позадини сребреничке операције, затим мистериозног упозорења Јени Лигтенберг, и то на два дана пре почетка војних дејстава, да се склони са опасног места, завршно са кретањем главног истражитења Трибунала, које је апсолутно необјашњиво мимо хипотезе о упућености највиших западних структура у дешавања на терену – упућености која је била минуциозна управо зато што су те структуре биле организатори догађаја које су „истраживале“ и политички експлоатисале – све то сугерише само једну ствар, а то је намештаљка.
То је становиште које заступа не само генерал Мартинс Бранко, већ и својевремени командант УНПРОФОР-а у Босни и Херцеговини, француски генерал Филип Моријон, који је као сведок на суђењу Слободану Милошевићу изјавио да је „у Сребреници Младић ушетао у клопку“ и да је инсценација сребреничких догађаја „служила вишим интересима који су се налазили у Сарајеву и Њујорку…“ (Тужилац против Милошевића, Транскрипт, 12. фебруар 2004, стр. 32029).
Ни један обазриви политички генерал попут Моријона, нити генерал-бирократа као што је Мартинс Бранко, ипак се нису могли изразити јасније и послати недвосмисленију поруку о томе да је Сребреница проглашена за „геноцид“ не зато што се тамо тако нешто стварно догодило, него у оквиру геополитичког пројекта који је смислио страни фактор, коме су оба ова високопостављена и у танчине упућена сведока, све до пензије, безпоговорно служили.
У светлу чињеница, које убрзано испливавају на површину, службени сребренички наратив, са својим познатим лицемерним мантрама, представља врхунски безобразлук сарајевског политичког естаблишмента, који је у производњу покоља до гуше умешан, а истовремено и паклену намештаљку његових подједнако виновних иностраних ментора, којима Сребреница служи као квазихуманитарно покриће за масовно убијање муслимана широм света, подчињавање њихових држава и пљачку њихових природних богатстава.
При чему, улазећи у сезону све више извештаченог а све мање убедљивог обележавања травестије стварних догађаја на подручју Сребренице у јулу 1995, не треба заборавити још једну важну функцију, како се сликовито изразио професор Едвард Херман, „највећег тријумфа пропаганде на крају двадесетог века“ – а то је дискредитовање и демонтажа Републике Српске.
Прилог: Извод из Ратног дневника
Извор: Печат