Ајнштајнову теорију релативитета слободно је оспоравати. Свима је допуштено да критикују Библију, а донекле чак и свети Ку’ран. Једино Сребреница је ван домашаја критичке мисли. Свако постављање сувишних питања на ову тему осуђено је као најгнуснија јерес.
Наш је избор да ту забрану игноришемо. То је један од разлога зашто смо саставили приказ који следи. Није нам циљ да доводимо у питање значај муслиманских жртава Сребренице него само да укажемо на многе упитне појединости у званичном наративу о томе шта се тамо догодило. Поред тога, у Сребреници је било и српских жртава које су из сакрализованог наратива неправично изостављене. Наш је став да је незаслужена патња свих људи подједнако важна и завређује пажњу. Страдање жртава на једној страни не би требало издвајати и преувеличавати док се људска бића из друге скупине демонизују, а њихова патња систематски умањује. И све то у баналном циљу стицања – политичке користи.
У „Водичу за заблуделе“ велики средњевековни јеврејски мудрац Моше Мајмонид овако описује сврху свога дела: „…да понуди приручник заблуделима,“ а то значи, како појашњава, „мислиоцима који су дошли у сукоб са религијом“, „који су проучавајући философију стекли знање, међутим, иако чврсти у својим религиозним убеђењима, остали су ипак зачуђени и збуњени услед неких двосмислених и метафоричких израза који се користе у светим списима.“
Ако покушамо да проникнемо у преносно значење ових деликатних формулација, бићемо запрепашћени колико се Мајмонидова размишљања из дванаестог века лако уклапају у нашу данашњу интелектуалну климу. У најмању руку, савршено су применљиве на окоштало догматски и готово средњевековни дискурс који преовлађује по питању Сребренице. Постављање сувишних питања о дешавањима у Сребреници, па чак и када само за милиметар излазе из оквира банализованог службеног дискурса,[1] одважног радозналца излаже непријатним последицама. Те конзеквенце по свему су сличне осудама којима су, у Мајмонидово време, били изложени сви за које се сумњало да се налазе, како мудрац каже, „у сукобу са религијом.“ Трагом те паралеле могло би се отићи и даље. Култ Сребренице такође има своје „свете списе,“ у виду пресуда Хашког Трибунала и обавезујућих догматских упутстава еминентних политичких установа, подразумева се врло живо заинтересованих за историјску истину и морално просвећење, као што је Европски парламент.[2] Не само то. Као у Мајмонидово време, има их и данас „који су проучавали философију и стекли знање“ али су и даље „зачуђени,“ произвољном и неутемељеном доктрином коју ти ауторитети саопштавају.
Овај кратак приказ[3] садржи неке од најважнијих разлога за ту збуњеност и зачуђеност.
I
Више од две и по деценије од контроверзног догађаја, неколико ствари у вези са Сребреницом постало је јасно.
Пре свега, виђење Сребренице какво је уобичајено данас није се обликовало под непосредним утиском расположивих сазнања средином јула 1995. Током вишегодишњег периода који је уследио, кључне компоненте наратива еволуирале су постепено, као одговор на развој постдејтонске политичке ситуације и динамику променљивих потреба сарајевске елите и њених спољашњих покровитеља. У муслиманским војним и политичким анализама узрока и последица пада Сребренице, од јула 1995. све до прве половине 1996. није било помена геноцида нити се баратало цифром од 8.000 стрељаних „мушкараца и дечака.“[4] Још знаковитије, на мировној конференцији у Дејтону у новембру 1995, дакле четири месеца после Сребренице, о геноциду и масовном убијању заробљеника није било ни речи. Верује ли ико да би се током мировних преговора Изетбеговић уздржао од нападног проблематизовања Сребренице, и да не би покушао да из тога исцеди последњу кап политичке користи, да је имао чврсте доказе по овом питању?
Прва систематска обрада Сребренице, где се појављују главне тезе накнадно обликованог наратива, била је на међународном скупу одржаном у Сарајеву 1997. године.[5] После двогодишње недоумице о томе како би Сребреницу требало приказати, данас неизоставна обележја званичне верзије догађаја – рефрени о геноциду и 8.000 стрељаних мушкараца и дечака – најзад су по први пут уведена у обавезујући дискурс на ову тему.
Друга ствар која је временом такође постала кристално јасна у вези са Сребреницом јесте то да је овом трагичном догађају додељена улога оснивачког мита новокомпоноване бошњачке нације. Инсистирање на неупоредивости патње и неправде оличеним у Сребреници постало је средство не само за општу мобилизацију етничке свести (и то географски знатно шире од формалних граница Босне и Херцеговине), већ и за наметање унутрашње дисциплине и солидарности. При томе, кратковидо политичко руководство у Сарајеву није се обазирало на чињеницу да је подручје „јединствене патње,“ на које претендује, већ заузето и то од стране много озбиљнијих играча.
Трапаво и va banque, Сарајево игра на геноцидну карту, пренебрегавајући, у конкретном случају, не само непостојање материјалних доказа већ и непромишљеним конкурисањем на плану планетарне повређености тамо где коначно тај покушај мора бити врло неповољно примљен. То ће се убрзо показати, чим нестану тактички разлози за толерисање дрскости балканских скоројевића, и то сигурно представља једну од најкрупнијих стратешких грешака провинцијалног руководства из Сарајева.
Најзад, још једна ствар коју ретроспективно препознајемо јесте изузетан значај који је сребренички наратив стекао у крупним махинацијама на плану светске политике. Без Сребренице вероватно не би настала доктрина „хуманитарног рата,“ R2P, која се све више претвара у raison d’étre НАТО пакта и образложење за рушење суверених држава. У оквиру припрема (или бар претњи) за војну интервенцију у Сирији, тадашњи турски министар иностраних послова Ахмет Давутоглу оптужио је владу председника Асада за присилно померање становништва, подвлачећи наводну сличност са „стратегијом . . . етничког чишћења деведесетих година у Сребреници и источној Босни, спроведеном с циљем да се створи српска територија очишћена од Бошњака“.[6]
По признању америчког амбасадора у Хрватској, Питера Голбрајта, коришћење Сребренице у друге сврхе отпочело је такорећи одмах, непосредно после заузимања енклаве: „Операције Олуја не би било да јој Сребреница није припремила терен, морално и психолошки.“[7] Начин како је Сребреница утицала на развој „хуманитарног интервенционизма“ поједностављено, али у целини ипак тачно, описује бриселски коментатор британског дневника The Daily Telegraph, Бруно Вотерфилд (Bruno Waterfield):
“Скоро 8.000 мушкара и дечака Муслимана било је побијено. Неуспех међународне заједнице да спречи геноцид трауматизовао је европске и западне силе и подстакао је свет да прибегне новој доктрини „либералног интервенционизма.“[8]
Доктрина је уродила богатим плодовима: агресија на СР Југославију отпочела је лажним геноцидом на Косову, непосредно изазвана монтираним масакром у селу Рачак и пропраћена сребреничким рефренима; оружани напади који су оставили на стотине хиљада мртвих у Ираку и Авганистану;[9] уништење Либије и тренутни покушај примене истог разорног сценарија у Сирији. Донедавна државна секретарка САД, Хилари Клинтон, испољила је задовољство постигнутим резултатима: „Ми смо спречили нову Сребреницу у Либији.“[10] Нажалост, скоро свака од тих „спречених“ Сребреница скупо је коштала „спашено“ становништво. Биланс у људским жртвама – оставимо по страни огромна материјална разарања – у свакој од ових операција био је неколико десетина пута већи од броја наводних жртава Сребренице, које су послужиле као инспирација за хуманитарно интервенисање.
II
На подсвесном и симболичном плану, централна сврха Сребренице је да у свест широке јавности дубоко утисне нову општу метафору за геноцид. Начин даљњег коришћења метафоре вишеслојан је и надасве – флексибилан. На тој тачки преклапају се интереси спољних и унутрашњих актера у Босни и Херцеговини. У пропагандној припреми за сваки у непрегледној серији ратова који су уследили (а биће их свакако још) наводни неуспех племенитих спољних чинилаца да на време спрече геноцид у Сребреници 1995. године послужио је као аргуменат помоћу којег се у јавном мњењу производила подршка за планирану војну авантуру. Без привидне хуманитарне залеђине коју им је пружала Сребреница, те операције биле би лако препознатљиве као огољено агресорске, нескривено пљачкашке и без трага моралног па чак ни политичког оправдања.
Вишенаменски карактер ове метафоре огледа се и по последицама њене примене на плану унутрашње српске политике и налозима за преобликовање јавне свести. Недавни захтев немачких парламентараца да управо Сребреница буде проглашена за Leitmotiv пројектованог новог српског самосазнања дубоко је промишљен услов који Србима постављају западни партнери. Испуњавање тог услова подразумева поунутрашњавање највишег, геноцидног, облика колективне одговорности и – у име испаштања те убризгане кривице – потпуну демобилизацију свих одбранбених капацитета нације, и то у време када се њен статус и судбина решавају за дуги низ наредних година. Спремност коју је председник Николић понизно изразио да, ако треба, «клечи» ради испаштања сребреничке кривице сведочи о томе да су ти безобразни захтеви нашли одјек на највишем државном нивоу.
Паралелни процес етно-инжењеринга бошњачке нације одвија се такође у знаку Сребренице. На темељу поставке, која не подлеже ни рационалној расправи ни емпиричкој провери, да је током сукоба муслиманска заједница у Сребреници (чему су накнадно били додати и други локалитети) била предмет геноцидног истребљења од стране српских суседа, Сребреница је претворена у архетипски симбол. У обликовању свести муслиманске заједнице, симболички учинак Сребренице је да послужи као мобилизатор око једне опште, етноцентричне, политичке агенде, уз присуство имплицитне егзистенцијалне претње која се надвија у позадини, на шта Сребреница непрестано и драматично опомиње.
На равни која сеже дубље од дневнополитичке мобилизације, Сребреница такође служи као механизам за „сатеривање у тор“ или интегративно начело бошњачке политике идентитета, мада са недвосмислено негативним предзнаком, што не слути на добро. Посматрано кроз призму исфабрикованог сребреничког симболизма, идентитет муслиманске заједнице у Босни не пројектује се на одржив начин, истицањем посебности кроз позитивне доприносе општој култури и цивилизацији. То се постиже механичким спајањем кроз заједничко, стварно или потенцијално, жртвеништво и распиривањем колективног ресентимана као најважнијег кохезивног фактора заједнице. На експлозивни потенцијал овако конципираног националног идентитета не треба трошити сувишне речи.
Обманути и злоупотребљени муслимански народ Босне и Херцеговине сатеран је у два гета. Један је географски, у који га је стеснио Дејтонски уговор са невољним и подједнако превареним „федералним“ партнером. Други је ментални, у који је угуран помоћу аутистичког наратива о сребреничком геноциду. Последица те изолације је пресецање европских развојних путева[11] и скоро свих изгледа за rapprochement са суседима идентичног словенског порекла, истих корена и истог језика. Једина развојна траса што им још увек остаје отворена води постепеном и безперспективном интегрисању (у предстојећем великом цивилизацијском судару) управо са оним табором коме чак ни по својој аутентичној верској традицији – босанскохерцеговачки Муслимани не припадају.
Пометња и кланица, што се протежу далеко изван оквира једне источнобосанске касабе, изазвани под окриљем метафоричке и политички инструментализоване Сребренице, по свом људском билансу вишеструко премашују најпроизвољније процене о обиму страдања током стварног историјског догађаја под тим називом, у јулу 1995.
III
Да заокружимо ову немилу панораму. Дајана Џонстон је била потпуно у праву када је указала на импликације изјаве Мунире Субашић, дате после инфантилне диверзије са транспарентом на седници Уједињених Нација посвећеној раду Хашког Трибунала: „Као жртва геноцида, никада нећу опростити. Никада нећу заборавити.“
„Био је то коначни доказ неуспеха Међународног кривичног суда за бившу Југославију на задатку да допринесе помирењу,“ закључује др Џонстон.[12]
Можда је Џон Локланд, у свом излагању на истој седници, такође био у праву када је устврдио да у бити тог неуспеха лежи погрешна методологија чијом је применом, наводно, помирење требало да се оствари. Мир – и помирење зараћених страна – успостављају се политичким договором донедавно супротстављених субјеката, а не осветољубивим кривичним прогоном појединаца на пораженој или тренутно релативно слабијој страни у сукобу. „Двадесет година, пошто је један нови и жалостан искорак у међународном праву[13] почео да подрива ове истине, неопходно је,“ истиче др Локланд, „да свет поново открије изгубљену вештину мирења.“[14]
Вероватно ћемо узалуд чекати да се то догоди уз предусретљиву сарадњу госпође Субашић, али то уопште не би требало да нас обесхрабри. Било би погрешно губити наду да је на свим странама још увек могуће наћи довољно особа испуњених добром вољом, које ће се радо одазвати на Локландов мудри предлог.
Упутнице:
[1] Тај допуштени оквир врло је узак. Он се састоји из само две дозвољене констатације на ову тему: «8.000 стрељаних мушкараца и дечака» и «геноцид». Сви други правци истраживања – блокирани су.
[2] У истом контексту, било би неправедно занемарити Народну скупштину Србије, која је знаменитом Декларацијом о Сребреници 2010. године потврдила своју ангажованост у истом духу по овом питању.
[3] Поред српског, он је доступан и на енглеском, руском и шпанском језику на нашој интернет презентацији: www.srebrenica-project.com
[4] Stephen Karganovic, “A very odd and unexpected silence,” Global Research, 28 August 2012, http://www.globalresearch.ca/a-very-odd-and-unexpected-silence-regarding-the-srebrenica-genocide/32491
[5] Злочини над Бошњацима у Сребреници за вријеме агресије на Републику Босну и Херцеговину 1991-1995 [главни и одговорни уредник Смаил Чекић]. Сарајево : Институт за истраживање злочина против човјечности и међународног права, 1998.
[6] Интернет портал Видовдан, 10. мај 2013.
[7] Вести, 21. новембар, 2012, http://www.vesti.rs/Ratko-Mladi%C4%87/Oluju-smo-im-dali-zbog-Srebrenice.html
[8] The Age, 28. мaј, 2011, http://www.theage.com.au/world/failure-to-prevent-the-massacre-at-srebrenica-weighs-heavily-on-west-20110527-1f8kl.html#ixzz2JksU1tF6
[9] Додуше, непосредан хуманитарни повод за напад и окупацију Афганистана (оставимо по страни разлоге отворено политичке и економске природе, који су такође били бестидно наведени) било је пружање подршке угњетеним афганистанским женама и заштита њихових угрожених права. То није тако драматично као спречавање истребљења читавих народа, али ипак неодољиво племенито звучи.
[10] Free Republic, 16. април, 2011, http://www.freerepublic.com/focus/f-news/2705764/posts
[11] Да појаснимо, овде се не алудира на придруживање смртно болесној ЕУ, него оној Европи која је претходила тој извитопереној творевини и која ће – надајмо се – опет оживети.
[12] Дајана Џонстон, „Ни правде, ни помирења“, Печат, бр. 267, 10. мај 2013.
[13] Односи се на формирање Хашког Трибунала.
[14] Џон Локланд, „Изгубљена вештина мирења“, Печат, бр. 265, 26. април 2013.