Ускоро ће се обележити двадесет и трећа годишњица Сребренице. Тачан програм овогодишњих церемонија још није обнародован. Као и сваке године, пратићемо развој догађаја у Поточарима и благовремено ћемо их ако буде потребе прокоментарисати. Али без обзира на начин како ће овог пута Сребреница бити обележена на терену, ову и протеклу годину карактерише значајно проширење сребреничког наратива на Кину, у оквиру пропагандних и политичких, а можда ускоро и војних, операција које се предузимају против те земље.
Прошле године, Запад је покушао да ухвати моћну Кину у замку веома сличну оној коју је двадесет и пет година раније подмукло у Сребреници поставио српском народу на Балкану. На самом завршетку грађанског рата у Босни и Херцеговини, у јулу 1995. године, агенти Запада уграђени у структуре Војске Републике Српске на подручју Сребренице организовали су погубљење неколико стотина заробљеника муслиманске Армије Босне и Херцеговине. Да би се појачао утисак о безобзирном и масовном убијању ратних заробљеника, тај број је накнадно пропагандно надуван на око 8,000. Користећи своју апсолутну доминацију над глобалним средствима извештавања, Запад је тај злочин прогласио за „геноцид,“ да би одмах затим кривицу пребацио на Србе.
Фикција о такозваном „геноциду” у Сребреници и конструкција такозваног “геноцида”у Синђангу су прилично различити у погледу међународног тумачења контекста и самог догађаја. Међутим, два случаја прате сличну логику конструисања догађаја о кршењу људских права који нису стварни, са циљем привлачења пажње на глобалном нивоу, а затим извођења накнадних политичких потеза и наметања низа санкција заснованих на исконструисаној причи. Постоји и веома „случајна“ сличност између ова два догађаја: тужилац који је био задужен за суђење Србима у Хашком трибуналу била је иста особа која сада у Лондону шири гласине о кинеском „геноциду“ – а то је британски адвокат, у Хагу тужилац, а у Лондону „судија,“ Џефри Најс који је већ под санкцијама кинеске владе.
У стварности, Сребреница је била још једна операција под лажном заставом, изведена по сличном обрасцу као недавни режирани „масакри“ у украјинским градовима Буча и Краматорск, за које се оптужује руска страна, или бројне провокације сличне врсте у Сирији које су се стављале на терет влади председника Асада, као што показује случај Белих Шлемова. Све те операције под лажном заставом већ су раскринкане или су на путу да то буду. У априлу ове године, портпаролка руског министарства спољних послова Захарова је чак директно изразила сумњу у инцидент у Бучи, рекавши да се још увек могу наћи главни режисери истог таквог инсценирања у Сребреници.
Нажалост, српски официри и политичке личности, који са убијањем заробљеника у Сребреници нису имали никакве везе, у Хагу, Холандија, били су изведени пред за то специјално формирани суд под контролом Запада, чији је задатак био да кривицу за ратне злочине приписује скоро искључиво српској страни у сукобу. Тамо су им биле изрекнуте драконске казне за злочин који они нису починили.
Као што је увек случај када се Запад лицемерно позива на узвишена морална и хуманитарна начела, прави мотиви за покретање пропагандне кампање заогрнуте у правосудно рухо били су потпуно различити, и цинично приземне природе. У случају Срба, циљ је био уношење трајног раздора између муслимана и православних у Босни, што би омогућило Западу да се наметне као трајни арбитар и доминантна сила на стратешком простору средњег Балкана. Касније, измишљени „геноцид“ у Сребреници био је коришћен и као подлога за доктрину „права на заштиту“ угрожених народа, што је Западу омогућило да под лажним изговором изведе низ војних интервенција против разних суверених држава које су одбијале да му се покоре. Циљ тих империјалистичких операција није била заштита становништва, већ уништење тих држава да би Запад могао да уграби њихове природне ресурсе.
Шта се уствари догодило у Сребреници, и зашто је оно што се тамо догодило важно за многе суверене државе на овом свету?
Распад Југославије почетком деведестих година био је изазван у првом реду потенцирањем сепаратизама и екстремних националистичких покрета унутар до тада вишенационалне југословенске заједнице. Глобалистички пројекат Новог светског поретка, најављен почетком 1990их година, подразумевао је разбијање јаких суверених држава и њихово распарчавање на слабе и зависне протекторате којима би се из западних центара моћи лако управљало преко локалних марионета инсталираних у ту сврху. У том контексту дошло је до распада Совјетског Савеза на саставне делове, у самовољно зацртаним републичким границама које нису одражавале стварни етнички размештај становништва. По сличном принципу организовано је урушавање јединствене југословенске државе. Када су 1991. избили први сукоби на територији Хрватске, где су Срби били око трећина становништва, а ускоро затим и у суседној Босни и Херцеговини, где је поред муслимана и Хрвата живео сличан проценат Срба, такозвана „међународна заједница“ се убрзо умешала са циљем да у насталој пометњи наметне расплет којим би на рачун локалних народа остварила своје геополитичке циљеве.
У Босни и Херцеговини, главна подела је била између Срба и муслимана, становништва такође словенских корена које је за време вишевековне турске окупације примило ислам, док су Хрвати као трећи етнички фактор углавном били у савезништву са муслиманима, на шта је утицао Запад, који је правио антисрпске коалиције где год је то било могуће. Српско становништво је одбило да се потчини већини коју је на основу историјског искуства доживљавало као непријатељску, па је почетком 1992. године на простору Босне и Херцеговине формирана Република Српска, са својом војском и посебним установама. Запад се одмах сврстао на страну муслиманских и хрватских елемената у бившој југословенској републици. Срби су могли да рачунају само на повремену реторичку подршку увелико ослабљене Русије и на ограничену материјалну помоћ из суседних држава Србије и Црне Горе.
Грађански рат који је отпочео у Босни и Херцеговини и трајао до 1995. био је беспоштедан и суров у сваком погледу. У оквиру војних операција, у дубини српске територије формирана је муслиманска енклава на подручју градића Сребренице, са знатним војним снагама под командом локалног „господара рата“ Насера Орића. Током наредне три године, те муслиманске снаге су нападале околна српска села и насеља, убијајући мирне цивиле, разарајући њихове куће и пљачкајући њихову имовину. Напади су се наставили несмањеном жестином чак и кад је у мају 1993. године Сребреница проглашена за ”безбедну зону” под заштитом УН, с обзиром да УН никад нису извршиле њену демилитаризацију. Процењује се да је у тим нападима најмање хиљаду српских цивила било побијено, често на зверски начин. Начин и обим тих покоља документовани су у налазима српског патолога Зорана Станковића и потврђени у извештају Холандског института за ратна истраживања „НИОД“ 2002. године у чијем извештају стоји:
„Муслимански борци из Сребренице су напали укупно 79 српских места на подручјима Сребренице и Братунца. Понашали су се по устаљеном образцу. Прво су Срби били истерани из етнички мешаних насеља. Онда су били нападнути српски заселци окружени муслиманским насељима и на крају су преостала српска насеља била прегажена. Становништво је убијано, њихови домови похарани, спаљени или дигнути у ваздух. Постојала је тежња да се напади изводе на српске националне празнике (као што су Ђурђевдан, Видовдан, Петровдан и Божић), вероватно зато што се тада очекивало најмање отпора. Али то је истовремено доприносило растућој огорчености међу Србима. Многи ови напади су по својој природи били крвави. На пример, жртвама су били пререзани гркљани, били су нападнути вилама или запаљени. Процењује се да је у овим нападима између 1.000 и 1.200 Срба побијено, док је њих око 3.000 било рањено. На крају је од првобитних 9.390 становника Срба на подручју Сребренице остало само њих 860, и то углавном у четири села: Скелани, Црвица, Петрица и Лијешће.“
Генерал Филип Моријон, у једном периоду командант мировних снага УН у Босни, изјавио је да је мржња између те две заједнице, коју су ови злочини изазвали, попримила готово опипљив карактер и да је услед тога код Срба жеља за осветом постала свеобухватна и свепрожимајућа.
На суђењу Слободану Милошевићу, где је сведочио 12. фебруара 2004. године, Моријон је дословце изјавио: „Страховао сам да ће локални Срби . . . хтети да се освете за оно што су приписивали Насеру Орићу. Није само Насер Орић био мета њихове освете. Хтели су да се освете и за смрт страдалих у Кравици на православни Божић (7. јануара 1993).“
На питање судије Робинсона да ли је ликвидација муслиманских заробљеника била повезана са терором којем је претходно било изложено српско становништво, Моријон је одговорио: „Јесте, јесте, часни суде. Убеђен сам да је тако. То не значи да починиоци тих злочина треба да буду амнестирани нити да њихову одговорност треба умањивати, али убеђен сам у то, да.“
На истом суђењу, генерал Моријон је такође изјавио да је по његовом мишљењу српски командант генерал Младић „у Сребреници ушетао у клопку,“ па је знаковито додао да је инсценација сребреничких догађаја „служила вишим интересима који су се налазили у Сарајеву и Њујорку…“ (Тужилац против Милошевића, Транскрипт, 12. фебруар 2004, стр. 32029).
Средином 1995. године, када се крај рата већ назирао, војне провокације из сребреничке енклаве у позадини српских снага постале су неиздржљиве. Муслиманска војна формација је из заштићене енклаве изводила сталне нападе на околна српска насеља и пресецала линије комуникација српских снага. Ови напади су достигли врхунац и исцрпели су стрпљење српске стране 26. јуна 1995. када су муслиманске снаге из Сребренице извршиле препад на оближње српско село Вишњицу, које су спалили и опљачкали, а мештане који нису успели да се склоне побили.
Команда српске војске је непосредно затим донела одлуку да енклаву Сребреница неутралише као војну претњу српској војсци и цивилима у околним селима.
Већ у првих десетак дана јула 1995. тај војни задатак је био успешно извршен и српске снаге су заузеле Сребреницу. Муслиманска армија из енклаве је волшебно „нестала,“ не пружајући значајан отпор и оставивши око 20,000 жена и деце недалеко од Сребренице, скоро као мамац Србима да им учине неко зло које би се затим могло пропагандно искористити. Како се ускоро сазнало, војноспособни мушкарци, који су Сребреницу предали Србима скоро без борбе, пошли су у пробој преко српске територије, неприступачним тереном и кроз српске заседе, према Тузли, подручју удаљеном око 60 километара које се налазило под муслиманском контролом.
Српска војска којом је командовао генерал Ратко Младић, изашла је у сусрет захтеву команде мировних снага УН у Сарајеву да се остављени муслимани жене и деца из Сребренице безбедно евакуишу до муслиманских линија фронта. Док је та евакуација трајала, војноспособни мушкарци су се под борбом повлачили. Многи од њих су изгинули, а многи су се предали српској војсци.
Према статистикама Уједињених Нација и других међународних организација које су бринуле о дочеку и смештају избеглица у Тузли, до 4. августа 1995, од око 40,000 становника сребреничке енклаве, 36,500 је било успешно евакуисано или се пробило до муслиманске територије. Те доказане цифре искључују сваку могућност да су српске снаге могле да стрељају „8,000 заробљених мушкараца и дечака,“ како се касније пропагандно тврдило, или да почине ишта што би се могло назвати геноцидом. Документација међународних организација које су пратиле прилив избеглица из Сребренице у јулу 1995. и старале се о њиховом прихвату приказана је на интернет презентацији невладине организације Историјски пројекат Сребреница. Ти подаци ван сваке разборите сумње побијају могућност да је могло да страда 8,000 жртава из енклаве:
Преглед аутопсијских налаза недвосмислено указује на то да у масовним гробницама где се сматрало да су биле сахрањене муслиманске жртве, по обрасцу рањавања није могло бити више од неколико стотина, највише хиљаду, укопаних особа за које би се могло предпоставити да су били стрељани. На интернет презентацији Историјског пројекта Сребреница налазе се такође и сви аутопсијски извештаји везано за Сребреницу, укупно 3,568, а које су сачинили форензички стручњаци Тужилаштва Хашког трибунала за потребе суда.
Прегледом те документације утврђено је да се у сребреничким масовним гробницама налази укупно 1,920 тела, што је знатно мање од прихваћене цифре од 8,000. Анализом по обрасцу рањавања утврђено је да би се тек за око 1,000 њих могло рећи да су убијени на начин који сугерише стрељање. Остали су погинули у борбеним дејствима или су страдали на неки други начин.
С друге стране, муслиманска војна колона у пробоју из Сребренице, која је представљала легитиман војни циљ, према изјавама преживелих имала је огромне борбене губитке. Зато постоји оправдана сумња да се велики део наводних муслиманских „жртава“ у ствари састоји из погинулих у легитимним борбеним дејствима који се сада лажно приказују као жртве стрељања и накнадно објављеног „геноцида.“
У вези са односом између броја стрељаних заробљеника и броја погинулих у легитимним борбеним дејствима током пробоја, процена америчког обавештајца Џона Шиндлера (John R. Schindler) од изузетног је значаја. Шиндлер је 1995. био аналитичар у америчкој контраобавештајној служби NSA (National Security Agency), са седиштем у Сарајеву. По Шиндлеру, стрељано је око 2,000 заробљених припадника Армије Босне и Херцеговине, док преостали губици отпадају на погинуле у борбеним дејствима током пробоја из Сребренице:
Ови подаци обавештајца који је имао приступ најповерљивијим извештајима такође побијају причу да је у Сребреници могло бити 8,000 жртава „геноцида.“
Једна од најупечатљивијих карактеристика тврдњи везано за број жртава јесте то да не постоји научном методологијом доказани број. Док пропагандна цифра стоји на „8,000 мушкараца и дечака,“ у пресудама Хашког трибунала у разним предметима се налазе бројке широког распона, од 4,970 жртава утврђених на процесу српском генералу Толимиру, до 5,336 у пресуди пук. Вујадину Поповићу, док се у пресудама генералима Радисаву Крстићу и Ратку Младићу, као и председнику Републике Српске Радовану Караџићу наводе службене цифре „од 7,000 до 8,000.“ На свим сребреничким суђењима у Хагу појављивали су се углавном исти сведоци и коришћен је исти доказни материјал. Зато овако велике разлике у утврђивању кључне чињенице – колики је број жртава? – делују крајње неприродно и збуњујуће.
Западни свет је већ скоро потпуно одбацио чињенице и појам истине као категорије мишљења и заменио их је „наративима.“ Наратив је политички корисна прича без упоришта у стварности, која се непрестано намеће бескрајним понављањем преко глобалног медијског монопола, истовремено онемогућавајући изворима информација које су различите да допру до јавности. Та технологија произвођења вештачке стварности од почетка се примењује у случају Сребренице, а тренутно се очитује на синхронизованом гушењу, свуда у западном свету, гласа руских медија и сваког критичког разматрања дешавања у Украјини. Јавности се нуди само једна верзија и само једно тумачење, ма колико они драстично одступали од стварности на терену.
Лажни геноцид у Сребреници који се приписује српском народу у Босни и Херцеговине, и помоћу којег се оспорава право на постојање међународно признатог ентитета Република Српска и који се користи да би се Србима лакше манипулисало утискивањем комплекса кривице, саставни је део исте западне матрице вођења психолошког и политичког рата против држава и народа који одбијају да му се покоре.
Ова ситуација конфронтације и притиска на целу српску заједницу јасно је видљива у целој хашкој фарси која траје већ 20 и нешто година. Од укупног броја оптуженика из бивше Југославије, 110 Срба осуђено је за ратне злочине у Босни и Херцеговини, са кумулативним казнама од 974,5 година. Насупрот томе, Хрвата је осуђено само 12 на укупно 277 година, а само 5 Муслимана у Босни и Херцеговини са укупно 43,5 године.
Међутим, као што је већ поменуто, преко 1,000 српских цивила је убијено током разних паљења, пљачки и зверстава у околини Сребренице, а да не говоримо о цивилним жртвама изазваним НАТО бомбардовањем Србије 1999. године. Зар њихови животи нису подједнако вредни? Зар не треба судити људима који су извршили и наредили њихово убиство? Међутим, реалност је да лидери Хрватске, Босне и Херцеговине као и косовских Албанаца не морају да одговарају за злочине које су починили, а нико их не тера ни да се извине. Уместо тога, дато им је право да се баве политиком, док су српски лидери или изручени Хагу или приморани да се понижавају извињавајући се за ствари које нису урадили.
Пошто је признање такозваног „геноцида“ у Сребреници постало оруђе западних земаља да уцењују Србију, чак се и српска влада љуља с једне на другу страну пред таквим притисцима. Влада у Србији се врло опрезно и бојажљиво изјашњава о догађајима у Сребреници, у страху да заузимањем одређенијег и чвршћег става не би пореметила своје односе са „међународном заједницом.“
Двадесет и пет година после догађаја у Сребреници у јулу 1995, на видело су испливале чињенице које у потпуности оповргавају наратив који Запад упорно намеће. Дубоко утемељене сумње у тај неубедљиви наратив изразиле су чак и неке судије Међународног кривичног трибунала у Хагу који су судили оптуженим Србима, као бриљантна правница из Замбије, Приска Нијамбе, па чак и судија из Француске, Жан Клод Антонети. Они су у својим издвојеним мишљењима веродостојност званичне конструкције догађаја у Сребреници подвргли разорној правничкој критици.
Мада је после Сребренице уследио низ операција по истом шаблону, Сребреница је и даље јединствена и свеобухватна шифра за операцију под лажном заставом смишљену и изведену да се обмане светска јавност, а ауторима преваре прибави геополитичка корист. Принципи разрађени за Сребреницу 1995. године касније су прилагођавани и примењивани широм света када је требало дисциплиновати неку непокорну државу или је чак нападнути и опљачкати, под циничним изговором заштите њеног становништва.
Лажни сребренички наратив и клевета против српског народа за „геноцид“ и погубљење „8,000 мушкараца и дечака“ у Сребреници опомена је свим сувереним државама света каквим се прљавим средствима хегемонисти служе да би задржали светску превласт и потчинили народе који одбијају да следе њихова наређења.