Насилно наметање крајем јула 2021. “забране негирања геноцида у Сребреници” од стране тадашњег Високог представника у Босни и Херцеговини Валентина Инцка изазвало је политичку кризу крупних размера. Овлашћења Високог представника да донесе и наметне такву одлуку су непозната и за њу се у одлуци не наводи ниједан правни извор. Унутрашњи фактори који су заинтересовани да наметнути закон (додатак Кривичном законику БиХ) што пре заживи већ су поднели неколико десетина кривичних пријава против лица која се истичу по порицању да се у Сребреници догодио геноцид. Подразумева се да нас овај и слични “закони” уопште не занимају и да се неће одразити на наш рад, а на ставове још мање. Ову проблематику зато стављамо у контекст преовлађујуће интелектуалне болести Западног света, који је уједно и главни заштитник лажног наратива о геноциду у Сребреници, а то је тврдња да су чињенице и истина превазиђени и да смо већ ушли у свет “постистине.” Ако то делује слично тврдњи западних “теолога” од пре неколико деценија да је “Бог мртав,” тај утисак је исправан и то је зато што су обе накарадне тезе настале у истом миљеу. У наставку, и као директан одговор на претензије да се питања везана за догађаје у Сребреници и њихову позадину могу регулисати декретима, објављујемо ово поглавље из наше студије о Сребреници која ће ускоро на руском језику бити објављена у Руској Федерацији.

Двадесет и пет година после догађаја, на фактографском плану  службена верзија „Сребренице“ потпуно је раскринкана. Важне чињенице, које би вероватно могле да осветле дубљу позадину сребреничке обмане, још увек су под ембаргом и налазе се у сефовима западних обавештајних установа. Тамо ће несумњиво остати још неколико деценија, све док корист од „Сребренице“ као алатке за провођење разних геополитичких и психолошких операција не буде исцрпљена. То значи да се још неко време морамо стрпети док не добијемо податке који ће нам омогућити да утврдимо ко је, како и каквим средствима организовао оно што се у јулу 1995. догодило на подручју Сребренице. Индиција и основаних сумњи ко би то могао бити има подоста, али коначни и поуздани одговори мораће да сачекају дан када многе тренутно недоступне архиве најзад буду отворене.

Иако наша интелектуална радозналост још увек остаје незадовољена у погледу тачног идентитета и модуса операнди  позадинских актера, један скромнији али ипак изузетно важан циљ сребреничког истраживања већ је остварен у потпуности. Закључак  да је службена прича о „Сребреници“ немогућа зато што се ствари нису могле догодити онако како су представљене, сада има статус необориво утврђене чињенице. Како год гласили коначан опис и објашњење ових догађаја, сигурно је да се у јулу 1995. није догодило ништа налик на познату западну пропагандну конструкцију која се уз помоћ медијске премоћи намеће свету. То исто важи и за историјске кривотворине на којима почивају пресуде Хашког трибунала.

Докази који су изнети у овој књизи то убедљиво потврђују.

Укратко, показали смо да око 8,000 особа није било стрељано у периоду након што су српске снаге заузеле Сребреницу 11. јула 1995. Једини чврсти материјални докази о броју жртава, а то су аутопсијски извештаји које су сачинили форензички стручњаци тужилаштва Хашког трибунала, напротив, подржавају закључак да је стрељано могло бити највише око 1,000  особа, судећи по  обрасцима рањавања које су ови стручњаци забележили. Истовремено са стрељањима, одвијала су се жестока борбена дејства против колоне 28. дивизије АБиХ у повлачењу са подручја Сребренице према територији под контролом сарајевских муслиманских власти у Тузли. Према изјавама преживелих очевидаца из колоне, у тим борбама погинула је значајна количина људи, најмање неколико хиљада. Посмртни остаци тих погинулих особа, које нису биле жртве ратног злочина, помешани су са жртвама стрељања, а ради пропагандног ефекта сви су заједно сахрањени у Меморијалном центру у Поточарима.[1] При томе, није било никаквог покушаја да се те две посебне врсте посмртних остатака, насталих од потпуно различитих узрока, разлуче. Што се тиче правне квалификације дела, доказа о умишљају да се муслиманско становништво у Босни и Херцеговини истреби, чак ни на подручју Сребренице – нема. За неколико деценија истраживања Хашки трибунал није успео да такве доказе открије и прикаже. Безбедна  евакуација жена, деце и старијих особа из борбене зоне у Сребреници, под надзором УН и уз пуну сарадњу српских власти, обесмишљава сваку сугестију о постојању геноцидне намере на српској страни.

Следствено томе, све главне оптужујуће тачке службеног наратива о Сребреници падају. Шта год да се у Сребреници догодило и на какав год то начин било, сигурно је да се није догодило ништа слично ономе што се тврди.

Мимо специфичних појединости које се односе на садржај догађаја на подручју Сребренице и јулу 1995, чему је посвећен највећи део ове књиге, у вези са Сребреницом остаје отворено и даље једно велико нерешено питање. То питање односи се на идентитет, побуде и циљеве чинилаца који су операцију осмислили, другим речима на мотив који је покретао интелектуалне ауторе масакра.[2]

На ово крупно нерешено питање могло би се понудити најмање три хипотетичка одговора или експликативна модела. Сребреница је могла бити (1) злочин извршен у складу са одлуком политичког и војног руководства Републике Српске да се физички истреби бошњачко становништво у Босни и Херцеговини, барем у зони ратних операција на подручју Сребренице; (2) чин реторзије за злочине које су припадници 28. дивизије (раније 8. ОГ) Армије БиХ током претходне три године чинили над грађанима Републике Српске, а то се првенствено односи на становнике српске националности на ширем подручју Сребренице; или (3) операција под лажном заставом, теренски спроведена од стране елемената у Војсци Републике Српске и другим органима, фактички непотчињених властима у чије име су формално деловали, која је била изведена у сарадњи са одређеним страним структурама које су наручиле масакр да би из њега могле црпети политичку корист.

Укратко ћемо размотрити сваки од ова три модела позивајући се на чињенице које су нам тренутно доступне.

  1. Одлука власти Републике Српске да се изврши геноцид. Ово је теорија кривичног дела којом се у својим разматрањима руководи хашки Трибунал. На основу свега напред изложеног, ова хипотеза је лишена озбиљне потпоре. Пред хашким Трибуналом нису предочени никакви докази постојања било намере или плана са стране Републике Српске да се нека скупина заштићена Конвенцијом о геноциду уништи, било у целој БиХ или на ужем географском простору Сребренице.

Разна већа Трибунала су неопходни умишљај изводила на индуктиван начин, повезујући појединце којима је такав умишљај већ био импутиран, првенствено користећи изјаве извађене из контекста и ослањајући се на наводе сведока сумњивог кредибилитета. Што се тиче „геноцидног плана,“ сам трибунал је стао на становиште да је за утврђивање геноцида постојање таквог плана непотребно. Проф. Џорџ Самуели с правом поставља питање како је велики број особа који би морао да буде укључен у овако опсежну операцију у сврху остварења заједничког геноцидног циља могао да искоординира своје делатности, без усаглашеног  оперативног плана.[3] Контраинтуитивно становиште Трибунала, да је заједнички план непотребан и ослањање на небулозну теорију „мозаика,“[4] која такав план замењује, смишљено је да би се замаглила чињеница да никакви докази који указују на геноцидни план или потврђују постојање геноцидне намере ни после две и по деценије нису откривени. Да је тужилаштво располагало доказима за постојање унапред усаглашеног геноцидног плана и да је било у стању да их аргументовано предочи, Трибунал би се за свој закључак о геноциду свакако позвао управо на такве чврсте доказе, уместо на неуверљиво импровизовану теорију „мозаика.“[5]

Поред овога, теорија о геноциду има још неколико недостатака. У конкретном случају, нема никакву психолошку подлогу.[6] Зашто би руководству Републике Српске, наједанпут и без икаквих претходно испољених склоности такве врсте, пред сам крај рата пало на памет да изврши  најтежи злочин у међународном праву, који при том не би служио никаквом ратном циљу али би његово откривање сигурно имало најтеже политичке последице на предстојећим мировним преговорима? Да је постојала геноцидна намера, зашто би се испољила само на географски и демографски ограниченом простору, као што је Сребреница? (Тужилаштво је на крају схватило умесност овог питања, па је на суђењу Караџићу покушало да докаже постојање сличне намере, још од почетка рата, и у неколико других општина, међутим ту слабо аргументовану тезу чак је и веће Трибунала одбацило.) Даље, као што смо навођењем закључака стручњака блиских тужилаштву показали, заузимање енклаве и стављање под контролу њених житеља – а то би било објективна претпоставка за њихово физичко затирање – постало је актуелно тек дан или два пре него што се догодило. Да ли то пружа довољну могућност за формирање до тада непостојеће геноцидне намере и за припремање логистичких средстава за њено спровођење? Зашто би српска страна извршила масовно убиство заробљеника које је много корисније могла да замени за заробљене припаднике својих војних снага и да на тај начин попуни своје редове? Ово здраворазумско питање поставља у чуду и једно веће МКТБЈ, али ипак прелази преко очигледних импликација да би могло несметано да изведе унапред задати закључак.[7]

Најзад, јуриспруденција у односу на геноцид још увек је ограниченог обима, али једно од занимљивих и отворених питања гласи да ли се геноцид, на начин како Конвенција предвиђа, уопште може извршити од стране појединаца или је то по суштини државни злочин, иза којег морају да доказано стоје одговарајуће институције и органи? Један од водећих ауторитета, проф. Вилијам Шабас, сматра да су одлука донета на државном нивоу и организована државна подршка кључне компоненте овог кривичног дела.[8] Али чак ни хашки Трибунал Републику Српску и њене институције није означио као виновнике наводног геноцида у Сребреници, а Међународни суд правде је по тужби Босне и Херцеговине изричито ослободио Републику Србију од одговорности за исто импутирано дело.

У закључку, чињеничко образложење за тезу да је у одређеном тренутку донета одлука да се на подручју Сребренице било  бошњачки део становништва или ратни заробљеници као заштићена група униште, изузетно је танко. Стога се ова хипотеза може ставити ад акта.

  1. Реторзија. За разлику од натегнутог аргумента за геноцид, хипотеза да сребренички масакр представља чин реторзије делује далеко убедљивије. Реторзија као установа међународног јавног права постоји и призната је већ неколико векова.[9] Дефинише се као одмерено узвраћање једне стране другој,[10] која је оној првој бесправно нанела неку штету. Мада се чини да је реторзију тешко разликовати од освете, разлика ипак постоји. Освета се врши необуздано, неодмерено, неводећи рачуна о пропорционалности и са искључивим циљем наношења највећег могућег уштрба противничкој страни. Прибегавање реторзији, с друге стране, претпоставља нијансирану анализу околности које су овај корак изазвале и проналажење уравнотеженог одговора којим би прекршитељ правне норме уједно био и кажњен и одвраћен од понашања такве врсте.[11] Реторзија је, дакле, пракса у равни одмазде, сродна изреци „вратити мило за драго,“ или доктрини „око за око, зуб за зуб.“ Таква пракса није нимало естетски привлачна, али је правно дозвољена и примењивала се, без да је код правних ауторитета наилазила на осуду.[12] Најзад, а у овом случају то је најважније, како се год узме појам реторзије, то није опис безобзирног, противправног понашања већ се, напротив, ради о признатом институту међународног јавног права.[13]

У светлу наведеног постулата међународног јавног права, како би се могла разматрати Сребреница? Одмазда која је под   одређеним околностима дозвољена позивањем на доктрину реторзије, са становишта најузвишеније етике („када вас неко удари, окрените му и други образ“) није за моралну похвалу и дивљење, али  пошто се налазимо на терену права (па и реал- политике) а не етике, сасвим је довољно нагласити да је допуштена. Функционери хашког Трибунала, који су у вези са Сребреницом изрицали најдрастичније правне квалификације и најоштрије казне, поступали су тако у својству неумољивих судија а не отаца исповедника.

Применљивост правног института реторзије на Сребреницу јула 1995. има се, дакле, испитивати у односу на људске и материјалне губитке наношене српској страни без престанка током претходне три године. Главне аспекте тих трогодишњих насртаја, на подручју Сребренице, на цивиле српске  националности и њихова материјална и културна добра подробно смо обрадили у два издања, „Српске жртве Сребренице, 1992. – 1995.“ [2012.] и „Страдање српске Сребренице“ [2010.]. У првом од ових издања, коришћењем врло прецизне научне методологије утврдили смо најмање 705 српских жртава и у већини тих случајева констатовали смо зверске околности њиховог смакнућа. У другом од наведених издања приказали смо фотографије рушевина и згаришта преосталих српских кућа, девастираних и махом обраслих у коров, после убиства бивших житеља и протеривања из њихових вековних станишта. Ни у погледу идентитета жртава, ни криваца, нема никакве сумње. Жртве су становници српске националности са подручја Сребренице, таргетирани као такви, а кривци потичу из редова становништва ратне енклаве Сребреница, тачније – после априла 1993. и потписивања споразума о формирању заштићене зоне и њеној демилитаризацији – припадници 28. дивизије Армије БиХ. То је илегална формација која никада није била распуштена нити разоружана и која је до 26. јуна 1995. године,[14] непосредно пред српски напад на енклаву, изводила непријатељска војна дејства против српских цивила и оружаних снага.

Да би се ценила природа ових дејстава, репродукујемо неке од главних навода из студије „Српске жртве Сребренице, 1992. – 1995.“ Пре свега, ту се показује

„неселективност убијања грађана српског етницитета. У испољавању свог хомицидног понашања према особама које су сматрали Србима, нападачи се нису ограничавали никаквим препознатљивим  критеријумима. Мете њиховог деловања биле су особе и мушког и женског пола; стари, млади и средњег узраста; цивили и војно способни; а доказа нема да се ико од убица, који су углавном били припадници Армије БиХ, дакле, ‘легалних’ и међународно признатих власти које су деловале по упутствима своје владе из Сарајева, упуштао у лични став убијене особе према тој власти. Другим речима, пре него што је убиство било извршено, убицама је било потпуно небитно да ли је жртва ‘побуњеник’ или ‘лојалан грађанин’ Републике Босне и Херцеговине, па чак можда политички потпуно неангажован. Ако је и постојао неки препознатљив критеријум по којем се убијање вршило, то је била једино етничка припадност жртве српском народу.“

Затим, у истој књизи,

„износе се докази не само о неселективном убијању и клању мештана него и о паљењу школа и привредних објеката, дакле систематском уништавању средстава локалне заједнице за даљњи живот и опстанак; убиство спаљивањем у сопственој кући непокретне Десанке Станојевић у селу Ратковићи није изузетак у категорији убијања лица која не представљају никакву војну или политичку опасност, већ је – напротив – амблематично за серију злочина управо такве врсте;[15] узвици нападача  ‘Хватај их живе, опколи, побиј све’, у Горњим Ратковићима, и то исто у Брађевини, упућује на закључак да им је претпостављена национална припадност жртава била довољан мотив, без даљњег индивидуалног испитивања;[16] убиство Милисава Милановића из Јадра од стране Рахмадана Дервишевића тешко је објаснити осим као начин да се околни Срби застраше и натерају на исељавање; напад на село Лозницу, уз повике ‘Аллаху екбер’, указује на првенствено верски и етнички карактер операције, за разлику од војничког, бар по перцепцији извођача тог напада; неселективност убијања долази посебно до изражаја у случају ученика осмог разреда основне школе из Брежана, Јосиповић Љубомира, коме су нападачи рафалом скинули горљи део лобање, након чега се кретао још 500 метара док није пао, иако је убицама морало бити јасно да је он дете; сви споменици на српском гробљу у селу Брежани били су порушени за време док се село налазило под муслиманском контролом, чиме је опет наглашен не само верски и етнички, за разлику од војничког карактера операције, него и тежња да се и на тај начин онемогући поновно конституисање уништене заједнице; код села Каменица припадници муслиманских снага побили су на зверски начин неколико десетина заробљених војника Војске Републике Српске, иако су они као ратни заробљеници имали статус заштићених лица, чиме се поставља логично питање зашто би убијање заробљеника у једном случају представљало геноцид, а у другом не; учитељица Есма Киверић из Сикирића са  машинском пушком пратила је нападаче на српске становнике сопственог села и говорила им је: ‘Немојте пљачкати куће док их не поубијате, идите од врата до врата’, што су војници и учинили држећи се упутстава овог врсног педагога,[17] итд. Формално утврђивање природе описаног образца понашања налази се првенствено у домену професионалног и непристрасног суда. Али разумног посматрача, коме је позната правна дефиниција кривичног дела, ништа не спречава да на темељу сопственог расуђивања то дефинише као геноцид.“

Коначно, доказали смо и широку подршку становништва из енклаве Сребреница овим нечовечним поступцима:

„У нападу на српско село Сикирићи за припадницима Армије БиХ, ‘легалне’ војне силе једне међународно признате државе, ишли су муслиманске жене и деца са џаковима за прикупљање плена; сведок Станоје Миловановић истиче да су се међу нападачима на његово село  Лозница налазиле и жене, чији је задатак био да праве буку да би на тај начин деморализовале одбрану, а касније су улазиле у куће и пљачкале их; такође о активном и масовном учешћу муслиманских цивила, што је операцијама давало недвосмислено етнички карактер, говоре и описи напада на села Залазје и Загоне, Магашиће, Станатовиће и Горње Шадиће[18].“

Па закључујемо:

„Пажљивим читаоцима неће се моћи замерити ако сада поставе очигледно питање: да ли је и понека ‘Мајка Сребренице’[19] са џаком у руци учествовала у овим пљачкашким походима? Ако није, да ли је по завршетку тих операција по суседним српским селима упитала своје мушкарце и комшинице где су били, шта су тамо радили и одакле им плен који у џаковима доносе?“

Страдање српске Сребренице“ је визуелни, фотографски докуменат о разарању кућа и села житеља српске националности, па самим тим и намерног уништавања основних предуслова за њихов одржив живот на подручју Сребренице. Састоји се из неколико стотина снимака онога што је остало од српских села, после напада које су у наведеном периоду пре јула 1995. на њих извршиле оружане формације из сребреничке енклаве. Неколико репрезентативних фотографија које следе упечатљиво одражавају стање тих грађевина 2009. године, када је снимање обављено. Многи бивши домови неупотребљиви су као људска станишта, а бројни се готово и не виде од набујалог растиња и корова, слично порушеним некадашњим домородачким споменицима у Латинској Америци које сада прекрива густа џунгла и чија налазишта су данас само археолозима позната.

Остаци девастираних домова српских становника Сребренице

На основу свега изложеног, у случају Сребренице констатујемо  да су се у јулу 1995. стекли барем prima facie елементи за  примену института реторзије. Супротна страна је на територији Републике Српске успоставила своје упориште и користила га је за оружане нападе мимо споразума постигнутих 1993. године, а и напади изведени пре тога представљали су повреду међународног ратног права у односу на цивилно становништво. Извођењем ратних дејстава, статус  заштићене зоне се по међународном праву губи.[20] Коришћење војне силе против бивше заштићене зоне да би се ти напади сузбили и зауставили било је, према томе, у складу са нормама међународног права, на страну коначни третман виновника незаконитих поступака према српским цивилима и њиховим добрима. Мере одмазде примењене против виновника, а то су углавном припадници војних формација АБиХ, биле су пропорционалне, угрубо страдало је онолико њих колико и припадника групе коју су за претходне три године они прогонили, пљачкали и најчешће свирепо физички затирали.[21] Карактеристично је за општу оцену третмана становника енклаве у јулу 1995. да се у једном важном аспекту српска страна понашала коректно и скрупулозно у складу са одредбама Прве женевске конвенције о побољшању положаја болесника и рањеника у оружаним сукобима на копну.[22] Српска страна је у српским болницама омогућила лечење и  затим релативно брзу евакуацију неколико стотина рањеника са супротне стране на територију под контролом њихових снага, што потврђују извештаји са терена страних дописника Кристине Сполар[23] и Криса Хеџеса.[24] Безбедна евакуација у истом периоду великог броја рањеника из оближње Жепе потврђује се и у једном америчком дипломатском извештају.[25] Ту чињеницу је невољно потврдио и хашки Трибунал, мада ју је протумачио не као хуманитарни поступак него као маневар да би се заварала „међународна јавност.“[26] Али освете, над рањеницима или другим немоћним лицима, са српске стране углавном није било.

Како год се у начелу гледало на стрељање по кратком поступку заробљених лица, српски одговор на незаконито понашање супротне стране, који би се могао подвести под  појам реторзије, задовољава главне елементе тог правног института. У односу на потенцијалне виновнике физички способне да издрже примену реципрочне мере, српска реакција на њихово дуготрајно незаконито понашање била је сразмерна. У односу на посебне категорије заштићене међународним конвенцијама (рањеници) била је суздржана, и у целини изразито хумана.

Доказују ли ова разматрања да је погубљење ратних заробљеника, као чин реторзије, било оправдано? У најмању руку, то је једно од могућих разумних тумачења расположивих чињеница, али на такво питање коначан и ауторитетан одговор могао би дати једино легитиман и непристрасан суд. Хашки Трибунал то сигурно није. Овај аргуменат ипак је могао бити изнет и пред њега, не да би га импресионирао својом правном бриткошћу и логиком, него да би се међународној политичкој и правној јавности омогућило да свестраније сагледа сребренички предмет. Из необјашњивих разлога, међутим, то се ни на једном сребреничком суђењу није догодило.[27]

  1. Сребреница као режирани злочин изведен под лажном заставом. На овакву хипотезу, мада до сада систематски неразматрану, упућују озбиљне посредне чињеничке околности.

Прва ствар која се примећује када се баци поглед на командну структуру иза непосредних извршилаца злочина је преовлађујућа заступљеност у њој кадрова из безбедњачког ланца, уграђеног на свим нивоима Војске Републике Српске. У ВРС, улога официра за безбедност била је у потпуности аналогна улози и овлашћењима исте структуре, а пре тога политичких комесара, у бившој војсци комунистичке Југославије, ЈНА. Безбедњачки састав у ВРС био је наслеђен и кадриран из редова официра службе безбедности комунистичког режима. Сви припадници тог специфичног кадра били су формирани у истом идеолошком калупу, где су се подразумевали безпоговорна послушност предпостављенима у командном ланцу, изразита анационалност и строга конспиративност. Безбедњачки кадар у ВРС – као раније у ЈНА – деловао је као посебна, закулисна структура, формално унутар редовне армије, али која се издвајала посебним и ширим овлашћењима у односу на редовно војно особље.

На челу безбедносног кадра у Војсци Републике Српске током сукоба, задужен за контраобавештајне послове, налазио се пук. Љубиша Беара. У предмету Поповић и остали, у групи  првооптуженог начелника за безбедност Дринског корпуса, потпуковника Вујадина Поповића, Беара је са овим последњим пред МКТБЈ био оптужен за теренско организовање  сребреничког масакра. Пре избијања сукоба почетком 1990-их, Беара је био у Сплиту на дужности у контраобавештајној управи ратне морнарице  оружаних снага комунистичке Југославије. Пре тога, служио је десет година на Брионима у личном обезбеђењу Ј. Броза Тита. Беара је могао да стекне такве блиставе референце само као поуздана полуга у неком од бројних огранака система државне безбедности комунистичке Југославије.

Следећа компонента ове слике је чињеница, која је изашла на видело 2009. године, да је у Београду начелник ресора  Државне безбедности Србије, све време ратног сукоба у БиХ и другим деловима бивше Југославије, био сарадник Централне обавештајне службе.[28] Разумна је претпоставка да је агентурна мрежа припадника Државне Безбедности бивше комунистичке државе и даље остала међусобно чврсто повезана и да су на одрађивању  извесних задатака њени делови продужили да синхронизовано садејствују, без обзира на формалне границе између Србије и Републике Српске, па чак ни на односе између формално непријатељских државица из састава бивше Југославије.

Даље, неразјашњена генеза, састав и формацијска потчињеност Десетог диверзантског одреда, у вези са наведеним околностима попримају посебан значај. Одред који је вршио масовно стрељање на најмање једном од сребреничких локалитета, у Пилици-Брањеву, није био у формацијском саставу ВРС. Такав закључак потенцира чињеница да је на суђењу Младићу тужилаштво МКТБЈ покушало да у доказе уврсти очигледно фалсификовану приступницу Дражена Ердемовића, са наводним потписом генерала Ратка Младића, што је требало да укаже на непосредну личну потчињеност. Сугестија, да би главнокомандујући лично потписивао приступни  докуменат неког анонимног редова да буде примљен у опскурну јединицу нередовног статуса, потпуно је бесмислена. Потурање таквог лажног трага одаје намеру тужилаштва да са дневног реда скине нека важна питања и истовремено прикрије неке незгодне појединости.[29] Сигнификантно је да је Десети диверзантски одред, који је био умешан у стрељање заробљеника у Пилици-Брањеву, био под непосредним надзором пук. Петра Салапуре, начелника Управе за обавештајне послове Главног штаба ВРС и, подразумева се, личности формиране у истом безбедњаком миљеу као и неке друге напред поменуте фигуре.[30]

Необичне околности из ове рубрике могле би се надугачко ређати, али довољно је додати само још неколико. По исказу (официра за безбедност Братуначке бригаде) Момира Николића, 12. јула 1995, дакле у тренуцима који су били кључни за логистику и надзор „сребреничког геноцида,“ шеф ресора државне безбедности Србије, чије су оперативне везе са колегама из иностранства већ наведене, налазио се на својој осматрачници у оближњој Љубовији[31]. Овај интересантан податак, зато што потиче из извора сведока-сарадника Тужилаштва, бившег официра војне безбедности Николића, могао би се узети са резервом пошто је непоткрепљен независним доказима. Али је исто  тако и „против интереса“ службе у којој је Николић радио, а изнет је сасвим узгредно и ван  потенцијално инкриминишућег контекста, зато што је хашка оптужница против особе на коју се односи, Јовицу Станишића, ограничена на 1991. и 1992. годину и не дотиче се сребреничких догађаја из јула 1995. Ако је Николићева верзија тачна, шта објашњава потребу шефа српске ДБ да сребреничка дешавања осматра са тачке географски толико блиске епицентру, а што није могао да комотно прати и из своје канцеларије у Београду?

Начин награђивања припадника Десетог диверзантског одреда за извршени задатак такође је врло индикативан и покреће низ питања. По Ердемовићевом сведочењу, он и остали припадници стрељачке екипе били су плаћени у злату.[32] Ако је Одред био у редовном формацијском саставу ВРС, и ако су његови припадници били редовно војно особље, дужно да извршава наређења својих предпостављених, одакле потреба за награђивање на овако посебан начин? Зар издавање простог наређења не би било довољно, и зар редовна војничка плата не би покрила и ову операцију? Одакле је потицало злато које је било раздељено војницима из ове мистериозне јединице? Из трезора Републике Српске, ратне 1995. године?

Из ове панораме не би требало изоставити ни чињеницу да је Сребреница по много чему заиста „најављени геноцид,“ али не у смислу површних закључивања Силвије Матон.[33] Нешто врло необично, што је гледајући уназад префигурирало даљњи след догађаја, одиграло се крајем 1993. године у Сарајеву, када је сребреничкој делегацији Изетбеговић пренео понуду да се „четници пусте у Сребреницу  да покољу 5,000 људи“ да би се америчко јавно мњење анимирало да подржи НАТО интервенцију против Срба. Ако је таква замисао постојала годину и по дана унапред, време које је од тада преостало до јула 1995. било је више него довољно да се оперативни детаљи разраде и спроведу.

Најзад, последње али не и најмање важно, изгледа да су после Сребренице командант Одреда Милорад Пелемиш и многи од  његових сарадника добили лукративно уточиште под покровитељством страног фактора који је политички профитирао од Сребренице. Неколико наредних година провели су у Африци као страни плаћеници (конкретно, француске обавештајне службе Direction de la Surveillance du Territoire) у Заиру. Крајем 1999. године, у јеку западне кампање за свргавање Слободана Милошевића, Пелемиш и његова група (укључујући непосредно надређеног у Заиру, сарадника француске обавештајне службе Југослава Петрушића) били су ухапшени и оптужени за покушај организовања убиства Милошевића.[34]

Теорија о умешаности страног фактора у злочин у Сребреници није, према томе, лишена сваког основа. У најмању руку, применом Трибуналове методологије „мозаика“ могло би се доћи до објашњења предметних догађаја различитог од онога  које је хашки Трибунал прогласио коначним и поузданим решењем свих главних спорних питања.

Ако би пошли од хипотезе да је Сребреница режирани догађај изведен под лажном заставом, многи делови слагалице долазе на своје место и повезују се у кохерентну целину. На првом месту, решен је проблем мотива – основне компоненте сваке кривичне истраге. Наместо натегнутих претпоставки хашког Трибунала, добили би уверљив и логичан одговор. Западна коалиција је једини фактор који је из Сребренице могао извући вишеструку политичку корист, почевши са покривањем операције Олуја, која је уследила непосредно затим (што је тадашњи амерички амбасадор у  Загребу Питер  Галбрајт отворено потврдио), па до моралног покрића за доктрину „права на заштиту“ и политичког уцењивања Србије и Републике Српске.

Тумачењем сребреничког „мозаика“ из оваквог угла (сигурно је да нико од поклоника хашког Трибунала неће уложити приговор на позајмљивање методологије установе у коју има поверење) назиремо такође и у могући modus operandi на  терену. Када сребренички Роршахов тест почнемо да тумачимо као операцију под лажном заставом, расветљавају се и повезују многе појединости. Поред мотива, оцртавају се и средства. На сваком кораку у спровођењу операције на терену, наилазимо на појединце специфичног кова, епигоне миљеа државне безбедности комунистичког режима потчињене не само по  командној линији него и линијом заједничког сталешког интереса београдској централи, која је сама истовремено деловала као експозитура управо оних страних центара којима је Сребреница била потребна. А паралелно наилазимо на подударну ситуацију и код многих непосредних извршилаца, који су (како се накнадно такође испоставило) били заврбовани и налазили се под покровитељством истог страног фактора.

Изложене су три варијанте, разних степена вероватности, како су се у јулу 1995. догађаји у Сребреници могли одвијати. Без  доступа поверљивим и тренутно засекреченим информацијама, прва и трећа варијанта остају у пределу нагађања; друга варијанта је корисна као хеуристичка алатка, али ни за њу не можемо бити сигурни да ли је и у коликој мери утицала на мотивацију и поступке кључних играча. Али и са таквим резервама, ослонцем на информисано нагађање, интуицију и здрав разум долазимо до закључка да се Сребреница може подједнако убедљиво тумачити на неколико разних начина и  да тумачење хашког Трибунала није једино могуће.

Поред разумљивог настојања да се проникне у позадину догађаја, изазов Сребренице покреће и низ других питања практичне природе.

Када се ради о супротстављању стандардној Западној пропагандној представи о Сребреници, одмах пада у очи изразита неравноправност у  ресурсима између оних који наратив потврђују и намећу, и оних који га критички испитују, и тамо где је то неопходно – оспоравају. Тешко је тачно одредити ред величина тренутне материјалне предности коју у односу на критичаре уживају промотери службене Западне верзије, сажете у мантрама „геноцид“ и „8.000  стрељаних мушкараца и дечака“. За несразмеру у ресурсима ипак би се с пуним правом могло рећи не само да је огромна,  већ и то да се Давид налазио у можда повољнијем положају у односу на  Голијата.

Главни мотиви и снаге сврстани иза сребреничког наратива морају се именовати и проценити трезвено.

Службени наратив је тачка где се преклапају интереси две врло различите интересне групе. Прва је политичка елита у Сарајеву, друга је тешко рањена али још увек хегемонистичка Атлантистичка алијанса, са несмањеном амбицијом светске доминације.

Локална, сарајевска елита није „муслиманска“ у религијском смислу те речи. То је самообнављајућа политичка олигархија састављена из разнородних елемената, укључујући у разним фазама и бизарне верске занесењаке (пример би био Алија Изетбеговић) који са становишта традиционалног ислама представљају, најблаже речено, аномалију. Критична маса у тој мешавини састоји се не од правих верника него људи формираних у духу педесетогодишње комунистичке владавине, инстинктивних камелеона, равнодушних према сваком облику трансцендентности и заинтересованих искључиво за опипљиве овоземаљске благодети, на првом месту власт. Као у редовима колега истог надахнућа са супротне стране Дрине, у Србији, религијски и национални симболизам код њих није одраз искреног убеђења него цинично средство за постизање уско дефинисаних групних политичких циљева.

Подједнако равнодушна према верској као и према националној димензији, дубоко у души сарајевска политичка елита у „Сребреници“ не види никакав морални скандал (тим пре што је својевремено и сама вољно учествовала у његовој производњи) него искључиво политичку корист. „Сребреница“ јој пре свега служи као бич за масовно утеривање муслимански и бошњачки опредељеног дела становништва БиХ у политички тор, и за учвршћивање унутрашње кохезије заједнице која се налази под њиховом диригентском палицом. Руководећи кадар може да има унутрашња неслагања, али је јединствен у вољи да у својој зони неометано влада.

Друга  важна функција Сребренице је да служи као непробојан зид између муслимана и православних. Обезбеђивање и продубљивање тог јаза је стратешка услуга коју сарајевска елита чини не само себи, него уједно и својим иностраним, Атлантистичким покровитељима.

Интересовање Атлантистичке алијансе за „Сребреницу,“ и генерално за подручје Балкана, примарно је геополитички, без најмањег додатка човечанских обзира према жртвама, и томе слично. У Атлантистичком концепту, употреба „Сребренице“ је двојна. Прво, као клин који ће дуготрајно сукобити и раздвајати две сродне и кључне заједнице у БиХ, муслимане и православне, чија би сарадња имала стабилизујуће последице за све житеље Балкана, а и много шире. Међутим, несарадња и раздор међу њима управо је то што страну арбитражу и стратегијско присуство у средишту Балкана (па самим тим и истискивање геополитичких конкурената као што је Русија) чини неопходним за још дуго времена. Поред тога, „Сребреница“ – или наводна брига да се више никада „не понови“ – лозунг је којим се прикрива права агенда интервенционистичке политике. Тај лицемерни параван служи као покриће за агресивне, наводно хуманитарне нападе на непокорне, суверене државе. Муслимани Босне и Херцеговине и свуда у свету којима је искрено стало до њихове вере и код којих је жив осећај солидарности са припадницима умме где год се налазили добро би учинили да израчунају људски биланс „Сребренице“ у глобалним оквирима. Биће шокирани сазнањем да је као последица примене Западне доктрине R2P, или права на заштиту наводно угроженог становништва, непосредно проистекле на темељу пропагандне верзије сребреничких догађаја, од Косова до Сирије страдало између неколико стотина хиљада и два милиона муслимана.

Та утицајна коалиција интереса са локалног се протеже на глобални ниво, и она је одлучно против сваког довођења у питање службене верзије о „Сребреници,“ зато што из тога већ годинама црпи огромне и врло лукративне политичке и материјалне дивиденде.

На чему почива моћ те у суштини хетерогене, али за сада заједничким интересом спојене коалиције? Не више на апсолутној контроли, али ипак и даље на доминантном утицају на информативне токове у свету и на још увек недовољно пољуљаној моћи да дефинише „мејнстрим чињенице.“ Те „чињенице,“ или „голе тврдње“ како их је називао проф. Едвард Херман, прихватају се углавном механички и некритички, без обзира на њихову емпиријску неутемељеност.  Једна од таквих априори „мејнстрим чињеница“ без утемељења је службени наратив о “Сребреници.“ Немерљиви ресурси уложени су у одржавање тог заштићеног наратива и спречавање сваког покушаја да се критички испита.

То је стратегијски оквир у коме се одвија делатност сваког ко настоји да актере који црпу корист из „Сребренице“ лиши незаслужених предности и да истовремено допринесе утврђивању и објављивању поузданих чињеница о том значајном догађају.

Ахилова пета службеног наратива су нереални основи  на којима почива. Као непосредна последица, његови поборници морају да делају махнито и без предаха, често непромишљено, са честим бумеранг ефектима. Пример је нетактички срочена британска резолуција понуђена Савету безбедности УН 2015. године, која је, уместо да Србе деморалише и подстакне на резигнирано прихватање геноцидног статуса, у свим секторима српског друштва изазвала снажан отпор и индигнирано одбацивање. Одржавање сребреничког мита изискује непрестано и одбојно наметање једне, у суштини, врло уске интересне агенде методама лишеним сваке суптилности, које најбоље описује енглески израз overkill. То подразумева непрекидно довијање да се комбинацијом лажних података, грубим и репресивним гушењем сваког озбиљног покушаја критичке расправе и безочним блефирањем спречи колапс наратива, или да се очигледни крах бар одложи на што дужи рок.

„Сребреница“ (знаци навода указују на исфабриковану, за разлику од приближно аутентичне верзије догађаја) је парадигматична појава света постистине који је настао удаљавањем од аристотелијанских правила мишљења. Објективне, доказиве чињенице постале су небитне, више не управљају људским размишљањем и не утичу на извођење закључака. У јавном дискурсу који је доминантан данас, представе о томе шта јесте а шта није претвориле су се углавном у чисто утилитарно питање.

Само у свету где владају таква изопачена ментална правила (мада срећом њихово дејство још увек није распрострањено много даље од сфере утицаја колективног Запада и његових интелектуално корумпираних следбеника) презир према стварности могао је да кулминира усвајањем и агресивним наметањем чињенички неутемељене политичке фикције о „Сребреници“, лицемерно  представљене као морално узвишени чин одавања пијетета невиним жртвама и спречавања да се не понови један од најтежих злочина у међународном кривичном праву. За то време, они који у име „Сребренице“ деле дрске моралне лекције човечанству, некажњено и по целом свету врше злочине што по обиму и суровости превазилазе чак и најгора кршења норми човечности која су се у Сребреници заиста догодила.

За Србе (а и за Русе) Сребреница није апстрактно епистемолошко питање. Ратом који се, из Западних центара за контролу ума, води против сазнања уношењем интелектуалне пометње и циљаним деградирањем истине као најосновније категорије људског интелекта, тежи се минирању способности оба народа да рационално сагледају и одбране своје виталне интересе. Сребреница са својим импликацијама је зато, за оба народа, у првом реду егзистенцијално питање које дубоко задире и у сферу националне безбедности.

Ако се прихвати руководеће начело света „постистине“, да чињенице више нису важне и да, у складу са својим интересима, стварност могу диктирати они који тренутно имају моћ да је  политички обликују, од тог тренутка престаје расправа о било чему или рационална анализа било чега. Народи који у критичној маси буду прихватили таква правила игре постају беспомоћне играчке у рукама самозваних „господара стварности.“[35] Одрекнувши се права на самостално размишљање утемељено на објективној стварности, они ће неизбежно почети да мисле у категоријама које прописују њихови тлачитељи и непријатељи. Одатле их само мали корак дели од добровољног потчињавања, а ускоро затим самоодрицања и најзад – нестанка. „Сребреница“ је проба за масовну примену формуле смятение умов и уколико јој се сада рационално и критички не одупремо, иста формула ће бити примењивана и у другим политичким операцијама сличне врсте.

Замка „Сребренице,“ замишљена по узору на третман поражене Немачке после Другог светског рата, српском народу је била припремљена управо као алатка за насилно мењање свести и паралисање одбранбене воље на најширем плану. Намера је била да се Србима утисне општи комплекс ниже вредности и неизгладиве геноцидне кривице, што у случају Немачке има бар неку историјску  основу с обзиром на масовну солидарност њеног становништва са ауторима ратних злочина. Сличан покушај мењања свести, са истим циљем подривања националног самопоуздања и отпорности, већ поколењима се примењује и на Русе, злоумним искривљивањем токова руске историје и измишљањем црних легенди о руском националном карактеру и повести.

У свету где се истина као онтолошка категорија убрзано обесмишљава и замењује вештачки произведеним менталним хаосом срачунатим да циљне групе интелектуално разоружа и онеспособи за успешно супротстављање погубним сугестијама  „господара стварности,“ Сребреница више није само српско питање  већ постаје парадигма од општег значаја. Попустимо ли у односу на „Сребреницу“, једну од најдрскијих политичких превара нашег времена,[36] све бране убрзо ће попустити. Преправљање стварности, увек на нашу штету а у корист светских хегемона чији су циљеви и интереси непомирљиво супротни, незадрживо ће узимати маха. Шта је следеће у програму ревизије стварности? Не усуђујемо се ни да помислимо.

У непоколебљивом настојању да сребренички наратив по сваку цену остане недодирљив и имун на критику, по среди није брига за историјску истину или интегритет правосудног поступка у судницама Хашког трибунала. У питању је наратив са јасно одређеним политичким  назначењем и кад год ти виши циљеви дођу у сукоб са пуким чињеницама, ове последње се морају повући. Услед тога, још неко време имаћемо посла са „Сребреницом“ као савременом верзијом Платонове „племените“ лажи, мада сви расположиви докази побијају претпоставку да би у данашњем облику та лаж могла бити бенигна, било по намери из које је потекла или по својим последицама. Јер, од 1995. године, „Сребреница“ служи као повод за практиковање насиља у светским размерама и са масовним смртоносним последицама што експоненцијално премашају чак и најнадуваније процене њених првобитних жртава.

Зато морамо остати непопустљиви пред моралном уценом „Сребренице“ и истрајно инсистирати на поштовању утврђених чињеница као обавезујућег закона мишљења.

Не, у Сребреници није било геноцида, и не, тамо није стрељано „8,000 мушкараца и дечака.“

Упутнице:

[1] Меморијални центар у Поточарима – место у општини Сребреница где се сахрањују посмртни остаци особа за које се тврди да су били стрељани у јулу 1995. када је над њима наводно извршен геноцид. Пошто је укоп проглашен за верску процедуру под искључивом  надлежношћу исламских верских власти, све што је у вези са њим изузето је из система криминалистичких прописа Републике Српске, где се Меморијални центар налази. Следствено томе, грађанске власти су лишене увида у садржај „табута,“ одн. ковчега који се сваке године 11. јула на том гробљу сахрањују, па нису познати ни идентитет ни стање посмртних  остатака који се на територији тог Меморијалног центра сахрањују.

[2] Јасно је да би одговор на овако постављено питање вероватно уједно разоткрио и идентитет  интелектуалних  аутора, које у сваком случају не би требало бркати са непосредним извршиоцима са прстом на обарачу.

[3] Види, С. Каргановић и група аутора, „Сребреница 2020 – Аналитички пресек поводом двадесетпетогодишњице“ (Хаг, 2021), Џорџ Самуели: „Дефинисање геноцида“, стр. 145 – 218.

[4] ICTY, Prosecutor v Krstić, првостепена пресуда, пар. 4

[5] Поступајући по политичким мерилима више него по одговорној професионалној процени, у недостатку конкретних доказа Хашки трибунал је специфично за Сребреницу импровизовао теорију „мозаика,“ као помоћно средство за запушавање рупа у расположивој доказној грађи. По тој теорији, веће себи присваја право да изведе закључак о постојању посебне намере коришћењем индуктивне методе, али доведене до крајњих граница кредибилитета. Доказни мозаик се може састојати из низа коцкица од којих ниједна сама по себи не мора да одражава „геноцидну намеру“ али које наводно, сагледане у свеукупности, по оцени већа, одражавају намеру да се физички уништи заштићена група.

[6] Беспоштедно вођење ратних операција на страну, да ли ико озбиљно мисли да би официрима и управном особљу одгојеним на идеологији „братства и јединства“ која је деценијама била  политичко начело режима Јосипа Броза Тита лако пало на памет да над једном од „братских“ народа изрше геноцид?

[7] Тужилац против Крстића, првостепена пресуда, пар. 70.

[8] William A. Schabas, “State Policy as an Element of the Crime of Genocide,” Expert Witness Report, May 1, 2008, ICTY Legal Library; такође William A. Schabas, Genocide in International Law [Cambridge University Press, 2000],  стр. 418.

[9] Као пример, видети мишљење Ватела [Emer de Vattel] у његовом делу The Law of Nations (прештампано издање, Liberty Fund, 2008) када каже „Где је суверена власт незадовољна начином како се према њеним субјектима опходи власт другог народа, она је у потпуности властна да објави да ће субјекти те друге нације бити третирани на исти начин као његови.То се назива реторзијом. У томе нема ничега што не би било у складу са правдом и вођењем прикладне политике“, па наглашава „Нико се не може жалити што га се третира на исти начин како он третира друге.“ (стр. 459) Што се тиче савремених правних коментатора, Стефен Неф [Stephen C. Neff] у War and the Law of Nations: A General History брани став да „реторзија претставља један правни облик одмазде … За реторзију се сматра да је законит поступак, као вршење уобичајених права суверености, мада на начин који није пријатељски,“ стр. 124.

[10] Наглашава се „use of comparably severe measures,“ одн. „примена мера упоредиве оштрине,“ видети Law Library – American Law and Legal Information, https://law.jrank.org/

[11] Могло би се, на пример, аргументовано тврдити да одговор Ирана на убиство свога генерала у Багдаду представља чин реторзије, а не просте освете.

[12] Jean Louis Klüber, Droit de Gens Moderne de l’Europe [Paris, 1831], стр. 89, 109, 136,138, 410. https://books.google.com.bz/books?id=7atOAAAAcAAJ&printsec=frontcover#v=onepage&q&f=false

[13] То се најјасније очитава у одређењу „реторзије“ које се нуди у правном појмовнику Шпанске краљевске академије: „Medida de autotutela que consiste en la realización por un Estado de actos perjudiciales e inamistosos, pero licitos desde el punto de vista del derecho internacional, que se adoptan como respuesta a la comisión a un previo hecho ilicito por otro Estado, con el fin de que este último lleve a cabo el cese y la reparación del mismo.” [У преводу: „Мера самопомоћи када једна држава поступа на начин који је штетан и непријатељски, али законит са становишта међународног права, чему се прибегава као одговор на претходне противправне поступке друге државе, у циљу да се ова последња принуди да одустане и намири почињену штету.“]

[14] Датум последњег напада из заштићене зоне Сребреница на српско село Вишњица, пропраћен убиством неколико становника.

[15] У селу Брежани, на пример, Крстина Лазић је убијена и запаљена у кући, а била је слепа и уз то и  душевни болесник. У селу Сјемово, после успешног напада и заузимања од стране муслиманских формација, убијен је и у својој кући запаљен Милош Зекић, који услед непокретности није могао  да се повуче. У селу Подравање убили су Драга Митровића, који је био слабо покретан због прелома леве потколенице и који је такође био инвалид из Другог светског рата, када су га мучили припадници усташких јединица тако што је боден ножем у главу и сечен испод врата. Он је преживео масакр из претходног рата, али не и овај. Није јасно какву су војну опасност те особе представљале по Армију БиХ.

[16] Вредно је помена да је у чувеном „пресретнутом разговору“ у предмету против генерала Радислава Крстића фраза „Побијте их све!“ била један од доказних елемената којим је претресно веће МКТБЈ образложило свој закључак да се догодио геноцид и да је генерал имао удела у њему.   Пажљив читалац ће запазити да овде опет користимо стандардни аналитички оквир Хашког трибунала. Ако је тај оквир валидан за једну страну, подједнако је валидан и за другу.

[17] Током напада на село Ратковићи, нападачи су бодрили свога предводника и Есминог колегу, учитеља Џевада Малкића из Познановића, повицима, „Напред Учо, побједа је наша“.

[18] Примера има још. После напада на село Ратковићи и његове заселке, муслимански цивили из околних села дошли су да пљачкају па су затим српске куће биле попаљене, а када је сведок Стојановић Стојан после неколико дана са групом избеглих Срба пошао у спаљено село да сахрани мртве, направљена им је заседа и један од њих је био убијен. Када је група заробљених Срба из села Међе била доведена у затвор у Сребреницу, муслимански цивили су улазили да  провоцирају и вређају затворенике.

[19] Мајке Сребренице – организација преживеле родбине сребреничких жртава која пропагандно подржава службени наратив о „геноциду“ и „8,000 стрељаних мушкараца и дечака.“

[20] First Additional Protocol of the Geneva Convention (1977), пар. 60, члан 7, који се специфично односи на демилитаризоване зоне.

[21] Резултати анализе форензичких података који се односе на доказиву цифру стрељаних заробљеника то убедљиво показују. За око 700 уморених становника српске националности у периоду од 1992. до 1995. (а то није коначан број) страдало је око 1,000 ратних заробљеника.

[22] Члан 46. Прве конвенције (Забрана освете) изричито искључује одмазду над рањеницима у ратном сукобу;  видети анализу и коментар на овај члан Међународног Комитета Црвеног Крста, https://ihl-databases.icrc.org/applic/ihl/ihl.nsf/Comment.xsp?action=openDocument&documentId=0CD6D8C5426DF894C1257F7A00571E96#8

[23] Washington Post, 18. јул 1995.

[24] Chris Hedges, “Bosnia Troops Cite Gassings at Žepa“, The New York Times, July 27, 1995.

[25] „According to IRC’s [International Red Cross] head of office for B-H and UNHCR‘s public information office, 150 of Žepa‘s wounded civilians were transported to Sarajevo on July 26, while approximately 1,400 other residents were transported on Serbian buses to Kladanj,“ U.S. Embassy in Zagreb dispatch, DDA576 271627Z /38.

[26] Првостепена пресуда Крстићу, пар. 86.

[27] На Крстићевом суђењу, адвокати одбране Петрушић и Вишњић су предложили „освету“ као алтернативно објашњење за стрељање заробљеника. То ипак није ни изблиза онако софистициран правни аргуменат какав се могао истаћи.

[28] Los Angeles Times, 1. и 11. мај 2009; Balkan Insight, 3. мај 2009.

[29] За фалсификат, видети С. Каргановић и коаутори: „Сребреница 2020 – Аналитички пресек поводом двадесетогодишњице“ (Хаг 2021), стр. 403 – 406.

[30] Салапура је сведочио у Хагу и неометано се одатле вратио без да га је тужилаштво по  командној или некој другој линији сумњичило за било какав деликт, иако је био непосредно надређен извршиоцима тешког кривичног дела. Исти необичан изузетак био је учињен и у корист команданта Одреда Милорада Пелемиша, чију одговорност за поступке подређених у Сребреници нису истраживали ни хашки Трибунал ни локалне власти у Србији.

[31] Љубовија – градић на српској обали реке Дрина, која дели БиХ од Србије. Налази се директно прекопута подручја Сребренице.

[32] Видети Ж. Чивикова, Крунски сведок, op. cit, стр. 155-161.

[33] https://www.amazon.com/Srebrenica-g%C3%A9nocide-annonc%C3%A9-Sylvie-Matton/dp/2080687905

[34] CNN, “Belgrade alleges French-backed plot to kill Milosevic,” 25. новембар 1999.

[35] Беспризорна изјава Клинтоног асистента Карла Рова (Karl Rove), „ми смо сада империја и ми правимо сопствену стварност…ми смо покретачи историје…и све што вама преостаје јесте то да проучавате шта ми радимо,“ илуструје опаки хибрис који надахњује те нове инжењере људских душа.

[36] Проф. Едвард Херман ју је назвао „највећим тријумфом пропаганде на крају двадесетог века.“

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

USASerbia