Босна и Херцеговина, она социјалистичка из времена СФРЈ, у свом уставу (члан 1) била је одређена као социјалистичка демократска држава и заједница Муслимана, Срба и Хрвата.
Досљедно таквој уставној норми ниједна одлука од виталне важности за било који од тих народа није могла бити донесена без сагласности сваког од њих.
Овакво уставно рјешење је 31. јула 1990. само потврђено Амандманом ЛXX на Устав СР БиХ.
Тим амандманом конституционализован је Савјет за питање остваривања равноправности народа, као посебно тијело у које је биран једнак број посланика из реда сваког од поменутих народа.
У том савјету морала су се разматрати и консензусом представника свих народа усвајати рјешења од значаја за остваривање равноправности народа. Упркос оваквим јасним уставним нормама, које су биле непосредно примјењиве, муслимански и хртватски посланици у Скупштини тадашње БиХ су у октобру 1991. године, супротно вољи српских посланика, усвојили документе који су били темељ за сецесију БиХ.
На основу тог неуставног понашања муслиманских и хрватских посланика услиједио је муслиманско-хрватски референдум о сецесији БиХ.
Резултати тог неуставног референдума су познати, а практично су значили да га Срби у БиХ морају прихватити те да ће на то и силом бити натјерани, ако му се било како успротиве.
Та спремност на употребу силе имала је два обрасца. Један од њих открива нам Зоран Милутиновић у књизи “Битка за прошлост”, издатој у Београду 2018. године. У тој књизи, стр. 13-14, најприје је записано оно што знамо, да је 1. јула 1991. године у Вишеграду срушен споменик Иве Андрића и да је то учинио Мурат Шабановић, активиста Странке демократске акције (СДА).
Али одмах затим се додаје и нешто што велики број овдашњих људи не зна, а то је да је Шабановић много година касније признао да је прије тога позван на састанак у Кризном штабу СДА, смјештеном у Улици Данијела Озме број 4.
“У канцеларији су били Ејуп Ганић и Омер Бехмен. Ганић и Бехмен су ми рекли да ћу имати предност на лицитацији за једну радњу на Башчаршији уколико срушим бисту Иве Андрића у Вишеграду. Задатак сам извршио са задовољством, јер сам мислио да правим крупну ствар. Ганић и Бехмен ме нису наговорили, већ су ми наредили да то урадим.”
Ово је, дакле, био један од образаца употребе силе у циљу изазивања међунационалних тензија, које су биле не само увод у каснији оружани сукоб у Вишеграду, већ на наведени начин, како указује Зоран Милутиновић у својој књизи (стр. 14) “два човека из врха СДА, Ганић и Бехмен, позивају на састанак локалног силеџију у Вишеграду и наређују му да сруши споменик Иве Андрића, а онда видео-касету са снимком рушења носе са собом кад крену у мисију сакупљања новца по арапским земљама и њоме домаћинима доказују да је Иво Андрић босански Ружди, а да су они само добри ученици и следбеници оних који су Руждија осудили на смрт, те да им због тога треба дати новац”.
Други образац припреман за принуђивање Срба да прихвате резултате неуставног муслиманско-хрватског референдума о сецесији БиХ било је илегално наоружавање и војно организовање. Наиме, муслиманско становништво у мјестима дуж ријеке Дрине још 1990. године почело је с набавком оружја и стварањем паравојних јединица и тамо је, у Устиколини, 2. августа 1990. године формирана прва паравојна муслиманска формација. Тај процес се одвијао и у Зворнику, Бијељини, Сребреници, Братунцу, Власеници, Тузли, Санском Мосту, Приједору, као и у другим мјестима широм БиХ. Тиме и само тиме могу се објаснити необориве чињенице, као што је она да су 30. маја 1992. у 4.30 из више праваца, изван и из самог града Приједора, припадници муслиманских “зелених беретки” извели организовани напад на Приједор.
Тај напад муслиманске оружане формације извеле су из приградских насеља Тукови, Стари Град, Рашковац, а њихове оружане снаге ушле су у центар Приједора те су у борбама са српским снагама убиле 17 српских бораца.
Ово је био образац понашања и намјера муслиманских снага, заједно с хрватским паравојним формацијама, не само у Приједору, већ и у свим другим мјестима у БиХ. Реализација овог обрасца зависила је од тога ко је у критичном тренутку био јачи на терену, па тако и у Шамцу.
Овај градић наводим због недавне пресуде изречене Јовици Станишићу и Франку Симатовићу у тзв. Резидуалном механизму за кривичне судове у Хагу. И у тој пресуди, попут осталих пресуда које су јој претходиле, нема ни слова о свему претходно реченом.
Разлог је што би, да су Тужилаштво и судећа вијећа Трибунала у Хагу утврђивали те чињенице, отпала могућност да противправно конструишу тзв. удружени злочиначки подухват и да помоћу те конструкције прикажу руководство Србије и Српске као наводне припаднике тог подухвата. Овако, затворивши очи пред наведеним чињеницама, Тужилаштво и судећа вијећа су у свим својим оптужницама и пресудама Републику Српску приказивали као наводни злочиначки пројекат, а не као датост коју је српски народ био принуђен да створи како би се државно организовао и заштитио своје биолошко и политичко биће од најезде која му је пријетила послије неуставног муслиманско-хрватског референдума о сецесији БиХ.
У том затварању очију Трибунал у Хагу се послужио противправном конструкцијом удруженог злочиначког подухвата, која није прописана не само у Статуту Трибунала у Хагу него ни у једном другом извору међународног права.
Њу је противправно у својим пресудама створио тај трибунал и примјењивао је против оптужених лица српске националности. То је учињено и у предмету против Јовице Станишића и Франка Симатовића.
Њима је овом конструкцијом стављено на терет (тачке 2. и 3, подтачке 26. и 50. оптужнице) да су око 7. маја 1992. године наводно починили убиства најмање 16 несрпских затвореника на подручју Шамца.
Међутим, није наведено лично име ниједног од тих 16 лица, иако је то неопходно јер се само тако оптуженима омогућује да знају од какве оптужбе се бране и да провјере да ли је и ко је заиста убијен.
Колико су самовољни у Трибуналу у Хагу доказује и чињеница да су у поменутим тачкама оптужнице навели да ако Станишић и Симатовић нису починили та убиства, онда су наводно одговорни зато што су их планирали, наредили или на други начин (а не каже се који начин) помогли и подстакли извршење.
Међутим, нема у оптужници било каквих доказа ни за једну од поменутих тврдњи, али то нимало није сметало претресном вијећу да Станишића и Симатовића ипак осуди за ову морбидну конструкцију. Њоме се, и у овој коцкици њеног хаотичног мозаика, неупућени читалац, а нарочито онај који није вичан праву, жели навести на закључак да је, у коначном, цјелокупно српско руководство и овђе и у Србији, а тиме и Република Српска наводно удружени злочиначки подухват.
У томе је, дакле, суштина политичке анатомије ове, као и свих претходних пресуда Трибунала у Хагу против оптужених Срба, што је поразно за право и правосуђе и представља истински сумрак Запада и сумрак права западне цивилизације (у њеној англосаксонској, као и европсконтиненталној верзији).
Додуше, једнако тако је поразна и чињеница да како у Србији, тако и у Републици Српској ни до данас, упркос свему реченом, није основан институт у којем би се научни радници на научно утемељен начин бавили прикупљањем, истраживањем и монографским објашњавањем ове самовоље Трибунала у Хагу.
А управо то је насушна потреба како нас који смо савременици те самовоље, тако још више оних наших покољења која ће тек доћи на овај свијет.
Др Милан БЛАГОЈЕВИЋ је редовни професор уставног права из Бањалуке. Текст је преузет из “Независних новина”.