УВОД: ХОЋЕ ЛИ СЕ ИКАДА УТВРДИТИ ИСТИНА О СРЕБРЕНИЦИ?
Наша невладина организација „Историјски пројекат Сребреница“ од почетка своје делатности неуморно поставља једноставно питање: шта се догодило у Сребреници? Да смо задовољни званичним објашњењем, које је свима познато, не бисмо уопште имали потребе да то питање постављамо. Сам чин постављања таквог питања, у званичној клими где је једини прихватљив одговор већ унапред прописан, сврстава нас у табор критичких мислилаца, дакле ставља нас на сам руб политичке коректности. Пошто не признајемо доктрину политичке коректности, тај положај нам савршено одговара.
Током више од десетогодишњег рада на рашчлањавању Сребренице, често смо себи постављали следеће питање: зар неколико стотина стварно погубљених муслиманских заробљеника у Сребреници није довољно да се сви сложимо о томе да се тамо догодио тежак ратни злочин и да извршиоци треба да буду процесуирани и отпремљени на издржавање дуготрајних затворских казни? Разуме се да јесте. Зашто онда судбина људи који су стварно страдали као ратни заробљеници, и као заштићена лица према Женевској конвенцији, не представља окосницу сребреничке приче? Постављен на такву, емпиријски неопорециву основу, злочин би се нашао изван оквира сваке разборите сумње или расправе. Злочин је и у таквим размерама довољно озбиљан да починиоцима буду изрекнуте најстроже казне, које се по тежини не би нимало разликовале од оних које се у сваком случају изричу, али тада не више са ослонцем на једну исконструисану и неутемељену причу, него на методолошки строго утврђене чињенице.
Из ових питања јасно произилази став наше невладине организације да канонска верзија догађаја у Сребреници у јулу 1995. свакако алудира на стварна дешавања, али да их истовремено и фалсификује. Зашто је то тако?
Ако анализирамо средишње компоненте из којих се званичан наратив састоји, наћићемо два који се понављају ad nauseam и који су практично заменили „сваку разложну и јавну расправу, свако рационално суочавање са чињеницама, свако процењивање и одмеравање елемената“[1] овог догађаја, који је изузетно спретном применом комбинације политичких и медијских средстава постао парадигма за крај двадесетог века.[2]
Ако са званичне цифре сребреничких жртава скинемо једну нулу, доћи ћемо до једне друге цифре, која нимало не умањује тежину кривичне и моралне одговорности починилаца, али која уједно има и ту предност да јесте у складу са проверљивим чињеницама. Међу тим важним чињеницама налазе се расположиви форензички докази.[3] Међутим, иако задовољава све судскомедицинске критеријуме, тај проверљиви податак има ту слабу страну да је политички неприхватљив. Да је грађена на цифри од неколико стотина жртава, теза о геноциду оставила би врло климав и неозбиљан утисак. Чак и када се утемељава на цифри од осам хиљада у очима стручњака та теза остаје врло упитна,[4] али појачана додатном нулом неупућеној широкој јавности, домаћој и страној, она ипак знатно убедљивије делује.
Суштина политичке и психолошке операције под називом „Сребреница“ не састоји се из тачног пребројавања страдалих или одавања почасти невиним жртвама, а још мање пружања утехе преживелима, него из грубог коришћења свих расположивих инструмената ради постизања једног прецизно одређеног политичког циља. У једном другом, али сродном контексту, професор Ломпар је природу тог циља изврсно дефинисао као образовање „активне јавне свести о српској кривици“.[5]
Ако се ствар посматра из таквог угла,[6] многе наизглед неповезане компоненте сребреничког питања попримају јасан смисао и долазе на своје место као делови интегрисане политичке целине. Из критичких осврта у овом зборнику очитују се техника производње тог комплекса кривице и његови ефекти.
Поред ове „унутрашње“ намене сребреничког наратива, временом је дошла до изражаја и једна друга и, по својим последицама, много шира сврха коју наша уважена сарадница Дајана Џонстон обележава синтагмом „политичке употребе Сребренице“.[7] Она ту мисао објашњава на следећи начин: коришћење на локалном балканском терену настрану, у домену међународне политике Сребреница је постала доктринални стуб нове праксе за агресивно рушење суверених држава под изговором хуманитарне акције. Ради се, наравно, о концепту “R2P”, право на пружање заштите, или – како би неки скептици пре рекли – савремени еволутивни облик донедавно готово заборављене Брежњевљеве доктрине о ограниченом суверенитету. Низ „хуманитарних интервенција“ изведених после 1995. године, са објашњењем да „међународна заједница“ нипошто не сме остати по страни и дозволити догађање још једне „Сребренице“, тешко да би било могуће или да би, бар на почетку, то уживало широку подршку јавности западних земаља да претходно, као квазиморална подлога, није била исконструисана прича о Сребреници.
Из овога имплицитно произилази и следећи важан увид: балкански корисници Сребренице у Сарајеву могу бити теренски режисери илузије (мада и то уз свесрдну „техничку помоћ“ и под будним оком страних супервизора као што је организација ICMP[8]) али да је само до њих и до промоције искључиво њихове политичке агенде, од уздизања Сребренице на питање од светскоисторијског значаја не би било ништа. Они сами за то немају ни могућности ни способности. У питању је преклапање интереса слабијих локалних и много јачих и утицајнијих страних партнера. Зато је тешко замислити да ће тренутно институционализовани наратив о Сребреници надживети трајање те симбиозе политичких интереса. То је нешто о чему би муслиманска странa у Босни и Херцеговини требало добро да размисли.
Конкретан садржај те конструкције мора се строго научно испитивати и она се треба у целини подвргнути темељној критици. Основе те критике већ су постављене и лако су доступне најширој јавности. Да наведемо само неколико најважнијих момената.
Др Љубиша Симић, у овом тренутку вероватно једина особа на свету која је прочитала целокупан форензички материјал са ексхумација масовних гробница везано за Сребреницу,[9] 3.568 аутопсијских извештаја које су сачинили стручњаци Тужилаштва хашког Трибунала, у свом научном домену ситуацију оцењује овако:
Пре свега, ДНК анализом не може се доказати ко је био убијен у борби а ко је био стрељан. ДНК само може да помогне при састављању посмртних остатака у некој масовној гробници или између две различите масовне гробнице. Поред тога, ДНК анализа не може да утврди време и место смрти, и свакако не узрок смрти, што представља најважније питање за решавање сребреничке загонетке.
Једино што може да помогне да се на та питања одговори јесу аутопсијски извештаји, који морају бити урађени за сваки сет људских посмртних остатака пронађених у некој масовној гробници. Понекад у аутопсијском извештају говори се о само неколико костију, у другим случајевима о целом или делимичном телу. Након што сам проанализирао сваки аутопсијски извештај који су у периоду од шест година саставили стручњаци Тужилаштва Хашког трибунала (1996 – 2002) у оквиру њихове истраге вођене на лицу места над свим масовним гробницама везаним за Сребреницу, ја могу да изведем неколико закључака. Прво, укупан број тела која су они ексхумирали износи 1.923. Друго, на 442 тела пронађени су повези и лигатуре, што указује да су та лица вероватно била стрељана. Треће, 505 тела имала су вишеструке повреде у горњим и доњим деловима тела од метака. Тешко је тврдити да ли су све те особе биле стрељане или су неке погинуле у борби. Додатних 527 особа имале су повреде од граната, мина, Праге (проивавионски топ од 30 мм који је такође кориштен и против живе силе), или других артиљеријских оружја. То поуздано указује на смрт током борбених дејстава. За преостала тела узрок смрти није могао бити утврђен. Према томе, да закључимо, форензичка слика је врло сложена и не одговара ономе што би се очекивало да је теза, да су сви ти људи били стрељани, истинита.[10]
Овим разматрањима треба додати још и следеће. Паралелно са одвођењем ратних заробљеника на места погубљења одвијао се и пробој, у борбеном поретку и преко 60 километара српске територије, колоне 28. дивизије Армије БиХ из енклаве Сребреница према Тузли.[11] Легитимни борбени губици колоне, која је по мишљењу Ричарда Батлера, војног вештака Тужилаштва Хашког трибунала, представљала закониту мету били су позамашни[12] и форензички налази из масовних гробница то убедљиво потврђују. Дакле, у најмању руку истраживањем је установљен – поред погубљења – још један важан, заправо статистички још значајнији, узрок људских губитака међу становништвом сребреничке енклаве у јулу 1995. (Још једна запостављена, статистички значајна категорија смртности у енклави од пре 11. јула 1995. су борбени губици услед ратних дејстава током претходне три године, као и природна смртност, што ће бити документовано у продужетку ове анализе.) У поједностављеном јавном дискурсу не само да о овим крупним темама нема ни говора, већ се оне систематски избегавају зато што ремете рачун службене фабуле. Погинули током легитимних борбених дејстава прећутно се мешају са жртвама погубљења да би се на тај начин димензије злочина вишеструко увећале и да би правна квалификација геноцида – што представља поенту свих ових игара цифрама и подацима – утемељеније деловала.
Техника којом се пропагандна опсена производи постаје виднија када бацимо поглед на географски размештај форензичких трагова. Масовне гробнице за које је постојала основана сумња да су могле бити везане за погубљења углавном су сконцентрисане у пределу Зворника и северно од њега.[13] То су углавном гробнице које су од 1996. до 2002. ексхумирали међународни стручњаци по задатку Тужилаштва МКТБЈ и када таквих гробница више није било они су престали са радом и отишли.[14] Од 2002. године па надаље ексхумацијама се баве ICMP и Институт за нестале особе БиХ, али увид у локације гробница које те установе обрађују показује да се највећим делом оне налазе на путањи повлачења колоне 28. дивизије. То не доводи у питање аутентичност тих посмртних остатака али указује на то да се највероватније ради о легитимним борбеним губицима. Ово су дистинкције које су за специјалисте неспорне и јасне, али у одсуству одговарајућег објашњења лаицима су тешко докучиве. Брисање тих дистинкција из јавне свести ствара информациону празнину која је врло погодна за циљану пројекцију обмањујуће слике.
Најзад, овај сажетак Сребренице био би непотпун без осврта на једну неоправдано запостављену, али у свакој поштено вођеној истрази незаобилазну групу актера: извршиоце злочина. Један од најупадљивијих учинака сребреничког хокус-покуса (упадљив, наравно, само у очима специјалиста који се озбиљно овом темом баве, али свима осталима скоро невидљив) јесте не само замагљивање на хоризонту јавности већ и спречавање да уопште допре до њене свести, очигледног питања: како се зову непосредни извршиоци масовних погубљења? Где се они налазе? Зашто нико не трага за њима и зашто њих нико не дира?
Све до објављивања 2009. године критичке студије бугарског новинара Жерминала Чивикова Крунски сведок[15] о једном од тих убица, Дражену Ердемовићу, ова питања, која би по свим правилима логике и криминолошке праксе требало да буду постављена на самом почетку, нису се уопште могла чути. Она су била засенута процесуирањем или потрагом за „великим именима“ из војнополитичког руководства Србије и Републике Српске. То систематско мимоилажење природне полазне тачке у свакој прописно вођеној истрази одаје политичку залеђину свеукупног пројекта.
Из Чивиковљеве књиге, објављене прво на немачком, затим на српском и најзад на енглеском у издању «Историјског пројекта Сребреница», јавност је на своје запрепашћење сазнала да су сви директни учесници стрељања у Пилици, једном од главних стратишта, по исказима Дражена Ердемовића више од десет година уназад властима именом, презименом и местом боравка – били познати. Али ту није крај запрепашћењу. Такође је обелодањено да су припадали једној мистериозној јединици condottierа под називом Десети диверзантски одред, чији је кадровски састав усред жестоког етничког сукоба у Босни био мултинационалан (сам Ердемовић је Хрват), чије је место у формацијском саставу Војске Републике Српске још увек неразјашњено и за коју се ни до данас не може поуздано утврдити од кога је примала наређења.
Знаковито је да су се власти активирале да извршиоце сребреничког злочина похапсе и приведу некој врсти правде тек више од деценију после извршења кривичног дела и након што је Чивиков уперио снажан рефлектор свог аналитичког светла на постојање и улогу ове енигматичне групе плаћених убица,[16] поред њиховог видљивог представника, „крунског сведока“ Хашког трибунала, Дражена Ердемовића. Као што Чивиков показује, Ердемовић је својим лажним сведочењем исплео једну фантастичну причу која сигурно одговара тужилаштву[17] али која нимало не доприноси стицању аутентичног увида у то шта се догодило у Сребреници.
Чак и површан увид у постојање и делатност Десетог диверзантског одреда довољан је за постављање табу питања: не само то, где је институционална веза између убица и војног и политичког руководства Републике Српске, већ – још битније – на чему се темељи наводна веза између њиховог злочина и државе Србије (којој је парламентарно признање баш такве везе у марту 2010. године било наметнуто) и са српским народом у целини? Уколико се у постојање такве везе интензивније и утемељеније сумња, утолико се инсинуација о српској кривици јасније показује као малициозност лишена сваког искреног моралног импулса.
Овај резиме сасвим је довољан за утемељење разборите сумње у све главне тврдње из којих се састоји канонска верзија догађаја у Сребреници. У продужетку ове анализе таксативно ћемо навести и бројне несувислости те верзије које сумњу још више појачавају. Али и из овако кратког приказа очитује се огроман јаз који популарну верзију догађаја дели од сложене чињеничке матрице која се указује чим се зарони мало дубље испод површине конвенционално понуђене „истине“ на ову тему. То не само да у потпуности оправдава критичко бављење сребреничким питањем већ га налаже као морални императив.
Сада се далеко јасније назире одговор на питање зашто су заговорници сребреничког наратива ненаклоњени истраживању и утврђивању чињеница, зашто траже „преко хлеба погачу“ и фалсификују обим и правну квалификацију несумњиво почињеног злочина, када је потпуно јасно – и ми као дежурни „порицатељи“ то безрезервно прихватамо – да се у Сребреници догодио тежак ратни злочин и да сви који су у њему учествовали, сразмерно својој одговорности, треба да буду кажњени.
Са криминолошког, правног или моралног становишта ту нема дилеме. Остаје још само политичко становиште или, како би се професор Ломпар вероватно најпре изразио – идеологизирано. Ту ствари већ другачије стоје.
Са овог становишта нису примарне чињенице, већ се ту ради о рационализацији српске кривице, са једне стране, и стварању псеудојуристичке подлоге за агресивне ратове под изговором хуманитарних интервенција мимо норми међународног права, са друге. Српска кривица, да се усредсредимо само на тај аспекат, далеко „лепше“ и драматичније звучи ако се уоквири у тезу о почињеном геноциду. Тиме се бар суспендују, ако не и бришу, истоврсне, праве, кривице других балканских и ванбалканских актера. Тиме се постиже још један важан циљ: извршење задатка писања једне нове историје, не само партикуларне која би била ограничена на ратове из деведесетих, него опште историје српског народа, која би сезала столећима уназад и представљала интегралну ревизију свих до сада прихваћених увида и оцена његове прошлости.[18] Обављање тог задатка сада постаје неупоредиво лакше.
Без барем „осам хиљада стрељаних мушкараца и дечака“ квалификација о геноциду оставља утисак изразите несувислости и даје за право Ноаму Чомском када је рекао да „ако Сребреница јесте геноцид, онда да би описали оно што се догодило у Аушвицу, морамо измислити неки нови израз“. Међутим, без геноцида – и ово је синтеза свега – без поистовећења и истовремено релативизације што се евокацијом тог термина и његовом применом на Србе постиже, никакво другачије излагање српске кривице не би било задовољавајуће нити прихватљиво. Закључак о геноциду зато се поставља као аксиоматичан и нужан, мимо чињеничких околности и чак упркос њима, као што је то и изнуђено ритуално кајање и извињавање свих српских фактора, појединачних и институционалних. Наметање хипотеке кривице за геноцид у Сребреници битан је услов за свестрано паралисање одбрамбених капацитета српског народа, за убризгавање у његову самосвест смртоносне дозе моралне пометње, за рушење његовог самопоуздања и – утискивањем печата одговорности за најгнуснији злочин – блокирање сваке визије која би га могла извести из мрачног стања у којем се налази.
Значај Сребренице сконцентрисан је, у првом реду, у обавези да се на савесан и политички неутралан начин истражи и утврди шта се догодило у јулу 1995. Да није накнадно дошло до опортунистичких злоупотреба на политичком пољу, ту би се сва делатност у вези са овим питањем зауставила. Међутим, сада се суочавамо са једном друкчијом и много сложенијом ситуацијом. Фактографски прилаз сребреничкој проблематици у великој мери је потиснут тенденциозним политичким наративом који намеће унапред прописане резултате. Парадоксално, за разлику од чињеничке, та виртуелна верзија догађаја тренутно представља главну претњу животним српским интересима.
Политички интереси и околности који условљавају однос спрам овог питања на међународном плану јесу важни, али су истовремено и пролазни. Зато, емпиријски одговор на изазов Сребренице ипак мора и даље остати примаран као тежиште свих напора који ће се надаље улагати. Још увек преовлађујућа виртуелна верзија догађаја јесте страховито неповољна, али добра вест гласи да ће она трајати само онолико дуго колико се буде одржала коалиција интереса која је пласирала и која је намеће. Српска страна мора да остане будна и увек спремна да своје интересе аргументовано штити све док буде трајао садашњи притисак да се фиктивна конструкција догађаја поунутрашњи и код Срба претвори у основу свих рефлекса на плану спољне и унутрашње политике.
У међувремену стрпљиво и савесно мора се изграђивати емпиријска матрица догађаја која ће у даном тренутку бити спремна да би се попунила празнина што ће настати неизбежним распадом виртуелног наратива.
Ово није прва анализа дешавања у Сребреници[19] која се пише; траг који води до ње почиње 2004. године када је Комисија Владе РС под притиском тадашњег Високог представника у БиХ на ту тему објавила свој извештај, који је влада тадашњег председника Републике Српске, Драгана Чавића, свечано усвојила. Тај Извештај је споран, пре свега зато што у настојању да се по сваку цену задовоље захтеви тадашњег страног управитеља Босне и Херцеговине Чавићева влада уопште није узимала у обзир чињенице о догађајима у Сребреници које су биле утврђене у време када је тај Извештај био писан. Уместо тога, некритички је преузета „чињеничка база” из контроверзне пресуде генералу Радиславу Крстићу у хашком Трибуналу. Централни закључци из те пресуде, да се у Сребреници догодио геноцид који је извршила српска страна и да је стрељано око “8,000 мушкараца и дечака,” суштински су преточени у текст Извештаја мада се изричито не истичу. Неслучајно ослањање Чавићеве комисије на пресуду Крстићу и текстуално преузимање подугачких делова из ње практично искључује свако другачије виђење сребреничких догађаја у јулу 1995. На тај начин, Чавићев Извештај се претворио у моћно пропагандно оружје против Републике Српске, чије су га власти опортунистички саставиле и усвојиле.
Извештај из 2004. је такође споран и због тога што се Комисија није бавила никаквим независним истраживањем на тему Сребренице, па самим тим као радно тело Владе Републике Српске није могла доћи ни до каквих независних закључака. Као службени акт Републике Српске, Извештај је већ по томе изразито дилетантски и мањкав, на страну његов потенцијал за политичку злоупотребу против Републике Српске.
Комисијиним одустајањем од истраживања чињеница и некритичким уграђивањем у текст Извештаја тенденциозних закључака политичког суда као што је хашки Трибунал, Извештај Чавићеве комисије је постао оруђе које се од 2004. године користи за оспоравање легитимности Републике Српске, као “геноцидне творевине,” и за наметање колективне кривице српском народу за масакр ратних заробљеника у Сребреници.
Предаја списка са именима 22,000 Срба – наводних учесника „геноцида” у Сребреници – представнику немачког тужилаштва од стране Мунире Субашић, председнице Удружења мајки Сребренице и Жепе, на обележавању сребреничких догађаја у јулу 2019. године, снажно је одјекнуло у јавности Републике Српске и принудило је државне органе да се најзад озбиљно позабаве овим питањем. Списак је био само продужена верзија другог списка, са именима око 17,000 грађана Републике Српске, који је 2005. године иза леђа јавности Чавићева комисија предала тужилаштву хашког Трибунала. Тај скандалозни гест био је сигнал добровољне потчињености и спремности тадашње власти у Републици Српској да се спусти на најнижи ступањ сервилности, не би ли тиме обезбедила подршку странаца за свој даљњи политички опстанак.
Наговештаји су се већ појавили да би извештај о Сребреници, који је тренутно у припреми по поруџбини Владе Републике Српске и на коме ради комисија под руководством проф. Гидеона Грајфа, у значајној мери могао следити неку компромисну формулу којом би била заобиђена суштина. На то указује, у првом реду, инсистирање званичника Републике Српске, уместо да нагласак буде на раскринкавању старог извештаја и евидентирању низа од тада нових чињеница, да акценат новог извештаја буде приказивање српских жртава Сребренице и Подриња током целог трајања рата, од 1992. до 1995. године, или још шире, како стоји у званичној, изузетно политички коректној верзији радног задатка, „за истраживање страдања свих народа у сребреничкој регији у периоду 1992-1995. година“.[20] Ниједна од ових верзија, међутим, није адекватна материји на коју се односи. Начелно оправдана корекција једног од најупечатљивијег недостатака Извештаја Чавићеве комисије обухватањем српских жртава крије могућност да ће главне теме и даље остати промашене. Емотивно истицање српског страдања у Сребреници, ако се не би ишло много даље од тога, не само да би заменило систематску деконструкцију главних питања, а то су геноцид и Трибунал, већ би омисијом послужило као покриће за евентуалне измене спорних садржаја Чавићевог документа које не би биле више од симболичких.
Ово је битно зато што се са становишта реалне политике помињањем и уношењем у нови извештај појединости о српском страдању ни мало не утиче на основну поруку првобитног Извештаја из 2004, а то је да је српска страна, ма колико да су и њени припадници страдали, извршила геноцид и противправно стрељала 8,000 “мушкараца и дечака.” Нити би пуко додавање српских жртава у допуњеној верзији ранијег текста само по себи умањило политички учинак Извештаја из 2004. године, а то је да је непобијањем Република Српска прећутно прихватила лажне наводе и оптужбе на свој рачун, стављајући себе имплицитно у положај “геноцидне творевине,” управо онако како је њени противници приказују.
Пошто се не налазимо у положају да морамо да се руководимо политичким обзирима било какве врсте, и немамо обавезу ни да било коме повлађујемо нити да водимо рачуна да се некоме не замеримо, аутори овог зборника аналитичких текстова определили су се за потпуно различит приступ. Сви аутори, међу којима је врло мало Срба, једнодушни су у ставу да проучавање Сребренице обухвата широку лепезу важних питања историјске, моралне, религијске, социолошке и правне природе, али да се најуже језгро, суштина, своди на две тачке, чија је природа у потпуности и искључиво политичка: геноцид и Трибунал у Хагу. Те две теме су симбиотички испреплетене и повезане зато што, без квазијуристичке валидације Трибунала, од сребреничког наратива не би много остало. Истовремено, да није искористио могућност коју му је пружила Сребреница, да испуни главни налог својих утемељача и констатује геноцид, хашки Трибунал никада не би био уздигнут на лажни пиједестал глобалног поретка који га је саздао и коме служи. Самим тим, он никоме не би ни био потребан.
Без умањивања значаја чињеничке позадине, а најмање патње жртава, одлучили смо зато да нагласак излагања у овој анализи ставимо на геноцид и Трибунал, две централне теме које су, по једногласном мишљењу свих аутора, незаобилазне и кључне.
Историјски пројекат Сребреница
Повезнице:
[1] Мило Ломпар, Дух самопорицања, Нови Сад, Орфеј, 2012, Друго, допуњено издање, стр. 101.
[2] По професору Едварду Херману то, заправо, представља „тријумф пропаганде крајем двадесетог века“. Edward S. Herman, “The Approved Narrative of the Srebrenica Massacre,” International Journal for the Semiotics of Law, Vol. 19, 2006, pp. 431-432.
[3] Стефан Каргановић и Љубиша Симић: „Сребреница: деконструкција једног виртуелног геноцида“ (Београд 2010.), Поглавље 3: Анализа форензичких извештаја Хашког трибунала, стр. 63; и Поглавље 4: Тумачење и приказ резултата по масовним гробницама, стр. 83. Форензички материјал Тужилаштва Хашког трибунала (3,568 аутопсијских извештаја) доступан је добрим делом на интернет презентацији Историјског пројекта Сребреница, http://srebrenica-project.org/
[4] За став проф. Вилијама Шабаса, председника Међународног удружења стручњака за геноцид, о томе да ли случај Сребреница задовољава критеријум за геноцид, видети William Schabas: “State policy as an element of international crimes”, The Journal of Criminal Law and Criminology, Vol. 98, No. 3, p. 953. Судија МКТБЈ Кристоф Флиге (Christoph Flugge) испољио је своје недоумице у вези са тиме у “A Victory for Justice”, Der Spiegel Online, 7/9/2009, http://www.spiegel.de/international/spiegel/0,1518,635205,00.html
[5] Ломпар, op. cit., стр. 113.
[6] Тамо где се утврди кривица, природно се поставља и питање кажњавања. Начин како то чини албански надрикњижевник Исмаил Кадаре, бивши, по сопственом признању, сарадник Шика и дворски писац диктатора Енвера Хоџе, врло је индикативан. Кадаре ликује поводом бомбардовања Србије 1999. године и у потпуности се саглашава са тим чином, мотивишући га потребом да се „Србија казни“. Интервју у „Новој српској политичкој мисли“, 25. мај 2012. (http://www.nspm.rs/prenosimo/oslobodjenje-srbije-od-kosova.html )
[7] “The political use of Srebrenica”
[8] ICMP: Међународна комисија за нестала лица, (http://www.ic-mp.org/ ) са седиштем у Сарајеву. У сарадњи са Институтом за нестале особе БиХ обавља ексхумацију масовних гробница и врши упаривање ДНК узорака. За критички осврт на рад ICMP видети „Лабораторија ICMP у Тузли и злоупотреба ДНК доказа: питања која траже одговоре“, нa интернет презентацији http://srebrenica-project.org
[9] На први поглед ово ће зазвучати као екстравагантна тврдња, али је врло реална. Пре др Симића, који је то учинио у оквиру свог задатка као члан једног тима одбране пред Хашким трибуналом, ове аутопсијске извештаје систематски није проучавао нити класификовао нико. Већа која су на основу њиховог садржаја разматрала чињенично стање свакако да нису, као што се из аналитичких делова њихових пресуда јасно види. Те извештаје није прегледало ни Тужилаштво пре него што их је уврстило у доказну грађу, јер да јесте сигурно би склонило око 1.400 где је, према закључку његових стручњака, немогуће установити узрок смрти као и још неколико стотина аутопсијских налаза где се јасно очитује погибија током борбених дејстава и који из тог разлога, уместо да доказују, заправо компромитују кључне тезе оптужнице.
[10] Zuerst! (Берлин), мај 2012.; пренето у „Печату“, „Тољага звана Сребреница“, 3. мај 2012.
[11] За приказ овог питања и његове релевантности за објективно сагледавање укупне слике догађаја на подручју Сребренице средином јула 1995., као и за уверљивију процену стварних жртава за разлику од борбених губитака, видети прилог адвоката Миодрага Стојановића, «Основне смернице одбране у предмету генерала Ратка Младића», Сребреница: фалсификовање историје (Београд, 2012).
[12] Сведочење Вилијама Батлера (William Butler) у предмету Поповић и остали пред МКТБЈ, 23. јануар 2008.
[13] Изузетак чине гробнице везане за контроверзан локалитет Кравице, на цести Братунац – Коњевић Поље. У периоду 13. и 14. јула 1995. у радијусу од свега неколико километара ту су се догодила два неповезана догађаја која су резултирала људским жртвама на муслиманској страни. Током пробоја 13. јула дошло је до борбеног судара са снагама ВРС и масовних губитака у колони, што преживели у својим изјавама накнадно датим властима у Тузли децидно потврђују. У хангару земљорадничке задруге „Кравица“ 14. јула дошло је до побуне заробљеника и прекомерне реакције српских чувара, проузрокујући поуздано неустановљени број жртава. Канонска верзија све страдале из оба инцидента третира као жртве геноцида, мада је за погинуле у колони та класификација очигледно непримерена, а жртве у хангару „Кравице“ биле су побијене услед непрофесионалности и недисциплине чувара, а не у склопу операционализације геноцидног умишљаја.
[14] Др Љубиша Симић је анализирао аутопсијске извештаје које су сачинили стручњаци хашког Трибунала и своје закључке изводио је на основу њих зато што је то једини расположиви форензички материјал који обухвата и жртве погубљења. Што се тиче активности ICMP и Института за нестале особе БиХ од 2002. па надаље, ту нема шта да се прегледа или анализира зато што те установе аутопсијске извештаје уопште не праве него само издају „потврде о смрти“, без детаљног описа из којег би се о начину, месту и времену смрти ишта могло закључити.
[15] Germinal Civikov, Der Kronzeuge, Promedia: Edition Brennpunkt Osteuropa, 2008.
[16] Да се ради о „целој групи,“ нешто је што би можда ипак требало узети са извесном оградом. На пример, командант Десетог диверзантског одреда, Милорад Пелемиш властима је и даље формално недоступан, мада јесте доступан медијским кућама које су са њиме у задње време урадиле неколико сензационалних интервјуа. Начелник Управе за обавештајне послове Главног штаба ВРС, пук. Петар Салапура, «безбедњачки кадар» наслеђен из доба комунизма, надзиравао је активности Десетог диверзантског одреда. Без обзира на то, ни истражитељи Трибунала нити било ко други њега нису узнемиравали сувишним питањима ни по командној одговорности, ни по некој другој линији. Салапура је сведочио у Хагу по том и другим питањима, и увек се безбедно враћао кући. (РТРС, 24/06/2013, «Свједок: Нико није говорио о погубљењима у Сребреници», https://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=90347 )
[17] Ердемовић је сведок-сарадник хашког Трибунала. Он је 1998. године потписао споразум са Тужилаштвом МКТБЈ о признању кривице где је потврдио да је у Пилици лично убио између 70 и 100 заробљених Муслимана а да су припадници његове јединице, које је именовао, тамо укупно стрељале око 1,200. За признато учешће у тако страшном злочину и за узврат за преузимање обавезе да ће сведочити у корист оптужнице на свим сребреничким суђењима, Ердемовић је добио изразито благу казну од пет година затвора, од чега је издржао само три.
[18] Ретроактивна „ревалоризација“ Карађорђа са становишта непоштовања тада непостојећих Женевских конвенција један од низа примера систематског покушаја да се српска историја реинтерпретира идући уназад много даље од јула 1995. године.
[19] Познат је и покушај састављања извештаја о Сребреници 2002. године, такође под патронатом Владе Републике Српске, који је такође био предложен на тему ових догађаја. Ова верзија се састојала из тврдњи које су биле толико апсурдне да је тешко неокарактерисати је као намерну провокацију. Ту верзију је Високи представник са бесом одбацио, што је покренуло след потеза који су се 2004. године завршили тиме што је Владу Републике Српске присилио да формира нову комисију и усвоји извештај који је одражаво супротну крајност. Међутим, у чињеничком делу други извештај има подједнако мало везе са стварним догађајима које наводно описује, као и први. У провокаторском Извештају из 2002. године, на пример, стоји да је у Сребреници страдало само око 100 Муслимана. Видети: “Report Аbout Srebrenica Case”, The Center for Documentation of the Government of Republic of Srpska and The Bureau of the Government of RS for relations with ICTY, Banja Luka, Republic of Srpska, 2002. (139 страна), http://www.slobodan-milosevic.org/documents/srebrenica.pdf
[20] СРНА, 25/03/2019: „Грајф: Наредне седмице први састанак Комисије за Сребреницу“, https://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=331035