Пуковнику Тому Каремансу, команданту холандског батаљона у Сребреници у критичном периоду у јулу 1995, и његовим војницима, никада није пружена прилика да јавно испричају шта су видели и доживели, мада би се имали сматрати идеалним, неутралним сведоцима чији би исказ требало да има велику тежину. Одмах после пада Сребренице и евакуације холандског батаљона, холандска влада је забранила свом војном особљу које је служило у Сребреници да даје јавне изјаве било какве врсте, без претходног одобрења власти. Једини изузетак том правилу је мање од пола туцета холандског војног особља, на челу са замеником команданта Франкеном (дакле, заобилазећи команданта Кареманса), којима је вероватно због показане коооперативности било дозвољено да се на свим сребреничким суђењима појављују као сведоци Тужилаштва. Петоро сведока, од потенцијалних више од триста, није довољно да би се стекла објективна слика. У тексту који следи износи се искуство холандског војног особља које је у јулу 1995. било стацонирано у Сребреници.
У хронологији новинских текстова о догађајима уСребреници пада у очи да су војну операцију Војске РС против бошњачких снага, као геноцид окарактерисали холандски политичари и њихови медији.
Први који је изашао са оваквом тврдњом био је тадашњи холандски министар за помоћ и развој Јан Пронк, а за њим министар одбране Јорис Ворхуве и то одмах пошто је сребреничка операција Војске РС завршена.
Холандски војници у Босни који су све гледали својим очима одмах су се супротставили медијској хистерији о етничком чишћењу и геноциду над Бошњацима из Сребренице, која је кренула као лавина. Њима су се касније прикључили и осталих 1.200 припадника Холандског пешадијског батаљона, који су у три ротације служили у енклави Сребреница од 1993. до 1995.
Сам „неспоразум“ холандске владе са својим војницима званично је почео када је одлазећи са службе у Босни, пуковник Томас Кареманс заповедник батаљона, у Загребу на пригодној конференцији за штампу 25. 7. 1995. похвалио припаднике Војске Републике Српске за веома добро испланирану и изведену акцију ослобађања Сребренице. Пуковник Кареманс је нагласио да је та акција била усмерена искључиво против муслиманских јединица, а никако против припадника 13. пешадијског батаљона из Холандије, који је био стациониран у Сребреници. Срби су вешто надмудрили муслиманске војнике, закључио је Кареманс.
Холандски пуковник је наиме овом приликом само поновио оно што је рекао дан раније у високотиражном холандском листу „НРЦ Ханделсбиад“ да „у Сребреници није било геноцида“ јер је (како су малициозни уредници дописали) „покољ у Сребреници од стране Срба био коректна војна акција.”
Тако је почео „медијски топли зец „за холандске војнике. Убрзо је смењен и Каремансов претпостављени холандски генерал Кузи. Он је изјавио „да након пада Сребренице српско-босанске трупе нису починиле геноцид над муслиманима („Ди велт“ 12. 7. 1996). Додатни Кузијев грех је био у томе што је у међувремену Кареманса из чина потпуковника унапредио у пуковника због заслуга и понашања у Сребреници када га је НАТО оставио самог, и то усред борбе далеко моћнијих војних јединица.
У холандској штампи у јулу 1995. године тражен је одговор на питање да ли су холандски војници били кукавице у управо завршеном сукобу. Друго важно питање било је шта се стварно догодило у Сребреници после уласка српске војске.
Дневник „Хет Парол“ је 27. 7. 1995. пренео изјаву капетана М. Схутена, јединог официра УН који је више дана био очевидац на локацијама наводних крвопролића и који је у потпуности негирао причу о геноциду:
„Свако брбља о свакоме, али нико не показује чврсте доказе. Запажам да холандски народ хоће по сваку цену да докаже како се збило крвопролиће. Ако су се збивале егзекуције, Срби су их прикривали проклето добро. Отуда у то ништа не верујем. После слома Сребренице 13. јула 1995. приспео сам у Братунац и тамо остао осам дана. Могао сам да одлазим свуда где сам хтео. Припадала ми је свака могућа заштита, нигде ме нису заустављали.”
Непосредно по паду Сребренице око тридесетак страних новинара боравило је на том подручју и ниједан није потврдио причу о било каквом масакру. Особље УН, које је пристигле избеглице са подручја Сребренице интервјуисало у Тузли о кршењу људских права, није наишло ни на једно сведочење о злочинима из прве руке.
Немачки лист „Ди велт“ је 25. 7. 1995. известио да су се репортери новина распитивали код холандских војника, који су се вратили из Сребренице, и увек добијали исти одговор:
– У Сребреници се није збио геноцид!
Дословно је тада написано:
– Ни подофицир Пранк Стројк ни други војници УН стационирани у Сребреници неће јавно да потврде оно што су тврдили, прво министар за помоћ и развој Јан Пронк, а потом и министар одбране Јорис Ворхуве да се у Сребреници збио геноцид.
Војник из редова холандских плавих шлемова Арнолд Блом је пред државном комисијом Холандије био изричит:
– Када смо патролирали у енклави, муслимани су провоцирали српску ватру. Они су пуцали преко нас и тиме хтели да постигну да Срби погоде неког од нас како би спољни свет опет на њих свалио кривицу! Ову изјаву пренео и дневник „НРЦ Ханделсбиад“.
Пред хитно формираном државном холандском комисијом војник Карел Мулдер је изјавио:
– Много тога што се говори о Србима јесте лудост. Био сам три дана са избеглицама и Срби су са њима добро поступали.
Под каквом су баражном ватром били холандски војници по повратку у земљу сведочи податак да су морали да направе веб-сајт, како би одговарали на сумње и оптужбе.
Говорећи о разлозима постављања презентације, припадник батаљона Марко ван Хес објаснио је да тако желе да сперу љагу са свог војничког имена и да помогну да свет сазна истину и о страдању Срба у то време. У међувремну, у разговору за франкфуртске „Вести“, овај војник је рекао и следеће:
– Федерација Босне и Херцеговине је изгубила спор у тужби против Холандије због наводних пропуста холандског батаљона. Они су нас тужили, а док смо боравили на пунктовима око Сребренице и у њој, нико од муслимана није страдао – причао је Марко ван Хес.
– То што је изгубљен спор, међутим, не значи да су војници добили било какву сатисфакцију.
Како је рекао овај холандски војник: – У јулу 1995. године, 450 војника холандског батаљона, лоше наоружаних, требало је да „брани“ добро опремљену, читаву 28. дивизију Армије БиХ, која је бројала око 10.000 бојовника!
– Што се сами нису бранили? Увек сам се питао зашто сви штите муслимане, а нико Србе – наставља Хес. – Наши пунктови били су и у спаљеним српским селима, Залазју, на пример. Могли смо да уочимо каква су зверства муслимани чинили над Србима. Наш батаљон су чинили младићи од 19 до 20 година, неспремни за било какве окршаје. Тешко нам је пало да нас туже они којима смо помагали скоро две године. Они који су нам крали храну и гориво, псовали нас, вређали… Па, нисмо ми криви што су они изгубили битку. Наш задатак је био да их бранимо од Срба, а они су нас нападали. Убили су једног нашег војника, а неколико ранили!
Страдање ветерана из Сребренице
– Када смо се вратили кућама, холандски медији су се утркивали ко ће више да нас облати, уз констатацију да смо баш ми одговорни за догађаје у Сребреници – говори Ван Хес.
– Напала нас је Влада, све друге државне институције. Многи припадници батаљона, најмање 100, тада су тотално – пукли! Полудели су. Неколико њих се убило! Нисмо добили никакву моралну подршку, сатисфакцију за боравак међу муслиманима. Већина војника је због психичких проблема трајно неспособна за рад. Узгред, више од 90 одсто њих није завршило никакву школу пре одласка у Босну.
Ветерани из Сребренице су тужили своју државу, тражећи и сатисфакцију и новчану помоћ. Међутим, и даље трпе понижавања. Марко каже да и девојке одбијају да буду са војницима који су боравили у Сребреници. Сматрају да „нису успели“.
Кареманс: Муслимани су попалили 200 српских села!
На питање загребачких новинара да објасни своје гледиште о наводном етничком чишћењу у Сребреници, пуковник Кареманс је одговорио да су муслимани попалили 200 српских села око Сребренице и побили становништво које је у њима живело.
Ова његова изјава „шокантно“ је деловала на стране новинаре који су спремни дошли да нападну Кареманса.
Извор: Искра и vidovdan.org