Са правног становишта, ово питање се мора поставити, јер се у противном не можемо озбиљно бавити судбином погубљених  муслиманских заробљеника након пада Сребренице 11. јула 1995.  године.  То би се погубљење могло представити на само два начина: (1) као масакр великих размера, који представља груби прекршај закона и обичаја рата, или (2) као геноцидно дело. Да би варијанта (2), геноцид, била одржива, мора се поставити питање: да ли је постојала одлука о погубљењу Муслимана који би пали у руке српских снага? Да би се утврдио геноцид, одговор на то питање морао би бити безусловно потврдан. Потврдан одговор не може се условљавати, или се теза о геноциду руши.[1] Условљавање било какве врсте удаљава масовно убијање које се одиграло након што су српске снаге у јулу 1995. заузеле Сребреницу од дефиниције геноцида и сврстава га у прву варијанту ратног  масакра.

У случају Крстић Веће се изјаснило врло децидно по овом  питању, и то у потврдном смислу. Разматрање већа у пар. 546 првостепене пресуде то јасно одражава и оно оставља  мало маневарског простора:

“Претресно веће се на крају уверило да су убиства и наношење тешке телесне или душевне повреде били почињени с намером да се убију сви војно способни мушкарци босански Муслимани у Сребреници…сва та погубљења систематски су циљала војно способне мушкарце босанске Муслимане, без обзира да ли су били цивили или војници.“ [2]

Даље:

„Докази … показују да је у једном моменту донесена одлука да се ухвате  и побију сви босанско-муслимански мушкарци без разлике.“[3]

Најзад:

„Са изузетком рањеника, сви мушкарци, како они издвојени у Поточарима тако и они заробљени из колоне, били су погубљени, било у мањим групама било у пажљиво организованим масовним егзекуцијама …Докази показују да је ВРС настојао да побије све војно способне мушкарце босанске Муслимане из Сребренице, без обзира на то да ли су били цивили или војници.“[4]

Ако је веће унапред одлучило да без обзира на чињенице усвоји закључак о геноциду, оно једва да је имало другог избора осим да почне са припремањем терена на овакав начин. Само општа и  недискриминирајућа  намера да се једна заштићена група сатре уклапа се безусловно у тезу о геноциду. Да би закључак био привидно валидан и у складу са јасним одредбама Конвенције о геноциду, постојање такве намере мора се догматски истицати и бранити по сваку цену. Свако лимитирање или условљавање те намере ствара много више теоријских и практичних проблема него што их решава.

Разлика између геноцида и масакра није у нијансама  интензитета или начина убијања – она је суштинска. Геноцид претпоставља постојање посебног елемента dolus specialis и дефинише се као специфична намера да се уништи једна заштићена људска скупина, или њен знатан део, као такав. Ако се елементи карактеристични за геноцид не могу утврдити, онда, без  обзира на количину и свирепост  противправног убијања, закључак о геноциду мора се одбацити. У правној науци се зато сматра да је геноцид један од најтежих злочина за доказивање. Геноцид је у историји релативно ретка појава, а у правној пракси, с обзиром на изузетно тежак терет доказивања, такође. Самим тим, тамо где се он утврди  наредбодавци и починиоци тог злочина предмет су изузетно оштрих моралних, правних, па и материјалних санкција. И то је потпуно правилно, с обзиром на суштину и језивост тог злочина.

Остављајући по страни значајно питање безбедне евакуације од стране ВРС око 20,000 муслиманских жена, деце и остарелих лица из Поточара на територију под контролом муслиманске стране, што се очигледно не уклапа у терију о геноциду, постоје такође докази да ни заробљени војноспособни мушкарци нису аутоматски били стрељани. На теоретском плану то представља још већи проблем за правну доктрину Хашког трибунала зато што тезу о геноциду он правда наводно посебним статусом мушкараца у патријархалном сребреничком муслиманском друштву.

У продужетку доносимо изјаве Муслимана које су током „критичне недеље“, коју ми дефинишемо између 11. и 19. јула, 1995, српске снаге заробиле. Упркос очекивању, да је теза Хашког трибунала тачна, да ће их српске снаге стрељати, то се није догодило. Да су српске снаге поступале са геноцидном намером (бар за време сребреничке операције) било би нормално очекивати да оне то учине. Након што су били ослобођени и пристигли на  муслиманску територију, ова лица су дала изјаве тамошњим властима а неки од њих касније и истражитењима Хашког трибунала.

Неколико изјава ове врсте које су званични органи превели на енглески језик поставили смо на енглеску страну наше презентације. У продужетку се налазе изјаве преживелих лица на изворном језику.

Упутнице:

[1] Конвенција УН о спречавању и кажњавању геноцида (1948) тај злочин дефинише као „намерно и систематско истребљење, потпуно или делимично, неке етничке, расне или верске заједнице.“

[2] Првостепена пресуда Крстићу, пар. 546.

[3] Првостепена пресуда Крстићу, пар. 547. Веће не каже када је настао тај тренутак, и када је одлука такве врсте била донета, нити ко је донео. То је прилично крупан пропуст у анализи чињеница када је реч о једном толико важном и драматичном закључку.

[4] Ibid., пар. 547. Веће је принуђено да на неки начин реши проблем збринутих – непогубљених –  муслиманских рањеника пошто је одбрана већ предочила доказе на ту тему.  Излаз за који се веће опредељује своди се на цинично објашњење да је српска страна те рањенике поштедела из пропагандних разлога. (Ibid., пар. 86)

Преузмите изјаве Муслиманских заробљеника које доводе у питање тврдњу да је у јулу 1995. у односу на припаднике њихоце заједнице постојала геноцидна намера:

Ademovic Bekir

Ahmetovic, Nedzad

Gračanlić Džemo

Halilovic, Osman

Hasanovic, Sead

Hasemovic Aziz

Kaljevic_Rifet

Mustafic Zazim

Selimovic, Sadik

Smajlovic Idriz

Tabakovic Reuf

Tabakovic Sukrija

Vilic Sadik

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

USASerbia