Тужилаштво и одбрана су дали своју завршну реч на суђењу Радовану Караџићу, бившем председнику Републике Српске, које је закључено 2. маја 2014. Суђење је спроведено пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију у Хагу. Укупно је саслушано 195 сведока тужилаштва и 238 сведока одбране. Тужилац Алан Тигер је тражио максималну казну – доживотни затвор за др Караџића, који је оптужен за геноцид, злочине против човечности (прогон, истребљивање, убиства, депортације, итд), и кршење закона и обичаја рата. Др Караџић је био политички шеф државе босанских Срба током етничког сукоба 1992-1995 у Босни и Херцеговини и, као председник, врховни командант њених оружаних снага.
Иако се током дугог суђења тужилаштво фокусирало на разне импутиране злочине, главне оптужбе против доктора Караџића тичу се “етничког чишћења” муслимана и, у мањој мери, хрватског становништва, опсаде и бомбардовања Сарајева од стране српских снага, и догађаја у Сребреници пошто су је српске снаге заузеле јула 1995. године.
У својој завршној речи која је почела 1. октобра, Караџић је поновио да је невин по оптужбама наведеним у оптужници. “Нисам крив”, изјавио је. “Овај суд не суди мени, већ српском народу.”
Иако није правник по професији, већ психијатар, доктор Караџић се сам заступа у поступку, а како суђење напредује стручност Караџића се приметно повећава. Иако је у свом 876 страница обимном завршном поднеску педантно обрадио сваку ставку приказану у оптужници, у закључним напоменама се углавном фокусирао на побијање три оптужбе које су срж оптужнице тужилаштва.
1. Никада није било политике или “удруженог злочиначког подухвата” да се муслимани протерају са српских подручја Босне;
2. Гранатирање и снајперско деловање по Сарајеву био је пропорционалан одговор на ватру и нападе босанских муслиманских снага из милитаризованог града, а најдраматичније од тих догађаја, као Маркале, организовали су муслимани да би добили међународну интервенцију у своју корист; и
3. Он није имао сазнања да ће затвореници из Сребренице бити погубљени, да их убијају или су побијени, а број таквих погубљења је претеран.
Оптужени је одлучно изјавио да су велика померања све три етничке популације (муслимани, Хрвати и Срби) у области у којима њихови сународници чине већину или су под контролом њихових оружаних снага неоспорна, али да је то инхерентна карактеристика већине етничких конфликата. Тужилаштво није, Караџићева је тврдња, успело да изнесе никакве доказе постојања плана или политике босанских Срба за протеривање припадника других националности са територије под својом контролом. Сасвим супротно, издата су бројна наређења војсци и властима под Караџићевом командом којима се забрањује злостављање муслиманских и хрватских небораца.
Опсада Сарајева, као што се и очекивало, било је веома спорно питање током суђења. Караџић је поновио став српске стране да су муслимани били бројнији у граду, али је околина углавном била насељена Србима. Као резултат, није било “опсаде” у правом војном смислу, већ само држање линија разграничења између територија две заједнице. Караџић је у великој мери био успешан када је доказивао да су у Сарајеву, насупрот споразуму постигнутом на почетку рата у погледу његове демилитаризације, биле значајне и добро опремљене муслиманске војне формације које су водиле офанзивне операције против српских снага током сукоба.
Један од најважнијих делова одбране несумњиво је то што је, педантно и компетентно, демонтирала причу створену око гранатирања пијаце Маркале, са бројним цивилним жртвама, што су наводно учиниле снаге босанских Срба у фебруару 1994. и августу 1995. године. Та гранатирања су била значајна: у психолошком погледу, послужила су усмеравању светске јавности против српске стране и, додатно, као изговор за војно интервенисање снага НАТО-а на муслиманској страни и успостављању војне равнотеже у рату.
Караџићева одбрана је појачала сумњу, широко распрострањену од самог почетка, да су масакри на Маркалама били класичне операције “лажне заставе”, осмишљене и спроведене од стране муслимана, можда уз помоћ западних обавештајних служби. Изведене су, рекао је Караџић, да би друга страна била оптужена, међутим није било намерног ратног злочина што су га починиле српске снаге. Форензички докази и сведочења очевидаца које је изнела одбрана оставили су нетакнутим веома мало оптужби тужилаштва у вези са Маркалама.
Осврћући се на Сребреницу, а тврдећи да тужилаштво није понудило доказе који би га повезали са планирањем, извршењем, односно сазнањима о било каквим злочинима почињеним после српског заузимања Сребренице у јулу 1995. године, доктор Караџић је енергично оспорио важећу и устаљену причу. Његов став је био да су тврдње тужилаштва о 7 000 до 8 000 погубљених затвореника нешто немогуће, јер тужилаштво није изнело доказе да је више од 3 500 муслиманских ратних заробљеника уопште било заробљено у тој војној операцији. Поред тога, у складу са доказима које је предочила одбрана, велики број муслиманских губитака су уствари погибије у борби током пробоја 28. дивизије муслиманске војске из Сребренице према Тузли, те су због тога легитимне жртве које се не могу приписати као ратни злочин.
Становиште доктора Караџић је да је до 1.000 муслиманских ратних заробљеника вероватно погубљено после пада Сребренице 11. јула 1995. године, али да – изузев оних из освете – погубљења нису имала ни званични ни предумишљајни карактер и да их је вршила бескрупулозна структура изван војног ланца команде босанских Срба. Караџић није негирао да је било масакра затвореника, већ да су била много мањег обима него што стоји у оптужници, али је тврдио да ни војска ни политичке власти Републике Српске у то нису биле укључене.
По питању “геноцида”, које је посебно сложено са правног становишта и морално осетљиво, Караџић је аргументовао да докази не показују никакву намеру, пре заузимања Сребренице 11. јула 1995. године, да се истребе муслимани као група заштићена Конвенцијом о геноциду. Поред тога, он је указао на много супротних доказа изнесених на суђењу, који говоре да се са заробљеницима до 13. јула поступало на стандардан начин, чиме је поново одбацио постојање претходне специфично геноцидне намере. После тог датума, групе затвореника су стрељане на различитим локацијама, али тужилаштво није успело да те догађаје повеже са државном или војном политиком. Према Караџићу, било би исто тако смислено на та убиства гледати као на освету локалних Срба, за злодела која су претходно починиле снаге муслиманске војске користећи енклаву Сребренице под заштитом УН као одскочну даску за војне операције против српских цивила у околним подручјима.
У сваком случају, тврди Караџић, предмет једног геноцида – чак и да је постојала намера да се почини – могли су да буду само босански муслимани као целина, а не релативно занемарљив проценат муслиманског становништва и избеглица у малом граду. Међутим, нису изведени докази да су злочини таквог обима планирани или почињени било на националном, било на општинском нивоу.
Суђење Караџићу (и углавном паралелно суђење команданту војске босанских Срба, генералу Ратку Младићу) је последње у низу хашких суђења од оснивања и почетка рада Трибунала средином 1990-их. У смислу важности, оно је значајно јер тачно изражава дух и методологију МКСЈ. Неједнакост у ресурсима између многобројног особља тужилаштва и малог тима одбране је нападна. Веће је редовно одобравало захтеве тужилаштва и блокирало захтеве одбране. Тужилаштво је током суђења лишило одбрану хиљада страница потенцијално ослобађајућих доказа, без да је изазвало и мрву труда судског већа да исправи ту нечувену процесну и материјалну неправду. Захтев одбране за приступ важним доказима за независну форензичку верификацију, као што су ДНК подаци који наводно подржавају верзију тужилаштва о броју жртава из Сребренице, веће је глатко одбило. И тако даље, и тако даље …
Неједнакост услова у којима је спроведено суђење оставља мало сумње у то да ће се судије добро потрудити да разматрају доказе и њихов значај са становишта тужилаштва. Што се тиче формалног исхода суђења Караџићу, готово је извесно да ће судије избећи политички ризичан корак неуважавања препоруке тужилаштва за казну доживотног затвора Радовану Караџићу.
То је практично решено, већи проблем је како ће пресуда бити упакована и какав ће одјек имати на политичкој сцени Босне и Херцеговине.