Масовна погибија српског живља у Подрињу, и посебно у Сребреници и на територији оближњих општина, није привукло пажњу “међународне заједнице” али — зачудо — ни претерану бригу власти у Републици Српској која годишњице тих погрома обележава сусдржано и скоро невољно. Још увек није одређен дан за колективну комеморацију српских жртава сребреничког краја. Нека врста помена се одржава 12. јула, али сродници српских жртава не могу да дођу до речи због бучне манифестације у Поточарима претходног дана. Можда Срби немају таленат за односе са јавношћу и преферирају да свој бол поунутрашње и трпе без спољашњег спектакла. Наш сарадник И. М. нам је љубазно доставио делимичан списак српских жртава и инцидената у којима су страдали. Као што се из овог пресека види, формације АБиХ из Сребренице не само да су вршиле оружане нападе на српска насеља него су их из “демилитаризоване” зоне чак и артиљеријским средствима гађале. Међутим, гранатирање Братунца и Зворника у очима брижне “међународне заједнице” никада није достигло исти статус неприхватљивог кршења међународног хуманитарног права као већ легендарно “гранатирање Сарајева”. Подразумева се да за страдање српских насељених места, што је коштало живота и одрасле и децу, нико није одгововарао.
ГРАНАТИРАЊЕ БРАТУНЦА
Из књиге „Мртви вјечна опомена живима“, аутор Мирослав Јанковић
- Микајло (Миле) Павловић, рођ. 06.12.1982. погинуо 06.03.1993. од експлозије гранате у Раковцу (Братунац)
- Милада (Миле) Павловић, рођ. 1975. у селу Липеновићи, ученик, погинула од експлозије гранате 30.01.1993. у Братунцу, приликом гранатирања града из Сребренице;
- Зорица (Драго) Божић, рођена 22.06.1980. а погинула у месту Подградац (уже подручје града Братунца) 05.10.1992. од експлозије гранате
- Драгица (Драгољуб) Ђокановић, рођена 1960. а погинула 01.03.1993. у Дринској улици у Братунцу од експлозије гранате
- Владимир (Станко) Гајић, рођен 27.11.1988. а погинуо 02.02.1993. у стану у Братунцу од експлозије гранате
- Душан Николић, рођен 1960. погинуо од експлозије нагазне мине са ћерком Биљаном у селу Глогова 6.6.1993. Извршиоци: муслимани из Глогове;
- Биљана (Душан) Николић, рођ. 1986. у селу Кајићи, погинула од експлозије нагазне мине у селу Глогова 6.6.1993. Извршиоци: муслимани из Глогове;
- Сретен Ивановић, рођ. 1911. у селу Липеновићи, пензионер, погинуо од експлозије гранате 28.03.1993. у Братунцу, приликом гранатирања града из Сребренице;
- Илинка (Радивоје) Ранковић, рођ. 1954. у селу Брана Бачићи, погинула од експлозије гранате у селу Глогова 02.08.1992. Извршиоци: локални муслимани; Сведок: Миодраг Цвјетиновић из Братунца
- Анђелко (Микаило) Богдановић, рођ. 1928. у селу Јежестица, погинуо од експлозије нагазне мине у селу Јежестица 19.07.1992. Извршиоци: муслимани из Глогове; Сведок: Бошко Ђурић из Братунца;
- Видоје (Рајко) Петровић, рођ. 04.06.1930. погинуо 27.06.1993 од експлозије гранате у селу Суха,
- Невенка (Неђо) Петровић, рођена 1968. а погинула 17.02.1993. у Дринској улици у Братунцу од експлозије гранате
- Живојин (Станије) Миличевић рођ. 1981. а погинуо 29.09.1992. од експлозивне направе у м. Суха
- Божана (Цветко) Петровић, рођ. 1942. а погинула 06.03.1993. у Братунцу од експлозије гранате
- Рада (Радивоје) Тешановић, рођ. 1966. а убијена 26.01.1993. приликом гранатирања града (не наводи се тачно који град, али њено име је на списку братуначких и сребреничких жртава)
- Божо Марковић, рођ. 1928. погинуо 06.06.1994. од потезне мине у месту Кушићи (Сребреница)
- Славорад (Станко) Тришић, рођ. 1934. погинуо у 07.02.1993. у Братунцу
- Јаков Ивановић, рођен 1910. а погинуо 1993. од минобацачке гранате у Братунцу
- Иконија Лазић рођ. 1939. а погинула 10.08.1993. у Липеновићима, град Братунац
- Војин Лазић, рођ. 1941. а погинуо 10.08.1993. у Липеновићима, град Братунац
Текстови из медија о жртвама гранатирања Братунца
Љубинка Гајић је током последњег рата доживела ужасну трагедију. Њој су сребренички муслимани убили сина Владимира почетком 1993. године. Било му је четири и по године. Само месец дана раније сребренички муслимани су на врло свиреп начин убили и Љубинкиног супруга Станка.
“Убили су ми дјете од непуних пет година. Био је у кухињи када је на балкон пала граната. Сваке године иста прича. Нико није одговарао. Нико се на то не осврће. Зар наша дјеца мање вриједе од бошњачке ? ” – упитала је ова видно потресена жена. Она је била приморана са сином Владимиром и остатком своје породице да напусти родну Кравицу и пребегне у Братунац. Међутим, злочинци им ни тамо нису дали мира. Од гранате испаљене из Сребренице убијен је мали Владимир. Страдао је само због своје националности. (извор: BD PORTAL – BIRAČ DANAS – „Српске мајке Сребренице и Братунца и даље чекају правду: “Зар наша дјеца мање вриједе?”)
БРАТУНАЦ истог дана, гробље на узвишици. Мајке полегле по споменицима. Разлежу се јауци. Љубинки Гајић у нападу Бошњака на Братунац 1993. убијен син Владимир. Имао је четири године. Који месец пре у одбрани Братунца погинуо јој је муж Станко (29).
– Осим ова два гроба – никог више немам – каже Љубинка. Дођем, исплачем се, испричам се, изљубим споменик као да су живи. И ниоткуд утехе. Само рану повређујем.
Напад нико није очекивао тог лета 1993. Био је неки светац, стигла цистерна са водом, Љубинка пошла да наточи канистре, кад је почело да грува. – Бацим канистре, полетим у стан. Моја мајка јауче. Дете у крви. Понесемо га у дом здравља… И ту је умро мој Владо. У село Љубинкиних родитеља вратили се Бошњаци.
– Дошли су својим кућама и то је праведно – каже Љубинка. – Позовем их да сврате. Били смо некад добре комшије… Дошли су. Не спомињем ја моју трагедију, они причају о својој. Причају о Сребреници. Ћутим ја и чекам да пруже руку саучешћа. Чекам. Нису је пружили. Нисам их више звала. (izvor: Вечерње Новости, текст „Ни да преболим, ни да опростим“)
* Милки Божић из Горњих Магашића је 1992. у нападу муслиманских екстремиста убијена дванаестогодишња ћерка Зорица Божић. Милка је успела само пуком срећом да преживи стравичан масакр у селу Горњи Магашићи два и по месеца раније. Тада је у само два јулска дана масакрирано 18 цивила – махом жена, међу којима и једна трудница. Милка је тог јула избегла смрт и спасила се од муслиманских злочинаца али невоља је ипак није заобишла. Милка је присуствовала убијању својих комшиница и рођака. Муслимански зликовци упали су у небрањено село Горњи Магашићи које је километрима било удаљено од борбених линија и где није било ратних дејстава. Масакриран је већи број жена и стараца, а зверски је убијена и Љиљана Илић Лончаревић која је била у седмом месецу трудноће. Милка је доживела велике трауме и шок али је успела да преживи. Ту несрећи није био крај јер је почетком октобра (5.10.1992) изгубила своје дете! Као да су злочинци испланирали да породицу Божић пошто пото завију у црно! Зорица Божић убијена је окрутно и без милости. За Насера Орића, Зулфу Турсуновића и остале муслиманске екстремисте ова недужна девојчица је представљала претњу и опасност само из разлога што је била српске националности и православне вероисповести.
–Погинуло ми је дијете 1992. године, убила је граната у Братунцу. Моја кћерка Зорица тада је имала само 12 година, и од тада још нико није одговарао. Гдје год дођем немам право за своје дијете, каже цивил, па и цивили су ваљда гинули, и они су жртве, рекла је за медије мајка погинуле девојчице Милка Божић. (извор: Пријатељи Сребренице – „Помен за 3,267 убијених Срба Бирча и Подриња“
** „Брат и сестра Микајло и Милада Павловић су погинули 1993. од минобацачких граната које су на уже подручје града Братунца испалили муслимански злочинци из Сребренице под командом Насера Орића и Зулфе Турсуновића. Микајло је имао непуних 11 година а Милада тек што је закорачила у 18-у годину живота. Милада је преминула 30. јануара а Микајло 6. марта 1993. Тужно је и жалосно што од те 1993. до данас није апсолутно посвећено нимало пажње овим недужним жртвама чија је сва кривица била њихова српска националност. 3а 26 година, ове жртве је поменуо само начелник општине Братунац на комеморацији у јулу 2017. поставивши питање: “„Треба питати представнике међународних организација и судова да ли је злочин када погине дјете од 12 година или дјевојка од 18 од гранате из Сребренице?” и то је све.“ (Текст под називом „У гранатирању Братунца је страдало на десетине жена, дјеце и стараца и нико није одговарао“, објавио портал „ BD Portal – Birač danas)
*** У Дринској улици 17. фебруара 1993. током гранатирања живот је изгубила Невенка Петровић, девојка од 24 године. Била је ово велика трагедија и непреболна рана родитеља Неђе и Загорке, као и брата Неше који су смрт своје мезимице јако тешко поднели. “Коме је била крива једна девојка, ученица, мирно и културно дете?” – питали су се сви. У знак сећања на трагедију и на Невеникином споменику је уклесан стих “Посљедње је вријеме да сви људи схвате да на дјецу не смију бацати гранате”. У истој улици две недеље касније погинула је и Драгица Ђокановић (33), која је нешто раније прогнана из родног Бјеловца. (Део текста под називом „Гранатирање Братунца – злочин без казне“, објавио портал BD-PORTAL BIRAČ DANAS)
ГРАНАТИРАЊЕ ЗВОРНИКА
Из књиге „Мртви вјечна опомена живима“, аутор Мирослав Јанковић
- Недељка Остојић, рођ. 1931. погинула 01.06.1992. у месту Рожањ од експлозије гранате
- Борка Лазаревић, погинула у Зворнику од експлозије гранате
- Анђа Ђокић рођ. 1940. а погинула 01.09.1992. од гранате у Растошници код Зворника
- Војка Спасојевић, рођ. 1952. а погинула у месту Кисељак код Зворника од експлозије гранате
- Предраг Ђорђић, рођ. 1959 а погинуо у Зворнику од експлозије гранате
- Александар (Предраг) Ђорђић, рођ. 1991. а погинуо 10.02.1993. у Зворнику од експлозије гранате
- Јелена Гаврић, рођ. 1986. а погинула у месту Ђулићи код Зворника хицем из ватреног оружја
- Драган Павловић, рођен 1984. а погинуо у Горњој Каменици од активирања тромблонске мине
- Ивана Калајџић, рођ. 1985. у Осмацима код Зворника, погинула као цивилна жртва рата
- Стево Спасојевић, рођ. 1980. а убијен 29.08.1992. хицем из снајпера у месту Милчевићи
- Драгомир Лукић, рођ. 1921. а погинуо у месту Сакар код Малог Зворника
- Зоран Богдановић, рођ. 1966. а погинуо 31.01.1993. у Малом Зворнику
- Сретен Радић, погинуо у 10.05.1995. гранатирању Малог Зворника
- Вера Вукашиновић, рођ. 1913. а погинула 12.03.1993. у Бањи Ковиљачи од муслиманске гранате испаљене из правца Незука (извор: „Ало“ дневне новине)
** Граната испаљена од стране муслиманских екстремиста 10. фебруара 1993. скоро у центру града Зворника, убила је и најмлађу жртву рата у Зворнику, а то је Александар Ђорћић, који је имао само годину дана и девет месеци. (Izvor: Republički centar za istraživanje rata – „Stradanje Srba u posljednjoj deceniji 20. vijeka)
У “Црној књизи” аутора Мирослава Тохоља, наводи се како је у артиљеријском нападу из правца Незука, у Зворнику тешко рањена и Александрова мајка Милена. Ђорђићи су претходно протерани из родног села Кулине од стране муслиманских војника а спас су покушали да пронађу у Зворнику. Међутим, агресори им ни овде нису дали мира. Тог дана демолирано је неколико кућа а гелери муслиманских граната расули су се по групи која је код просторије Црвеног крста чекала брашно. Том приликом је тешко рањен пензионер Војин Зарић (72), чију супругу Љепосаву су неколико месеци раније масакрирали муслимански војници. (Извори: BD Portal Birač Danas; портал IN4S – „Александар Ђокић – најмлађа жртва муслиманског терора у Зворнику).
** Генерал Винко Пандуревић у емисији „Дедоцина“ говори како су муслимани из Сапне гранатирали у јулу 1995. центар Зворника и да су од те једне гранате погинуле три жене али не наводи имена; у спомен соби има много слика и имена цивила страдалих током 1993-1995 , који су вероватно жртве гранатирања.