Сви који прате рад хашког Трибунала, сада преименованог у Механизам, свесни су огромног талога лицемерја, неправног понашања, циничког изигравања устаљених процесних начела и невешто скривене етничке предрасуде што од самог почетка 1993. године оптерећује делатност ове илегалне установе. У нашем документарном филму The Rogue Tribunal (на енглеском) или Безакони суд (на српском) подробно смо приказали како је Трибунал настао и на каквим ужасно непрофесионалним основама од тада функционише.
Посебна ставка у разматрању начина рада Трибунала је његова казнена политика. О томе су писали компетентни правни стручњаци, а довољно говори и следећи статистички податак: “У досадашњем раду МКСЈ-а, оптужено је 154 лица, а осуђено је 100 истих на укупно 1442 године затвора, од чега је 84 Срба, који су осуђени на 1217 година затвора, уз три, до сада, правоснажне доживотне казне (са још две неправоснажне), док су припадници свих осталих народа и етничких група осуђени на укупно 225 година, од чега је осуђено 14 Хрвата, на укупно 183 године, 5 Бошњака на укупно 41 годину, двојица Албанаца на укупно 19 година и један Македонац на 12 година.” Статистика је валидна закључно са 2017. годином.
Као да ова поразна статистика није довољан показатељ чињенице да Трибунал суди по националном кључу, пре кратког времена београдска “Политика” извештава да су шесторица осуђеника српске националности лишени могућности превременог пуштања на слободу и после одслужене две трећине казне, иако је до сада било рутинска пракса да се свима који испуњавају тај услов брише преостали део казне.
Како у тексту истиче бранилац Бранко Лукић, “захтеви [за превремено ослобађање] стоје у фиоци, не решава се ништа, а одбрани није достављена одлука која би евентуално могла да се оспорава”.
Овакав орвелијански развој ситуације не представља изненађење др. Јовану Милојевићу, професору политичких наука из САД, који је још 2018. објавио детаљно емпиријско истраживање пристрасне казнене праксе хашког Трибунала. Читаоци студију др. Милојевића, “Кад правда затаји,” могу скинути у PDF формату са наше интернет презентације:
У својој студији, др. Милојевић показује да је фактор националности оптуженог пресудан за предвиђање да ли ће пред већем Трибунала бити кажњен и колико. Опструкција примењивања на српске оптуженике једнаког стандарда какав се рутински примењује на остале, што је Политика обелоданила, убедљиво потврђује чињеничку утемељеност Милојевићевих закључака.
Текст из београдске Политике од 4. марта 2010. о одбијању хашког Механизма да праксу скраћивања казненог рока примени на шесторицу осуђеника Срба:
Хаг продужио казне српским генералима
Кармел Ађијус, председник судског механизма који је наследио Хашки трибунал, сматра да се Радослав Брђанин, некадашњи шеф Кризног штаба Српске Аутономне Регије Крајина, који је одслужио 20 од укупно 30 година затвора, на колико је осуђен због ратних злочина, још није довољно рехабилитовао.
Брђанин је поднео захтев за пуштање на превремену слободу после истека две трећине казне. Ађијус је, како је саопштено из Хага, сматрао да због озбиљности злочина није могуће његово пуштање на слободу и да није показао да се довољно рехабилитовао. То значи да Брђанин остаје у затвору у Данској, као и још петорица српских генерала који су иза решетака у затворима широм Европе већ провели две трећине казне, али Хаг не жели да их пусти на слободу.
Тиме су им казне продужене, иако су државе у чијим затворима бораве дале повољна мишљења, признале њихову ресоцијализацију и предложиле да буду пуштени. Последица су супротне одлуке судија, које су пре много година доносиле пресуде, и оних који сада надзиру хашке осуђенике.
Генерали Радивој Милетић, Сретен Лукић, Властимир Ђорђевић, Небојша Павковић и Радислав Крстић су, поред Брђанина, и даље на одслужењу хашких казни, иако се навршило две трећине.
„Хашки суд покушава да нас подсети каква му је улога и став према народима из бивше СФРЈ. Очито је да само Србе не пуштају на превремену слободу, онако како је предвиђено правилима. Чињеница је да је то дискреционо право председника суда, али никада у пракси хашког суда није се постављало то питање. Сада први пут имамо ситуацију да неће да пусте осуђенике који су испунили тај услов. То више није дискреционо право, већ злоупотреба права председника суда”, каже за „Политику” адвокат Бранко Лукић, бранилац генерала полиције Сретена Лукића.
Ађијус, указује Лукић, није навео ниједан разлог. Захтеви стоје у фиоци, не решава се ништа, а одбрани није достављена одлука која би евентуално могла да се оспорава. У томе се, објашњава адвокат, састоји злоупотреба права.
„Људи који служе хашке казне стари су и болесни. Сретен је имао операцију срца. Још прошлог маја је одслужио две трећине казне. Теже му пада сваки дан продужетка. Он је планирао да изађе у мају 2019, знао је да су услови испуњени. Имао је примерно понашање и повољан став пољских власти”, додаје адвокат Лукић.
Наводи да је, до најновије праксе судског механизма, био само један случај да је осуђеник остао у затвору дуже од две трећине казне. Реч је о Видоју Благојевићу, коме је казна продужена грешком норвешких власти и то тада није била воља трибунала.
Сада се Србима одбија ово право, иако правила нису измењена. Последњи ко је пуштен на превремену слободу прошле године био је Хрват Валентин Ћорић.
Током 2019. године исти услов испунио је и генерал Властимир Ђорђевић. Дугогодишња пракса промењена је након што је такозвани Резидуални механизам преузео бригу о спровођењу хашких пресуда, оцењује његов бранилац Драгољуб Ђорђевић.
„Судије Механизма за међународне кривичне судове почеле су да примењују критеријуме који никоме нису јасни. Многи који су испунили услов нису пуштени на превремену слободу. Међу њима је и Властимир Ђорђевић. Немамо одлуку због чега је одбијен”, рекао нам је адвокат Ђорђевић.
Неписано хашко правило било је да, ако некога хоће да осуде на 10, изрекну му казну од 15 година затвора, знајући да ће последњих пет провести на такозваној условној превременој слободи, коју никад нико није прекршио, нити је ико враћен у затвор. Након затварања трибунала, основан је јединствен судски механизам за бившу Југославију и за Руанду. Тада се догодило да је бивши председник Теодор Мерон био критикован да крши права жртава злочина у Руанди зато што је њихове осуђенике пуштао на превремену слободу. Неки познаваоци хашких прилика сматрају да је ово један од разлога за нову праксу, у којој су Срби колатерална штета. Јер, не постоји ниједно образложење да им се казне продужавају.
Уз то, хашки тужилац Серж Брамерц у последње време почео је да се изјашњава о томе да ли је сагласан да неко буде пуштен или не, иако до сада суд није тражио његово мишљење. Поред тога, суду се обраћају и они који сматрају да имају интерес, па је тако породица браће Битићи, који су убијени у Петровом Селу 1999. године, тражила да Властимир Ђорђевић не буде пуштен док не каже имена убица. Приштинско правосуђе тражило је да саслуша Павковића у затвору, како би против њега спровели нови поступак, као и да он, чим одслужи две трећине казне, буде пребачен директно из затвора у Финској на Косово.
Ратку Младићу погоршано здравље
Адвокат Бранко Лукић, који брани генерала Ратка Младића, каже да је тражио одлагање жалбене седнице заказане за 17. и 18. март због Младићевог лошег здравља.
„Он је веома лоше. Умара се и не може да комуницира. Сматрамо да није способан да присуствује. Суд је одбио да се руски лекари укључе у лечење. Они су прегледали Младића, али им нису одобрене никакве инвазивне методе којима би се дошло до тачних налаза. Нису смели ни крв да му изваде. Лекари у Хагу нису им дали да користе њихов уређај за ЕКГ. Доставили су фалсификоване резултате са снимања мозга магнетном резонанцом, издвојили су секвенце које показују проблем. Они желе да прикрију да је његово здравље лоше и зато не дозвољавају приступ независним лекарима, већ само онима које они плаћају”, наводи адвокат Лукић.