Есеј о политици кажњавања хашког Трибунала “Кад правда затаји” награђен је од стране италијанске фондације Ђузепе Торе из Болоње 2018. године. Следеће 2019. године објављен је у оквиру критичке студије The Hague Tribunal, Srebrenica, and the Miscarriage of Justice (Unwritten History, Chicago). Аутор др. Јован Милојевић је професор политичких наука у САД.
Студија проф. Милојевића је пре кратког времена постала још актуелнија када је обзнањено да Трибунал, одн. Механизам који га је наследио, петорици генерала и једном цивилу осуђеним на дугогодишњу робију ускраћује коришћење рутинске праксе ослобађања од даљег служења казненог рока по истеку две трећине заточеништва. Заједничка нит која све те особе повезује је чињеница да су сви до једнога — Срби. Ако је успешно предвиђање будућих тенденција и понашања субјекта једна од најважнијих карактеристика солидно урађеног научног истраживања, предиктивни успех студије др. Јована Милојевића се показао таквим да се за њу сада мора констатовати да је свој научни задатак беспрекорно обавила.
У продужетку доносимо студију др. Ј. Милојевића “Кад правда затаји” (наслов у оригиналу: “When justice fails”) у PDF формату, а затим нешто скраћени текст из београдске Политике од 4. марта 2020. који се односи на етнички дискриминаторску, па чак и за најциничне посматраче рада Трибунала, одн. Механизма, запрепашћујућу бахатост ове окореле установе.
Др. Јован Милојевић — Кад правда затаји
Политика, 4. март 2020:
Хаг продужио казне српским генералима
Кармел Ађијус, председник судског механизма који је наследио Хашки трибунал, сматра да се Радослав Брђанин, некадашњи шеф Кризног штаба Српске Аутономне Регије Крајина, који је одслужио 20 од укупно 30 година затвора, на колико је осуђен због ратних злочина, још није довољно рехабилитовао.
Брђанин је поднео захтев за пуштање на превремену слободу после истека две трећине казне. Ађијус је, како је саопштено из Хага, сматрао да због озбиљности злочина није могуће његово пуштање на слободу и да није показао да се довољно рехабилитовао. То значи да Брђанин остаје у затвору у Данској, као и још петорица српских генерала који су иза решетака у затворима широм Европе већ провели две трећине казне, али Хаг не жели да их пусти на слободу.
Тиме су им казне продужене, иако су државе у чијим затворима бораве дале повољна мишљења, признале њихову ресоцијализацију и предложиле да буду пуштени. Последица су супротне одлуке судија, које су пре много година доносиле пресуде, и оних који сада надзиру хашке осуђенике.
Генерали Радивој Милетић, Сретен Лукић, Властимир Ђорђевић, Небојша Павковић и Радислав Крстић су, поред Брђанина, и даље на одслужењу хашких казни, иако се навршило две трећине.
„Хашки суд покушава да нас подсети каква му је улога и став према народима из бивше СФРЈ. Очито је да само Србе не пуштају на превремену слободу, онако како је предвиђено правилима. Чињеница је да је то дискреционо право председника суда, али никада у пракси хашког суда није се постављало то питање. Сада први пут имамо ситуацију да неће да пусте осуђенике који су испунили тај услов. То више није дискреционо право, већ злоупотреба права председника суда”, каже за „Политику” адвокат Бранко Лукић, бранилац генерала полиције Сретена Лукића.
Ађијус, указује Лукић, није навео ниједан разлог. Захтеви стоје у фиоци, не решава се ништа, а одбрани није достављена одлука која би евентуално могла да се оспорава. У томе се, објашњава адвокат, састоји злоупотреба права.
„Људи који служе хашке казне стари су и болесни. Сретен је имао операцију срца. Још прошлог маја је одслужио две трећине казне. Теже му пада сваки дан продужетка. Он је планирао да изађе у мају 2019, знао је да су услови испуњени. Имао је примерно понашање и повољан став пољских власти”, додаје адвокат Лукић.
Наводи да је, до најновије праксе судског механизма, био само један случај да је осуђеник остао у затвору дуже од две трећине казне. Реч је о Видоју Благојевићу, коме је казна продужена грешком норвешких власти и то тада није била воља трибунала.
Сада се Србима одбија ово право, иако правила нису измењена. Последњи ко је пуштен на превремену слободу прошле године био је Хрват Валентин Ћорић.
Током 2019. године исти услов испунио је и генерал Властимир Ђорђевић. Дугогодишња пракса промењена је након што је такозвани Резидуални механизам преузео бригу о спровођењу хашких пресуда, оцењује његов бранилац Драгољуб Ђорђевић.
„Судије Механизма за међународне кривичне судове почеле су да примењују критеријуме који никоме нису јасни. Многи који су испунили услов нису пуштени на превремену слободу. Међу њима је и Властимир Ђорђевић. Немамо одлуку због чега је одбијен”, рекао нам је адвокат Ђорђевић.
Неписано хашко правило било је да, ако некога хоће да осуде на 10, изрекну му казну од 15 година затвора, знајући да ће последњих пет провести на такозваној условној превременој слободи, коју никад нико није прекршио, нити је ико враћен у затвор. Након затварања трибунала, основан је јединствен судски механизам за бившу Југославију и за Руанду. Тада се догодило да је бивши председник Теодор Мерон био критикован да крши права жртава злочина у Руанди зато што је њихове осуђенике пуштао на превремену слободу. Неки познаваоци хашких прилика сматрају да је ово један од разлога за нову праксу, у којој су Срби колатерална штета. Јер, не постоји ниједно образложење да им се казне продужавају.
Уз то, хашки тужилац Серж Брамерц у последње време почео је да се изјашњава о томе да ли је сагласан да неко буде пуштен или не, иако до сада суд није тражио његово мишљење. Поред тога, суду се обраћају и они који сматрају да имају интерес, па је тако породица браће Битићи, који су убијени у Петровом Селу 1999. године, тражила да Властимир Ђорђевић не буде пуштен док не каже имена убица. Приштинско правосуђе тражило је да саслуша Павковића у затвору, како би против њега спровели нови поступак, као и да он, чим одслужи две трећине казне, буде пребачен директно из затвора у Финској на Косово.