Допуњена верзија рада објављеног у зборнику радова са међународне научне конференције ”Сребреница – стварност и манипулације”, одржане у Бања Луци у априлу 2019. године. Уз претпостављену сагласност аутора, скрећемо пажњу да се фраза “Пројекат Сребреница” у наслову и тексту не односи на “Историјски пројекат Сребреница” него на политичку и обавештајну операцију кривотворења чињеница о догађајима на подручју Сребренице у јулу 1995.
Увод
Треба већ сада озбиљно размишљати о томе да ће, за мање од годину дана, тј. 11 јула 2020. године, политичко Сарајево, заједно са свим својим страним савезницима, од водећих НАТО и ЕУ држава до бројних исламских држава, на најагресивнији могући начин обележити 25-годишњицу непостојећег ”геноцида” у Сребреници. Наравно, свака годишњица се до сада на сличан начин инструментализовала, али су оне ”округле” или ”јубиларне” поготово погодне. Можемо, дакле, бити сигурни да се велики догађај глобалног домета већ увелико спрема, и да ће му претходити нови позиви и притисци не само да Србија и Српска признају ”геноцид”, него и да се забрани и свако порицање истог, што би био, уз све остале притиске који ће се против Српске примењивати, и главни аргумент за укидање српског ентитета у БиХ као ”геноцидне творевине”. За то се озбиљно треба припремити на српском државном нивоу са обе стране Дрине. Није само Српска мета, мада је она врло битна, јер ”Пројекат Сребреница” има глобалне домете. Стога његови творци неће ни по коју цену одустати од њега, док год њихова конструкција не буде била разбијена у парампарчад или док год не буде била направљена довољно јака контратежа. То треба да знамо и да се, имајући то на уму, добро припремимо, што подразумева, између осталог, и свест о природи и коренима ”Пројекта Сребреница”.
СРЕБРЕНИЦА КАО ”ПОУЧНА ПРИЧА”
Читаву деценију пре лансирања срећом неуспеле британске резолуције о Сребреници у лето 2015,[i] која је, на 20-годишњицу њеног ослобађања од војске Насера Орића, требало да стави коначни, лажни ”геноцидни” печат на све покушаје установљавања шта се у јулу 1995. тамо стварно десило, у детаљној анализи сребреничког феномена за британски интернет сајт Спајкд, објављеној у августу 2005. под насловом “Како је Сребреница постала ‘поучна прича’?”, управо је једна Британка, Тара Мекормак, проникла у суштину не само британске већ и целокупне западне политике инструментализације Сребренице:
“Од Косова 1999. до Конга 2005, Сребреница се истиче као коначни доказ да је Запад морално обавезан да војно интервенише у конфликтним ситуацијама. Џек Строу (тадашњи британски министар спољних послова, прим. аут.) је бранио западну интервенцију у Македонији 2001. користећи Сребреницу као пример шта се дешава када се Запад устручава да интервенише. Либерални коментатор Дејвид Аронович је употребио исти аргумент да би оправдао своју подршку војној акцији у Ираку. Говорећи о убиству 60 конгоанских војника од стране војника УН-а, генерал УН Патрик Камерт је износио аргументе у корист снажне војне интервенције, због ‘лекција из Сребренице, Сомалије и Руанде’.”[ii]
Као потврду ове тезе, исте године, и то баш „случајно“ на 10-годишњицу сребреничких дешавања, 11. јула, познати британски коментатор Кристофер Хиченс написао је чланак са поднасловом „Шта нас је геноцид научио о интервенцији“, констатујући да је штета што се одуговлачило са применом „лекција Сребренице“ у случају западних интервенција у Авганистану и Ираку.[iii] А покличи у стилу да „морамо да спречимо још једну Сребреницу“, наставили су да се користе и током наредних година.
Користили су се да би оправдали западну оружану интервенцију у Либији, како од стране западних коментатора (”Сећате ли се Сребренице? О западној интервенцији у Либији се не треба премишљати”)[iv] и академских посленика (”Пут у Либију води кроз Сребреницу”),[v] тако и од стране високих западних званичника, попут бившег белгијског премијера и европарламентарца Ги Верхофштата (”Европа мора да избегне још једну Сребреницу у Либији”),[vi] Хилари Клинтон, тадашњег Државног секретара САД (”Спречили смо нову Сребреницу у Либији“),[vii] или Дениса Роса, тадашњег главног стратега Беле куће за Блиски исток (”Били смо суочени са могућношћу ‘Сребренице на стероидима’“).[viii]
Сличне речи су се могле чути у западним медијима и ради правдања западног уплитања и потпиривања грађанског рата у Сирији: нпр. на Си-ен-ен-у (”Сирија, Сарајево и Сребреница: када бес није довољан“),[ix] или у Бостон Глоубу (”Сребренички моменат у Сирији?“),[x] али и из уста изасланика УН за Сирију, Стафана де Мистуре (”Сећате ли се Сребренице? Ми се сећамо…“), када је позивао ”свет“ да ”учини нешто“ ради спречавања бораца Исламске државе – исте оне коју су Англо-Американци користили ради свргавања Асада – да заузму град Кобане,[xi] па чак, посредством лондонског Телеграфа, и из уста терориста у Алепу, припадника групе Џаиш ал-Муџахедин, које су владине снаге угрожавале (”Планови за примирје у Алепу на ивици пропасти, јер побуњеници страхују од ‘још једне Сребренице’“),[xii] а којима је у пропагандну помоћ прискочио чак и сам тадашњи Генерални секретар УН (”Бан Ки-Мун каже да се прибојава још једног масакра на скали Сребренице“).[xiii]
Другим речима, Сребреницом се већ годинама манипулише као „поучном причом“ о томе шта све може да се деси ако страни, односно западни „хуманитарци“, попут глобалног Супермена, не прискоче у помоћ неком „угроженом“ народу или држави чија политика и/или руководство не одговарају западним интересима – па чак и ”угроженим” терористима. Ово последње смо видели не само у Сирији, већ и на Косову и Метохији, када се, између осталих, да би оправдао незаконито бомбардовање СРЈ, тадашњи британски премијер Тони Блер, уз још један фалсификовани ”масакр” (у Рачку),[xiv] позвао на Сребреницу у свом говору пред Доњим домом британског парламента у предвечерје почетка НАТО агресије, која ће довести терористе на власт у јужној српској покрајини.[xv]
ЦИЉЕВИ ”ПРОЈЕКТА СРЕБРЕНИЦА“
Дакле, новији западни интервенционизам, са јасним тенденцијама даљег ширења на исток и југ, није заснован само на већ отрцаној идеологији ”ширења демократије“. Да јесте, његов кредибилитет би био превише исцрпљен чак и за пропагандно-убеђивачке моћи западних медија, с обзиром на резултате претходних кампања вођених под том заставом. Ствар је много шире и дубље постављена, и зато је Сребреница постала толико важна на глобалној равни, и зато је Великој Британији – осим сопствених геополитичких разлога и последичне русо- и србофобије – било толико важно да прогура своју резолуцију кроз Савет безбедности УН у јулу 2015. Јер, важан део идеолошког темеља данашњег западног, тј. глобалистичког интервенционизма чини доктрина тзв. Одговорности за заштиту (Responsibility to Protect или, скраћено, R2P), тј. наводна обавеза ”међународне заједнице“ да ”заштити“ народе тамо где то наводно не успевају суверене државе. А управо је западна конструкција о Сребреници, односно цео ”Пројекат Сребреница“, кључни стуб ове доктрине, на коју се, очекивано, позивала неуспела британска резолуција о Сребреници.
У том контексту треба посматрати и третирати целу западну представу, све западне крокодилске сузе које се сваког јула лију за Сребреницу, поготово на округле годишњице, сав медијски тероризам који се спроводи, све отровне политичке притиске који се врше уз помоћ, за ове потребе веома битне, исконструисане слике о сребреничком ”геноциду“. Наравно, спроводе се и ”локални” циљеви – обуздавање српског фактора на његовом државно-историјско-културном простору кроз сејање зле крви, наметање кривице и оправдавање спољне интервенције и перманентног страног (западног) неоколонијалног присуства, уз потискивање геополитичких ривала, попут Русије и Кине. Али је домет глобални.
Сажето речено, према доктрини ”Одговорност за заштиту“, национални суверенитет више није привилегија већ ”обавеза“ – чији степен испуњавања је ствар процене неизбежне, апстрактно дефинисане ”међународне заједнице“ – иза чије маске се крију најмоћније западне државе – која затим преузима на себе ”обавезу“ да интервенише против, тј. унутар суверених држава у којима је ”оцењено“ да власт угрожава грађане, односно да не испуњава своје ”обавезе“ или ”одговорност“ према њима – по ”објективном суду” западних интервенциониста. Или, како се то дефинише на веб-страници УН-ове Канцеларије за спречавање геноцида и одговорност за заштиту, у делу посвећеном ”Одговорности за заштиту“:
”Суверенитет није само заштита од спољног уплитања, већ се ради о томе да државе имају позитивну одговорност за добробит њихових народа, и да помажу једне другима. Дакле, примарна одговорност за заштиту сопственог народа лежи на првом месту на самој Држави. Међутим, постоји и ’резидуална одговорност’ шире заједнице држава, која се ’активира када је јасно да одређена држава или није вољна или није способна да испуни своју одговорност за заштиту, или је сама починилац злочина или зверстава’.“[xvi]
Сребреница, тј. западни наратив о њој, играла је и игра, важну улогу у развоју овог изузетно опасног аспекта међународне политике.
Доктрина R2P је постепено развијена унутар система Уједињених нација у протекле две деценије. Још 2000. године, у свом Миленијумском извештају, тадашњи Генерални секретар УН Кофи Анан, очигледно као одговор на растуће сумње у западни агресивни ”хуманитаризам”, поставио је питање за које је, као што ће се видети, већ имао спреман одговор: ”Ако је хуманитарна интервенција заправо неприхватљив насртај на суверенитет, како би онда требало да одговоримо на једну Рванду, на једну Сребреницу, на груба и систематска кршења људских права која вређају сва начела наше заједничке човечности?“[xvii]
Сама кованица ”Одговорност за заштиту“ приписује се, бар од стране бившег Генералног секретара УН Бан Ки-Муна, Френцису Денгу, првом Специјалном саветнику Генералног секретара УН за спречавање геноцида (2007-2012), из времена када је вршио функцију Представника Генералног секретара УН-а за интерно расељена лица, а на основу његовог ранијег рада у Програму за Африку у склопу утицајног америчког либерал-интервенционистичког Брукингс института.[xviii] Међутим, било би нетачно сву заслугу приписати бирократском или институционалном деловању унутар међународних институција попут УН, јер би то занемарило важну улогу ванинституционалне ”меке моћи“ у обликовању не само међународних перцепција већ и међународних политика.
Дакле, неопходно је истаћи да је велику улогу у међународној афирмацији и каснијој институционализацији доктрине R2P одиграла Међународна комисија за интервенцију и државни суверенитет, основана под покровитељством Владе Канаде и неколико ”важних фондација” 2000. године, а чији је копредседавајући био Герет Еванс, бивши Министар спољних послова Аустралије, а тадашњи председник и извршни директор Међународне кризне групе. И овде поново пада у очи утицај који групе у чијем финансирању значајно учествује Џорџ Сорош врше не само на међународно јавно мњење, већ и на међународно право и међународне односе. Јер, не само да је Сорош преко својих фондација био дугогодишњи кључни финансијер Међународне кризне групе, већ су Сорошеве Фондације за отворено друштво, заједно са владама више НАТО и других (про)западних држава, истакнути финансијер и водећег светског гласноговорника начела ”Одговорности за заштиту“, Глобалног центра за одговорност за заштиту,[xix] чији је вишегодишњи копредседавајући био, гле случајности – управо Герет Еванс (који је сад копредседавајући Међународног саветодавног одбора ове организације[xx]), а међу чијим званичним покровитељима је био и – Кофи Анан. Сам Сорош је 2004. представио основе доктрине R2P у ауторском чланку за часопис Форин полиси, образлажући је својим већ познатим глобалистичким погледом на свет:
”Суверенитет је анахрон концепт… истински суверенитет припада народу, који га затим делегира својој власти; ако владе злоупотребе ауторитет који им је поверен, а грађани немају прилику да исправе те злоупотребе, спољна интервенција је оправдана; прецизирањем да је суверенитет утемељен у народу, међународна заједница може да пробије границе националних држава како би заштитила права грађана.“[xxi]
(Другим речима – само нека врста наднационалне, светске владе има легитимитет да заступа интересе грађана у свим државама света, да дефинише те интересе, процењује када су они повређени, и да, сходно томе, оружано интервенише – а све да се, тобоже, ”не би поновила нека нова Сребреница”.)
Како се наводи у извештају Генералног секретара УН о „Имплементацији одговорности за заштиту“ из јануара 2009:
”Бројне кључне препоруке Комисије (тј. већ поменуте Међународне комисије за интервенцију и државни суверенитет – прим. аут.) су уврштене међу закључке Високог панела о претњама, изазовима и променама, којег је сазвао тадашњи Генерални секретар Кофи Анан 2004. (види А/59/565 и Corr.1), као и у његов потоњи извештај насловљен ‘У већој слободи: ка развоју, безбедности и људским правима за све’ (А/59/2005). Ови извештаји су потом послужили као материјал за разматрање на Светском самиту УН 2005… приступ одговорности за заштиту… дефинисан је одредбама Светског самита (ставови 138 и 139) … ’Свака појединачна Држава има одговорност да заштити своје становништво од геноцида, ратних злочина, етничког чишћења и злочина против човечности’.“ [xxii]
Дакле, и из овог се види да је доктрина ”Одговорност за заштиту“ прихваћена на нивоу УН 2005. под великим утицајем наводно ”независних“ међународних тела која нико није изабрао ни на каквим демократским изборима, нити их је било која суверена држава делегирала. Штавише, како са задовољством на својој интернет страници истиче већ поменута, од Џорџа Сороша обилато финансирана ”независна“ институција, Глобални центар за одговорност за заштиту: ”Савет безбедности се од 2006. позвао на R2P у више од 65 резолуција. Савет за људска права се позвао на R2P у 30 резолуција.“[xxiii] Ево само неколико примера:
- У 2006, говорећи о заштити цивила у Резолуцији Савета безбедности 1674, посвећеној ”заштити цивила у оружаним сукобима“, Савет безбедности се позвао на R2P, реафирмишући одредбе ставова 138 и 139 Закључака Светског самита 2005. о одговорности за заштиту популација од геноцида, ратних злочина, етничког чишћења и злочина против човечности.[xxiv]
- Током 2011. Савет безбедности се позвао на Одговорност за заштиту у бројним резолуцијама: нпр. 1970[xxv]и 1973[xxvi] о ситуацији у Либији, 1975[xxvii] о ситуацији у Обали Слоноваче, 1996[xxviii] о ситуацији у Јужном Судану, и 2014[xxix] о ситуацији у Јемену.
- Током 2012. Савет безбедности се, између осталог, позвао на Одговорност за заштиту у свом Саопштењу за медије о ситуацији у Јужном Судану од 9. јануара.[xxx]
- У најновије време, 2018. године, више резолуција СБ УН се позвало на R2P: нпр. 2409[xxxi] о Демократској Републици Конго, 2417[xxxii] о Заштити цивила у оружаним сукобима, 2428[xxxiii] о Судану и Јужном Судану.
- Такође, 16.8.2018. поводом одлуке Народне скупштине Републике Српске да поништи Извештај о Сребреници из 2004, огласио се саопштењем и Специјални саветник Генералног секретара УН за спречавање геноцида, ”изражавајући забринутост” наведеним чином, али и уз признање – додуше без самокритичког осврта – да се на Балкану ”догађаји из прошлости користе у политичке сврхе”.[xxxiv]
Унутар самих УН, успостављена је функција Специјалног саветника Генералног секретара УН за Одговорност за заштиту,[xxxv] који ради у тесној координацији са Специјалним саветником Генералног секретара УН за спречавање геноцида.[xxxvi]
Како се истиче на интернет страници Специјалног саветника за Одговорност за заштиту, та доктрина, утемељена као реакција на ”зверства почињена током 1990-их у Рванди и на Балкану“ (ранија, оштрија верзија је, уместо ”зверства”, користила термин ”геноцидно насиље”, али је та терминологија, очигледно као резултат јачања утицаја држава које заговарају вишеполарни свет, очигледно ублажена), ”отелотворује политичку посвећеност окончавању најгорих облика насиља и прогона. Она настоји да смањи јаз између постојећих обавеза које Државе-чланице имају у складу са међународним хуманитарним правом и правом о људским правима и реалности са којом се суочавају популације којима прете геноцид, ратни злочини, етничко чишћење и злочини против хуманости”.[xxxvii]
(Треба, опет, указати на чињеницу да је дефиниција ове доктрине у последњих неколико година приметно ублажена, т.ј. да није толико огољено интервенционистичка као што је првобитно била. Поређења ради, ранија дефиниција доктрине, која се још 2015. могла наћи на интернет страници УН-овог Специјалног саветника, гласи:
”R2P почива на три стуба:
- Држава сноси главну одговорност за заштиту становништва од геноцида, ратних злочина, злочина против човечности и етничког чишћења, и њиховог подстицања;
- Међународна заједница има одговорност да охрабри и помогне Државе у испуњавању ове обавезе;
- Међународна заједница има одговорност да употреби одговарајућа дипломатска, хуманитарна и друга средства како би заштитила становништва од ових злочина. Ако Држава очигледно не успева да заштити своја становништва, међународна заједница мора да буде спремна да предузме колективну акцију да би заштитила становништва, у складу са Повељом Уједињених нација“.[xxxviii]
Такође, занимљиво је приметити да се на сајту још једне међународне НВО посвећене овој доктрини, ”Међународне коалиције за одговорност за заштиту“, у одељку посвећеном кризи у Сирији, може наћи следећа напомена:
”Ажурирано: норма Одговорност за заштиту, према споразуму из Завршног документа Светског самита 2005, не одобрава једнострани војни одговор или војни одговор неке ’коалиције вољних’. Било који војни одговор на основу Одговорности за заштиту мора да буде ауторизован од стране Савета безбедности“.[xxxix]
Чини се да је и на овом примеру, под растућим утицајем вишеполарног света у настајању, очигледан процес покушаја зауздавања ове доктрине после пустоши које су разне ”хуманитарне“ војне интервенције проузроковале у 21. веку. Исто тако, вреди напоменути да је, у једном предавању из 2008, Герет Еванс признао да су се још те године неке латиноамеричке, арапске и афричке државе оградиле од R2P, тврдећи да је ”Светски самит одбацио R2P 2005”, односно да ”концепт одговорности за заштиту није усвојен од стране Генералне скупштине”,[xl] што нам говори да многе државе или нису биле свесне шта се ”на мала врата” прогурало у УН, или нису то тумачиле или више не тумаче на исти начин као западни интервенционисти.)
Дакле, управо је овај новоуспостављени ”стуб“ међународног права, у чије темеље је чврсто уграђен западни ”званични наратив“ о Сребреници, требало да обезбеди легитимитет западним силама или њиховим савезницима да интервенишу свуда где оне тврде да власт ”није испунила своју обавезу да штити сопствено становништво“ – а за шта су претходно њихови медији припремили терен, ”бомбардујући” селективним информацијама домаће и међународно јавно мњење путем глобалних информационих гласила и мрежа. И више од тога: ова легитимизација требало је да пружи потребно идеолошко оправдање не само за вршење дипломатског притиска, као што су западне силе то чиниле унутар Савета безбедности у вези нпр. Либије или Сирије – већ, у крајњој инстанци, у случају ”опструкције“ Русије или Кине (у облику дипломатског противљења, па чак и самог вета у СБ УН), и за једностране интервенције, мимо СБ УН. Последње две америчке амбасадорке у УН, Ники Хејли и Саманта Пауер, су се у томе посебно истицале. (Пауер је иначе, пре него што је ступила на високу функцију, заједно са већ поменутим Геретом Евансом пропагирала „Одговорност за заштиту“ по разним светским форумима.) Сам Генерални секретар УН Бан Ки-Мун је на једној конференцији у Берлину 2008. године дословце изјавио да је, у деловању на основу R2P, неопходно предузети ”ране, превентивне кораке – који не треба да захтевају ни једногласност у Савету безбедности, ни слике настајућих злочина који шокирају савест света“.[xli] Дакле није била реч само о томе, како се још 2015. истицало на интернет страници Специјалног саветника Генералног секретара УН за одговорност за заштиту, да ”суверенитет више ексклузивно не штити Државе од страног уплитања“ (у међувремену је и ова агресивна терминологија уклоњена, односно ублажена), већ да ни вето неке од сталних чланица Савета безбедности не би био довољан да спречи неки нови, оружани излив западног „хуманитаризма“. Посреди је, дакле, био отворен покушај обесмишљавања међународног права и Савета безбедности, и то уз активну подршку самог Генералног секретара УН.
Овде вреди приметити не само важност (квази)правног утемељења заснованог на исконструисаном „преседану“ као што је Сребреница, већ и важност једне универзализоване идеолошке потке, која не само да даје подлогу за проактивно државно деловање заоденуто у плашт ”међународног права“, већ и легитимитет за ванинституционално, тј. ванправно па чак и бесправно деловање. Јер, забога, кад су људски животи наводно угрожени, ”морални императив“ је све! А када се ствари поставе на моралну раван, колико год неистинита или неискрена она суштински била, то је нешто што јаче утиче на подсвест људи него хиљаде цитата из разноразних сувопарних параграфа кодификованог међународног законодавства, па чак и званични протести против ”спољног мешања у унутрашње ствари суверених држава“ – ма од кога долазили и колико год надахнути они били. У исто време, стављање ствари на моралну раван олакшава да се ”мека моћ“ преко ноћи преобрази у ”тврду“ моћ, тј. оперативна и оружана дејства на терену. То западне силе врло добро знају, и зато толико ресурса улажу у рад у разноразним међународним комитетима и конференцијама, у оснивање института које те доктрине пропагирају, у ”невладине организације“ које ”шире веру“, у медије који их пропагирају, итд. У томе лежи и један од кључева дизања недоказаног ”геноцида“ у Сребреници у раван ”моралног императива“. Стога, опет, није ни мало случајно то што је британска дипломатија искористила 20-годишњицу Сребренице и пратећу медијску пажњу да би, кроз предложену резолуцију Савета безбедности УН, изнова промовисала постулате новог и ”унапређеног“ међународног интервенционизма, садржане у доктрини ”Одговорност за заштиту“ на коју се позвала више пута у пропалој резолуцији.[xlii] Можемо очекивати неку сличну иницијативу и поводом предстојеће 25-годишњице.
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА: МОГУЋНОСТИ СУПРОТСТАВЉАЊА ЗАПАДНОМ КРСТАШКОМ МОРАЛИЗМУ
Проблем не само за Србију и Републику Српску, већ и за друге државе, укључујући и незападне велике и средње силе, је тај што су оне, захваљујући агресивном западном крсташком морализму и својој медијској инфериорности, уместо у про-активну, сатеране у суштински реактивну, тј. дефанзивну политику сталног тражења разноразних ”одговора“ на непрестане идеолошко-борбене изазове који долазе из западног правца. Истине ради, таквим земљама недостаје и потребна доза цинизма којом располажу западне елите, а која овима дозвољава да инструментализују ”идеале“ на којима њихова друштва бар формално почивају у не само чисто прагматичне, већ и отворено агресивне или деструктивне сврхе. За разлику од западних земаља, чије елите имају вековно искуство у ковању овог недостојног заната, многе незападне земље или културе искреније – да не кажемо наивније – верују не само у могућности успостављања истинских демократских система на основу западних матрица, већ и у то – што је кључно за њихов суштински дефанзиван став – да сувереним земљама истински треба да буде остављено право да саме налазе своје путеве ка својој (не)срећи, све док не постану истинска претња за околину. Наравно, та љубав према националном суверенитету има у много чему да захвали не само пуком идеализму или недостатку неке универзалистичке контра-идеје, већ и голом нагону за опстанак, јер је национални суверенитет једна од последњих брана против западног експанзионизма, и једна од малобројних идеолошких контрапунктова западном нео-империјализму „добродетељи“.
У сваком случају, у стању какво је сад, тј. без конкретно формулисане и операционализоване контра-идеје или идеологије која би се могла универзализовати, за оне који су приморани да реагују на непрекидни низ крсташких западних иницијатива могуће је ипак учинити нешто веома делотворно: гађати у саме стубове легитимитета западног интервенционизма, оличеног у доктрини R2P. Јер, ако се може показати да је један од њених кључних симбола – Сребреница – манипулација препуна лажних конструкција које се сада већ могу лако доказати, то би представљало крупан корак у делегитимисању једне од важних основа садашњег западног интервенционистичког импулса, који је постао највећа претња не само за светски мир, већ и за људску слободу уопште. Јер, током 2019. године, горе-поменута канцеларија Специјалног саветника за спречавање геноцида је добила мандат од Генералног секретара УН да припреми ”глобални план акције против говора мржње и злочина мржње”, за који се већ сада упозорава да може имати погубне последице за слободу говора и савести и слободну размену идеја.[xliii]
Упутнице:
[i] https://www.scribd.com/doc/270919186/Srebrenica-Draft-Resolution-Which-Failed-in-UNSC-on-July-8-2015#from_embed
[ii] Tara McCormack, “How did Srebrenica become a morality tale?” 3.8.2005. Spiked-online, https://www.spiked-online.com/2005/08/03/how-did-srebrenica-become-a-morality-tale/
[iii] https://slate.com/news-and-politics/2005/07/what-the-genocide-taught-us-about-intervention.html
[iv] http://www.theguardian.com/commentisfree/2011/may/29/srebrenica-libya-intervention-no-brainer
[v] http://www.independent.co.uk/voices/commentators/brendan-simms-road-to-libya-runs-through-srebrenica-2290326.html
[vi] https://www.partitoliberale.it/3819/esteri/guy-verhofstadt-europe-must-avoid-another-srebrenica-in-libya.html
[vii] https://www.b92.net/eng/news/world.php?yyyy=2011&mm=04&dd=16&nav_id=73839
[viii] https://www.theglobeandmail.com/opinion/intervention-in-libya-flawed-perhaps-but-better-than-inaction/article1322124/
[ix] https://edition.cnn.com/2012/05/29/world/meast/syria-sarajevo-and-srebrenica/
[x] https://www.bostonglobe.com/opinion/2014/02/13/srebrenica-moment-syria/hfNxufLE2sbt4JHElU2sZP/story.html
[xi] https://www.washingtonpost.com/world/national-security/un-envoy-invokes-srebrenica-massacre-in-call-for-help-for-syrian-town-of-kobane/2014/10/10/0190e856-50a3-11e4-babe-e91da079cb8a_story.html?noredirect=on&utm_term=.8b010b970f00
[xii] https://www.telegraph.co.uk/news/worldnews/middleeast/syria/11261039/Plans-for-ceasefire-in-Aleppo-on-verge-of-collapse-as-rebels-fear-another-Srebrenica.html
[xiii] https://www.channel4.com/news/un-secretary-do-not-allow-syria-to-turn-into-srebrenica
[xiv] https://www.mediamonitors.net/sorting-through-the-lies-of-the-racak-massacre-and-other-myths-of-kosovo/
[xv] https://www.theguardian.com/world/1999/mar/23/balkans.tonyblair
[xvi] http://www.un.org/en/genocideprevention/about-responsibility-to-protect.html
[xvii] Исто.
[xviii] https://www.brookings.edu/book/sovereignty-as-responsibility/
[xix] http://www.globalr2p.org/
[xx] http://www.globalr2p.org/about_us#iab
[xxi] https://foreignpolicy.com/2009/10/28/the-peoples-sovereignty/
[xxii] https://www.un.org/ruleoflaw/files/SG_reportA_63_677_en.pdf
[xxiii] http://www.globalr2p.org/about_r2p (Приступљено 29.1.2019.)
[xxiv] http://unscr.com/en/resolutions/1674
[xxv] http://www.un.org/en/ga/search/view_doc.asp?symbol=S/RES/1970(2011)
[xxvi] http://www.un.org/en/ga/search/view_doc.asp?symbol=S/RES/1973(2011)
[xxvii] http://www.un.org/en/ga/search/view_doc.asp?symbol=S/RES/1975(2011)
[xxviii] http://www.un.org/en/ga/search/view_doc.asp?symbol=S/RES/1996(2011)
[xxix] http://www.un.org/en/ga/search/view_doc.asp?symbol=S/RES/2014(2011)
[xxx] https://www.un.org/press/en/2012/sc10514.doc.htm
[xxxi] https://undocs.org/S/RES/2409(2018)
[xxxii] https://undocs.org/S/RES/2417(2018)
[xxxiii] https://undocs.org/S/RES/2428(2018)
[xxxiv] https://www.un.org/en/genocideprevention/documents/2018-08-16_Dieng%20Statement.pdf
[xxxv] https://www.un.org/en/genocideprevention/special-adviser-responsibility-protect.html
[xxxvi] https://www.un.org/en/genocideprevention/special-adviser-prevention-genocide.html
[xxxvii] https://www.un.org/en/genocideprevention/about-responsibility-to-protect.html
[xxxviii] Ово је верзија преведена са УН-овог сајта 2015. године. Незнатно сведена верзија, на коју се и даље, носталгично, ослања ”Глобални центар за одговорност за заштиту”, може се наћи на: http://www.globalr2p.org/about_r2p
[xxxix] http://www.responsibilitytoprotect.org/index.php/crises/crisis-in-syria
[xl] https://www.crisisgroup.org/global/responsibility-protect-idea-whose-time-has-come-and-gone
[xli] https://www.un.org/press/en/2008/sgsm11701.doc.htm
[xlii] https://www.scribd.com/doc/270919186/Srebrenica-Draft-Resolution-Which-Failed-in-UNSC-on-July-8-2015#from_embed
[xliii] https://www.gatestoneinstitute.org/14516/united-nations-free-speech