Својим поднеском Већу 2011. године, као одговор на захтев одбране генерала Младића за увид у списак жртава наводног “сребреничког геноцида,” Тужилаштво хашког Трибунала још једанпут је показало да систематски блефира и да не располаже кључним материјалним доказима који поткрепљују главну тачку оптужнице против генерала Младића у вези са Сребреницом

У броју 188, „Печата“, у тексту „Сребреница под лупом“, оцењено је да ће Тужилаштво Хашког трибунала „у свом опробаном стилу… смислити неки начин да налог Судског већа“, за обелодањивање списка сребреничких жртава за чију смрт терети генерала Ратка Младића, „ескивира, а шта ће им конкретно пасти на памет то ћемо ускоро видети“.

Та процена се у потпуности обистинила. На основу поднеска Тужилаштва од 2. новембра 2011, може се констатовати шта му је „пало на памет” да би се изиграо јасни налог Судског већа. Да подсетимо, Веће је Тужилаштву наложило да „до 1. новембра 2011. достави списак са подацима који идентификују жртве у овом предмету“.

КОЛОНА 28. ДИВИЗИЈЕ

Што се тиче Сребренице, Тужилаштво Хашког трибунала опет је изиграло судски процес тако што је поднело наводни „списак са именима око 7.500 сребреничких жртава“, али у таквом облику да он уопште не садржи елементе који су неопходни за утврђивање кривичне одговорности генерала Ратка Младића. Генерал Ратко Младић оптужен је за смрт само једне категорије лица, настрадалих током и непосредно после извођења војне операције у Сребреници: лица која су била заробљена и после тога стрељана. Он ни по којем основу не може да се терети за многобројне особе које су погинуле током жестоких борбених дејстава, што су се, паралелно за стрељањем ратних заробљеника, водила против припадника мешовите колоне 28. дивизије Армије БиХ из Сребренице, која је под оружјем вршила пробој из Сребренице према Тузли. (Према процени америчког обавештајца Џона Шиндлера таквих легитимних жртава било је око 5.000; а по процени међународног преговарача и каснијег високог представника у БиХ Карла Билта око 4.000).

Самим тим, да би одговор Тужилаштва на налог Судског већа био адекватан, његов садржај мора да искључи сва лица која су погинула и мора се односити искључиво на лица која су стрељана, што значи да су пре заробљавања имала статус ратних заробљеника. За војна дејства против колоне 28. дивизије нема кривичне одговорности, и ту чињеницу изричито су у неколико предмета потврдили војни вештак Тужилаштва Ричард Батлер и дугогодишњи главни истражитељ Жан-Рене Руез. Тај став потврдили су имплицитно и Хашки трибунал и  Суд за ратне злочине БиХ у Сарајеву, тако што до данас нису подигли ниједну оптужницу против било кога из војних или других структура Републике Српске зато што су пуцали у колону и наносили јој људске губитке.

Списак који је Тужилаштво доставило одбрани ствара привид поступка у складу са налогом Већа, али уопште не одговара судском налогу и неприкладан је сврси зато што највећим делом садржи имена насумично набацаних лица која се воде као нестала и која су евентуално погинула у оквиру легитимних борбених дејстава током повлачења 28. дивизије Армије БиХ из Сребренице. Једини списак који би за утврђивање кривичне одговорности генерала био релевантан и могао би бити од користи  судском процесу и одбрани, јесте списак специфичне категорије лица за која је Тужилаштво спремно да на суђењу докаже да су после сребреничке операције заробљена и затим стрељана.

Али да би такав списак имао доказну вредност, за свако од наведених лица, поред имена и матичног броја, Тужилаштво мора навести време, место и начин  смрти. Без тих података, кључних да би се између лица именованих на списку и оптужнице против генерала Младића установила узрочнопоследична веза, списак је без икаквог значаја. Међутим, списак са таквим подацима одбрана од Тужилаштва није добила.

СИСТЕМАТСКИ БЛЕФ

Закључак је јасан. Својим поднеском Већу, Тужилаштво Хашког трибунала још једанпут показује да систематски блефира и да не располаже кључним материјалним доказима који поткрепљују главну тачку оптужнице против генерала Младића у вези са Сребреницом. Оваква диверзија, помоћу које Тужилаштво глуми задовољавање налога Већа, а у ствари наставља са фарсом баратања доказима које нема, представља исмевање правног поступка и тешку повреду процесних права оптуженог.
Посебно је питање у којој је мери захтев генерала Младића био експлицитан. У одлуци Већа од 13. октобра 2011, којом се захтев одбране усваја, стоји: „Одбрана тражи да Веће наложи Тужилаштву да обелодани ‘основне’ појединости о свим лицима за која Тужилаштво тврди да су била жртве на које се оптужница односи, укључујући (а) име и презиме; (б) датум рођења; (в) матични број; (г) домицилну адресу; (д) име оца; и (е) све остале расположиве податке који би могли бити од помоћи за идентификацију“. Сви ови подаци, у захтеву генерала Младића наведени, несумњиво да јесу важни и релевантни. Али ту ипак недостају главни параметри – време, место и начин смрти.

Међутим, тај недостатак не извињава Тужилаштво за покушај заобилажења судског налога, нити скида одговорност са Већа уколико оно без протеста прихвати неодговарајући начин на који је Тужилаштво налог „испунило“. Оперативан термин овде је „жртва“ („victim“) и из захтева одбране, као и из налога Већа, јасно произлази да се информација коју је Тужилаштву наређено да достави односи на „жртве“, што значи не на лица која су у вези са сребреничком операцијом живот изгубили на неки други начин. Дефиниција жртве у Оксфордовом речнику енглеског језика, за који у изреци стоји да је меродаван за тумачење судског налога, гласи:  „a person who has been attacked, injured or killed as the result of a crime“ („особа која је била нападнута, повређена или убијена као последица злочина“).

Из овога је јасно да термин „жртва“ искључује лица која су погинула у легитимним борбеним дејствима, као и особе које су нестале и о чијој судбини зато нема одређених података. Особље Тужилаштва и чланови Већа су правници и коришћење речи „жртва“, коју и Веће усваја у изреци свога налога, њима је морало сигнализирати шта је у свом захтеву генерал Младић имао у виду, без обзира на евентуалне пропусте у смислу специфичности у формулацији тог захтева.

Пошто би дефектни поднесак Тужилаштва требало да представља његов одговор на налог Судског већа, основна одговорност да се на неодговарајући садржај тог поднеска одреагује, додатним упутствима или изрицањем санкција Тужилаштву за непоштовање суда, у првом реду лежи на самоме Већу. Али ни одбрана генерала Младића нема повода да буде задовољна списковима које је од Тужилаштва добила, а још мање има разлога да своја оскудна средства  улаже у „проверу“ чак и на први поглед ирелевантног материјала којим га је Тужилаштво преплавило. Једини рационалан одговор одбране у овој ситуацији било би да тај материјал одбаци као несврсисходан и да путем новог захтева од Већа затражи да Тужилаштву нареди, под  претњом санкција, хитно обелодањивање специфичног списка сребреничких жртава, под претпоставком да га Тужилаштво има.

Избегавање Тужилаштва да удовољи налогу Већа додатно поткрепљује нашу сумњу да такав списак уопште постоји.

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

USASerbia