Република Српска је имала јединствену прилику да каже своју реч о Сребреници, али је није искористила на прави начин
Многи потези власти у Републици Српској неразумљиви су изван распона који обележавају, с једне стране, жестоки спољни притисци и претње, а с друге класична неодговорност и провинцијални дилетантизам. Афера у вези са именовањем од стране Владе РС комисија за Сарајево и Сребреницу, са задатком да утврде чињенице у вези са ратним дешавањима, то савршено илуструје.
Пре свега, стиче се утисак – бар што се Сребренице тиче – да је влада по овом питању од врхунског значаја упала у непланирану ситуацију, где се сналази са поприличном тешкоћом. Без обзира на важност предмета као што је Сребреница, влада није имала јасну представу о томе како би требало да поступи. Још мање је имала ишта налик на разрађену стратегију, мада се Сребреница догодила не јуче него пре скоро двадесет и пет година, што пружа више него довољно времена за стратегијско промишљање.
Средином прошле године, на велика звона, влада је изнова закорачила у сребреничку контроверзу опортунистички, са погледом више на тада предстојеће изборе него на суштинску важност материје. Да се подсетимо хронологије догађаја. Мало је вероватно да би у августу 2018. дошло до повлачења по Републику Српску крајње неповољног Чавићевог извештаја о Сребреници без ненамерног доприноса таквом исходу Мунире Субашић и „Мајки Сребренице.“ Оне су 11. јула 2018. разбеснеле јавност у Републици Српској подношењем немачком тужиоцу списка са именима преко 22,000 Срба које сумњиче за учешће у наводном „геноциду“ у Сребреници. Суочена са индигнацијом јавности, власт је била принуђена да пронађе начин да на овај дрски изазов некако одреагује. Пошто су се избори приближавали, а неки од водећих фактора у противничкој коалицији су били тешко компромитовани у изради самооптужујућег извештаја о Сребреници од 2004. године, реакција власти је било то да се пред Скупштину постави питање поништавања тог извештаја. Са дневнополитичког становишта, таква одлука била је потпуно разумљива и правилна. После краткотрајног покушаја да изврдају, сатерани у ћошак, опозициони политичари на челу са Чавићем правилно су проценили предизборну рањивост свога положаја па су убрзо затим капитулирали и гласали са већином да се спорни извештај поништи.
Да није било гафа госпође Субашић, и да у том гафу владајућа коалиција у Републици Српској није запазила згодну прилику да у јесен 2018. године ојача своје предизборне позиције, сигурно је да не би дошло ни до поништења Чавићевог извештаја ни до именовања нове комисије за Сребреницу. Као што је у тим круговима уобичајено, и у овом случају политика се водила опортунистички и стихијски. А о постојању стратегије боље да не говоримо. У Републици Српској само малобројни далековиди људи примењују стратегију „од данас до сутра“; уобичајени стратешки домет је „од сада па за наредних петнаест минута.“ У том духу, излетело је и непромишљено предизборно обећање да ће бити формирана нова комисија, и то „међународна,“ да преиспита Сребреницу и утврди чињенице о српском страдању на том подручју, што ће ганути свет. Нико од надлежних није посветио ни пет минута свога скупоценог времена размишљању о сложености и изводљивости постављеног задатка узимајући у обзир, пре свега, реалне капацитете самих извођача.
Најбољи доказ да је тако биле су брзоплете изјаве да ће комисија високог међународног ранга бити формирана за два, па затим три месеца, и да ће њен извештај бити готов за само годину дана, после чега је наступио дуги период званичне ћутње на ову тему.
Када је, најзад, пре неки дан свечано обнародовано именовање две комисије, једне за Сребреницу а друге за Сарајево, природно је да се састав комисија одмах нашао у средишту пажње. Посматрачима који о овим стварима понешто знају, многи до сада обелодањени детаљи деловали су обесхрабрујуће.
Уз сво настојање да се рад обе комисије подржи, проблеми са будућим радом већ су на видику. Калибар и стручност чланова комисија је важна тема, и заслужује посебан осврт. Обратимо за сада пажњу само на то ко ће комисијама бити на челу.
Када је реч о комисији за Сарајево, да ли су релевантни фактори истражили статус њеног председавајућег, проф. Рафаела Израелија? Можда је у свом домену (што свакако није ни Сарајево ни Сребреница) проф. Израели сјајан историчар. Али важно је истаћи да на израелској политичкој сцени, проф. Израели заузима крајње десничарску, антиарапску и антиисламску позицију, до те мере да је у својој књизи „Арапска мањина у Израелу: јавни и скривени процеси“ грађане арапске националности обележио као „пету колону“ која би могла бити сатерана у концентрационе логоре, попут Јапанаца у САД за време Другог светског рата.
Није посао ни политичара ни шире јавности у Републици Српској да оцењују туђе ставове који их се не дотичу, а посебно ако се односе на унутрашње размирице у некој другој земљи. У склопу израелске политике, и са израелског становишта, могуће је да је проф. Израели потпуно у праву. Али са становишта Републике Српске, то је небитно. Одговорни политичари и јавност у Републици Српској морали би да поставе једно друго питање, које је са њиховог становишта много важније од исправности Израелијевих ставова према Арапима и муслиманима. А то је следеће. Како ће се ставови председавајућег комисије за Сарајево, проф. Израелија, одразити на веродостојност тела задуженог, између осталог, да испита могућу кривицу српске стране за гранатирање и разарање града који се у релевантном периоду налазио под муслиманском контролом, са бројним жртвама не само међу српским већ и муслиманским становништвом? Уколико би таква комисија објавила закључке повољне по српску страну, макар они били најпедантније аргументовани и образложени, какви су изгледи да би их светска јавност прихватила, будући да су били изведени под утицајем особе Израелијевог контроверзног профила? Ако је циљ рада ове комисије да се дође до опште прихваћених одговора, какве су шансе да ће просечни грађани Сарајева (заборавимо на њихово политичко руководство) прихватити тумачења некога ко би њихову браћу по вери затворио у концентрациони логор?
Што се тиче комисије за Сребреницу, очигледно је да је у њеном саставу проф. Гидеон Грајф једина јака и оперативна личност. Сви остали су статисти, без квалификација дазнатно допринесу анализи чињеница или обликовању финалног документа. Уместо мултидисциплинарне комисије, где би се нашло неколико компетентних и јаких личности, и чији би рад карактерисала плодна интеракција чланова разних профила, за Сребреницу смо добили у суштини one man show. Ко ће од чланова сребреничке комисије смети да приговори смерницама и предлозима проф. Грајфа или ће се усудити да му понуди неку своју оригиналну идеју? Полицајац из Нигерије?
И сада долазимо до суштине ствари. Концентрисање ауторитета у једној особи у овом случају могло би да буде добро или лоше, али искључиво у зависности од агенде проф. Грајфа, која нам је у овом тренутку потпуно непозната. Све што знамо је то да он долази из земље која је из разумљивих и оправданих разлога дубоко заинтересована за све што је у вези са геноцидом. Шта по том питању грађанима Израела тренутно сугеришу политички курс израелске владе и расположење израелског друштва, ми само можемо да нагађамо. Имамо, дакле, опет ситуацију где је један виталан српски интерес стављен у руке странаца, па Србима како Бог да. То је одраз највишег степена политичке неодговорности и нешто што ни сами Израелци, поучени сопственим искуством, никада не би допустили да се њима деси. Али нажалост, историјски посматрано, поступци одговорних у Републици Српској не пружају ни први ни једини пример ове погубне појаве. Свуда и у свим временима, српски политичари су традиционално знаменити управо по томе што српски интерес редовно третирају као Алајбегову сламу.
Услед несналажења, или лоших савета, изгледа да руководству Републике Српске није пало на памет да из настале ситуације извуче највећу могућу предност коришћењем модела Раселовог суда, идеалног под оваквим сплетом околности. Првобитни међународни трибунал под називом „Раселов суд“ био је формиран у другој половини шездесетих година прошлога века под председништвом британског философа Бертранда Расела, уз учешће интелектуалне и моралне елите тога времена. Задатак му је био да истражи ратне злочине у Вијетнаму и утврди одговорност за њих. Међу двадесет и пет најистакнутијих личности епохе који су ушли у састав тог судског већа налазили су се философи Жан-Пол Сартр и А. Ј. Ајерс, књижевници Џејмс Болдвин, Хулио Кортасар, Симон де Бувоар, Алис Вокер и Петер Вајс, јавни радници као Тарик Али и бивши председник Мексика Лазаро Карденас, да наведемо само неколико. Раселов суд није зауставио рат у Вијетнаму нити злочине који су тамо били вршени, али својим моралним ауторитетом јасно је и за сва времена ствари назвао правим именом и жигосао кривце.
Неизвесно је да ли би Република Српска данас успела да окупи звездану екипу сличну оној која се у своје време придружила Раселу и Сартру да организују суд за испитивање ратних злочина у Вијетнаму. Али да ли је барем покушала да преслика овај модел, који би јој највише одговарао за преиспитивање Сребренице на међународном плану, и то управо на начин који би имао одјека и оставио трага?
Одговор на ово питање може се наслутити из чињенице да у саставу обе „међународне“ комисије Владе Републике Српске нема ни једног међународно значајног имена. (У саставу комисије за Сребреницу нема чак ниједног стручњака за међународно кривично право.) Уместо озбиљног тела које би се бавило озбиљним стварима, Република Српска имаће оно што се добија када се захвати са дна каце – импровизацију, која ће у најгорем случају бити исмејана, а у најбољем – остати непримећена.