На невољну иницијативу власти и са невољном и нелагодном подршком опозиције, лажни извештај Чавићеве Комисије за Сребреницу из 2004. године поништен је једногласном одлуком Народне скупштине Републике Српске. Та одлука представља за сада мали али ипак суштински значајан помак у правом смеру за Републику Српску. А да ли ће Република Српска и њен народ из тога извући сву корист коју би требали и могли, то ће тек наредни потези Владе показати.
Гомилају се забрињавајући знаци да неће бити уложен сав неопходан труд да се остваре највиши и по Републику Српску најкориснији домети ове скупштинске одлуке.
Одбацивање срамног Извештаја комисије из 2004. године, где се, у основи без икаквих доказа, мимо пресуде Хашког трибунала са монтираног суђења генералу Крстићу, потврђују и од стране званичног тела тадашње Владе прихватају све главне тачке оптужнице против Републике Српске као «геноцидне творевине» нешто је што, само по себи, несумњиво представља добру ствар. Међутим, простим одбацивањем, али без интелигентне, приљежне и ефикасне даљње акције усмерене на раскринкавање контекста и темеља тог скандалозног документа — Република Српска добија врло мало, или скоро ништа. Клевете на рачун српског народа, и Републике Српске посебно, на чему се заснива лажни сребренички наратив, опстају независно од формалног постојања Извештаја Чавићеве комисије или нечијег става у односу на њега. Поништењем Извештаја не поништава се, и не доводи у питање, матрица из које је Извештај изникао. Та матрица и надаље ће остати проблематична по Републику Српску уколико ова јединствена прилика не буде искоришћена да се енергично оспори и свим расположивим чињеницама и аргументима радикално доведе у питање.
Стари Извештај је деценију и по служио као самооптужујући аргуменат оспораватељима и рушиоцима Републике Српске; да би нови имао икаквог смисла, он треба да буде написан тако да ће не само приказати прави ток и узроке догађаја, већ и да представља оптужницу за бешчашће против њених домаћих и страних клеветника и непријатеља.
Из наведених разлога изазивају недоумицу учестале изјаве високих званичника Републике Српске и особа из њима блиских кругова да је малтене најважнији задатак нове комисије уношење у извештај података о страдању Срба на подручју Сребренице између 1992 и 1995, као и утешна уверавања (вероватно упућена брижној «међународној заједници») да приликом писања новог извештаја из старог неће бити изостављено ништа што је доказано и чињенички утемељено.
Да пођемо од овог последњег, има ли ишта у одбаченом извештају Чавићеве комисије што је веродостојно доказано? Могућим изузетком могао би се сматрати резултат упоредног прегледа спискова несталих, али и то је врло сумњиво и делује упадљиво штимовано с обзиром на то да се коначно утврђени наводни распон цифара несталих креће између 7,100 и 7,800, дакле баш као усклађено са бројем жртава «утврђеним» у пресуди генералу Радиславу Крстићу, одакле је уосталом и плагирана целокупна чињеничка база одбаченог извештаја Чавићеве комисије.
Председник Додик је несумњиво био у праву када је рекао да је сребреничко питање широко отворено и да ништа није коначно утврђено, али у другим изјавама на исту тему и он се придруживао хору њему политички блиских људи који су инсистирали да је главни недостатак старог извештаја једино ћутање о српским жртвама, и да би, након што у новом извештају поглавље о томе буде додато, највећи део првобитног текста који је недавно стављен ван снаге могао би комотно да се врати у нову верзију, мање више неизмењен.
Где је у тој какофонији озбиљност? Какве се збуњујуће поруке ту шаљу, коме и из каквих разлога?
Што се тиче несумњиво политички безбедног инсистирања да се укључе и српске жртве, то је нешто што ће сви, са мање или више правог или симулираног одушевљења, моћи да прихвате и поздраве. Чак ни «међународна заједница» која би, ваљда, требала да буде ганута каталогом српских страдања у новом извештају, формално не пориче да је српских жртава било. Она их само обезвређује и игнорише. Као што бахато обезвређује и игнорише и све остале жртве које су непосредно проистекле из циничне злоупотребе Сребренице као повода за «хуманитарне интервенције« по свету, њих око милион у Ираку, педесет хиљада у Либији, и триста до четирсто хиљада у Сирији, да наведемо само неколико примера, у конкретним случајевима огромном већином недужних муслиманских жртава.
Ту «заједницу» ничије жртве морално уопште не занимају и интересантне су јој, без обзира на веру и националност, само у оној мери и онолико дуго колико су корисне за политичку експлоатацију. Укључивање српских жртава у приказ збивања на подручју Сребренице јесте неопходно, и то из низа хуманих, моралних, историјских, па чак и правних, као и других разлога, али осим политичарима у потрази за изборним поенима то не би требало да служи као главни мотив за поништавање старог и писање новог извештаја.
Главни мотив може да буде једино нешто друго, оно зарад чега је сребренички наратив и склепан, а то је оптужба за геноцид, коју квазиправно верификује лажна правосудна установа, Хашки трибунал. Централно питање којим, у интересу одбране Републике Српске и њеног народа, нови извештај треба да се бави нису ни српске жртве ни број бошњачких жртава, мада то безусловно јесу теме које се у њему морају компетентно обрадити. Али срж је питање геноцида, којим се терете српски народ и његова држава.
Ко то не разуме, политички је дилетант. Ко разуме, али ипак пребацује тежиште на неки други, безбеднији терен, где је потенцијал за замерање моћницима овога света незнатан или скоро непостојећи, политички је опортуниста и није искрени пријатељ ни Републике Српске ни њеног народа.
Има ли руководство Републике Српске морални, интелектуални и логистички капацитет да се ухвати у коштац са оваквим изазовом? То је кључно питање.
Постављање тог питања уводи нас у само средиште проблема. Какву је комисију стварно могуће формирати у року од два месеца, као што је председник Додик недавно рекао, и то не само међународног карактера него састављену из најугледнијих светских стручњака, као што је исто тако недавно најавила премијерка Жељка Цвијановић? Простоти ови грандиозни планови мора да делују неодољиво, али они који о тим стварима понешто знају остају знатно мање импресионирани.
Да пођемо од састава нове комисије, да ли су званичници Републике Српске свесни тога колики ризик, на међународном нивоу, од професионалног па чак и друштвеног остракизма данас подразумева учешће у раду тела које је себи поставило за циљ критичко преиспитивање сребреничког наратива, па макар најобјективније и у складу са најстрожим научним принципима? Примерице, један угледни професор историје на југозападу САД, који у приватној комуникацији не крије да сматра да је Сребреница bullshit, ипак је толико престрашен да му не пада на памет да своје интимно мишљење јавно износи. Он се сигурно неће примити учешћа у новој сребреничкој комисији Владе Републике Српске, иако ће без сумње из прикрајка навијати за њен успешан рад. Да ли су званичници Републике Српске свесни колико у свету, у разним релевантним струкама, има располућених научних радника као што је он? Сматрају ли они озбиљно да ће умети и успети да за само два месеца саставе међународни А-тим који ће бити квалификован да се у наредних десет месеци (година дана је рок који је влада себи задала за израду коначног извештаја) уверљиво снађе у сложеној материји као што је Сребреница?
Настрану необјашњиво кратки рокови за постављене задатке, хоће ли, пре свега, бити обезбеђена довољна материјална средства за рад, не само на почетку, него и на средини и крају комисијиних заседања? Када се ради о подухватима владе РС, то је врло умесно питање. Каква ће бити методологија нове комисије и ко ће је прописивати, Влада у складу са неким политичким критеријима, или научници у њеном саставу, у складу са нормама струке? Шта ће бити тежиште активности комисије, само ревалоризација већ познатих чињеница или и изворно истраживање нових? Питање није без основа. Ревалоризација није неумесан задатак, али то је релативно лак кабинетски посао који чланови комисије могу у великој мери да обаве, ако треба, и контактирањем преко скајпа. Истраживање подразумева проширивање фонда знања о одређеној материји, и то пре свега теренским радом, испитивањем сведока, прегледавањем разних локација, можда и лабораторијским испитивањима. То би све коначне резултате учинило неупоредиво веродостојнијим, али такође би утицало и на финансијске, логистичке и временске параметре.
Када је реч о изворним истраживањима, хоће ли у контексту заседања нове комисије светлост дана најзад угледати изванредна компаративна студија разних, међусобно противречних спискова «жртава геноцида,» коју је извео Републички центар за истраживање рата у Бањалуци? Та студија целу причу разбија у парампарчад, али она већ годинама чами под кључем у електорнској архиви те установе, непозната и недоступна јавности и страним истраживачима, са отрцаним рефреном кукавица да «није време» да се то износи. То истраживање графички и необориво раскринкава једну од најглавнијих компоненти сребреничке подвале. Хоће ли сада, за стручну анализу, бити стављено на располагање угледницима из планиране међународне комисије, или још увек «није време» да се о подвали документовано и компетентно расправља? Ако није, када ће бити?
Најзад, још једно веома важно питање, да ли ће нова комисија имати моћ позивања сведока да буду испитивани на околности сребреничких дешавања? Надлежност комисије и тежина њених налаза били би увелико окрњени уколико јој се ускрати таква ингеренција. На територији Републике Српске налази се, да будемо конзервативни у процени, неколико десетина личности које су изузетно интересантне за расветљавање Сребренице али које никада нису биле подвргнуте прописном испитивању са циљем прикупљања сазнања којима располажу. Те личности се мирно шетају Републиком Српском и многи од њих шире дезинформације о Сребреници тамо где им то одговара. Уколико не буду изведени пред неко тело са одговарајућим овлашћењима да их принуди да одговоре на низ шкакљивих али важних питања, одговоре ће однети са собом на онај свет као многи кључни актери Сребренице, који су нас напрасно и без мемоарских рефлексија напустили док су издржавали казне у затворима Хашког трибунала. Губитак за историју и истину био би непроцењив.
И најзад, после драматичних најава и бомбастичних обећања, зар би се извештај нове комисије за Сребреницу могао сматрати задовољавајућим и целовитим без одговора на кључно питање које је у свом издвојеном мишљењу, у предмету Младић, поставио судија Жан-Клод Антонети, признајући да му доказна грађа коју је изнело Тужилаштво не омогућава доношење било каквог закључка о томе ко су интелектуални аутори и организатори злочина? Да ли је председник Додик свестан колико је на правом трагу када за Сребреницу каже да је «договорени злочин,» и да ли стварно разуме значење и импликације своје изјаве?
Ако чак и један судија Хашког трибунала (додуше, један од малобројних са признацима интегритета) може да постави питање овакве врсте, ако га постављају и неки одважни појединци на бошњачкој страни, какав би изговор могла имати Република Српска да га систематски заобилази, с обзиром на чињеницу да је она баш та страна којој се приписује, или подмеће, најтежи злочин који постоји у номенклатури међународног кривичног права? Има ли ико на овоме свету ко би могао бити заинтересованији од Републике Српске да се позадина тог злочина истражи и састав колегијума који га је осмислио и спровео идентификује? (Не говоримо, наравно, о пионима, patsies а ла Освалд, него о правим ауторима који су сребреничким освалдима управљали.) Ако нема, има ли убедљивог изговора за то да, када буде набрајала комисијине задатке, Влада са списка изостави овај, можда најважнији и најинформативнији од свих?
Подразумева се да када је Сребреница у питању, чак ни површне и траљаве истраге нису добродошле, као што јасно произилази из оштре реакције ОХР-а и других међународних инстанци на саму помисао да би се могла сазвати нова комисија која би, опет само теоретски, могла да искорачи из уских оквира контролисаног наратива и да се упусти у авантуризам поштеног и свестраног истраживања феномена који је пок. професор Едвард Херман назвао најуспешнијом подвалом при крају двадесетог века. Одлука да се пође тим путем могла би се, несумњиво, «врло лоше одразити по здравље» идеалиста који су је донели, да се изразимо мафијашким еуфемизмом који ће бити јасан сваком са довољно животног искуства на цивилизованом Западу.
Али јавни рад, поготово бављење државним пословима, није бања него врхунски испит одговорности и пожртвовања. То је она «јавна свест» о којој је говорио Иван Иљин. Има ли тога у Републици Српској?