Неколико кључних докумената везаних за рат, и припреме за рат, на просторима бивше Југославије деведестих година повезује важна заједничка црта: то су списи на које се већина коментатора и аналитичара позива, али их скоро нико од њих није видео нити прочитао. Чувени Меморандум Српске академије наука је парадигматичан пример ове појаве. О њему се говори као о унапред зацртаном стратегијском плану за великосрпску агресију. Међутим, ко успе да га набави, када буде почео да га чита, пре ће га обузети дремеж него неодољива жеља за откопавањем српских ратних секира.

Врло успешно, и на најширем плану, уведена је пракса да се «стручно» расправља о документима која скоро нико није ни видео ни прочитао. To важи и за „Извештај комисије Владе Републике Српске о догађајима у и око Сребренице у јулу 1995. године“, састављен по наређењу (и великим делом по мери) тадашњег високог представника у БиХ Педија Ешдауна. На тему Сребренице готово је немогуће ући у озбиљнију расправу, а да се не чује ноторна нетачност да је у том документу Влада РС изричито признала да су њене снаге стрељале 8,000 муслимана. На основу тога, нуди се закључак да је свака даља дискусија на ту тему излишна. Али то што наводно „знају“ сви, који тај извештај никада нису имали у рукама, у извештају уопште не пише.

Још један пример, можда најеклатантнији из ове категорије, пре него што пређемо на главну тему. Тешко је избројати колико је пута била поновљена неистина да је, после одлуке (2007) Међународног суда правде (МСП) у предмету тужбе БиХ против Србије и Црне Горе, званична верзија сребреничких догађаја сада поткрепљена још једним необоривим налазом да се тамо догодио геноцид. Заговорници те линије тврде да сада више немамо само једну (у предмету Крстић и неколико потоњих пресуда састављених у истом духу) него чак две ауторитативне пресуде међународних судова где је „геноцид“ у Сребреници званично утврђен. По њима, о чему ту даље има да се прича?

Рачунајући на практичну немогућност да ће већина људи набавити и прочитати пресуду МСП, ноншалантно се прелази преко једне врло „занемарљиве“ појединости. Доказе о томе да ли се у Сребреници одиграо геноцид или не, тај суд уопште није посебно разматрао. Он је само преузео, као пресуђену чињеницу, раније донет закључак МКТБЈ (познатијег као Хашки трибунал) у предмету Крстић. То значи да став Међународног суда правде не може бити веродостојнији и боље утемељен од пресуде МКТБЈ из које је изведен и на коју се позива. У сваком случају, Међународни суд правде стао је на становиште – шта год да се догодило у Сребреници – да Србија за то не сноси кривицу, па ни за „геноцид“. За дебату о одговорности Србије то је сасвим довољно.

Свака провера релевантних пресуда брзо би раскринкала лажне аргументе оних који тврде нешто супротно. Изашла би на видело чињеница да пресуда МСП не само да не иде у прилог заговорницима званичне сребреничке приче, већ, напротив, да у значајним сегментима њихове тезе озбиљно оспорава. Али колико „обичних“ људи има времена и могућности да се тиме бави? Управо за то и постоје „стручњаци“ и „аналитичари“, да нам све објасне, зар не? Судећи по резултатима њихове делатности, поготову на пољу стварања опште забуне и ширења дезинформација, барем као пропагандисти они нису лоши.

У овај низ примера, како интересне групе са скривеном агендом злоупотребљавају поверење јавности и онако како то њима одговара фалсификују чињенице, поготово када процене да би тихој већини било тешко да их ухвати у лажи, могао би се уврстити и предмет генерала Радислава Крстића. Пресуда МКТБЈ у том предмету у великој мери послужила је као модел за све сребреничке пресуде које су уследиле. Крстић је био командант Дринског корпуса Војске Републике Српске. Хашки трибунал му је судио у вези са злочинима у Сребреници. По окончању другостепеног процеса 2000. године, генерал Крстић је добио 35-годишњу казну за „помагање (aiding and abetting) у извршењу геноцида“. Не само да је Међународни суд правде касније ту пресуду преузео, већ је, по истом принципу „пресуђених чињеница“, та пресуда затим инфицирала и неколико других предмета пред Хашким трибуналом, који су се односили на Сребреницу. Зато је врло корисно обавити анализу бар основних компонената те пресуде, да би се могло проценити колико је утемељена и који је њен стварни домет.

На интернет сајту Хашког трибунала  налази се пресуда генералу Крстићу. Ради оних који том сајту не могу да приступе или им језична баријера онемогућава да прате садржај, изнећемо неколико битних момената пресуде који су уско везани за питање Сребренице, као и најважније закључке већа о томе шта се у јулу 1995. тамо догодило.

Једна од главних особености тог предмета, што се мора истаћи ма колико то широкој јавности деловало изненађујуће, је следеће. Тежиште доказног поступка одбране у предмету Крстић није био масакр у Сребреници, већ техничко питање да ли се у релевантном периоду генерал Крстић формално налазио на положају команданта Дринског корпуса, или не. Непосредно по уласку српских снага у Сребреницу (11. јула), али пре него што је већина погубљења почела, 14. јула 1995, дотадашњи командант Дринског  корпуса, ген. Миленко Живановић, био је смењен и на његово место је био постављен ген. Крстић. Теза тужилаштва је гласила да је Крстић команду преузео одмах. Разлог зашто је тужилаштво на томе морало инсистирати са правног становишта је јасан. Да би могао сносити одговорност за чињење, нечињење или некажњавање прекршилаца закона и правила рата у зони одговорности Дринског корпуса, ген. Крстић је у тренутку извршења злочина морао бити командант.

Теза одбране, уз предочавање низа релевантних доказа, било је да се примопредаја дужности од Живановића на Крстића догодила тек 20. јула, дакле након инкриминисаних догађаја, те да је немогуће ген. Крстића теретити за кривична дела почињена ван периода када је био командант.

Форензички доказни материјал, који се односи на погубљења и на ексхумацију масовних гробница, тужилаштво је у предмету Крстић предочило у прилично касној фази суђења.  Веће одбрани није доделило ни времена ни адекватне ресурсе да тај врло важан и сложен материјал детаљно проучи, тако да је у односу на оспоравање најважнијих материјалних доказа у односу на базу злочина одбрана  била хендикепирана. Као што се испоставило годинама касније, када су стручњаци невладине организације „Историјски пројекат Сребреница“ тај материјал од прве до последње странице проверили, он је крцат озбиљним недостацима и највећим делом он уопште не подржава главне тезе тужилаштва.

Адвокати генерала Крстића су озбиљни и искусни професионалци. Њихов стратешки избор, да би окосница одбране требало да буде формално питање примопредаје дужности, а не колико је људи после заузимања Сребренице било побијено, и са каквим мотивом, са стручног становишта потпуно је валидан. Ако у време када су се злочини догађали Крстић није био командант, то је крај приче, барем за генерала Крстића. Наравно, поред стручности, они су можда ту показали и одређену дозу политичке наивности ако су веровали да ће установа као Хашки трибунал пристати да се питање, које је њеним спонзорима од прворазредног политичког значаја, решава на чисто формалистичком и техничком плану.

Да резимирамо. Свакако да је на суђењу ген. Крстићу било речи о погубљењима после уласка српских снага у Сребреницу. Тужилаштво је предочило доказе којима је о овоме располагало, мада је то било у поодмаклој фази суђења и на начин који би се најбоље могао описати као препад, а не уважавање начела „једнакости по оружју“. Али иако о погубљењима јесте било речи, на суђењу Крстићу по том питању није била предочена детаљна форензичка анализа нити је било подробне расправе. Наводи тужилаштва о 8,000 жртава прошли су без озбиљног оспоравања (мада је др. Зоран Станковић  као вештак сведочио у предмету и изнео низ примедби). Форензички материјал, једини и искључиви corpus delicti на коме је оптужница за масовно убиство почивала, није био испитан на онако темељан начин као што би то било учињено да су обим злочина и његова правна квалификација били централно спорно питање на суђењу.

Као савесни професионалци, браниоци ген. Крстића свој задатак видели су пре свега у добијању ослобађајуће пресуде у корист свог клијента. Ако Крстић није био командант Дринског корпуса у време када су се злочини догодили, небитна је цифра убијених, па чак и правна квалификација дела у односу на оне који су у његовом извршењу стварно учествовали. Питања која се у вези са Сребреницом налазе у центру пажње јавности данас, у шеми одбране генерала Крстића била су од другостепеног значаја. То је важно знати, зато што из тог разлога током процеса њима није била посвећена пажња која би била сразмерна њиховом стварном значају. У оној мери у којој се односи на ствари које током суђења нису биле довољно расветљене и обрађене, поготово када је реч о изузетно крупним питањима као што су геноцид и број пострадалих, судска пресуда може да буде извршна у односу на улогу оптуженог Крстића лично, али она не може да рачуна на кредибилитет у односу на сребреничко питање када би било разматрано у целини.

На суђењу генералу Крстићу, а из разлога који би ретроспективно могли деловати оправдано или не, питања о томе шта се дешавало после 11. јула 1995, што је из данашње перспективе најважније, нису  била претресена адекватно. Једина особа која сада нема другог избора осим да плати цену за  стратешке одлуке које су биле донете на суђењу је – генерал Крстић. Држава Србија, Република Српска, и грађани тих земаља нису таоци тих одлука или пресуда које су из њих проистекле.

Друга битна ствар да би се пресуда генералу Крстићу правилно валоризовала је следеће. У оном делу који се односи на предочавање доказа у вези са злочинима у Сребреници пресуда је тотално подбацила, и то на два нивоа. Прво, чак и у контексту тренутка када је била објављена, закључци већа били су очигледно нелогични и натегнути, а многи од њих професионално недопустиви. Друго, ретроспективно, у светлу накнадних увида, анализа и сазнања у односу на материјалне доказе, од оне верзије догађаја, коју је та пресуда најавила, данас не остаје практично ништа.

На том првом нивоу треба истаћи неколико важних момената. Да би се унапред донети закључак могао упаковати у наизглед веродостојну обланду, Крстићево веће морало је да реши два крупна проблема. Са формално-процесног становишта, имало је да утврди околности зачетка злочиначког плана да се заробљеници погубе. Затим, требало је решити проблем хиљада жена, деце и остарелих особа из енклаве који су били окупљени у Поточарима, а које су снаге Војске Републике Српске пребациле на сигурно. Како једну толико контраинтуитивну чињеницу уклопити у теорију о геноциду? Један узгредан проблем, који је веће такође имало да реши, а који се тешко уклапао у тезу о геноциду, било је неколико десетина рањених муслиманских бораца који су током критичне седмице после 11. јула 1995. у српским болницама на подручју Братунца и Сребренице добијали негу. То се догађало у исто време док се изван тих медицинских установа, наводно, одвијао геноцид над њиховим заробљеним колегама из енклаве.

На прво питање, о времену и околностима зачетка злочиначког плана да се заробљеници побију, из чисто техничких разлога веће је било принуђено да импровизује какав-такав одговор. Оно је у томе било ограничено чињеницом да никакви јасни докази о таквом плану нису постојали. Међутим, у оквиру преговора који су били вођени између зараћених страна, 11. и 12. јула 1995. године одржано је неколико састанка у братуначком хотелу „Фонтана“ где су били присутни војни и цивилни функционери са српске стране. У недостатку солиднијих индиција, веће је одлучило да искористи ту околност. Без обзира на своје изричите резерве у односу на сведочење Мирослава Дероњића, које се оцењује као „недоследно“ и делимично „двосмислено“, уз напомену да је Дероњић, да би избегао суђење и добио мању казну, склопио договор са тужилаштвом и постао његов сведок, Крстићево веће ипак је закључило да се план за масовно убијање некако искристалисао на тим састанцима у „Фонтани“, иако признаје неспособност да објасни тачно како. [1]

Крупан изазов за веће била је чињеница да је на хиљаде муслиманских цивила из Сребренице преживело заузимање енклаве и да су српске снаге биле те које су их пребациле на сигурно. Врло је противно здравом разуму инсистирати да се тако нешто могло догодити у склопу геноцидне операције. За овај проблем у пресуди је изнето врло натегнуто решење. Тужилаштво је помогло већу тако што је ангажовало антрополога из једне западне државе која је дала исказ да сребренички крај обележава врло традиционално, патријархално, исламско друштво које без мушкараца не може да функционише. То је Крстићевом већу дало полазну тачку за решавање дилеме. Ако се претпостави да је уништење муслиманске заједнице представљало циљ српске операције, у светлу наведене антрополошке анализе неубијање репродуктивног дела заједнице не би морало бити препрека доношењу закључка да је геноцид заиста био извршен. Без својих мужева, жене више неће рађати децу, а у тако окошталом традиционалном друштву, према мишљењу већа, преудавање не долази реално у обзир. Заједница следствено изумире, и то је доказ геноцида.

На такав начин, у предмету Крстић, веће је парадоксалну чињеницу да починиоци геноцида нису дирали репродуктивни део заједнице, који је уједно представљао и апсолутну већину становништва Сребренице, вешто ставило у службу своје теорије да је тамо заиста био извршен геноцид.

Најзад, на равном путу већа у Крстићевом предмету појавио се и један вероватно неочекивани „лежећи полицајац“ у облику неколико десетина рањених муслиманских бораца којима је у оближњим клиничким установама ВРС била пружана медицинска нега док су свуда унаоколо, према тврдњи тужилаштва, заробљени муслимани без изузетка били стрељани по кратком поступку. Одбрана је указивала на ову околност као на доказ да општа намера да се побију сви муслимани као такви није могла постојати, поготово ако, као ови рањеници, они нису представљали војничку опасност. У свом коментару, веће допушта да се третман тих рањених заробљеника издваја и да то представља „аномалију“. „То би се, можда, донекле могло објаснити као стратегија босанских Срба да избегну изазивање сумње код међународних фактора“, веће малициозно оцењује овај хумани гест, па додаје у прилог тој тези да је ту у близини још било особља УН те да је коректан третман рањеницима био пружан из чисто пропагандних разлога. По бизарној логици већа, и ти рањени муслимански борци могли су слободно бити стрељани, пошто би се оптуженој страни исто хватало.

Читаоци – не само правничке струке, већ и других профила – биће довољно паметни да сами донесу оцену не само о начину како веће расправља о Крстићу и његовој улози, него и о општој интелектуалној тежини његових закључака. Сада ћемо са теоретског прећи на емпиријски део пресуде.

Једини постојећи corpus delicti злочина у Сребреници су форензички докази који су настали ексхумацијом 13 масовних гробница, где се сматра да су били сахрањени стрељани муслимански ратни заробљеници из сребреничке енклаве. Мимо тих налаза, немогуће је компетентно говорити о броју побијених. У пар. 82 првостепене пресуде, Крстићево веће констатује да „од времена заузимања Сребренице, поприлично више од 7,000 лица недостаје“ и да се из сплета околности да закључити да је „већина несталих лица било стрељано и сахрањено у масовним гробницама.“

На основу обављених исцрпних анализа форензичког материјала (који се у међувремену скоро удвостручио по обиму, откако је била изречена првостепена пресуда Крстићу), сада сигурно знамо нешто што је у време Крстићевог суђења углавном било ван реалних могућности одбране да открије и подвргне темељној критици. У 13 масовних гробница које су ексхумирали стручњаци хашког Тужилаштва налази се нешто испод 2,000 жртава, и то не са једнообразним (што би могло упућивати на стрељање) него са различитим образцима рањавања. Од тог броја, 442 жртве имале су лигатуре или повезе и за њих се са извесношћу може рећи да су били стрељани, док 655 има рану од метка, што упућује на могућност да су и они могли бити стрељани, мада је тај образац рањавања подједнако уклопив и у теорију смрти током ратних дејстава. Када се те две цифре саберу, максимум, за који стоји да су могли бити стрељани, износи око 1,100. У време када је било суђено Крстићу, укупан број форензичких „случајева“ – дакле не тела, зато што смо увидом у форензичку документацију тужилаштва установили да један „случај“ није једнак једном телу и да случај може да се састоји из само неколико костију – био је око 1,800. То је далеко испод садашње цифре од 3,658 случајева, која је и сама далеко од званичног броја од 8,000 жртава. Зато се поставља питање: како је веће у предмету Крстић премостило тај јаз између максималне хипотетичке цифре од око 1,800 побијених, о којима је на том суђењу на колико-толико емпиријски валидан начин могло бити речи, и своје претпоставке, изнете у пресуди, да је било „поприлично изнад 7.000“ жртава – шта год то значило – а што се ускоро затим у јавном дискурсу стабилизовало на магичној цифри од 8,000?

Они су то постигли играма, избегавањима, невештим извлачењима, симулирањем и неретко дрским тврдњама да је бело – црно, и обратно.

Заправо, судска одлука у предмету Крстић приручник је за проучавање модуса операнди Хашког трибунала и телеолошке природе његовог начина извођења закључака, бар по оним најважнијим питањима где би другачији аналитички приступ  судијама могао испасти политички штетан, па самим тим и недопустив. Ова пресуда садржи бројне илустрације игрица у које се веће упуштало само да би обезбедило уверљивост унапред донетим одлукама.

Конкретно, што се тиче жртава Сребренице, Крстићево веће тврди да је према „консервативној“ процени стручњака, у ексхумираним гробницама требало бити најмање 2,028 тела (пар. 80). Веће не идентификује те стручњаке, нити указује на методологију коју су користили у прављењу својих процена. Веће признаје (пар. 76) да је врло мало повеза за очи и руке било извађено из гробница у подручју Нове Касабе и Коњевић Поља, а то су била подручја јаких борбених дејстава. Веће такође „не искључује могућност“ да одређени број тела из гробница на којима је била извршена обдукција припада мушкарцима убијеним у борби (пар. 77). Али веће ипак, без обзира на наведене увиде, не предузима једини професионално исправан корак, а то је да жртве борбених дејстава изузме из броја жртава ратног злочина. Уместо тога, чини се да би повећало цифру, оно им допушта да остану измешани. У истом параграфу, веће наставља са излагањем неоснованог закључка да се форензички докази тужилаштва „разматрани у целокупности“ поклапају са исказима сведока о масовним убијањима „хиљада“ муслимана.

Питање: како се изјави сведока може придавати већа тежина него материјалним доказима, уколико нису у сагласности? Суочено с драстичним недостатком ексхумираних тела, што налаз о почињењу геноцида чини поприлично невероватним, Крстићево веће сада прибегава другој тактици. Оно тежиште пребацује на „прелиминарна испитивања која је спровело Тужилаштво,“ према којима се „очекује“ да ће након што се отвори још 18 додатних „неексхумираних и вероватних“ гробница „укупан број нађених тела везаних за Сребреницу значајно порасти.“ (пар. 80) Очекује? Смеју ли се озбиљни закључци овакве врсте доносити на основу прогнозе? Коначно, у фусноти 166 пресуде веће без критичких коментара прима на знање и усваја оцену тужилаштва, а то се односи на стање 2001. године, да „испитане, али још неексхумиране гробнице“ садрже 2,571 тело и да је „укупан број тела откривених у масовним гробницама 4,805.“ Није прецизно наведено да ли се ово односи на стварна тела или само на „случајеве“, одн. изоловане фрагменте тела на основу којих је крајње отежано или немогуће извођење компетентних форензичких закључака.

Али у овом тренутку то је небитно. Од 2001. године, када су ове процене и прогнозе биле изнете, прошло је више од две деценије али још увек нема трага од тих „откривених“ 4,805 убијених особа. Чињенички неутемељене „процене“ тужилаштва, спојене са лошом логиком већа, у предмету Крстић послужили су као основа за утврђивање «геноцида». То је затим по инерцији било преузето и постало је „пресуђена чињеница“ у свим наредним сребреничким предметима, што је био случај и у пресуди Међународног суда правде.

На основу наведеног предлагачима члана 387 (5) Кривичног закона Србије и посланицима који су гласали за тај додатак казненом закону гласали могло  би се поставити питање: шта их је нагнало да због једне непрофесионално срочене бургије, као што су пресуде генералу Крстићу и у осталим сребреничким предметима писане по истом шаблону, грађане Србије лише права да слободно размишљају и да слободно истражују?

Пресуда у предмету Крстић једна је од главних компоненти у политичкој и пропагандној архитектури сребреничког мита. Као већина саставних елемената тог мита, и Крстићева пресуда представља колосалан блеф. Рок трајања тог блефа зависи од критичне масе јавности, која се кривотвореном верзијом сребреничких догађаја систематски обмањује.

Упутница:

 [1] Параграф 573 првостепене пресуде је типичан пример како веће доноси унапред припремљени закључак, без обзира на то да ли је он поткрепљен доказима, или не: „Претресно веће није у могућности да утврди тачан датум када је била донета одлука да се војно способни мушкарци побију. Услед тога, оно не може да тврди да су убиства која су се догодила у Поточарима 12. и 13. јула 1995. била саставни део плана да се убију сви мушкарци војничког узраста. Упркос томе, претресно веће је убеђено да су масовна стрељања и друга убиства, почињена од 13. јула па надаље, били саставни део таквог плана.“ Како у једној озбиљној пресуди, бар што се тиче њених најважнијих делова, „убеђење“ може да замени доказе?

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

USASerbia