Питање, да ли је ико умро или погинуо у енклави Сребреница пре 11. јула 1995, и ако јесте где је сахрањен, обавијено је мистеријом. Најбоље је да се ово питање уопште и не поставља, да би се избегло неугодно постављање других, још деликатнијих питања. Ипак, тешко је превидети књигу објављену 1994. године под именом Насера Орића и поименични списак, који се у њој налази, 1,333 особе припадника АРБиХ које су од почетка сукоба па до објављивања овог дела 1994. године погинуле на ширем подручју сребреничке енклаве. О начину како су одложени њихови телесни остаци није познато ништа, нити то ико пита. Узгред, цифра од 1,333 предсребреничких жртава у енклави у длаку се поклапа са цифром од 1,333 заробљених припадника Армије БиХ, наводно побијених у Земљорадничкој задрузи у Кравици, што се помиње у оптужници Специјалног тужилаштва за ратне злочине у Београду против осморице оптужених. Случајна подударност? Могуће је. Али оно што у списку Насера Орића сигурно није случајно, то су места погибије појединаца чија се имена наводе: Јежестица, Магашићи, Залазје, Кравица (пошто списак није могао бити састављен после објављивања књиге 1994. године, ово не може да се односи на жртве у Земљорадничкој задрузи у јулу 1995. него само на напад Армије БиХ из Сребренице на српско село Кравицу извршен у јануару 1993.), Лозничка Ријека, Загони, Бљечева, Факовићи, Гостиљ, Сасе, Андрићи, Гниона… Те и друге локације које су у списку наведене односе се на српска насеља која су била нападнута и разорена од стране јединица АРБиХ из Сребренице под командом Насера Орића. Зато овај списак, са подацима које садржи, представља имплицитно — али због тога не мање драгоцено — признање тих мародерских напада из енклаве, који су у јулу 1995. изазвали српску реакцију под видом операције Криваја-95.
Није нимало чудно што се сребренички лоби свим силама труди да свако истраживање догађаја, па чак и постављање питања која излазе из оквира званично одобреног дискурса на тему физичких трагова геноцида – забрани. Свака нова чињеница или увид које не филтрирају Хашки трибунал, његов клон Суд Босне и Херцеговине у Сарајеву, или политичка тела и „невладине организације“ што подржавају неговање сребреничког култа, представља потенцијалну опасност по опстанак тог колосалног пропагандног блефа. Постављање критичких питања (са њиховог становишта) по дефиницији је неумесно зато што прети да покрене аналитички процес. Првосвештеницима култа је јасно да се ни једна поштена истрага не може окончати потврдом њихових лажних доктрина.
Материјал који наводно служи као доказ службене тезе о томе шта се догодило у Сребреници може да прође једино пред наведеним политичким ad hoc судовима. Једини сценарио који поборницима култа одговара јесте беспоговрно прихватање пресуда које су ти судови донели, без претераног удубљивања у њихов садржај или анализе њихове утемељености у светлу опште прихваћених принципа судске праксе. То су судови који рутински усвајају исказе из друге или треће руке, важне делове претреса често воде in camera и далеко од погледа јавности, користе сведоке сумњиве поузданости који су из интереса склопили нагодбу са тужилаштвом да би за узврат за сензационалне исказе, без којих би тврдње оптужнице остале недоказане, добили симболичну казну («крунски сведок» Дражен Ердемовић ноторни је пример, а њему би се могли додати Момир Николић и Мирослав Дероњић који се такође налазе на списку ових опортунистичких лажова, бар што се Сребренице тиче), аљкаво припремљени доказни материјал се предочава мада уопште не подржава тезе тужилаштва, а судско веће га, очигледно без проучавања, прихвата здраво за готово и уграђује у своје пресуде (пример овога је форенсички материјал у вези са сребреничким погубљењима), критични ДНК докази на темељу којих се изводе важни закључци о броју жртава морају се уважити на реч тајанствене организације ICMP која их је припремила зато што су недоступни и непроверљиви … треба ли да идемо даље?
Постављање рационалних питања (видети текст Срђе Трифковића, “Srebrenica” and the power of reason на енглеској страници нашег сајта) зато је крајње непожељно и наилази на индигнирану осуду са пригодном мотивацијом да, наводно, доводи у сумњу процене еминентних правосудних установа и уз то наноси бол жртвама геноцида.
У ствари, систематска хајка што се годинама води против растућег броја дисидената који својим упорним истраживањима доводе у питање кључне елементе неверодостојног сребреничког наратива јесте баш то што многима наноси болне последице. Она представља, пре свега, болну увреду људском разуму.
Једно од питања које би требало поставити, али које би по правилима сребреничке игре морало да остане заташкано, јесте следеће: колико је особа умрло или погинуло у сребреничкој енклави пре јула 1995. године? Ово питање је веома важно јер ако је тај број статистички значајан онда је то податак који покреће низ нових питања. На пример, где су сахрањени посмртни остаци тих особа? Да ли се приликом процењивања укупног броја жртава погубљења водило рачуна о постојању таквих лица и какве су мере предузимане да се они не мешају са погубљеним заробљеницима? Најзад, како можемо бити сигурни да одређени број особа које су покопане у Меморијалном центру у Поточарима нису управо ти који су погинули или умрли пре догађаја у јулу 1995. године?
Ово су потпуно оправдана питања, поготово у светлу података које садржи књига „Сребреница свједочи и оптужује (Геноцид над Бошњацима у источној Босни април 1992 – септембар 1994.)“ што је у септембру 1994. године била објављена у Љубљани под именом Насера Орића. Ирелевантно је да ли је полуписмени Орић заиста аутор те књиге. Битно је да се у књизи, која антиципира пропаганду о геноциду која ће свој врхунац достићи тек касније, потврђује једна предпоставка од капиталне важности. То је да је сребреничка енклава претрпела велике људске губитке, од разних узрока, још од самог почетка сукоба 1992. године, или много пре наводног геноцида који је уследио после њеног пада у руке српских снага у јулу 1995. На страницама 211 – 244 те књиге налази се списак са 1,333 имена и презимена, допуњен личним подацима и датумом и местом погибије. То је представљено као „Списак погинулих грађана у току рата према евиденцији комисије за праћење ратних страдања (списком нису обухваћени погинули у евиденцији болнице и цивилне заштите)“. (стр. 211)
Пажљив преглед овога списка пружа нам следеће увиде. Пошто је разумно предпоставити да је у наведеном периоду у енклави чије се становништво у разним периодима колебало између 40,000 и 50,000 морало бити и природно умрлих и погинулих у борбама, овај списак је начелно кредибилан. Небитна је сврха којој је у конкретном случају требало да послужи, а то је доказивање геноцида пре „геноцида“ 1995. Важно је да се ту потврђује нешто што је било разумно очекивати, а то је да је и пре јула 1995. у енклави морало бити смртности. Цифра која се помиње, независно од тога да ли стварно подржава тезу о геноциду или не, кредибилна је такође ако се узме у обзир обим војних дејстава на терену у том претходном периоду. Скоро сва имена на списку су мушка, што додатно говори у прилог закључку да се ради о погинулим борцима. Цифра погинулих је статистички значајна у односу на накнадно проглашени број ексхумираних и сахрањених жртава. По природи ствари, постојала би и ДНК веза између ових лица и њихових сродника који су преживели пад енклаве 1995. године и који су затим дали крвне узорке да би се помоћу тога могао утврдити идентитет жртава.
Из свега тога следи важан закључак. Без поузданог механизма за разликовање између смртних исхода који су настали пре и после 11. јула 1995. године, овде се стичу сви услови за лажно приказивање бораца који су раније погинули у ратним дејствима а који се сада званично воде као заробљеници који су били погубљени после заузимања Сребренице и према томе као „жртве геноцида.“
Причу од преко 1,300 погинулих из сребреничке енклаве покренула је и објавила бошњачка страна непуну годину дана пре догађаја који служи као подлога за много већу и драматичнију причу о „8,000 погубљених мушкараца и дечака.“ Где су тих преко 1,300 из прве приче сахрањени? Шта је са њиховим посмртним остацима? Ако их нису ексхумирали и однели ванземаљци, они се морају налазити негде на територији бивше енклаве Сребреница. Да ли њихови посмртни остаци представљају језгро такозваних „секундарних гробница“ у које су јесени 1995. српске снаге наводно изместиле лешеве стрељаних заробљеника да би, како се у званичној верзији тврди, „прикрили трагове злочина“? Како можемо бити сигурни да остаци тих раније погинулих особа нису завршили у Меморијалном центру у Поточарима и да тамо нису били укопани са лажним предзанком жртава геноцидног стрељања? Значајно је да од када је крајем 1995. била лансирана друга прича, овој првој губи се сваки траг. Нико је више и не помиње, нити се ико бави постављањем очигледних и логичних питања која из ње проистичу. Али проблем јесте баш у томе што евидентне импликације прве приче, барем све док не будемо добили задовољавајуће одговоре, најозбиљније доводе у питање кредибилитет оне друге.
Језгро истине које се налази у пропагандној књизи објављеној на јесен 1994. под именом Насера Орића, а то је да су многи у енклави морали умрети или настрадати пре јула 1995, још једанпут указује на то да је предмет Сребреница врзино коло где практично ни један од основних елемената није са сигурношћу утврђен. Међутим, из тог врзиног кола, које се лако могло избећи применом уобичајене криминалистичке методологије и правосудног доказног поступка, извлаче се крупни закључци и најтеже правне квалификације на рачун читавог једног народа.