“Истина” коју производи Хашки трибунал умногоме се темељи на оптужујућим сведочењима сведока сарадника, која се кроје у складу са потребама Тужилаштва у замену за умеренију казну. Могу ли се истина и правда заснивати на оваквом практично тржишном односу?

Да, наравно, теоретски је сасвим могуће да је Михаилу Лесину – једном од оснивача телевизијске мреже РТ (Russia Today), медијске организације којој се са највиших места замера што ефикасно раскринкава западне спољнополитичке наративе – од памтивека било предодређено да у новембру 2015. умре од срчаног удара, и то баш у једном вашингтонском хотелу.

Теоретичари случајности ће се такође радо сложити и са тиме да је узрок изузетно повољно темпиране смрти Пабла Неруде, само дан после пуча у Чилеу 11. септембра 1973, био рак простате, а никако махинација војне хунте да се отараси потенцијално најелоквентнијег будућег унутрашњег противника.

Постоји, такође, још једна теоретска могућност – да је у октобру 2015. кључни сведок вештак одбране генерала Ратка Младића проф. Душан Дуњић, само дан пре него што је требало да сведочи у генераловом предмету умро у хашком хотелу „Краун Плаза“ од срчаног удара. Могуће је и то да већ одавно постојећа технологија, којом располажу обавештајне службе, за индуковано изазивање срчаних удара без спољашњих трагова (што је у Вашингтону детаљно обелодањено још 1975. године, на саслушањима Одбора за безбедност сенатора Френка Черча) – није била коришћена у случају др Дуњића. Могуће је – и ту ћемо се барем хипотетички сложити са упорним теоретичарима случајности – још нешто. Рецимо да пословична посвећеност западних безбедносних структура етичким стандардима и начелима „фер-плеја“ апсолутно искључује сваку помисао на то да би посезањем за прљавим средствима покушали да ућуткају врхунског стручњака чије сведочење је претило да сруши форензичку кулу од карата тужилаштва Хашког трибунала, после чега би мало тога остало од исхабаног службеног наратива о сребреничком „геноциду“.

КАТЕГОРИЈА СВЕДОКА САРАДНИКА У поступцима пред Хашким трибуналом, симпатисао неко ову бизарну установу или не, сведоци заузимају посебно место и предмет су посебног третмана, у зависности од тога шта би могли да кажу (као проф. Дуњић) или како би се могли искористити.

У Хашком трибуналу омиљени су – сведоци сарадници. У тој  категорији налазе се две врсте особа. То су, пре свега, појединци са којима, у својству потенцијалног сведока, истражитељи тужилаштва обављају „информативни разговор“, па им, када процене да је наступио погодан психолошки тренутак, статус претећи мењају у „осумњичени“ како би их застрашивањем и уценом подизања оптужнице за појединости изнете током разговора принудили  на „сарадњу“. У Хашком трибуналу „сарадња“ се дефинише углавном као лажно сведочење против неког важнијег оптуженика.

Друга категорија сведока сарадника су оптуженици којима се нуди блажа казна у замену за сведочење у корист тужилаштва. Саставни део таквог договора је признање кривице, што ће рећи практично самооптуживање, чиме оптужени избегава мрцварење суђења. У знак признања што је Трибуналу уштедео средства и време, он добија олакшице у облику релативно предвидљиве временске казне и неизлагања тегобама дуготрајног судског процеса.

У Шевенингену врбовање оптужених да се нагоде са тужилаштвом и да, у замену за обећане бенефиције, сведоче против других оптуженика почиње практично од довођења у притворску јединицу. Типичан сценарио у оваквом аранжману је да поступајући тужилац оптуженом нуди могућност да призна само један из низа злочина који му се приписују у оптужници и да потпише „изјаву о чињеницама и кривици“, уз обавезу да ће у договореним оквирима сведочити на свим суђењима где га тужилаштво позове. Заузврат, Тужилаштво великодушно обећава да ће препоручити Већу да „кооперативном сведоку“ изрекне умеренију казну.

Тужилац потенцијалном сведоку сараднику врло коректно предочава и последице непоштовања договорених услова. Уколико би после изрицања блаже казне сведок покушао да одустане од нагодбе или почео да сведочи изван договорених параметара, тужилац ће га прогласити за „непријатељског сведока“. Од тог тренутка блажа казна се ставља ван снаге, некооперативни бивши сведок сарадник подвргава се суђењу за све деликте наведене у првобитној оптужници, и суочава се са пуном мером беса изневереног Трибунала.

ИЗДВОЈЕНО МИШЉЕЊЕ На очигледан потенцијал за злоупотребу оваквог механизма указала је судија Хашког трибунала Приска Нијамбе у свом супротном и издвојеном мишљењу у предмету Толимир 2012. године: „У правној доктрини Трибунала утврђено је да, приликом одмеравања вредности доказа сведока саучесника који су могли имати мотиве или побуде да умешају оптуженог, Веће је обавезно да пажљиво размотри укупност околности у којима су докази поднесени…“

Судија Нијамбе, која је иначе из некада колонијалне Замбије, у својој импозантној професионалној лекцији европским колегама затим наглашава да се тако већ „вековима у англосаксонском праву употреба доказа саучесника или саучесника потказивача истиче као непоуздана“.

Судија Нијамбе затим наводи судију Метју Хејла, класичног британског правног ауторитета из седамнаестог века: „Пракса прихватања исказа саучесника потказивача се одавно сматра застарелом, и истина је да су признања кривице лажним оптужбама очајних зликоваца створила више невоља добрим људима него што је јавност имала користи од откривања и кажњавања стварних преступника.“

Та пракса, коју је британски судија Хејл називао „застарелом“ још у седамнаестом веку, врло је актуелна данас, и у Хашком трибуналу широко се користи у двадесет првом веку.

„Стога“, наставља судија Нијамбе, „не прихватам да су изјаве таквих саучесника дате на истинољубив начин… укључујући, између осталих, Момира Николића и Дражена Ердемовића, и закључила сам да је лични интерес утицао на нека од њихових сведочења.“

„Оптужена лица која сведоче након што су склопили споразум о изјашњавању о кривици са Тужилаштвом“, даље објашњава судија Нијамбе, „увек имају велики подстицај да сведоче у складу са склопљеним споразумом – чије је детаље написало Тужилаштво како би одражавали злочине из оптужнице. Приметила сам да у тим споразумима о изјашњавању о кривици постоје констатације о злочинима којих нема у признању кривице – на пример присилно премештање – а ти термини су употребљени уместо описа стварних догађаја… стварајући пречицу како би Веће без неопходних детаља осудило његовог суоптуженог; уместо појединости Већу се нуде само закључци.

„Признање кривице није мотивисано кајањем или грижом савести. Стога сматрам да су на признање кривице (Момира Николића) утицали неприкладни мотиви… да му казна буде умањена у предмету у којем је постојала могућност изрицања казне доживотног затвора.“

ИСТИНА СКРОЈЕНА ПО ОПТУЖБИ  Поред већ врло познатог Дражена Ердемовића, „крунског сведока“ Тужилаштва на свим сребреничким суђењима, који је осуђен на смешну трогодишњу затворску казну за убиство, по сопственом признању, између 70 и 100 заробљеника и учешће у стрељању до 1.200 на фарми у Брањеву 17. јула 1995, Момир Николић, официр за безбедност Братуначке бригаде је други чувени „сведок сарадник“ Хашког трибунала. Пре око годину дана Николић је дискретно пуштен на слободу, након што је после склапања нагодбе 2002. године био искоришћен као један од кључних лажних сведока Тужилаштва на свим суђењима везаним за Сребреницу, закључно са процесом генералу Младићу.

Николић је био један од четири официра ВРС средњег нивоа којима је требало да буде суђено 2002. године. Само неколико недеља пре почетка суђења Николић је подлегао насртљивом притиску тужиоца Питера Маклоског, и потписао је нагодбу која се састојала из признања кривице по једној из тачака оптужнице и прихватања обавезе да сведочи против суоптужених у свом предмету и затим на свим наредним суђењима у вези са Сребреницом. У самим сребреничким догађајима Николић није играо никакву значајну улогу, у смислу кривичне одговорности, као што нису ни суоптужени у његовом предмету, Обреновић, Благојевић и Јокић. У том тренутку, док су се важнији актери скривали и били недоступни, процесуирање ове четворке требало је Трибуналу превасходно из политичких и психолошких разлога, да се не би губио замах са управо завршеног суђења генералу Крстићу.

Николић је први поклекао под интензивним притиском тужиоца Маклоског. Ускоро затим, застрашен Николићевим примером, и анксиозан да не пропусти „последњу шансу“ за добијање најповољнијих услова, неколико дана пре отпочињања суђења то исто је учинио и оптужени начелник штаба Зворничке бригаде, Драган Обреновић. Ни Николић ни Обреновић нису имали никакве везе са стрељањем заробљеника. Николић је у основи био саобраћајни полицајац који је руководио кретањем аутобуса којима су жене, деца и старци из Сребренице пребацивани на сигурно, до линије раздвајања зараћених страна. То је алузија на „присилно измештање“ у издвојеном мишљењу судије Нијамбе. Обреновић се у критичном периоду, са својим малобројним снагама, налазио у планинама изнад Зворника, покушавајући да наоружану колону 28. дивизије, која је у борбеној формацији вршила пробој из Сребренице ка Тузли, одбаци што даље од града зато што се са немалим оправдањем страховало да би колона у пролазу могла да упадне у Зворник и тамо изврши покољ.

Трибунал је на крају оба официра сурово искористио. Застрашени претњама драконских казни, склопили су проблематичне договоре са тужиоцем Маклоским. Пошто нису учествовали у злочинима приписиваним српској страни, они нису имали ништа да посведоче што би могло бацити значајно или, са правног или историјског становишта, макар корисно светло на срж догађаја у Сребреници у јулу 1995. године.

Њихова сведочења се зато своде на невешто исконструисане фикције које пред Хашким трибуналом пролазе као ваљани докази. Момир Николић је на суђењу генералу Младићу, у склопу извођења доказа тужилаштва да је оптужени знао и наредио масовно погубљење заробљеника, услужно посведочио како је у Поточарима генерала упитао шта ће бити са заробљеним припадницима Армије БиХ, на шта је генерал наводно одговорио знаковитим прелажењем прстом преко грла. Драган Обреновић, такође недавно пуштен, измислио је да га је 13. јула 1995. на истурено командно место изнад Зворника, где се Обреновић тада налазио, телефоном позвао официр за безбедност Зворничке бригаде Драго Николић. Том приликом, по Обреновићу, Николић га је наводно упознао са појединостима „удруженог злочиначког подухвата“ скованог доле у Зворнику и другим командним пунктовима ВРС да се сви заробљени муслимани стрељају и од њега је тражио – и добио – материјални допринос у виду средстава за укоп побијених.

Згодним стицајем околности Драго Николић је умро а да никада нисмо чули његову верзију догађаја које описује Обреновић. У изобиљу „пресретнутих разговора“ које тужилаштво Хашког трибунала рутински користи као оптужни материјал, нема трага од разговора на који се Обреновић позива, па чак ни монтираног. Тужилаштво никада није понудило ниједан поткрепљујући доказ ни за питање које је Момир Николић наводно упутио генералу Младићу у Поточарима, ни за гест који треба да представља генералов самоинкриминишући одговор. Све почива на часној речи сведока сарадника Хашког трибунала Момира Николића и Драгана Обреновића.

ПОНУДА КОЈА СЕ НЕ ОДБИЈА Ови сведоци су сада слободни људи и, теоретски, ништа их више не спречава да оповргну своје лажно сведочење и најзад испричају истину. После одслужене казне, Трибунал нема формалних полуга помоћу којих би и даље могао да ограничава њихово понашање или намеће садржај њихових исказа. Ипак, за продужену кооперативност ових сведока сарадника постоји перфидно једноставан разлог.

Пуштањем на слободу Трибунал губи контролу над својим сведоцима и излаже се непријатном ризику непрограмираних признања да су под уценом лагали. То би довело до спектакуларног урушавања пресуда утемељених, између осталог, и на њиховом лажном сведочењу. Николић и Обреновић су зато били „пријатељски упозорени“ да је Трибунал забринут за њихову безбедност и безбедност њихових породица у случају да намеравају да се врате кући. Помоћу неколико претећих инцидената у Зворнику и Братунцу створена је атмосфера угрожености што је „издајницима“ и њиховим најближима послало јасну поруку. Из солидарности, органи Трибунала су „покајницима“ затим предложили решење за проблем који су њихове службе претходно инсценирале. Николићу и Обреновићу, и њиховим породицама, понуђена је доживотна „заштита“ Трибунала у трећим земљама, са измењеним идентитетом и решавањем свих материјалних питања.

Николић и Обреновић су прихватили „понуду која се не одбија”. Зато им је, иако су сада опет формално слободни људи, место боравка непознато и што је најважније – сада када могу слободно да говоре, они упорно ћуте.

Николић и Обреновић су кључни сведоци, али не у вези са измишљотинама о којима су под заклетвом у Хагу лажно сведочили него у вези са нечасним механизмима уцена и застрашивања које Хашки трибунал користи за фабриковање „доказа“ и писање лажних историјских наратива.

Николић и Обреновић би требало да озбиљно размотре историјске последице свог кукавичлука по народ из којег су потекли. У Братунцу и Зворнику њима не прети никаква опасност, нити би им се ико светио. „Заштита“ Трибунала трајаће колико и нечасна установа која им је нуди и која их је злоупотребила, и ни пет минута дуже. Апанаже и бенефиције које тренутно добијају трајаће док у фондовима намењеним томе буде средстава. Када средства пресуше, Николић и Обреновић ће бити пуштени низводу, као небројени „сарадници“ пре њих.

За професора Дуњића сведочење у Хагу завршило се смртоносно. За Николића и Обреновића било је морално деградирајуће, али са могућношћу рехабилитације пред историјом и својим народом зато што су још увек живи.

Нека не пропусте прилику да најзад као слободни људи испричају истину и да се искупе пред историјом и својим потомцима.

ПЕЧАТ, 13/11/2015

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

USASerbia