Темељном анализом форензичког материјала који је коришћен на суђењима око Сребренице може се допринети не само расветљавању истине о Сребреници, већ и као увод у анализу методе рада и функционисања Хашког трибунала. Очигледно је да су се последњих двадесет година појавили многи, најблаже речено контрадикторни ставови по неким основним и врло осетљивим стварима када је у питању целокупан рад Хашког трибунала.
Главни циљ овог рада је фокусирање на методологију међународних екипа форензичких стручњака које су на позив Тужилаштва Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију извршиле ексхумацију масовних гробница у вези са Сребреницом и забележили своје налазе у облику аутопсијских извештаја у периоду од 1996. до 2001. године. Да би се тај задатак обавио на кредибилан начин, сви релевантни и расположиви подаци морају бити узети у обзир. Значајна питања морају бити јасно истакнута и проанализирана онолико темељно колико је то могуће, што пред већима МКТБЈ није био случај.
Критички осврт у раду сугерише потребу за новим сагледавањем не само сребреничког питања већ, у оној мери у којој се испостави да је ова кључна компонента прихваћеног наратива о рату у Босни и Херцеговини између 1992. и 1995. године у садашњем облику неодржива, и сагледавању тог ратног сукоба у целини.
Темељна анализа форензичког материјала који је био коришћен на разним сребреничким суђењима могла би допринети не само расветљавању истине о Сребреници, већ би послужила и као увод у методе рада и функционисања Хашког трибунала. Очигледно је да су се последњих 15 година појавили многи, најблаже речено контрадикторни ставови по неким основним и врло осетљивим стварима када је у питању овај материјал као и целокупан рад Хашког трибунала.
Ми се не морамо превише бавити политичком, правном, или моралном позадину догађаја у Сребреници, мада ти аспекти јесу од велике важности јер употпуњују слику о догађајима 1992—1995. Наш главни циљ је да се фокусирамо на методологију међународних екипа форензичких стручњака које су на позив Тужилаштва Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију извршиле ексхумацију масовних гробница у вези са Сребреницом и забележили своје налазе у облику аутопсијских извештаја у периоду од 1996. до 2001. године. Да би тај задатак био обављен на кредибилан начин, сви релевантни и расположиви подаци морају бити узети у обзир. Значајна питања морају бити јасно истакнута и проанализирана онолико темељно колико је то могуће.
Критички осврт који следи сугерише потребу за новим сагледавањем не само сребреничког питања већ, у оној мери у којој се испостави да је ова кључна компонента прихваћеног наратива о рату у Босни између 1992. и 1995. у садашњем облику неодржива, и сагледавању тог ратног сукоба у целини.
Антиципирајући анализу која следи, могли бисмо рећи да она не само да даје нову слику о догађајима у Сребреници и периоду 1992—1995. него указује да нисмо још прешли ни половину пута ка утврђивању истине. Иако је пут до утврђивања чињеница о Сребреници, најчешће дуг и мукотрпан, период који је иза нас, а који није тако кратак, није нам понудио превише одговора. Штавише, могло би се рећи да су се чак појавила многа нова питања. Све ово јасно указује на то да некима није стало да се утврде чињенице, вероватно зато што би то могло уздрмати њихове почетне положаје и њихово виђење догађаја у Сребреници.
За протагонисте једне или друге крајности објективан поглед потпуно је неприхватљив јер ремети њихов досадашњи устаљени начин размишљања који је базиран углавном на негирању туђих а истицању својих патњи. Одсуство слуха и емпатије, како за своје жртве, тако и за жртве на другој страни, довело нас је у позицију да ни преко двадесет година након рата немамо јаснију слику о дешавањима током троипогодишње ратне стихије. С друге стране, протекли период након рата дао је времена да се из неутралног угла, а кроз призму базирану на чињеницама, компетентно говори о многим аспектима догађаја и битно допринесе расветљавању истине. Нажалост, број оних који су савесно и одговорно радили свој посао у овој области на нивоу је статистичке грешке. Као по обичају, а како би другачије на Балкану и могло бити, на лажи и претеривања једне стране, уследио би идентичан одговор квазиистраживача друге стране. У мору међусобних оптужби, углавном заснованих на пропагандном материјалу, истина скоро да се изгубила.
Страни стручњаци и њихов modus operandi. Не би било далеко од истине рећи да бисмо сада били много ближе истини по многим питањима, свакако на нивоу утврђивања форензичких чињеница, да су фактори који су се умешали са стране били конструктивнији, или бар умеренији у својим окрутним захтевима да се форензичке стварности морају по сваку цену уклопити у унапред припремљене сценарије.
Анализа која следи бациће светло на један важан аспект те стране интервенције која је имала за циљ да «пише историју сукоба» после завршетка рата у Босни. Неке одговоре на питање, како функционише Запад, добићемо и кроз нашу анализу, јер су нам у овим аутопсијским извештајима и судским пресудама које се на те извештаје позивају оставили драгоцен траг свога рада и професионалности који ћемо предочити читалачкој публици. Колико је важан овај материјал говори податак да су на темељима оваквих доказа оптуженици пред Хашким трибуналом добили вишедеценијске казне, а да при томе нико није озбиљно анализирао детаље везане за садржај извештаја истражитеља и форензичких стручњака Трибунала.
Претпостављамо да је поверење у њихову објективност било велико, тако да се није ни помишљало на то да би њихове тезе могле да се оспоре.
Да је заиста тако, говори податак да су стручњаци Трибунала имали потпуну слободу и независност у раду, док домаћим стручњацима из те области није био дозвољен приступ ни на једној од преко 20 масовних гробница пронађених и анализираних у Подрињском региону. С обзиром на то да нико осим стручњака Трибунала није могао присуствовати ексхумацијама целокупна одговорност за резултате пала је на њихова плећа. С друге стране, имајући у виду земље из којих су ти стручњаци долазили (као и земље које су из тога биле искључене), као и развој догађаја у задњих двадесетак година, намеће се низ питања и недоумица. Многи су склони мишљењу да је остављање толике слободе и независности стручном особљу које је највећим делом било регрутовано из земаља које су заинтересоване да се сребренички догађаји тумаче на одређени начин, дакле глобално нерепрезентативан карактер особља које је радило ексхумације и писало аутопсијске извештаје (на страну њихова стручност), управо било то што је пружило могућност за низ пропуста у раду и манипулације подацима.
То питање постало је посебно актуелно након објављивања књиге Крунски сведок бугарског писца и новинара Жерминала Чивикова, који је неколико година пратио рад Трибунала и који је кроз сведочење Дражена Ердемовића, као једног од учесника догађаја у Сребреници у јулу 1995. године, изнео многе пропусте у раду Хашког трибунала, као и њихову тенденциозну намеру да се чињенице о којима још не знамо довољно превише не истражују, јер би открића могла бити у супротности са намерама и задацима тог Суда.
Јасно, судови не би требало да постоје да би спроводили нечије намере и извршавали задатке, него да би утврђивали чињенице и долазили до истине. То јесте тачно за велики број судова у свету, али свако правило има и своје изузетке.
Да би се на бољи начин разумела проблематика и да се не би направили пропусти који би нанели више штете него користи, покушаћемо да податке анализирамо из више углова, и то не само податке као такве него и начин како су приказани и протумачени, као и начин на који су искоришћени као основа за пресуде оптужених пред Хашким трибуналом. Такав приступ даће нам много више информација, јер ће нам омогућити да један комплексан материјал анализирамо и подробно објаснимо на примерима.
Kао што смо претходно навели, предмет ове анализе су резултати и закључци стручњака Хашког трибунала базираних на анализи судско—медицинских извештаја сачињених у периоду 1996. до 2001. године на неколико локалитета у региону Подриња, где је откопано и обрађено на стотине људских остатака за које се претпоставља да припадају сребреничким жртвама.
Обдукциони налази рађени су на жртвама из више од 20 масовних гробница смештених на 13 локалитета: Глогова, Козлук, Коњевић Поље, Хоџићи цеста, Нова Касаба, Пилица, Равнице, Зелени Јадар, Лажете, Церска, Липље, Дам (Брана) и Чанчари цеста.
Насумични закључци. Пре него што започнемо нашу анализу, било би корисно да се упознамо са мишљењем једног од стручњака Хашког трибунала у вези са овим форензичким доказима. Његово мишљење одражава став и однос Трибунала по овом питању, и зато га треба истаћи на самом почетку.
Ради се о војном стручњаку Тужилаштва Хашког трибунала, Ричарду Батлеру [Richard Butler]. На питање одбране, да ли би било целисходно покушати тачно установити колико је Бошњака погинуло у борбеним дејствима, на суђењу Поповић и други, Батлер је одговорио на следећи начин: „То би било релевантно када би форензички докази из масовних гробница показивали да су тела у тим гробницама у стању које указује на погибију у борбеним дејствима. Колико је мени познато, форензички докази који потичу из тих масовних гробница показују супротно, да се ту не ради о погинулима у борби.“[1] Ипак, мало даље, под неумољивим унакрсним испитивањем одбране, Батлер је признао да би било разборито претпоставити да је „…између 1,000 и 2,000 Бошњака могло страдати у борбеним дејствима“.[2]
Очигледно, заступајући овакав стереотипан став, Батлер покушава да нам предочи нови, само њему разуман начин анализе аутопсијских извештаја, на основу којег метак пронађен у неком делу тела доказује да је особа стрељана а не да је могла погинути током борбених дејстава. Или нам он можда, ненамерно, саопштава признање да се тим аутопсијским извештајима уопште није ни бавио и да их зато паушално тумачи на «политички коректан» начин који му неће угрозити радно место у Трибуналу.
Сваком разумном човеку и без медицинског образовања јасно је да такве закључке није могуће поуздано извести, јер они немају никакво упориште када је наука у питању, а при томе се косе и са логиком. Батлер није једини стручњак Трибунала који је за потребе суда био спреман да сведочи на овакав начин и да убеђује јавност у нешто што је само њему и судијама можда било јасно. Слични стручњаци дефиловали су хашком позорницом кад год је било потребе да се потврде унапред утврђени ставови.
Непрофесионалност «врхунских професионалаца». Да не би било недоумице, треба поновити да ниједан стручњак, независно од његове репутације, не може на основу само пронађеног метка и/или повреде у било ком делу тела, које је при томе у поодмаклој фази распадања или је пронађен само скелет, са сигурношћу утврдити да ли се ради о стрељању или је повреда настала током борбених дејстава.
Сличном логиком као Батлер водило се веће у предмету против генерала Крстића, с тим што треба додати да су закључци које можемо пронаћи у пресуди генералу Крстићу, а који се односе на форензичке извештаје, на којима и почива добар део пресуде, поприлично прилагођени, протумачени и усвојени онако како их је предочило Тужилаштво, без критичке анализе, што ће рећи, онако како је Тужилаштву одговарало.
У оним деловима пресуде Крсићу, где се ради о форензичким доказима, налазе се следећи елементарни пропусти, који су у продужетку детаљније проанализирани:
- Прећутно је прихваћено да један форензички извештај значи једно тело. То није тачно. Јер, знатан број извештаја садржи само неколико костију, на основу којих се не могу извући никакви закључци, посебно када се ради о костима шаке или стопала на којима нема никаквих видљивих повреда (Прилог 3.4).
- Укупан број тела на којима су пронађени повез преко очију и/или лигатуре на рукама према нашем пребројавању је 442. У пресуди генералу Крстићу појављују се два броја. Један се односи само на број пронађених повеза на очима (448), други само на лигатуре (423).[3] Импликација у тексту пресуде је да се ради о две посебне групе. Када се зброје те две цифре, добија се 871, што је далеко више од стварног броја (442) жртава пронађених у стању које сугерише стрељање. Неки су имали само повезе, неки само лигатуре, неки и једно и друго. Дакле, између ове две категорије било је преклапања. Међутим, у пресуди нигде не пише да постоје значајна преклапања, те да су на великом броју тела пронађени и повез преко очију и лигатуре на рукама. Циљ Тужилаштва је вероватно био да се знатно повећа број потенцијално стрељаних особа, чиме би и утисак на судије био већи. Из олаког усвајања од стране већа тумачења које је по овом питању понудило Тужилаштво, види се да је циљ постигнут. То такође потврђује и висина казне коју је добио генерал Крстић.
- У пресуди се нигде не помиње бројна категорија извештаја који се односе на тела у којима су пронађени трагови гелера или фрагменти мине, чије присуство несумњиво говори против тезе да су све жртве ронађене у масовним гробницама стрењане и против самоувереног нагађања стручњака Батлера на ту тему (Прилог 3.2).
- Намерно или случајно, остало је неразјашњено питање повреда и извештаја у којима се као закључак наводе повреде које су нанете мецима велике брзине (high velocity bullet injuries), што на основу тежине и опсежности описаних повреда, као и трагова на костима, више говори у прилог дејства «Праге»[4] или другог сличног оружја које се обично не користи за стрељање заробљеника (Прилог 3.1).
- Игнорише се присуство извештаја који описују комплетна тела са присутном мањом или већом количином меких ткива без икаквих видљивих повреда нанетих ватреним оружјем или неким другим оруђем. То би могло навести на закључак да је известан број људи у енклави Сребреница током времена умро природном смрћу или на неки други начин који искључује стрељање (Прилог 3.13).
- У пресуди се наводи да је до тада, по тврдњама форензичара, откривено најмање 2,028 тела.[5] Наш материјал, који обухвата још две масовне гробнице откопане након пресуде генералу Крстићу, показао је да тамо има око 1,920 тела.
- Веће у пресуди Крстићу закључује да у додатних 18 гробница има нешто више од 2,000 тела која још нису откопана.[6] Те масовне гробнице ни после више од петнаест година нису откопане, иако су стручњаци Тужилаштва „проценили“ да у њима има 2,571 тело стрељаних Бошњака,[7] а да укупан број тела „детектован“ [на енглеском, detected] у масовним гробницама износи 4,805.[8] Можемо оставити по страни очигледно питање: на основу чега веће барата са тако прецизним цифрама које се, наводно, односе на још неотворене гробнице? Важно је да је од тада прошло преко деценије и по, али у пркос истрајном прекопавању терена све до данас, од ових додатних 4,805 тела која би се могла везати за погубљења нема ни трага, што сугерише да је та процена била насумично донета и професионално неутемељена.
Ништа бољи став већа МКТБЈ нису заузела ни у другим предметима вођеним пред Хашким трибуналом. Узмимо сада закључке из пресуде у предмету Благојевић. Поред низа пропуста који су заједнички и који су већ поменути у претходним параграфима, изнећемо још неке.
- За Пилицу (Брањево фарма) наводи се да су у масовној гробници пронађена 132 тела, од којих 82 са лигатурама.[9] Тај податак није тачан. Пронађено је 115 тела, од којих 70 са лигатурама.
- За масовне гробнице Глогова 1 и Глогова 2, наводе да има 317 тела. По нашој анализи, то није тачно, јер тамо има 275 тела, и то не само у масовним гробницама Глогова 1 и 2 него у свим масовним гробницама откопаним у том месту укупно, а то су Глогова 1, Глогова 2, Глогова 3, Глогова 4, Глогова 5 и Глогова 6. Простом математиком речено, у свих шест масовних гробница има укупно 275 тела, док у пресуди Благојевићу стоји да само у две масовне гробнице у месту Глогова има 317 тела.[10]
- За масовне гробнице Хоџићи цеста у неким параграфима помињу да по њиховим проценама има 219 тела. Тамо је пронађено 156 тела.[11]
Хашки трибунал се овом проблематиком бавио не само на основу извештаја које су сачинили стручњаци Тужилаштва на терену него и извођењем сведока који су учествовали у догађајима у јулу 1995. Било би тачније рећи једног сведока – Дражена Ердемовића, који се појављивао као кључни сведок Тужилаштва у неколико различитих процеса. Место где се укршта наша анализа и Ердемовићево сведочење је село Пилица, смештено четрдесетак километара северно од Сребренице. То је једно од места где су, по Ердемовићевом сведочењу, стрељани заробљеници у јулу 1995. године. У својој књизи Крунски сведок,[12] Жерминал Чивиков у потпуности оповргава сведочење Дражена Ердемовића да је са седам других припадника своје јединице за мање од пет сати могао стрељати између 1,000 и 1,200 особа.
Имајући у виду да су, по Ердемовићу, заробљеници били везани и да су аутобуси којима су довожени били удаљени од места погубљења између 100 и 200 метара (удаљеност је у једном исказу који је дао Ердемовић била 100 метара, а други пут је навео да су аутобуси од места погубљења били удаљени 200 метара) и да су заробљеници били стрељани у групама од по 10, Чивиков сматра да би таквим темпом, простом математиком за сваку групу било на располагању по два и по минута за извршење злочина.[13] Ако узмемо у обзир дате околности, те изјаву Ердемовића да су у оквиру пет сати џелати имали времена да се одморе, пију, малтретирају заробљенике, натерају их да прво одложе личне карте и испразне џепове, па их тек онда одведу на место погубљења, а затим и провере да ли су све особе устрељане, јасно је колико оваква прича делује неуверљиво и колико је нереално да се такав акт са сваком групом могао обавити у интервалу од два и по минута. Међутим, то никада ниједног судију није навело да посумња у истинитост Ердемовићевог сведочења, ма колико оно невероватно звучало. Веће чак никада није осетило ни потребу да позове друге учеснике злочина у Пилици, а камоли да Тужилаштво подигне оптужницу против њих, мада је то била његова обавеза с обзиром на димензије злочина за који је Ердемовић тврдио да је био почињен.[14]
Да Ердемовић претерује, или можда уопште не говори истину, потврђује и анализа масовне гробнице у Пилици. Због тога смо се осврнули на Ердемовићево сведочење. У Пилици је пронађено 115 тела, од тог броја са лигатурама и/или повезом преко очију је било 70. То је још увек 15 пута мање од броја који је навео Ердемовић. Чак ни то није било довољно да се пред Хашким трибуналом доведе у питање кредибилитет овог „крунског“ сведока или да се пред лице правде изведу остали починиоци злочина у Пилици, како би се њихови искази упоредили са Ердемовићевим сведочењем.
Још увек је мистерија како је суд могао да без провере прихвати овакве противречности. Из наведеног произилази да једна од понуђених верзија сигурно није тачна. Или Ердемовић не говори истину када каже да је са још седам чланова јединице погубио 1,200 људи, или су налази хашких форензичара у Пилици ноторно нетачни, јер су на том месту пронађени остаци 115 особа. Судијама Хашког трибунала чак ни таква недоследност и разлика у подацима нија била довољан основ за покретање додатне истраге или за довођење осталих починитеља овог злочина у судницу како би се решило ово значајно питање. Прећутно је прихваћено и једно и друго, без обзира на противуречност, и без додатних објашњења. Затим је искоришћено као основ за доношење драконских казни у предметима који су вођени пред Хашким трибуналом.
У пресуди генералу Крстићу веће покушава да ту противречност ублажи тако што наводи да су посмртни остаци из Пилице делимично пренети у масовне гробнице Чанчарска цеста 12. Међутим, ни то није превише убедљиво, јер у масовној гробници Чанчарска цеста 12, на основу наше анализе, има 90 тела, што са Пилицом даје укупно 205 тела, а то је опет шест пута мање од бројке коју наводи Ердемовић.
Истине ради, треба поменути да у пресуди генералу Крстићу веће не негира да је постојала могућност да је један број људи погинуо током борбених дејстава, али број таквих минимизира и ипак наводи да је огромна већина била стрељана.[15]
Како Хашки суд тумачи форенсичке податке. Да су форензички извештаји далеко компликованији него што се то на први поглед чини, убедиће нас један детаљ, који до данас нико није изнео, нити се њиме бавио. Тај детаљ може да нам помогне да мало боље разумемо дешавања у Сребреници и да, кроз анализу, извучемо још неке закључке. Наиме, током прегледа материјала у неким масовним гробницама појављују се извештаји у којима је као закључак о узроку смрти наведена повреда метком велике брзине или, на енглеском: high velocity bullet injury. Такви извештаји односе се на неколико масовних гробница и њихов број није занемарљив. Повреде на телу које су описане под називом burst-out, настале као последица дејства пројектила велике брзине, биле су опсежне и у већини случајева смртоносне. Прво питање које се поставља је: зашто веће никада није расправљало о овим извештајима нити је покушало да дође до закључака која је врста оружја могла нанети тако разорне повреде? Да ли су пушчана зрна могла да проузрокују такав вид деструкције ткива?
Прави разлог зашто је ово питање важно је зато што истрагу уздиже на следећи аналитички ниво и поставља задатак одређивања врста оружја која су била коришћена и која су могла да изазову оваква опсежна оштећења. Ако је статистички знатан број мртвих настрадао не од оружја којим се врши стрељање него од разних видова тежег, артиљеријског наоружања, онда постаје неодрживо становиште да масовне гробнице по дефиницији садрже само жртве стрељања, можда са само неколико занемарљивих изузетака.
Специфичност повреда нанетих пројектилима велике брзине огледа се у следећем. Када пројектили, који се крећу брже од 900 м/с[16] погоде тело, око пројектила ствара се лажна празнина која је знатно већег пречника, него сам пројектил, и то узрокује сразмерно већа оштећења ткива. С друге стране, пројектили који се крећу великим брзинама преносе на ткиво и велику количину кинетичке енергије, што додатно оштећује ткиво или, уколико је у питању кост, настају повреде које се на енглеском именују као burst–out injuries, или – преведено на српски – повреде које доводе до распрскавања кости на велики број ситних фрагмената.
Из примера (Прилог 3.1) може се на основу описаних повреда закључити да је вероватноћа настанка оваквих повреда дејством уобичајеног аутоматског или полуаутоматског оружја врло мала и да су описане повреде на костима (burst–out injures) могле бити нанете пројектилима из «Праге», чији је пројектил већег калибра и има брзину довољну да наведене повреде нанесе.
Као пример имамо повреде лобање или неког дела тела по принципу распрскавања кости (burst–out injuries) на десетине малих фрагмената. Такве повреде су изазивале дефекат на лобањи дијаметра често преко 10 сантиметара, или када је метак погодио грудни кош, при чему је поломио лопатицу на десетине ситних фрагмената и уз то поломио шест суседних ребара (Прилог 3.1). Зато се намеће питање: која врста оружја може да изазове толике повреде? Један од одговора је: противавионски топ М53/59, током сукоба у БиХ коришћен и против живе силе, или оружје познатије под називом «Прага». Као прво, почетна брзина метка код овог оружја је 1000 м/с, друго, величина метка код «Праге» указује на то да се огромна количина енергије предаје телу у моменту импакта, што значи да су, сходно томе, и повреде израженије.
У односу на «Прагу» пројектили који су, по наводима сведока,[17] били коришћени за стрељање имају неупоредиво мању брзину.
Рецимо, брзина пројектила испаљених из свима познате и међу великим бројем војника омиљене пушке АК47, познатије као «калашњиков», је 700 м/с;[18] или када је у питању аутомат М92, брзина испаљеног зрна је 645 м/с;[19] код аутоматске пушке М70, брзина испаљеног зрна је 720 м/с;[20] код пушкомитраљеза М72Б1 брзина испаљеног зрна 745 м/с.[21] Такође треба поменути и познати «шкорпион», чији пројектил има брзину од само 320 м/с.[22]
Нема много радова где се проучава дејство «Праге» по цивилним циљевима. Неспорно је да је Прага наменски била замишљена за употребу као противавионско оружје. Међутим, у рату у Хрватској и БиХ, обилато је била коришћена и против цивилних циљева. Ову тезу су у својим изјавама потврдили и припадници 28. Дивизије армије БиХ који су у јулу 1995. године били у колони која се повлачила ка Тузли. Они наводе да је до погибије великих размера у њиховим редовима дошло управо зато што су са више места на оближњим брдима дејствовале «Праге» која су проузроковале велике губитке у људству Армије БиХ.[23]
Да још једном појаснимо: као прво, пушчана зрна која су коришћена у погубљењима по балистичким параметрима сврставају се у метке велике брзине, али то није довољно да би се дошло до наведених повреда. Друго, обим ових специфичних повреда указује на то да је енергија која је пренета на тело током импакта огромна и далеко већа од оне коју би могло да пренесе уобичајено аутоматско или полуаутоматско оружје.
Наше закључке потврђују преживели припадници 28. Дивизије Армије БиХ која се кретала ка Тузли. Наиме, они су у више независних изјава навели да су током пробоја ка Тузли претрпели огромне губитке, и то баш од ватре из «Праге», која је на неколико тачака са српских положаја учествовала у сукобима са војницима Армије БиХ током њиховог повлачења. Брзина пројектила које испаљује «Прага» је, као што смо рекли 1.000 м/с,[24] што је више него довољно да се изазову описане повреде, а при томе треба поменути да са калибром од 30 мм и наведеном брзином овакви пројектили предају велику количину кинетичке енергије телу, те доводе до обимних и тешких повреда које су у високом степену смртоносне.[25]
Ако одбацимо могућност да су заробљеници стрељани артиљеријским оруђима као што је «Прага», једини закључак који нам преостаје, а који је у складу са описом повреда и бројним изјавама преживелих припадника 28. Дивизије АБиХ, јесте да су повреде ове врсте, како су приказане у налазима форензичара Хашког трибунала могле настати само као последица борбених дејстава.[26]
Изгледа невероватно да Суд није ни постављао питање, како је дошло до тако разорних повреда какве се у форензичким извештајима Тужилаштва описују као burst–out injuries. Њима ту ништа није било нелогично полазећи са становишта да се ради скоро искључиво о жртвама стрељања, нити је то подстицало њихову интелектуалну радозналост.
Да су материјал детаљније проанализирали, уочили би да се наведене повреде не појављују у свим извештајима, што би био сигнал да се запитају зашто су ти извештаји другачији. С друге стране, ако су такве повреде уобичајене када се дејствује из аутоматског и полуаутоматског оружја, зашто нису описане у великој већини извештаја?
За њих ти извештаји, којих има око 150, и који стрше по својим закључцима и описаним повредама, нису представљали основ за покретање било каквих нових питања.
Не само да суд није покретао нова питања која би помогла расветљавању истине и указала на праву природу страдања једног броја војника током борбених дејстава, него их је кроз изречене пресуде широкој светској јавности нетачно представио као форензичке извештаје који се односе на заробљенике погубљене током јула 1995. године. На тај начин, Трибунал је дао даљи замах илузији да форензички материјал не само да не доводи у питање стандардни сценарио Сребренице већ га – на против – потврђује.
Да су сребреничким жртвама у јулу 1995. године неоправдано придодати и они који су погинули током борбених дејстава, сведочи и друга врста извештаја, у којима се јасно и недвосмислено као узрок смрти наводи повреда нанета шрапнелом (Прилог 3.2), односно делом гранате, мине или делом неког другог пројектила који није метак. То је у складу и са наведеним изјавама појединих учесника ратних дејстава на бошњачкој страни. Они сведоче да је позамашан број људи настрадао од дејства артиљерије, и да је то било током пробоја 28. Дивизије Армије БиХ.
Такву могућност теоретски не искључује ни Хашки трибунал, који се у пресуди генералу Крстићу фарисејски ограђује да је постојала „могућност“ да је известан број људи погинуо током борбених дејстава.[27] На тој једној реченици завршила су се сва њихова виђења о настрадалима током борбених дејстава. Од тада па до данас нико више није на то обраћао пажњу. Штавише, Суд се није ни освртао на такве извештаје, а о спровођењу детаљније анализе нико није ни помишљао.
Чињенице – у Прокрустов кревет. Стиче се утисак да се на волшебан начин покушава, брзо и без задржавања, прећи преко овако важних чињеница, које у фундаменталном смислу доста тога мењају у погледу на Сребреницу. У већини случајева Хашки трибунал се увек исто понашао када би се суочио са тешко оборивим доказима или чињеницама које се не могу уклопити у његове тезе. Он би, наиме, пропустио сваку могућност да доведе стручњаке из те области или сведоке који би поткрепили такве доказе или сумње, пуштајући – уместо тога – да се важан материјал изгуби у мору других података и да се на тај начин умањи његов значај. Насупрот томе, Суд није пропустио да доведе разне сведоке, као што је поменути Ердемовић, када је требало потврдити, како се чини, унапред задате закључке.
Поред извештаја форенсичких стручњака Хашког трибунала, у прилог нашој тези да су значајни губици морали настати дејством артиљерије, говоре и бројне изјаве Бошњака.
Навешћемо кратак списак изјава које недвосмислено указују на то да је одређени број људи страдао од артиљеријског или другог оружја које искључује стрељање.
Хасановић, Сеад 03021142-43
Гранатирање у подручју Каменице.
Јусуфовић, Азим #93, 00464628
Гранатирање у подручју Каменице.
Мухић, Азем #97, 00464635
Гранатирање у подручју Каменице.
Синановић, Сабрија #106, 00464646
Гранатирање у пределу Баљковице.
Башић, Адем #67, 00464604
Гранатирање у близини Каменице.
Јашаревић, Фехим 00464628
- јул: српске снаге отвориле ватру на колону са свих страна, процењује да је око 5.000 побијено.
Jусуфовић, Азмир 00464629
- јул: напад на колону код Каменице, око 300 мртвих и 100 рањених.
Mахмутовић, Харис 00464630
Током повлачења колоне, на месту које је сведоку било непознато, била је постављена заседа где је око 100 цивила страдало, а многи су рањени.
Meхмедовић, Адил 00464631
- јул: на цести Каменица – Побуђе колона гранатирана са околних брда; многи су били убијени или рањени. Путем ка Снагову, наишли на много мртвих. У Перунику видео преко 200 мртвих.
Хасановић, Адмир 00464621
- јул: четници гранатирали колону, 20 мртвих, 40 рањених.
Хасановић, Хасан 00464621
- јул: колона гранатирана.
Хасановић, Вејз 00464622
- јул: заседа у шуми код Кравице, много погинулих и рањених.
Хоџић, Џанан 00464624
11.јул: колона наишла на минско поље у Јаглићима где је 5 цивила погинуло, 10 рањено.
Хоџић, Незир 00464624
- јул: колона стално гранатирана, видео много мртвих у Сребреници, Коњевић Пољу, Церској и Каменици.
Бегановић, Рагиб 00464609
- јул: тежак артиљеријски напад у трајању од 45 минута, много мртвих.
Гутић, Сабахудин 00464618
- јул: код брда Буковик четници гранатирали колону и побили многе, … гађали топовима калибра 82 и 120мм.
Орић, Фадил 00464653
- 12. јул: код Буљима колона гранатирана артиљеријом.
Mухић, Азем 00464635
- 12. јул: колона непрестано гранатирана све до Каменице.
Mуратовић, Сакиб 00464637
- 11. јул: четници гранатирали колону и људи пред њим губили животе.
Mустафић, Идриз 00464638
- 11. јул: код Буљима, четници гранатирали колону (људи побијени пред очима сведока).
- 12. јул: четници опет гранатирали и сведок видео убијене и рањене људе.
Салиховић, Сефедин 00464642
- 11. или 12. jул: приликом преласка пута близу Коњевић Поља, колона гранатирана и побијено најмање 500-600 људи. Од 12 до 15 људи побијено од гранатирања код села Јаглићи.
Санџић, Бајро 00464643
- 12. jул: код Побуђа чуло се пуцање, затим гранатирање колоне….. исто вече према Касаби артиљеријски напад од чега су многи погинули и рањени… исто на платоу код Касабе, после гранатирања остављено много мртвих и рањених.
Синановић, Сабрија 00464647
Четници гранатирали код Баљковице: око 100 мртвих и 100 рањених.
Удовичић, Един 00464649
Гранатирани и пуцано на колону целим током повлачења…. „Четници су нас гранатирали без престанка“.
Изјаве других сведока такође сведоче о бројним губицима током повлачења колоне.
Османовић Рамо 00512683, Рамић Садо 01008163, Зукановић Бего 00371759, Aдемовић Шевал 01008095, Aлић Мелвид 00371771, Aвдић Енвер 00371746, Хакић Нермин 01185308, Халиловић Осман 00818527, Халиловић Суљо 01008121, Хасановић Сеад 03021141, Хусић Рамиз 00813498, Кадрић Мидхат 00371768, Механовић Хашмир 00371774, Mемишевић Нуриф 00396028, Mуминовић Бехудин 00464352, Mуминовић Сејдалија 00371757, Mуратовић Кадрија 01185372, Mустафић Хусејн 00401647, Oсмановић Назиф 01008158, Oрић Мевлудин 00464519, Авдић Неџад 00464521, Aхметовић Неџад 03053077.
У комбинацији са овим изјавама припадника 28. Дивизије Армије БиХ, форензички извештаји у којима се као узрок смрти помиње шрапнел добијају још више на значају.
Ови докази су кристално јасни. Они не побијају чињеницу да су неки међу заробљеницима били погубљени, али они такође потврђују ван сваке разборите сумње да сви чији се посмртни остаци налазе у масовним гробницама не припадају категорији погубљених заробљеника и да се број погинулих у борбеним дејствима не може минимизирати. Једино још Хашки трибунал око наведених доказа има недоумицу и тешко се одлучује да узме у обзир хипотезе које они сугеришу, а камоли да их озбиљно уважи и уз задовољавајуће објашњење уклопи у своје пресуде. То и добром делу бошњачке јавности у БиХ даје крила да следи пут Трибунала и да негира значајно присуство у масовним гробницама Сребренице погинулих у борбеним дејствима, вероватно у уверењу да ће под плаштом лажног «правосуђа» истина бити угушена.
Друге реметилачке чињенице. Поред аутопсијских извештаја који јасно указују на борбена дејства широких размера, што се не уклапа у једнозначну слику према којој је погубљење једини, или барем најзначајнији, узрок смрти, треба поменути такође и извештаје који се односе на комплетна тела, са мањом или већом количином присутних меких ткива (Прилог 3.13). Ту нису пронађени никакви трагови повређивања и за њих би се могло претпоставити да припадају једном броју људи који су умрли природном смрћу у енклави. Наравно, није потребно наглашавати да је Суд пропустио прилику да и овакве извештаје помене, као и могућност да на тај начин подвуче чињеницу да све мртве особе нису биле стрељане. Суд је имао бар професионалну обавезу да постави питање: како су се у масовним гробницама нашла комплетна тела, без икаквих повреда и без утврђеног узрока смрти? У овом конкретном случају, из њиховог угла вероватно је изгледало најпаметније не отварати Пандорину кутију.
Пажњу треба посветити и телима откопаним у примарним гробницама 1996. године, где су пронађене само кости без меких ткива (Прилог 3.3).
У науци је познато да је за потпуно распадање меких ткива потребно између четири и осам година,[28] па је стога јасно да није могло доћи до потпуног распадања меких ткива под датим околностима за годину дана. То наводи на закључак да су неки остаци нађени и описани у масовним гробницама као жртве догађаја у Сребреници јула 1995. године морали припадати особама које су страдале током рата знатно пре критичног периода у јулу 1995. и да не могу бити сврстани у категорију сребреничких жртава из 1995. године. Било би превише очекивати од Трибунала да уочи тако суптилне разлике када нису били способни да уоче ни много очигледније доказе.
Да циљ оправдава свако средство када је Хашки суд у питању, показаће следећи примери, који се односе на интерпретацију броја жртава у форензичким извештајима, а који на чудан начин, прећутно, поистовећују један извештај са једним телом. Као што смо раније поменули, један извештај не значи једно тело. Врло често извештаји садрже свега по неколико костију и у преко 90 одсто таквих извештаја, по закључцима самих форензичара Хашког тужилаштва, узрок смрти није утврђен, па самим тим није било могуће ни извући валидне закључке неке друге врсте.[29] Пример извештаја ове врсте, који садрже само по једну кост или само фрагмент кости, налази се у Прилогу 3.4.
Ово објашњава један од начина како је могуће манипулисати бројем жртава. Прећутно се прихвата да један извештај значи једно тело, с обзиром на то да се нигде експлицитно не наводи другачије. Овакав приступ је створио лажну слику, како у домаћој, тако и у светској јавности, о броју тела која је ексхумирао Хашки трибунал, који и поред здушне намере да буде што већи, ипак, преко двадесет година после догађаја, не прелази цифру од 2,000 мртвих од свих узрока.[30]
Освртом на нашу анализу појединачних гробница, као и контролну анализу која се односи на бутне кости, стиче се реалан увид, како о броју извештаја у којима се помиње само по неколико костију, тако и о броју бутних костију на основу којих се може утврдити тачан број тела у масовним гробницама.[31]
Да манипулација жртвама може бити још безобзирнија, говори и пресуда генералу Крстићу,[32] у којој се наводи да у других 18 гробница које тада нису биле откопане по њиховим проценама има преко 2,000 тела.
Како је могуће да се „процењује“ број жртава у гробницама које још нису ни откопане и да се тако олако – уместо утврђених чињеница, као што доликује једној озбиљној правној установи – дају неутемељене „процене“ које су при томе знатно допринеле висини казне генералу Крстићу? Како да протумачимо чињеницу да Трибунал никада после тога није откопао наведене гробнице, иако је до сада имао преко деценију и по да то учини? Штавише, ми не знамо ни локације тих гробница. Све ово наводи на само један закључак, да је Хашки трибунал започео са лицитацијом жртава још од самог почетка свога бављења Сребреницом, а данас такав вид реторике оставио је у наслеђе својим експонентима у БиХ, као и сателитским организацијама у региону. Они на тај начин учествују у дестабилизацији односа међу заједницама и удаљавају нас од истине и од могућности трајног помирења, што само на истини може да почива.
Пропусти у појединачним форензичких извештајима. Анализа недостатака у појединачним аутопсијским извештајима је нешто што заслужује посебан осврт. То ће боље од било чега другог објаснити начин како функционише Трибунал. То ће такође илустровати и нашу тезу да су многи закључци били изведени без претходног извођења било какве стварне анализе и да су се такви закључци изводили само да би се потврдили ставови који су одговарали и подржавали прећутну али јасну политику Трибунала.
Можда се најбоља илустрација практичног рада Трибунала огледа у извештајима који се односе на ексхумацију у Пилици 1996. године.
Да би се објаснио степен пропуста, морамо дати неке смернице које се односе на те извештаје.
Прво, ради се о остацима пронађеним у примарној гробници у Пилици 1996. године.
Друго, на скелету је присутна већа или мања количина меких ткива.
Треће, никакве повреде на телима нису пронађене, било од метка, тупе силе или на неки други начин.
Четврто, нису пронађени остаци метка или други метални фрагменти на телу или у близини тела.
Пето, на овим oстацима нису пронађене лигатуре, као ни повези преко очију.
Из овога јасно следи да узрок смрти није могао бити утврђен, што су форензичари и потврдили у својим извештајима.
Међутим када је требало да се изјасне о начину на који је смрт настала (manner of death) они су извели закључак да се ради о убиству (homicide) (Прилози 3.5, 3.6, 3.7 и 3.8).
Простим језиком речено, без икаквих трагова повређивања, без икаквих материјалних доказа и без утврђеног узрока смрти извукли су произвољан закључак да се ради о убиству, и такав закључак су ставили у свој извештај.
То значи да једино форензичарима Хашког трибунала није потребан материјални доказ за утврђивање начина смрти.
Зашто је, онда, Хашки трибунал уопште трошио средства на, како се чини, непотребна истраживања на терену када су – што се може закључити из извештаја ових стручњака – они а приори знали и број жртава, и узрок и начин смрти, и низ других параметара?
Да ствар буде уочљивија побринуо се неко ко је имао мало више професионалне савести, па је неколико месеци касније исправљао такве извештаје. У рубрици која се односи на начин смрти произвољнан закључак је прекрижен и накнадно је дописан једини правилан одговор, а то је да, ако не знамо узрок смрти, не можемо говорити ни о начину на који је особа страдала: да ли је била убијена или је с обзиром на оскудност доказа, могла умрети природном смрћу, извршити самоубиство, или је по среди нешто друго (Прилози 3.7 и 3.8).
Озбиљан суд би након оваквог скандала суспендовао своје стручњаке и истражитеље и одбацио би њихове закључке као неутемељене и неосноване, а посао би поверио људима са мало више интегритета и стручног знања.
Очигледно, хашки суд не само да их није суспендовао него је веће своје тезе градило управо на оваквим извештајима. У неким процесима овакви или слични закључци имали су имликације и на висину казне, што би – да се ради о озбиљном суду – било неприхватљиво.
Када је Трибунал у питању, фриволност овакве врсте није ништа необично. Штавише, све су то “дозвољена” средства да се стигне до циља и нико нема право, само зато што на телу нису пронађени материјални докази или повреде, нити је прописно утврђен узрок смрти, да оспорава тезу да се ради о погубљењу.
Овде треба истаћи две ствари.
Прво, у својој осионости, они нису ни помишљали да ће некоме пасти на памет да проверава њихов рад, а још мање да ће га подвргнути стручној критици.
Друго, да би привидно поткрепили унапред претпостављене чињенице и донете закључке, простор за објективност и стручни приступ морао је бити максимално сужен. Ту опет долазимо до још једне кључне ствари, која је била поменута на почетку нашег излагања, а то је одсуство независних стручњака током откопавања и рада на масовним гробницама.
На крају се поставља питање: како после оваквих извештаја ико још може да има поверење у институцију каква је Хашки трибунал? На основу оваквих аутопсијских извештаја, без критичког осврта, они су изрицали драконске казне, а да се при томе нису упуштали у анализу темеља на којима су њихове пресуде почивале.
Ноторне нелогичности. Да се ради о произвољном доношењу закључака који у значајном проценту нису базирани на чињеницама, види се на много различитих примера који појединачно употпуњују слику о раду Хашког трибунала.
У мору дефектних извештаја неки се ипак истичу по својој апсурдности. У једном таквом извештају форензичари Трибунала су марамицу пронађену у џепу окарактерисали као могућу лигатуру, што би, простим језиком речено, указивало на то да је та особа стрељана (Прилог 3.9).
Прво, ради се о марамици.
Друго, та марамица је пронађена у џепу.
Треће, као лигатуре углавном је коришћена жица или дуге траке од тканине које су могле бити обмотане неколико пута око ручних зглобова и завезане.
Посебно је интересантно да је марамица пронађена у џепу, што нам говори да, ако се радило о лигатури, онда су војници који су учествовали у стрељању страдалом прво морали везати руке, па онда, након егзекуције, скинути марамицу и ставити је у џеп од панталона стрељане особе.
Јасно је да је такав поступак након стрељања тешко замислити, а још је теже докучити како је онај, који је тако нешто написао, могао доћи до таквог закључка.
Ни ту није крај произвољним закључцима патолога Трибунала и њиховим неутемељеним претпоставкама. Вероватно им нико није објаснио да се наука базира на чињеницама и чврстим доказима, а не на претпоставкама, и да је у овом послу извлачење закључака ипак улога суда, а не њихова.
У једном примеру (Прилог 3.10) повреда колена се третира као могући узрок смрти, па се наводи да такве повреде, уколико се медицински не збрину, неизоставно доводе до губитка крви, односно до смртног исхода.
У другом случају (Прилог 3.11) првобитно утврђени узрок смрти који је по њима настао због повреде потколенице, неколико месеци касније је прецртан. Накнадно је дописано, као и у многим другим извештајима који воде порекло из масовних гробница Пилица, да није могуће утврдити узрок смрти након такве повреде, што је тачно, јер без других повреда, изолована повреда потколенице не може бити ваљан разлог за такав закључак.
У трећем случају (Прилог 3.12) хашки форензичари су пронашли потпуно скелетизоване остатке ноге, без повреда на костима. Иако нису пронашли ниједну повреду, то их није спречило да хипотетички закључе да је метак пронађен у близини можда оштетио мека ткива којих нажалост нема због процеса распадања.
То што нема меких ткива и повреда на пронађеним костима, за њих није препрека да се изнесе претпоставка да је неко убијен, јер они имају све што им је потребно за такав закључак, а то је, у овом конкретном случају, машта и добра воља ангажованих истраживача, јер су знали да какав год њихов извештај био, некритичка подршка суда неће изостати.
Уосталом, Хашки трибунал је још увек релативно нова институција и можда зато са мање искусним кадровима, који још нису дошли у фазу да своје закључке базирају на чињеницама и материјалним доказима. А и зашто би, кад боље резултате постижу када своје закључке базирају на претпоставкама?
Сасвим је друго питање да ли је стручњацима судске медицине, било где у свету, дозвољено да самовољно износе своје опсервације и закључке који нису базирани на чињеницама. Њихов посао је у првом реду опис стања које су затекли током откопавања масовних гробница и прегледа посмртних остатака, а не извлачење хипотетичких закључака. Такве закључке, посебно ако задиру у правни домен, може да донесе једино суд, не форензички стручњак на терену. Њега је суд ангажовао да предочи чињеничко стање, а изношењем свога става он се у оваквим ситуацијама понаша непримерено и чини велику штету правном процесу. А уколико суд такво непримерено понашање из неког разлога толерише, то само говори лоше о њему.
Свакако да у ситуацијама када се марамица у џепу третира као лигатура, када се без иједне пронађене повреде утврђује узрок смрти, када се извлаче разни хипотетички закључци о повредама меких ткива, а тих ткива нема због процеса труљења, или се говори о потенцијалном смртном исходу услед крварења због повреде колена, потколенице или стопала (што су делови тела који се у медицини још увек не третирају као витални), тешко је одупрети се утиску да су неке институције преко својих стручњака на терену производиле закључке какви су им у том тренутку били потребни.
Таквих хипотетичких закључака има превише да би се могло говорити о некој омашци или случајности.
Они који су се у последњој деценији бавили радом Хашког суда нису нимало изненађени извештајима овакве садржине. Штавише, много тога указује да велики део њихових доказа стоји на стакленим ногама и да би и поветарац био довољан да се уруше. Не ради се само о форензичким извештајима. И други доказни материјали на које се позива Хашки суд, када се анализирају и рашчлане, добијају потпуно другу конотацију и смисао.
Кључно питање које изискује одговор и око чега се воде бурне дебате јесте број сребреничких жртава. Став који, чини се, датира још од пре критичног периода у јулу 1995.[33] односи се на очекивање да у Сребреници мора бити неколико хиљада стрељаних Муслимана. У неким својим пресудама, Трибунал механички изводи управо такве закључке.[34] За озбиљан суд то би требало да значи да за такве тврдње постоје материјални докази. Пошто су у овом случају форензички докази једини corpus delicti, нормално је очекивати да ће суд закључке из овог домена у својим пресудама поткрепити пронађеним бројем тела у масовним гробницама. То значи да би имали право да очекујемо да су форензичари Трибунала у масовним гробницама заиста пронашли између 7,000 и 8,000 тела.
Међутим, стварност је сасвим другачија. Наиме, они имају 3,658 извештаја и прећутно сугеришу да је један извештај једнако што и једно тело. По нашој анализи, то уопште није тачно. Велики број извештаја садржи само по неколико костију, врло често кости шаке или стопала на којима нема никаквих повреда и где, у око 90 одсто таквих извештаја, ни форензичари Трибунала нису утврдили узрок смрти. За потпуну слику о стварном броју тела у масовним гробницама било је потребно пребројати бутне кости.[35]
По тој анализи број тела је 1,923. То је скоро дупло мање од броја извештаја Трибунала—3,658) и четири пута мање од броја којим се преко две деценије манипулише—8,000).
На крају треба поменути да је Хашки трибунал правио необичну селекцију при избору патолога. Значајан број њих био је из Америке и Турске, а највеће пропусте на које у нашој провери указујемо правили су управо патолози из Турске. То је посебно значајно ако знамо да српским или независним стучњацима није био омогућен приступ.
На који начин је Трибунал вршио избор стручњака још не знамо, али постоје јаке индиције да су они били пристрасни чак и у том сегменту.
Многи ће се упитати како је то могуће да на пример Русија, која је у медицини далеко испред Турске, или друге напредне земље попут Финске, Шведске или Француске, нису биле заступљене у стручним екипама које су радиле овај посао. Или можда нису имале стручњаке одговарајућег калибра? Свакако да су имале. Али стручњацима из тих и многих других земаља ипак није био упућен позив да учествују у сребреничким ексхумацијама нити да допринесу припреми професионално кредибилних аутопсијских извештаја за употребу Суда.
Прилози 3.1 — 3.13 аутопсијских извештаја који се помињу у овом тексту објављени су у књизи “Сребреница: деконструкција једног виртуелног геноцида,” стр. 150 – 214.
Упутнице:
[1] Поповић et al, Транскрипт, 23. јануар 2008, с. 20250.
[2] Поповић et al, Транскрипт, 23. јануар 2008, с. 20251, редови 6-8.
[3] Првостепена пресуда генералу Крстићу, параграф 75. У пресуди стоји: «Истражитељи су открили најмање 448 повеза за очи на телима или уз тела приликом ексхумација извршених на десет одвојених места. Најмање 423 лигатуре пронађене су приликом ексхумација на 13 различитих места.»
[4] Прага: M53/59. Прага је самоходни двоцевни противавионски топ. Иако је њена главна намена била борба против ниско летећих авиона и хеликоптера, током рата у БиХ углавном је била употребљавана против живе силе и лако утврђених објеката.
[5] Првостепена пресуда генералу Крстићу, параграф 80.
[6] Првостепена пресуда генералу Крстићу, параграф 80.
[7] Првостепена пресуда генералу Крстићу, фуснота 166.
[8] Ibid.
[9] Првостепена пресуда Благојевићу и Јокићу, параграфи 312 и 352
[10] Првостепена пресуда Благојевићу и Јокићу, параграфи 312 и 352
[11] Првостепена пресуда Благојевићу и Јокићу, параграфи 312 и 352
[12] Жерминал Чивиков: Крунски сведок, Београд, 2009, с. 75 и 76.
[13] Поређења ради, треба погледати пар. 763 првостепене пресуде у предмету Благојевић и Јокић. Тамо се описује стрељање заробљеника у школи Грбавци, код Ораховца У пар. 567 (ф) те пресуде пише да је тамо стрељано 1,000 лица, што је мање од 1,200, за које Ердемовић тврди да су стрељани у Пилицама, и што је Трибунал на основу његовог исказа усвојио као веродостојну чињеницу. Чудна ствар је следеће. У пар. 763 код Благојевића стоји да је стрељање групе од 1,000 код Ораховца почело 14. јула после подне, трајало цело вече, и затим целу ноћ, све до 05 00 ујутру следећег дана, 15. јула. Поставља се логично питање: како је – по Ердемовићу – могло да се стреља 1,200 људи за само пет сати, док је на другом месту требало три пута више времена да се стреља 1,000?
[14] На суђењу Поповићу и другима (2007), судија Агијус је упитао Ердемовића за имена других припадника Десетог диверзантског одреда који су са њиме стрељали заробљенике у Пилици. Ердемовић (који је сам Хрват) навео је следећа имена и њихову етничку припадност: Марко Бошкић (Хрват), Франц Кос (Словенац), Властимир Голијан (Србин), Брано Гојковић (Србин), Станко Савановић (Србин), Александар Цветковић (Србин) и Зоран Гороња (Србин). Значајно је подвући да против ових лица, која су преко Ердемовићевих сведочења у пет хашких предмета током последњих десетак година властима била позната као потенцијално осумњичени за тежак ратни злочин, нико раније није водио истрагу нити је било покушаја привођења све до објављивања књиге Жерминала Чивикова, Крунски сведок, крајем 2009. године.
[15] Првостепена пресуда генералу Крстићу, пар. 77.
[16] За научну обраду овог питања, видети:
http://www.kenrahn.com/jfk/scientific_topics/wound_ballistics/How_a_high-speed.html
[17] На пример, сведок Салиховић Бећир (изјава архивирана у МКТБЈ под бројем 00464530) тврди да је преживео стрељање и каже да је приликом стрељања било коришћено аутоматско и полуаутоматско оружје.
[18] http://www.wikipedia.org/sr-el/A-47
[19] http://www.zastava-arms.rs
[20] Ибид.
[21] Ибид.
[22] http://www.wikipedia.org/wiki/Scorpion_gun
[23] Карактеристичан у вези са овим је исказ Алић Мевлида, 00371771, који наводи да је колона 28. Дивизије била гађана „артиљеријом“ и из „противавионских топова“. Коришћење те врсте оруђа против колоне помињу и Механовић Хашмир, 00371774 (помиње још и ватру из минобацача) и Халиловић Суљо, 01008121. Сви ови сведоци су преживели борци 28. Дивизије који су се средином јула 1995. успешно са колоном пробили из Сребренице до Тузле, после чега су дали изјаве тамошњим властима.
[24] http://yumodelclub.tripod.com/vehicals/m5359_twin_30mm_self.htm
[25] Ibid.
[26] Трибунал у принципу не негира чињеницу да је муслиманска колона у повлачењу била мета артиљеријских дејстава са српске стране. Видети пар. 546 првостепене пресуде у предмету Крстић: „…ВРС је предузела артиљеријски напад на колону бошњачких мушкараца који су марширали према Тузли ускоро након што је сазнала за њу“. Међутим, у својим разматрањима, веће тој чињеници не придаје одговарајући значај нити покушава да је повеже са форензичким резултатима, што ми овде чинимо.
[27] Првостепена пресуда Крстићу, пар. 77.
[28] Експертизна медицина, проф. др Душан Ј. Дуњић и сарадници, стр. 53.
[29] Видети одељак «Комплетни подаци» у четвртом поглављу, «Тумачење и приказ резултата по масовним гробницама.»
[30] Та цифра, наравно, не одражава број погубљених, него само мртвих. Рашчлањивање по узроцима смрти доносимо у поглављу, «Тумачење и приказ резултата по масовним гробницама,» види фусноту 31.
[31] Види др. Љубиша Симић, поглавље IV, „Деконструкција једног виртуелног геноцида“: «Тумачење и приказ резултата по масовним гробницама»
[32] Првостепена пресуда Крстићу, параграф 80.
[33] Хакија Мехољић, шеф полиције у сребреничкој енклави током рата и члан делегације из Сребренице која је на позив Алије Изетбеговића 1993. године ишла на саветовање у Сарајево, открио је недавно да је Изетбеговић делегацији изјавио да му је тадашњи амерички председник Клинтон рекао да је политички услов за америчку интервенцију – покољ најмање 5,000 сребреничких Муслимана (Срна, 24. април 2010). Такође, видети Дани (Сарајево), 22. јуни, 1998. Исти податак наводи се у Report of the Secretary-General Pursuant to General Assembly Resolution 53/35, 1 новембар, 1999, параграф 115. У извештају генералног секретара напомиње се да је Изетбеговић накнадно порицао истинитост изјаве коју му Мехољић приписује.
[34] У првостепеној пресуди генералу Крстићу, стоји прилично неодређено да је у догађајима везаним за Сребреницу јула 1995. године страдало „7,000 до 8,000 мушкараца“, пар. 487.
[35] У анализи «Тумачење и приказ резултата по масовним гробницама,» доноси се преглед за сваку гробницу појединачно.