Aнализа форензичког материјала има за циљ да допринесе расветљавању истине о Сребреници, као и да нас уведе у методе рада и функционисања Хашког трибунала. Очигледно је, да су се последњих 15 година појавили многи, најблаже речено контрадикторни ставови када је овај материјал у питању као и целокупан рад Хашког трибунала по неким основним и врло осетљивим питањима.

Опет, посматрано са стране, стиче се утисак да је на питања која се  односе на Сребреницу дато најмање одговора. Чак и у случајевима када имамо одговоре, они су често неубедљиви, противуречни и што је важно истаћи,  врло често се косе са до сада познатим научним сазнањима из различитих области која су била примењива и која су могла и морала  бити имплантирана на решавању сребреничких догађаја.

Ми овај пут нећемо превише улазити у политичку, правну, или  моралну позадину догађаја у Сребреници иако је она незаобилазна и од велике важност јер употпуњује слику о догађајима од 1992-1995. Покушаћемо да на један свеобухватан начин и кроз чињеницама проткан пут дођемо до одговора који недостају да би се ово, слободно можемо рећи питање од виталног значаја за све који деле ово парче земље, звано Република Српска, решило на најбољи начин. Да би се тако нешто догодило, свака анализа па и ова мора бити у целости транспарентна. То значи да пред широку јавност морају бити изнете све сумње и недоумице, како би се могло расправљати о њима на што широј основи.

Таква анализа не само да даје нову слику о догађајима у Сребреници и периоду од 1992-1995, него указује да нисмо још прешли ни половину пута ка утврђивању истине. Иако је пут до утврђивања чињеница, бар када је Балкан у питању дуг и мукотрпан, период који је иза нас и који није тако кратак, а то је 15 година након последњих дешавања у Сребреници није понудио превише одговора, чак штавише могло би се рећи да су се појавила и многа нова питања. Све ово јасно указује да некима није стало да се утврде чињенице јер би то уздрмало њихове почетне положаје и њихово виђење догађаја у Сребреници.

За протагонисте једне или друге крајности то је потпуно неприхватљиво јер ремети досадашње устаљено мишљење базирано углавном на негирању туђих а истицању својих патњи. Одсуство слуха и емпатије како за своје жртве, тако и за жртве на другој страни, довело нас је у позицију да ни 15 година након рата немамо јаснију слику о дешавањима током троипогодишње ратне стихије. Са друге стране петнаестогодишњи период након рата дао је времена  да се из  неутралног угла, а кроз призму базирану на чињеницама,  компетентно говори о догађајима и да допринос на расветљавању истине. На жалост број оних који су савесно и одговорно радили свој посао је на нивоу статистичке грешке. Као по обичају, а како друго на Балкану, на лажи и претеривања  једне стране, одговор друге стране кроз квазиистраживаче био је идентичан. У мору међусобних оптужби углавном заснованим на пропагандном материјалу, истина се изгубила.

Можда би ми већ поприлично одмакли са мртве тачке,  да је интервенција Запада била умеренија или бар конструктивнија. Спровођење сопствене политике и њена имплементација зарад сопствених циљева и интереса одложила је или боље рећи успорила процес имплементације мира, суживота и помирења. На жалост такве тенденције нису препознате на време, и не само да нису препознате као нешто рђаво и погрешно, него су прихваћене као могућност да се уз помоћ ауторитативног и снажног страног ”пријатеља” зада снажан ударац нашем, чешће фиктивном, него стварном домаћем непријатељу.

Неке одговоре како функционише Запад добићемо и кроз нашу анализу јер су нам оставили драгоцен траг свога рада и професионалности који ћемо ми предочити пред лице читалачке публике. Колико је важан овај материјал говори податак да су на темељима ових доказа појединци пред Хашким трибуналом добили вишедеценијске казне а да при томе нико није озбиљно анализирао детаље везане за садржај извештаја истражитеља и форензичких стручњака Трибунала.

Претпостављам да је поверење у њихову објективност било велико, тако да се није ни помишљало о оспоравању  њихових теза.

Да је заиста тако говори податак да су стручњаци Трибунала имали  потпуну слободу и независност у раду, јер домаћим стручњацима из те области није био дозвољен приступ ни на једној од преко 20 масовних гробница пронађених и анализираних у Подрињском региону. Обзиром да нико осим стручњака Трибунала није могао присуствовати ексхумацијама целокупна одговорност за резултате пала је на њихова плећа. Са друге стране имајући у виду земље из којих су долазили и развој догађаја у последњих петнаест година, многи су склони мишљењу, да остављање толике слободе и независности у раду пружа могућност за низ пропуста и манипулација подацима.

То се посебно наметнуло као озбиљно питање након објављивања књиге „Крунски сведок“ бугарског писца и новинара Жерминала Чивикова, који је неколико година пратио рад Трибунала и који је кроз сведочење Дражена Ердемовића, као једног од учесника догађаја у Сребреници у јулу 1995. године, изнео многе пропусте у раду Хашког трибунала и њихову тенденциозну намеру да се чињенице о којима још не знамо довољно не истражују превише јер би открића могла бити у супротности са намерама и задацима суда.

Јасно, судови не би требали да постоје  да би спроводили нечије намере и извршавали заатке, него да би утврдили чињенице и дошли до истине. То јесте тачно за велики број судова у свету, али свако правило има и своје изузетке.

Да би се на бољи начин разумела проблематика, и да се не би направили пропусти који би донели више штете него користи, покушаћемо да анализирамо податке из више углова и то не само податке као такве него и начин како су презентовани и интерпретирани, као и начин како су искориштени као база за пресуде оптуженим пред Хашким трибуналом.

Такав приступ даће нам много више информација јер ће нам омогућити да комплексност једног материјала буде анализирана и подробно објашњена на примерима.

Kао што смо претходно навели, предмет ове анализе су резултати и закључци стручњака хашког трибунала базираних на анализи судско-медицинских извештаја сачињених,  у периоду од 1996. до 2002. године,  на неколико локалитета у региону Подриња, где је  откопано и обрађено на стотине људских остатака за које се претпоставља да припадају сребреничким жртвама.

Обдукциони налази  рађени су на жртвама из више од 20 масовних гробница смештених на 13 локалитета: Глогова, Козлук, Коњевић Поље, Хоџићи цеста, Нова Касаба, Пилица, Равнице, Зелени Јадар, Лажете, Церска, Липље, Дам (Брана) и Чанчари Цеста.

Пре него започнемо нашу анализу, било би корисно да се упознамо са мишљењем уваженог стручњака хашког трибунала о форензичким доказима. Његово мишљење рефлектује став и однос Хашког трибунала по овом питању, зато га треба истаћи и анализирати на самом почетку .

Наиме, на питање одбране, да ли би било целисходно покушати тачно установити колико је Бошњака погинуло као последица борбених дејстава, војни стручњак тужилаштва Хашког трибунала, Ричард Батлер, на суђењу Поповић et al.,  одговорио је следеће: „То би било релевантно само у случају да су судско-медицински докази из масовних гробница у складу са повредама које су настале током борби. Судско-медицински докази, колико је мени познато, показују супротно, да то нису повреде настале током борбених дејстава.“ (Поповић et al, Транскрипт, 23. јануар 2008, с. 20250). Ипак, мало даље, под унакрсним испитивањем одбране, Батлер је признао да би било разборито претпоставити да је „…између 1000 и 2000 Бошњака могло страдати у борбеним дејствима.“ (Транскрипт, 23. јануар 2008, с. 20251, редови 6-8).

Очигледно г. Батлер покушава да нам предочи нови, само њему разуман начин анализе  и интерпретације аутопсијских извештаја, на основу којег метак пронађен у неком делу тела указује да је особа била стрељана а не да је погинула током борбених дејстава.

Сваком разумном човеку и без медицинском образовања јасно је да  такве закључке није могуће извести, те да су они тенденциозни  и да немају никакво упориште када је наука у питању, а при томе косе се и са логиком. Батлер није једини стручњак Трибунала који је за потребе суда био спреман да сведочи на овакав начин и убеђује јавност у нешто што је само њему и судијама јасно. Слични стручњаци дефиловали су хашком позорницом кадгод је било потребе да се потврде унапред утврђене чињенице.

Да не би било недоумице треба поновити да никакав стручњак, ма какве репутације, не може на основу само пронађеног метка и/или повреде у било ком делу тела, које је при томе у поодмаклој фази распадања или је пронађен само скелет, утврдити са сигурношћу да ли се ради о стрељању или је повреда настала током борбених дејстава.

Сличном логиком као г. Батлер водило се веће у предмету  против генерала Крстића, с тим што треба додати да су закључци које можемо пронаћи у пресуди генералу Крстићу, а који се односе на форензичке извештаје, на којима и почива добар део пресуде, поприлично прилагођени, интерпретирани и усвојени онако како су били предочени од стране тужилаштва без критичке анализе, па зашто не рећи, онако како су тужилаштву одговарали.

Да би било јасно шта је  вредно критике у пресуди г. Крсићу таксативно ћемо  навести елементарне пропусте а касније дати детаљније објашњење за сваку ставку појединачно.

 

  1. Прећутно је прихваћено да један форензички извештај значи једно тело, што није тачно, јер знатан број извештаја садржи само неколико костију, на основу којих се не могу извући никакви закључци, посебно када се ради о костима шаке или стопала на којима нема никаквих видљивих повреда. (Прилог бр. 4)

 

  1. Укупан број тела на којима су пронађени повез преко очију и/или лигатуре на рукама је према нашој анализи 442. У пресуди генералу Крстићу појављују се два броја. Један се односи само на број пронађених повеза на очима (448), други само на лигатуре (423).[1] Када збројите те две цифре, добијете 871, што је далеко више од стварног броја (442) жртава пронађених у стању које сугерише стрељање. Неки су имали само повезе, неки само лигатуре, неки и једно и друго, дакле – између ове две категорије било је преклапања. Међутим, у пресуди нигде не пише да постоје значајна преклапања, те да је на значајном броју тела пронађен и повез преко очију и лигатуре на рукама. Циљ тужилаштва је вероватно био да се значајно повећа број потенцијално стрељаних особа а самим тим и утисак на судије би био већи, што можемо видети и на основу висине кажне коју је добио генерал Крстић.

 

  1. У пресуди се нигде не помиње категорија извештаја који се односе на тела у којима су пронађени трагови гелера или фрагменти мине, чије присуство би несумњиво говорило против тезе да су све жртве пронађене у масовним гробницама стрењане. (Прилог бр.2)

 

  1. Намерно или случајно, остало је неразјашњено питање повреда и извештаја у којима се као закључак наводе повреде које су нанете мецима велике брзине (high velocity bullets injuries) што на основу тежине и опсежности описаних повреда, као и трагова на костима, говори у прилог дејства Праге[2] или другог сличног оружја које се обично не користи за стрељање заробљеника. (Прилог бр.1)

 

  1. Није наведено присуство извештаја који описују  комплетна тела са присутном мањом или већом количином меких ткива без икаквих видљивих повреда нанетих ватреним оружјем или неким другим оруђем. То наводи на закључак да је известан број људи у енклави током времена умро природном смрћу или на неки други начин који искључује стрељање. (Прилог бр.13)

 

  1. У пресуди се наводи да је до тада по тврдњама форензичара откривено најмање 2028 тела. Наш материјал је поред још две масовне гробнице откопане након пресуде генералу Крстићу показао да тамо има око 1920 тела.[3]

 

  1. Веће у пресуди Крстићу износи закључак да у додатних 18 гробница има још нешто више од 2000 тела која још нису откопана.[4] Те масовне гробнице ни после 9 година нису откопане, иако су стручњаци Тужилаштва „проценили“ да у њима има преко 2500 тела стрељаних Бошњака.[5]

 

Ништа бољи став веће није заузело ни у другим предметима вођеним пред Хашким трибуналом. Узмимо сада закључке из пресуде  Благојевићу. Поред низа пропуста који су заједнички, и који су већ поменути у претходним параграфима, изнећемо још неке:

 

  1. За Пилицу (Брањево фарма) наводи се да је у масовној гробници пронађено 132 тела од којих 82 са лигатурама.[6] Тај податак није тачан. Пронађено је 115 тела, од којих 70 са лигатурама.

 

  1. За масовне гробнице Глогова 1 и Глогова 2, наводе да има 317 тела. По нашој анализи то није тачно, јер тамо има 275 тела и то не само у масовним гробницама Глогова 1 и 2 него 275 тела има у свим масовним гробницама откопаним у том месту а то су Глогова 1, Глогова 2, Глогова 3, Глогова 4, Глогова 5 и Глогова 6. Простом математиком речено, у свих 6 масовних гробница укупно има 275 тела, док у пресуди Благојевићу стоји да само у две масовне гробнице у месту Глогова има 317 тела.[7]

 

  1. За масовне гробнице Хоџићи Цеста у неким параграфима помињу да по њиховим проценама има 219 тела. Тамо је пронађено 156 тела.[8]

 

Приступ Хашког трибунала овој проблематици није био само кроз   извешаје направљене од стране њихових стручњака на терену, него и кроз довођење сведока који су учествовали у догађајима у јулу 1995, боље рећи једног сведока, Дражена Ердемовића, који се појављивао као кључни сведок тужилаштва у неколико различитих процеса. Место где се укршта наша анализа и Ердемовићево сведочење је село Пилица, смештено 40-ак километара северно од Сребренице. То је једно од места где су по сведочењу Ердемовића вршена стрељања заробњеника у јулу 1995. године. У својој књизи „Крунски сведок“,[9] Жерминал Чивиков у потпуности оповргава сведочење Дражена Ердемовића да је са 7 других припадника за мање од 5 сати могао стрељати између 1000 и 1200 особа.

Имајући у виду, наводи Чивиков, да су по Ердемовићу заробљеници   били везани и да су аутобуси којима су довожени били удањени од места погубљења између 100 и 200 метара, (удаљеност је у једном исказу који је дао Ердемовић била 100 метара, а други пут је навео да су аутобуси од места погубљења били удаљени 200 метара) и да су заробљеници стрељани у групама од по 10, таквим темпом, простом математиком за сваку групу имали би по 2,5 минута на располагању да извршите злочин.[10] Ако узмемо дате околности у обзир, те изјаву Ердемовића да су у оквиру 5 сати џелати имали времена да се одморе, пију, малтретирају заробљенике, натерају их да прво одложе личне карте и испразне џепове па тек онда их одведу на место погубљења, а затим и провере да ли су све особе устрељане, јасно је  колико оваква прича делује кредибилно и колико је реално да се такав акт са сваком групом могао обавити у интервалу од 2,5 минута. Међутим то никада није навело ни једног судију да посумња у истинитост Ердемовићевог сведочења, ма колико оно невероватно звучало. Веће чак никада није осетило ни потребу да позове друге учеснике злочина у Пилици, а камоли тужилаштво да подигне оптужницу против њих, мада је то била обавеза тужилаштва обзиром на димензије злочина за које је Ердемовић тврдио да је почињен.[11] Да Ердемовић претерује, или можда уопште не говори истину, потврђује и анализа масовне гробнице у Пилици. То је разлог зашто смо направили осврт на Ердемовићево сведочење. Број тела пронађених у Пилици је 115, од тог броја са лигатурама и/или повезом преко очију било је 70 тела. То је још увек 15 пута мање од броја који је навео Ердемовић. Чак ни то није било довољно да се доведе у питање кредибилитет овог „крунског“ сведока или да се изведу остали починиоци злочина у Пилици пред лице правде, како би се њихови искази упоредили са Ердемовићевим сведочењем.

Још увек је мистерија како је суд могао да без провере прихвати  овакве противречности. Из постојећег произилази да једна тврдња сигурно није тачна. Или Ердемовић не говори истину када каже да је са још 7 чланова јединице погубио 1200 људи или су налази форензичара у Пилици убедљиво нетачни, јер су на том месту пронађени остаци 115 особа. Судијама Хашког трибунала чак ни таква недоследност и разлика у подацима нија била довољан основ за покретање додатне истраге или за довођење осталих починитеља овог злочина у судницу, како би се решило ово значајно питање. Прећутно је прихваћено и једно и друго без додатних објашњења и искориштено за доношење драконских казни у предметима који су вођени пред Хашким трибуналом.

У пресуди генералу Крстићу веће покушава да ту противречност ублажи тако што наводи да су посмрти остаци из Пилице делимично пренети у масовне гробнице Чанчарска цеста 12. Међутим ни то није превише убедљиво, јер у масовној гробници Чанчарска цеста 12 има на основу наше анализе 90 тела, што са Пилицом даје укупно 205 тела, што је опет 6 пута мање од бројке коју наводи Ердемовић.

Истине ради треба поменути да у пресуди генералу Крстићу веће не негира да је постојала могућност да је један број људи погинуо током борбених дејстава али ипак наводи да је огромна већина  била стрељана.

Интерпретација резултата од стране суда

Да су форензички извештаји далеко компликованији него што се на први поглед то чини убедиће нас један детаљ, који до данас нико није изнео, нити се њиме бавио, а тај детаљ може да нам помогне да разумемо мало боље дешавања у Сребреници и да кроз анализу извучемо још неке закључке. Наиме, током прегледања материјала у неким  масовним гробницама појављују се извештаји у којима је као закључак о узроку смрти наведена повреда метком велике брзине или на енглеском: high velocity bullet injury. Таквих извештаја има у неколико масовних гробница и њихов број није занемарљив. Повреде на телу које су описане под називом burst-out, а које су настале као последица дејства пројектила велике брзине, биле су опсежне и у већини случајева смртоносне. Прво питање које се појавило је: зашто веће никада није расправљало о овим извештајима и није покушало да дође до закључака која је врста оружја могла нанети тако разорне повреде? Да ли су пушчана зрна била способна да проузрокују такав вид деструкције ткива?

Прави разлог зашто је ово питање  важно је могућност да одредимо                  врсту пројектила која је способна да изазове оваква оштећења.

Специфичност повреда нанетих пројектилима велике брзине огледа се у следећем. Када пројектили, који се крећу брзинама већим од 900 м/с[12] погоде тело, долази до стварања лажне шупљине око пројектила која је знатно већег пречника, него сам пројектил, и то узрокује знатно већа оштећења ткива. Са друге стране, пројектили који се крећу великим брзинама преносе на ткиво велику количину кинетичке енергије што додатно оштећује ткиво или, уколико је у питању кост, до повреда које се на енглеском описују као burst-out injuries, или преведено на српски повреде које доводе до распрскавања кости на велики број ситних фрагмената.

Из примера (прилог бр. 1) може се на основу описаних повреда закључити да је вероватноћа настанка оваквих повреда дејством уобичајеног аутоматског или полуаутоматског оружја јако мала и да су описане повреде на костима (burst-out injures) могле бити нанете једино пројектилима од Праге, чији је калибар пројектила већи и чија је брзина  метка већа, па самим тим довољна да нанесе наведене повреде.

Као пример, имамо повреде лобање или неког дела тела по принципу распрскавања кости (burst-out injuries) на десетине малих фрагмената. Такве повреде су правиле дефекат на лобањи чији је дијаметар  врло често прелазио 10 цм у пречнику, или где је метак погодио грудни кош, при чему је поломио лопатицу на десетине ситних фрагмената и уз то поломио 6 суседних ребара (прилог бр.1). Питање које се намеће је: која врста оружја је способна да направи тако опсежне повреде? Један од одговора је: противавионски топ М53/59, или оружје познатије под називом Прага. Као прво, почетна брзина метка код овог оружја је 1000 м/с, друго, величина метка код Праге указује да се огромна количина енергије предаје телу у моменту импакта, што значи да ће и повреде сходно томе бити израженије.

У односу на Прагу оружја која су, по наводима сведока, била кориштена за стрељање имају неупоредиво мању брзину.

Рецимо, брзина пројектила испаљених из свима познате и међу великим бројем војника омиљене пушке АК47, познатије као Калшњиков,  је 700 м/с;[13] или када је у питању аутомат М92 брзина испаљеног зрна је 645 м/с;[14]  код аутоматске пушке М70, брзина испаљеног зрна је 720 м/с;[15] пушкомитраљез М72Б1, брзина испаљеног зрна 745 м/с.[16] Такође треба поменути и познати Шкорпион, чија брзина пројектила је само 320 м/с.[17]

Данас нема много радова који се односе на дејство Праге по цивилним циљевима. Јасно је да је она наменски била замишљена за употребу као противавионско оружје. Међутим обилато је била коришћена и против цивилних циљева у рату у Хрватској и БиХ. Ову тезу су потврдили и припадници 28. дивизије армије БиХ у својим изјавама, који су у јулу 1995. године били у колони која се повлачила ка Тузли и који наводе да је погибија великих размера у њиховим редовима настала управо захваљујући Праги, која је дејствовала са неколико места на оближњим брдима и која је проузроковала велике губитке у људству Армије БиХ.[18]

Да још једном појаснимо: као  прво, пушчана зрна која су коришћена за извршавање погубљења припадају по балистичким параметрима метцима велике брзине али то није довољно да би се направиле наведене повреде. Друго: опсежност повреда указује да је енергија која је пренета на тело током импакта са телом огромна и далеко већа од оне коју би уобичајено аутоматско или полуаутоматско оружје могло да пренесе.

Наши наводи су у више наврата потврђени од стране припадника 28.  дивизије Армије БиХ која се кретала ка Тузли. Наиме они су у више независних изјава потврдили да су током пробоја ка Тузли претрпели огромне губитке, и то баш  захваљујући ватри из Праге која је на неколико тачака са српских положаја учествовала у сукобима са војницима Армије БиХ. Брзина пројектила које испаљује прага је, као што смо рекли 1000 м/с,[19] што је више него довољно да се изазову описане повреде, а при томе треба поменути да са калибром од 30мм и наведеном брзином овакви пројектили предају велику количину кинетичке енергије телу те доводе до опсежних и тешких повреда које су у високом степену смртоносне.[20]

Ако изузмемо могућност да су заробљеници били стрељани Прагом, једини закључак који нам преостаје, а који потврђују бројне изјаве преживелих припадника 28. дивизије АБиХ, је да су повреде су описане у закључцима форензичара Хашког трибунала могле настати само као последица борбених дејстава.

Изгледа невероватно да суд није ни постављао питање, како је дошло до тако разорних повреда описаних у форенсичким извесштајима тужилаштва као burst-out injuries. Њима ту ништа није било нелогично.

Да су материјал детаљније анализирали, уочили би да се наведене повреде не појављују у свим извештајима, што би био сигнал да се запитају зашто су ти извештаји другачији. Са друге стране ако су такве повреде уобичајене за дејство аутоматском и полуаутоматског оружја зашто нису присутне и описане у великој већини извештаја?

За њих ти извештаји, који стрше по својим закључцима и описаним повредама, нису престављали никакав основ за покретање нових питања.

Не само да суд није покретао нова питања која би помогла расветљавању истине и  указала  на праву природу страдања једног броја војника током борбених дејстава, него их је широкој светској јавности кроз изречене пресуде, заједно са другим извештајима, представио као форенсичке извештаје који описују заробљенике погубљене током јула 1995. године.

Да су сребреничким жртвама у јулу 1995. год. неоправдано придодати и они који су погинули током борбених дејстава сведочи и друга врста извештаја у којима се јасно и недвосмислемо, као узрок смрти, наводи повреда нанета шрапнелом (прилог бр.2), односно делом гранате, мине или делом неког другог пројектила који није метак. То је у складу и са изјавама појединих учесника ратних дејстава на бошњачкој страни, да је један број жртава настао као последица дејства артиљерије, као и током повлачења 28. дивизије Армије БиХ.

Такву могућност теоретски не искључује ни Хашки трибунал, који у пресуди генералу Крстићу наводи да је постојала „могућност“ да је известан број људи погинуо током борбених дејстава.[21] На тој једној реченици завршила су се сва њихова виђења о страдалим током борбених дејстава. До данас нико није превише обраћао пажњу на то, шта више, суд се није ни освртао на такве извештаје, а о спровођењу детаљније анализе нико није ни помишљао.

Стиче се утисак да се покушало на волшебан начин, брзо и без задржавања, прећи преко овако важних чињеница које доста тога у погледу на Сребреницу мењају. У већини случајева Хашки трибунал се увек исто понашао када би се суочио са тешко оборивим доказима или чињеницама који нису уклопиви у његове тезе. Он би, наиме, пропустили сваку могућност за довођење стручњака из те области или сведока који би поткрепили такве доказе или сумње, пуштајући – уместо тога – да се  важан материјал изгуби у мору других података и на тај начин умањи његов значај. Насупрот томе, суд није пропустио да доводе разне сведоке као што је горе поменути Ердемовић, када је требало потврдити, чини се, унапред изведене закључке.

Поред извештаја Хашког трибунала у прилог нашој тези, да су значајни губици настали дејством артиљерије, говоре и бројне изјаве Бошњака.

Навешћемо кратак списак изјава које недвосмислено указују да је одређени број људи страдао од артиљерије или од другог оружја које искључује стрељање. Датаљи о повлачењу 28. дивизије и о појединачним изјавама које сведоче о нашим закључцима налазе се у другом делу књиге.

Хасановић Сеад  03021142-43

Гранатирање уподручју Каменице

Јусуфовић Азим  #93 00464628

Гранатирање у подручју Каменице

Мухић Азем  #97 00464635

Гранатирање у подручју Каменице

Синановић Сабрија #106 00464646

Гранатирање у пределу Баљковице

Башић Адем  #67         00464604

Гранатирање у близини Каменице

Јашаревић Фехим  00464628

  1. јули – српске снаге отвориле ватру на колону са свих страна, процењује да је око 5.000 побијено

Jусуфовић Азмир  00464629

  1. јули – напад на колону код Каменице, око 300 мртвих и 100 рањених

Mахмутовић Харис  00464630

Током повлачења колоне, на месту које је сведоку било непознато, била је постављена заседа где је око 100 цивила страдало, а многи су рањени

Meхмедовић Адил   00464631

  1. јули – на цести Каменица-Побуђе, колона гранатирана са околних брда, многи су били убијени или рањени. Путем ка Снагову, наишли на много мртвих. У Перунику видео преко 200 мртвих

Хасановић Адмир  00464621

  1. јули – четници гранатирали колону, 20 мртвих, 40 рањених

Хасановић Хасан  00464621

  1. јули – колона гранатирана

Хасановић Вејз 00464622

  1. јули – заседа у шуми код Кравице, много погинулих и рањених

Хоџић Џанан  00464624

11.јули – колона наишла на минско поље у Јаглићима где је 5 цивила погинуло, 10 рањено

Хоџић Незир 00464624

  1. јули – колона стално гранатирана, видео много мртвих у Сребреници, Коњевић Пољу, Церској и Каменици

Хоџић Зухра 00464625

  1. јули – колона наишла на заседу код Буљима, око 200 мртвих
  2. јули – заседа код Велике Главе, много мртвих, Липаљ код Баљковице, најмање 50 мртвих

Бегановић Рагиб 00464609

  1. јули – тежак артиљеријски напад у трајању од 45 минута, много мртвих
  2. јули – пролазећи кроз долину(према путу Коњевић Поље-Калдрмица) где је била прва заседа на коју је колона наишла, видео око 2.500 лешева који су се распадали

Ћосић Мухарем 00464612

  1. јули – заседа у Јадру, 500-600 убијених
  2. јули – у заседи у Баљковици око 150 људи убијено

Гутић Сабахудин  00464618

  1. јули – код брда Буковик, четници гранатирали колону и побили многе, … гађали топовима калибра 82 и 120мм

Орић Фадил   00464653

  1. 12. јули – код Буљима колона гранатирана артиљеријом

Mухић Азем   00464635

  1. 12. јули – колона непрестано гранатирана све до Каменице

Mуратовић Сакиб  00464637

  1. 11. јули – Четници гранатирали колону и људи пред њим губили животе.

 Mустафић Идриз  00464638

  1. 11. јули – код Буљима, Четници гранатирали колону (људи побијени пред очима сведока)
  2. 12. јули – Четници опет гранатирали и сведок видео убијене и рањене људе

Риџић Рамо  00464640

  1. 11. јули – на цести Буљим – Нова Касаба, колона нападнута из правца Кравице, Забрђа и околних брда…. на делу од Каменице до Касабе око 700 људи побијено.

Салиховић Сефедин  00464642

  1. 11. или 12 jули – приликом преласка пута близу Коњевић Поља, колона гранатирана и побијено најмање 500-600 људи. Од 12 до 15 људи побијено од гранатирања код села Јаглићи.

Санџић Бајро  00464643

  1. 12. jули – код Побуђа, чуло се пуцање, затим гранатирање колоне….. исто вече према Касаби артиљеријски напад од чега су многи погинули и рањени… исто на платоу код Касабе, после гранатирања, остављено много мртвих и рањених.

Синановић Сабрија   00464647

Четници гранатирали код Баљковице, око 100 мртвих и 100 рањених

Смајловић Ахмет   00464647

  1. 11. јули – колона нападнута код Коњевић Поља и много људи изгинуло

Суљић Мевлудин  00464649

  1. 12. jули – заседа код Коњевић Поља, процењује да је око 400 до 500 људи побијено

Удовичић Един   00464649

Гранатирани и пуцано на колону целим током повлачења…. „Четници су нас гранатирали без престанка“

Изјаве других сведока такође сведоче о бројним губицима током повлачења колоне:

Османовић Рамо 00512683, Рамић Садо 01008163, Зукановић Бего 00371759, Aдемовић Шевал 01008095, Aлић Мелвид 00371771, Aвдић Енвер 00371746, Хакић Нермин 01185308,  Халиловић Осман 00818527, Халиловић Суљо 01008121, Хасановић Сеад  03021141, Хусић Рамиз 00813498, Кадрић Мидхат 00371768, Механовић Хашмир 00371774, Mемишевић Нуриф  00396028 ,  Mуминовић Бехудин   00464352, Mуминовић Сејдалија 00371757, Mуратовић Кадрија 01185372, Mустафић Хусејн 00401647, Oсмановић Назиф 01008158, Oрић Мевлудин  00464519,  Авдић Неџад 00464521, Aхметовић Неџад  03053077.

У комбинацији са  изјавама припадника 28. Дивизије Армије БиХ, форензички извештаји у којима се помиње шрапнел као узрок смрти добијају још више на значају.

Једино још Хашки трибунал има  недоумицу око оваквих доказа и тешко се одлучује да такве могућности чак и помиње, а камоли да их  озбиљно уважи уз задовољавајуће објашњење уклопи у своје пресуде. То даје крила и добром делу бошњачког становништва у БиХ да следе пут Трибунала и да негирају такве могућности, вероватно верујући да ће под тим истим лажним плаштом истина бити угушена.

Друго, треба поменути извештаје који се односе на комплетна тела са мањом или већом количином присутних меких ткива (Прилог бр. 13) где нису пронађени никакви трагови повређивања, где се може претпоставити да је један број људи умро природном смрћу у енклави. Наравно, није потребно наглашавати да је суд пропустио прилику да помене овакве извештаје, као и могућност да прихвати чињеницу да нису све особе стрељане. Сматрамо, да су бар морали поставити питање, како су се нашла комплетна тела у масовним гробницама без икаквих повреда и без утврђеног узрока смрти? Из њиховог угла, у овом конкретном случају било је паметније не отварати Пандорину кутију, што су они на уштрб истине много пута и учинили.

Посебну пажњу треба посветити и телима откопаним у примарним гробницама 1996. године, где су пронађене само кости без меких ткива. (прилог бр.3)

У науци је познато да  је за потпуно распадање меких ткива потребно између 5 и 8 година,[22] па је стога јасно да није могло доћи до потпуног распадања меких ткива под датим околностима за годину дана. То наводи на закључак да су неки остаци нађени и описани у масовним гробницама као жртве догађаја у Сребреници јула 1995. године морали припадали особама које су страдале током рата знатно пре критичног периода у јулу 1995. и да не могу бити сврстани у категорију сребреничких жртава из 1995. године. Било би превише очекивати да тако суптилне разлике буду уочене од стране Трибунала, када они нису показали способност да уоче ни много очигледније доказе.

Да циљ оправдава свако средство, када је суд у Хагу у питаљу, показаће следећи примери који се односе на интерпретацију броја жртава кроз форензичке извештаје а који на чудан начин, прећутно, поистовећују један извештај са једним телом. Као што смо раније поменули један извештај не значи једно тело. Врло често извештаји садрже свега по неколико костију на којима по нашим истраживањима, и по закључцима самих форензичара Хашког тужилаштва, узрок смрти није утврђен у преко 90 процената, па самим тим није могуће ни извући никакве валидне закључке. Понекад извештаји  садрже само једну  кост  или само фрагмент кости (прилог бр.4)

Ово на неки начин даје објашњење како је могуће манипулисати бројем жртава јер се прећутно прихвата да један извештај значи једно тело, обзиром да се нигде експлицитно не наводи другачије. Овакав приступ је створио лажну слику како у домаћој, тако и у светској јавности, о броју ексхумираних тела од стране Хашког трибунала, који уз њихову здушну намеру да буде што већи, ипак петнаест година после догађаја није прешао цифру од 2000.[23]

Освртом на нашу анализу појединачних гробница, као и контролну анализу која се односила на бутне кости, стиче се реалан увид како о броју извештаја у којима се помиње само неколико костију, тако и о броју

бутних костију на основу којих се може утврдити тачан број тела у масовним гробницама.

Да манипулација жртвама може бити још безобзирнија, говори и  пресуда генералу Крстићу,[24] у којој се наводи  да  у других 18 гробница које тада нису биле откопане по њиховим проценама има преко 2.000 тела.

Како је  могуће да се „процењује“ број жртава у гробницама које још нису ни откопане и да се дају тако олако неутемељене „процене“ – уместо утврђених чињеница, као што једној озбиљној правној установи доликује – а које су допринеле висини казне генералу Крстићу? Како да протумачимо чињеницу да Трибунал никада после тога није откопао наведене гробнице, иако је до сада имао десет година да то учини, чак штавише ми не знамо ни локације тих гробница? Све ово наводи на само један закључак, да је Хашки трибунал започео са лицитацијом жртава  још пре десетак година, а данас такав вид реторике оставио у наслеђе својим протагонистима у БиХ, као и сателитским организацијама у региону које под плаштом борбе за људска права лицитирају жртвама а самим тим учествују у дестабилизацији односа међу заједницама и удаљавању нас од истине, па самим тим и од могућности трајног помирења у региону.

Пропусти у појединачним форензичких извештајима

Посебно се треба осврнути на анализу појединачних извештаја који ће боље од било чега до сада објаснити начин функционисања Трибунала као и нашу тезу да су закључци били изведени пре било какве анализе а да су такве анализе биле прављене само да би потврдиле закључке који су одговарали и подржавали прећутну али јасну политику Трибунала. Јасно, то обесмишљава и само постојање такве институције.

Можда најбоља илустрација практичног рада Трибунала огледа се у извештајима који се односе на ексхумацију у Пилици 1996. године.

Да би се објаснио степен пропуста, морамо дати неке смернице које се односе на те извештаје:

Прво, ради се о остацима пронађеним у примарној гробници у Пилици 1996. год.

Друго, на скелету је  присутна већа или мања количина меких ткива.

Треће, никакве повреде на телима нису пронађене, било од стране метка, тупе силе или настале на неки други начин.

Четврто, нису пронађени остаци метка или други метални фрагменти на телу или у близини тела.

Пето, на oстацима нису пронађене лигатуре, као ни повези преко очију.

Шесто, из овога јасно следи да узрок смрти није  могао бити утврђен, што су форензичари и потврдили у извештајима.

Међутим када је требало да се изјасне о начину како је смрт настала  (manner of death) они су закључили да се ради о убиству (homicide). (Прилози бр. 5,6,7 и 8).

Простим језиком речено, они су без икаквих трагова повређивања, без икаквих материјалних доказа и без утврђеног узрока смрти извукли произвољан закључак да се ради о убиству и такав закључак ставили у свој извештај.

Једино форензичарима Хашког трибунала није потребан материјални доказ за утврђивање начина смрти.

Није познато зашто је Хашки трибунал уопште трошио новац на, како се чини, непотребна истраживања на терену када су – што се може закључити из оваквих извештаја – а приори знали и број жртава, и узрок и начин смрти, и низ других параметара.

Да ствар буде уочљивија побринуо се неко, ко је имао мало више професионалне савести, па је неколико месеци касније исправљао такве извештаје и на место које се односи на начин смрти дописао једини могући одговор, а то је да, ако не знамо узрок смрти, не можемо говорити ни о начину како је особа страдала,  да ли је била убијена или је обзиром на оскудност доказа умрла природном смрћу, извршила самоубиство, или је по среди нешто друго. (Прилози бр. 7 и 8)

Озбиљан суд би након оваквог скандала  суспендовао своје истражитеље и одбацио њихове закључке као неутемељене и неосноване а посао би поверио људима са мало више дигнитета и савести.

Очигледно, Хашки суд не само да их није суспендовао него је своје тезе веће градило управо на оваквим извештајима, а у неким процесима овакви или слични закључци имали су имликације и на висину казне, што би за сваки озбиљан суд било неприхватљиво.

Када је Трибунал у питању, то није ништа необично, чак штавише све су то “дозвољена” средства  да се стигне до циља и нико нема право, само зато што на телу нису пронађени никакви материјални докази или повреде, као ни узрок смрти, да оспори тезу да се ради о погубљењу.

Две ствари треба истаћи:

Прво, у својој осионости они нису ни помишљали да ће некоме пасти на памет да проверава њихов рад, а још мање да га подвргне стручној критици.

Друго, да би привидно подкрепили унапред претпостављене чињенице и донете закључке, простор за објективност и стручни приступ морао је бити максимално сужен. Ту опет долазимо до још једне кључне ствари, поменуте на почетку нашег излагања, а то је осуство независних стручњака током откопавања и рада на масовним гробницама.

Овде се најбоље одсликава колика би била корист да је таква могућност постојала и верујем да би данас били далеко ближе истини. У најмању руку, имали би коректне извештаје и реалнију слику.

На крају поставља се питање: како после оваквих извештаја може било ко да има поверење у институцију каква је Хашки трибунал када су они на основу оваквих извештаја, и без критичког осврта, изрицали људима драконске казне а да се при томе нису упуштали у анализу темеља на којима су њихове пресуде почивале?

Да се ради о произвољном доношењу закључака који у значајном проценту нису базирани на чињеницама види се на много различитих начина који појединачно употпуњују слику о раду Хашког трибунала.

У мору дефектних извештаја неки се ипак истичу по својој нелогичности. У једном таквом извештају форензичари трибунала су марамицу пронађену у џепу окарактерисали као могућу лигатуру, што би, простим језиком речено, указивало  да је та особа стрељана (прилог бр. 9).

Прво, ради се о марамици.

Друго, та марамица пронађена је у џепу.

Треће, као лигатуре су углавном кориштена жица или дуге траке од тканине које су могле бити обмотане неколико пута око ручних зглобова и завезане.

Посебно је интересантно да је марамица пронађена у џепу, што нам говори да ако се радило о лигатури, онда су војници који су учествовали у стрељању прво морали везати руке страдалом, па онда након егзекуције скинути марамицу и ставити је у џеп од панталона стрељане особе.

Јасно да такав поступак након стрељања је тешко замислити, а још теже је замислити како је онај који је тако нешто написао дошао до таквог закључка.

Ни ту није крај произвољним закључцима патолога Трибунала и различитим неутемељеним претпоставкама. Вероватно нико им није објаснио да се наука базира на чињеницама и чврстим доказима, а не на претпоставкама и да је извлачење закључака ипак посао суда а не њихов.

У једном примеру (прилог бр. 10) повреда колена се третира као могући узрок смрти, па се наводи да такве повреде уколико се медицински не збрину неизоставно доводе до губитка крви односно последично до смртног исхода.

У другом случају (прилог бр. 11) првобитно утврђени узрок смрти који је по њима настао због повреде потколенице, неколико месеци касније је прецртан , па је дописано као и у многим другим извештајима који воде порекло из масовних гробница Пилица да није могуће утврдити узрок смрти након такве повреде, што је тачно, јер без других повреда , изолована повреда потколенице не може бити ваљан разлог за такве закључке.

У трећем случају (прилог бр.12) форензичари су пронашли потпуно скелетизоване остатке ноге, без повреда на костима. Иако нису пронашли ни једну повреду то их није спречило да хипотетички закључе да је метак пронађен у близини можда одговоран за оштећење меких ткива која, на жалост нису присутна због процеса распадања.

То што нема меких ткива и  повреда на пронађеним костима за њих није препрека да се изнесе претпоставка да је неко убијен, јер они имају све што им је потребно за такав закључак а то је, у овом конкретном случају, машта и добра воља истраживача, јер им је било познато да какав год извештај био, подршка суда неће изостати.

Уосталом и Хашки трибунал  је још увек нова институција   и можда са мање искусним кадровима, тако да нису још дошли у фазу да базирају своје закључке на чињеницама и материјалним доказима а и зашто би, кад боље резултате постижу када своје закључке базирају на претпоставкама.

По томе су познати у очима релевантних стручњака који још од самог оснивања прате његов рад. Надајмо се да ће их и историја једног дана памтити по томе.

Сасвим је друго питање да ли стручњаци судске медицине  било где у свету имају могућност да самовољно износе неке своје опсервације и закључке који нису базирани на чињеницама? Јасно је да њихов посао треба да буде опис стања које су затекли током откопавања масовних гробница, а не извлачење  хипотетичких закључака. Такве закључке, посебно ако они задиру у правни домен, може да донесе једино суд, али не и форенсички стручњак на терену. Њега је суд ангажовао да предочи чињеничко стање, и изношењем свога става он у оваквим ситуацијама делује неримерено и чини велику штету правном процесу.  Уколико је суд такво непримерено понашање из неког разлога толерисао, то говори само лоше о њему.

Свакако да у ситуацијама када се марамица у џепу третира као лигатура, када се без иједне пронађене повреде утврђује узрок смрти, када се извлаче разни закључци о повредама меких ткива, а тих ткива нема због процеса труљења, или о потенцијалном смртном исходу услед искрвављења  због повреде колена, потколенице или стопала који се још увек у медицини не третирају као витални делови тела, тешко је одупрети се утиску да су неке институције преко својих стручњака на терену правиле закључке какви су им у том тренутку били потребни.

Таквих хипотетичких закључака има више него довољно да би могло бити речи о некој  омашци или случајности.

Они који су се у последњој деценији бавили радом суда нису ни мало изненађени оваквим извештајима, чак штавише много тога указује да велики део њихових доказа стоји на оваквим стакленим темељима, за које је довољан и поветарац да би се урушили. Не ради се само о форензичким извештајима. И други доказни материјали, на које се позива Хашки суд, када се анализирају и рашчлане добију потпуно другу конотацију и смисао.

Кључно питање које захтева неизбежан одговор и око кога се воде бројне дебате је број сребреничких жртава. Став који, чини се, датира пре критичног периода у јулу 1995.[25] односи се на очекивање да ће у Сребреници бити неколико хиљада стрељаних Муслимана. У неким својим пресудама, и трибунал изводи управо такве закључке.[26] За озбиљан суд то би значило да за такве тврдње постоје материјални докази. Пошто су у овом случају форензички докази једини корпус деликти, нормално је да  очекујете да ће суд своје закључке у пресудама потврдили пронађеним бројем тела у масовним гробницама. То значи да би требало да очекујемо да су форензичари у масовним гробницама заиста пронашли између 7.000 и 8.000 тела.

Истина је сасвим другачија. Наиме, они имају 3658 извештаја и прећутно се подразумева да је један извештај једнако што и једно тело. По нашој анализи, то није тачно. Велики број извештаја садржи само по неколико костију, врло често кости шаке или стопала на којима нема никаквих повреда и где, у 95 процената таквих извештаја, ни форенсичари Трибунала нису утврдили узрок смрти. За потпуну слику о броју тела у масовним гробницама, било је потребно пребројати бутне кости (погледати анализу за сваку гробницу појединачно).

Број тела по тој анализи је 1923. То је скоро дупло мање од броја извештаја Трибунала (3658) и четири пута мање од броја којим се већ 15 година манипулише (8000).

На крају треба поменути да је Хашки трибунал при избору патолога правио селекцију. Значајан број њих био је из  Америке и Турске, а највеће пропуте на које ми у нашој анализи указујемо правили су управо патолози из Турске. То је посебно значајно ако знамо да српским или независним стучњацима није био омогућен приступ.

На који начин је Трибунал селектирао стручњаке још не знамо, али постоје јаке индиције да су били тендециозни чак и у том сегменту.

Многи ће се питати како је могуће да једна земља као што је Русија  која је, када је реч о медицини, далеко испред Турске или других земаља Европе, није имала стручњаке одговарајућег калибра који су могли радити савесно овај посао. Свакако да је имала и има,  једина разлика је у томе што  руски стручњаци не разумеју језик Хашког трибунала, као што га ни ми који се бавимо овом проблематиком много пута нисмо разумели.

Упутнице:

[1] Првостепена пресуда генералу Крстићу, параграф 75

[2] Прага: M53/59 Прага је самоходни двоцевни противавионски топ. Иако је њена главна намена била борба против ниско летећих авиона и хеликоптера, током рата у БиХ углавном је била употребљавана против живе силе и лако утврђених објеката.

[3]  Првостепена пресуда генералу Крстићу, параграф 80

[4] Првостепена пресуда генералу Крстићу, параграф 80

[5] Првостепена пресуда генералу Крстићу, фуснота 166.

[6] Првостепена пресуда Благојевићу и Јокићу,  параграфи 312 и 352

[7] Првостепена пресуда Благојевићу и Јокићу, параграфи 312 и 352

[8] Првостепена пресуда Благојевићу и Јокићу, параграфи 312 и 352

[9] Жерминал Чивиков: Крунски сведок (Београд, 2009), с. 75 и 76.

[10] Поређења ради, треба погледати пар. 763 првостепене пресуде у предмету Благојевићу и Јокићу. Тамо се описује стрељање заробљеника у школи Грбавци, код Ораховца. На с. 219 те пресуде пише да је тамо било стрељано 1000 лица, што је мање од 1.200, за које Ердемовић тврди да су били стрељани у Пилицама, и што је Трибунал на основу његовог исказа усвојио као веродостојну чињеницу. Чудна ствар је следеће.  У пар. 763 код Благојевића стоји да је стрељање групе од 1000 код Ораховца почело 14. јула после подне, трајало цело вече, и затим целу ноћ, све до 05 00 ујутру следећег дана, 15. јула. Поставља се логично питање: како су – по Ердемовићу – они могли да стрељају 1200 људи за само пет сати, а на другом месту требало је три пута више времена да се стреља 1000?

[11]  На суђењу Поповићу и осталима (2007), судија Агијус је упитао Ердемовића за имена других припадника Десетог диверзантског одреда који су са њиме стрељали заробљенике у Пилици. Ердемовић (који је сам Хрват) навео је следећа имена и њихову етничку припадност: Марко Бошкић (Хрват), Франц Кос (Словенац), Властимир Голијан (Србин), Брано Гојковић (Србин), Станко Савановић (Србин), Александар Цветковић (Србин) и Зоран Гороња (Србин). Значајно је подвући да против ових лица, која су преко Ердемовићевих сведочења у пет Хашких предмета током последњих десетак година, властима била позната као потенцијално осумњичени за тежак ратни злочин нико раније није водио истрагу нити је било покушаја привођења све до објављивања књиге Жерминала Чивикова, „Крунски сведок,“ крајем 2009. године.

[12] За научну обраду овог питања, видети:

http://www.kenrahn.com/jfk/scientific_topics/wound_ballistics/How_a_high-speed.html

[13] http://www.wikipedia.org/sr-el/A-47

[14]  http://www.zastava-arms.rs

[15] Ибид.

[16] Ибид.

[17] http://www.wikipedia.org/wiki/Scorpion_gun

[18] Карактеристичан у вези са овим је исказ Алић Мевлида, 00371771, који наводи да је колона 28. Дивизије била гађана „артиљеријом“ и из „противавионских топова.“  Коришжење те врсте оруђа против колоне помињу и Механовић Хашмир, 00371774, (помиње још и ватру из минобацача) и Халиловић Суљо, 01008121. Сви сведоци су преживели борци 28. Дивизије који су се средином јула 1995. успешно са колоном пробили из Сребренице до Тузле, после чега су дали изјаве.

[19] http://yumodelclub.tripod.com/vehicals/m5359_twin_30mm_self.htm

[20] Ибид.

[21] Првостепена пресуда Крстићу, пар. 77.

[22] Експертизна медицина, проф. др Душан Ј. Дуњић и сарадници, стр. 53.

[23] Та цифра, наравно, не одражава број погубљених, него само мртвих. Расчлањавање по узроцима смрти доносимо на другом месту.

[24] Првостепена пресуда Крстићу, параграф 80.

[25] Хакија Мехољић, шеф полиције у сребреничкој енклави током рата, и члан делегације из Сребренице која је на позив Алике Изетбеговића 1993. године ишла на саветовање у Сарајево, открио је недавно да је Изетбеговић делегацији изјавио да му је тадашњи амерички председник Клинтон рекао да је за америчку интервенцију политички неопходан покољ најмање 5.000 сребреничких Муслимана, Срна, 24 април 2010.; такође видети Дани (Сарајево), 22 јуни, 1998. Исти податак наводи се у Report of the Secretary-General pursuant to General Assembly Resolution 53/35, November 1, 1999, параграф 115. У Извештају Генералног секретара се напомиње да је Изетбеговић накнадно порицао истинитост изјаве коју му Мехољић приписује.

[26] По првостепеној пресуди генералу Крстићу, у догађајима везаним за Сребреницу јула 1995. године, страдало је „7.000 до 8.000 мушкараца,“ пар. 487.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

USASerbia