Јавна признања кривице од стране затвореника који су оптужени за разноврсне злочине стандардна је пракса пред Међународним кривичним трибуналом за бившу Југославију (МКТБЈ) у Хагу. Драматична и емотивна признања кривице пред тим судом прочитали су не само затвореници високог профила, већ и ниже рангирани оптуженици чији су јавни изрази „кајања,“ чему је уследило потписивање и одговарајуће „Изјаве о чињеницама,“ не само одиграли пропагандну улогу пружања привида веродостојности предмету Тужилаштва, већ су такође често били и од кључног значаја за попуњавање празнина тамо где су докази били танки или непостојећи. (Претежно измишљена „изјава о чињеницама“ коју је у склопу своје нагодбе са Тужилаштвом потписао хашки оптуженик Драган Обреновић илуструје о чему је реч: http://www.icty.org/x/cases/obrenovic/pros/bcs/obr-pleafacts030520b.htm )

Када оптуженик са Тужилаштвом улази у нагодбу овакве врсте, у већини случајева његов циљ је да себи издејствује блажу и предвидљиву казну заузврат за прихатање обавезе да ће сведочити против суоптуженика а, на захтев Тужилаштва, и у другим предметима, у складу са „изјавом о чињеницама“ коју је потписао. Госпођа Биљана Плавшић, која се налазила на положају члана Председништва Републике Српске од 1992. до 1996. тужан је пример Трибуналове подле нагодбене праксе. Она је била оптужена за геноцид и низ других тешких злочина. На крају, подвргнута притиску – или изманипулисана – прихватила је кривицу за „прогон на политичкој, расној и верској основи (злочин против човечности)“, заузврат за ублажену казну:
(http://www.icty.org/x/cases/plavsic/cis/en/cis_plavsic_en.pdf ) Мада госпођа Плавшић није располагала никаквом реалном влашћу у Председништву где је била члан, попут других који су у стаљинистичким судницама или за време „културне револуције“ пред маоистичким руљама инсистирали на својој кривици, и она је стала пред камере да се прогласи виновном за дела која није имала моћ да изврши, чак и да је то желела.

Признања пред Хашким Трибуналом представљају недовољно истражену појаву која до сада није добила заслужену пажњу, али која чини важан саставни део кореографије ове установе. Мада ритуал тих признања показује одређене сличности са стаљинистичком праксом (изузимајући физичко злостављање), у целини он је ближи маоистичкој методологији којом се помоћу средстава претежно психичке тортуре жртва принуђава да изјави кајање за злочине који јој се приписују и затим подвргне себе јавном самоосуђивању и понижавању, као показна лекција застрашеним гледаоцима и потенцијалним нарушиоцима правила. Суштина маоистичке „борбе за преумљење“ је стварање амбијента где се жртва налази под притиском окружења да призна измишљене злочине, све под маском самокритике и рехабилитације.

У класичној студији на ову тему, Communist interrogation and indoctrination of ‘enemies of the state’ (https://books.google.rs/books/about/Communist_Interrogation_and_Indoctrinati.html?id=Owi5PQAACAAJ&redir_esc=y ), стоји да, после примене средстава који у свести сужња производе осећај усамљености и беспомоћности, „затвореници обично сами себе убеђују у оправданост ревидирања става и остају при томе на неодређени временски рок.“ Будући да се „налазе под потпуном контролом,“ затвореници „прихватају да кажу или учине многе од ствари које тамничари од њих захтевају.“ (Стр. 60)

О чему се овде ради? Нема бољег контекстуалног објашњења од разматрања Мишела Фукоа у класичном делу „Дисциплина и казна.“

 У средњовековном криминолошком поступку, каже Фуко, „…признање је толико јак доказ да није било потребе да се томе било шта додаје; под условом да је извучено на прави начин, признање је ослобађало тужилаштво од обавезе да предочава допунске доказе. Затим, једини начин да ова процедура стекне пуноћу ауторитета, да се претвори у праву победу над оптуженим … је да злочинац прихвати одговорност за сопствени злочин и потпише закључке вешто и опскурно исконструисане у истражном поступку. Није довољно да преступници буду праведно кажњени. Они још морају, ако је то могуће, и да суде и пресуде сами себи…Кроз признање оптужени сам учествује у ритуалу помоћу којег се производи кривична истина [la vérité pénal]. Као што се у средњовековном правосуђу каже, признање ‘ствар чини очигледном и  јасном’… Признање је из тог разлога било на великој цени; сва расположива средства принуде била су коришћена да би се до њега дошло.“

Од таргетираних појединаца и друштвених заједница захтева се да признају оно што нису учинили и што се није догодило. Отуда је “нагодба са Тужилаштвом и прихватање кривице” омиљени механизам Хашког Трибунала за “утврђивање чињеница.” Кампање страних агентура у Србији – Наташе Кандић, Соње Бисерко и сличних – да натерају јавност да се „суочи са чињеницама“ служе истој сврси.  У оба случаја, не ради се о стварним чињеницама, које су проверљиве, него о политички мотивисаним пропагандним тврдњама које они упорно и сваком приликом одбијају да образложе и докажу, било у оквиру фер суђења или у јавној дебати.

Понизно „признање“ госпође Плавшић говори само за себе. То исто важи и за неколико других „покајничких“ обраћања судијама и јавности сличне врсте које у наставку преносимо.

Признање Биљане Плавшић

Признање Драгана Обреновића

Признање Мирослава Дероњића

Признање Момира Николића

Признање Ранка Чешића

Признање Милана Бабића

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

USASerbia