1. Ако је Сребреница заиста била демилитаризована заштићена сигурна зона УН, како је могуће да су је муслиманске оружане снаге користиле као терен за обуку и лансирни полигон против српских цивилних села и војних положаја изван ње?[1] Уједињене нације, које су биле задужене за “демилитаризовану” зону и одговорне за спровођење споразума који је омогућио њено стварање, судећи по изјави генералног секретара, биле су без икаквих илузија о томе шта се тамо догађа, али из неког необјашњивог разлога оне су донеле политичку одлуку да се томе прогледа кроз прсте и да се тим поводом не учини ништа.

2. Иако су били веома свесни да муслиманска злоупотреба статуса сребреничке енклаве изазива озбиљан осећај неправде, праћен јаком жудњом за осветом на српској страни, како је могуће да посматрачи УН и представници заинтересованих међународних чинилаца нису предузели никакве мере да зауставе покољ и пустошење које су предузимале снаге Насера Орића? [2]

3. Зашто се никада није придавала важност питању идентитета и касније судбине хиљада муслиманских мушкараца за које је доказано да су након заузимања Сребренице 11. јула стигли живи до Тузле, у саставу колоне 28. дивизије? За многе од њих је речено да су прећутно додељени другим јединицама муслиманске војске или пресељени негде другде. [3] Њихов продужени званични статус “несталих” служи муслиманској страни као фантомска војска резервних “жртава” која стоји на располагању да се попуне квантитативне празнине у сребреничкој геноцидној причи. То је врло погодно јер, како време пролази, опада вероватноћа да ће 8.000 тела потребних за одржавање званичне приче бити икада пронађено.

4. Заиста, где су тела или веродостојне анализе делова тела [4] како би се подржала теза о 8.000 погубљених жртава? Да ли су правила која важе за све кривичне истраге само у овом случају циљано укинута да би се олакшао посао сребреничком тужилаштву МКТБЈ и удовољило присталицама тезе о геноциду, тако да услов за предочавање веродостојних физичких доказа, када се доказује убиство, за Сребреницу више практично не постоји? Да ли је процес обдукције остатака из сребреничких масовних гробница проверио неки непристрасни тим форензичара?

5. Око 3.500 “жртава геноцида у Сребреници”, сахрањених у Меморијалном центру Поточари изазива много сложених питања. Процедура тих сахрана је у потпуности под контролом муслиманских верских власти, што иначе не би требало да буде проблем. Међутим, позивајући се на муслиманску верску доктрину, која наводно забрањује да немуслимани имају било какав додир са прописно сахрањеним остацима припадника муслиманске вере, те власти у овом специфичном случају стварају озбиљне проблеме у вези с верификацијом. [5] У практичном смислу, то значи да се од секуларне власти, и света у целини, једноставно очекује да прихвате и да слепо верују оно што им је речено о броју сахрањених жртава, стању њихових остатака, као и о тачности форензичких налаза о узроку и начину њихове смрти. [6] Ово изазива озбиљне потешкоће. Откако су форензички тимови МКСЈ 2004. године завршили са ексхумацијама, Комисија за нестале особе, која је под доминацијом сарајевских власти из Федерације БиХ, ради на ексхумацијама масовних гробница. Они тврде да су открили на стотине нових жртава у подручјима које претходно нису истражили тимови Хашког трибунала, а који су наводно концентрисани углавном у подручју Каменице. Ове жртве се сада износе с великом помпом приликом сахрана у Меморијалном центру око 11. јула сваке године. [7] Али, нико не може бити сигуран у погледу идентитета сахрањених појединаца или на који би начин они могли бити повезани са Сребреницом. Чак и да ли уопште постоји нека веза. Легитимно је поставити питање да ли је неко уопште у Сребреници умро природном смрћу током рата пре јула 1995? Да ли је било ко тамо био убијен у војним операцијама пре тог критичног периода? Да ли је оправдано сваку смрт у Сребреници или око ње, кад год се или на било који начин можда догодила, аутоматски приписати геноциду?

6. Уверавају нас да вреће с телима која се сахрањују у складу са муслиманским обичајима у јулу сваке године стварно садрже физичке доказе за које су нам они рекли да се налазе унутра, јер исламска верска доктрина захтева најмање 75 одсто тела да би се верска сахрана могла обавити. Али ово уверавање поставља више питања него што даје одговора. Као што смо видели из резултата критичког осврта др Симића о судским доказима МКСЈ, од 3.568 “случајева” за које су форензички тимови Трибунала написали извештаје обдукције, 1.583, или 44,4 одсто састоји се од фрагмената тела или само неколико костију. Од велике помоћи би нам било да знамо да ли су муслиманска верска правила поштована и у тим случајевима. Ако јесу, да ли су ти остаци били изричито одбијени за сахране у Поточарима? Тешко је замислити како би остаци, које су ексхумирали форензички тимови Тужилаштва Хашког трибунала, а који чине мање од 75 одсто комплетног људског тела, могли бити правилно сахрањени у Меморијалном центру под претпоставком да се уважава релевантна муслиманска доктрина. Исто се односи, без обзира на степен целовитости, и на остатке где чак ни међународни стручњаци, за које треба напоменути да су радили за Тужилаштво, нису могли да одреде начин или узрок смрти. Да ли је неко такав био сахрањен као жртва геноцида у Поточарима? То нећемо моћи да сазнамо све док се наводне верске препреке не уклоне и док се не примене нормалне европске истражне процедуре и не одобри неометан приступ неутралним криминолозима ради утврђивања чињеница у Меморијалном центру Поточари. И, наравно, и даље остају нетакнута питања о правом броју жртава и о интегритету процедуре сахране.

7. Где су чувени сателитски снимци које је америчка државна секретарка Маделин Олбрајт рекламирала као дефинитиван доказ да се злочин огромних димензија десио у околини Сребренице? Зашто се држе запечаћени на педесет година? Ако би сада били стављени на располагање јавности и неутралним стручњацима за критичку анализу, зар то не би користило свима, јер би допринело да се многе заостале сумње брзо реше? [8]

8. Зашто је фокус свих истрага у вези са Сребреницом далеко од директних починилаца? [9] Власти знају идентитет и боравиште већине чланова Ердемовићеве групе џелата, али ништа се није учинило да се они приведу или барем испитају. Шта би се ту евентуално могло сазнати и на чију срамоту? Да ли се неко плаши могућности да би, суочен са сведочењем његових саизвршилаца, “крунски сведок” Сребренице био толико дискредитован да би могао бити откривен као лажни сведок?

9. Да ли је вођење војне операције Сребреница—Жепа у јулу 1995, посматрано као целина, у складу са хипотезом о геноциду? Ако би смо стали на такво становиште, требало би да поверујемо да се оно што је почело тог месеца као регуларна војна операција, [10] око 11. јула, после састанка српских војних званичника у Братунцу, претворило у геноцидни пројекат заједно са потребним dolus specialis-ом. Та необична трансформација у року од само неколико дана, наводно је довела до погубљења 8.000 муслиманских заробљеника. Али када је након десет дана Жепа дошла на ред, операција се поново вратила на мање-више редовну војну праксу, без великих одступања од правила и обичаја рата. У вези са тим постављају се питања: Да ли се геноцидна намера, што је сигурно изузетна сколност, код људи појављује и нестаје у нередовним налетима? Како се објашњава непостојање никаквог наређења или плана који би се могао повезати с наводном намером уништења муслиманске заједнице, чак и у веома ограниченом подручју општине Сребреница? [11] Шта објашњава потпуну разлику у поступању с две сличне групе поражених муслимана, у једном случају у Сребреници и у другом у Жепи, ако су српске снаге у то време заиста биле под утицајем геноцидне намере?

Напомене:

[1] Извештаји од 16. марта 1994. и 30. маја 1995. Генералног секретара УН.

[2] “… [Сребреничка] енклава је постепено стекла статус ‘заштићеног подручја’ за АБиХ, из које је АБиХ могла изводити брзе операције, често против цивилних циљева. Ове операције су вероватно допринеле чињеници да крајем јуна ВРС више није била спремна да то трпи, после чега су одлучили да интервенишу: непосредно након тога ВРС је одлучио да заузме енклаву. У том смислу [илегални, под покровитељством САД] Црни Летови до Тузле и континуирано снабдевање АБиХ оружјем у источним енклавама вероватно су допринели коначној одлуци да се енклава нападне. Имајући то у виду, не изненађује да су се Младић и други босански Срби стално жалили на то, али они углавном нису добили одговор на своје притужбе … ” Видети извештај НИОД-а (NIOD-Холандски институт за ратна истраживања), Сребреница – Заштићена зона? Додатак 2 – Обавештајна делатност и рат у Босни 1992. – 1995.: Улога обавештајних и безбедносних служби, Поглавље 4, Тајна снабдевања оружјем и друге тајне акције.

[3] Високи комесар УН за људска права, Хјуберт Виланд, с пет помоћника, интервјуисао је велики број сребреничких муслиманских избеглица након што су се домогли територије под муслиманском контролом. Занимљив је податак да се нико од њих, према Виланду, није изјаснио да је заправо присуствовао чину извршења неког ратног злочина. (London Telegraph, 24. јул 1995)

[4] Логички гледано, мора се признати да под датим условима вероватно никада неће бити пронађено 8000 нетакнутих тела. Али, скелети, као и делови скелета, за које се може очекивати да буду пронађени, не смеју бити предмет манипулисања да би се створила илузија о повећаном броју жртава. Зато је поступак бројања бедрених костију, који је применио др Симић, за које знамо да свако има само по две, пример веродостојног приступа пребројавања жртава.

[5] Подразумева се да верска осетљивост мора бити испоштована кад год је то могуће. Али локација таквог масовог злочина усред Европе, пре бити третирана пре свега у складу са секуларним европским стандардима који се рутински примењује у таквим ситуацијама. То значи да сви истражни методи који би нас највероватније могли довести ближе истини и који би могли помоћи у решавању злочина у принципу морају бити примењивани.

[6] Треба напоменути да са “секуларне” стране оваква питања обично обрађуе Комисија за нестале особе, која је у овом тренутку под контролом господина Амора Машевића, функционера са блиским везама са сарајевским муслиманским политичким и верским врхом.

[7] Како је почело да понестаје легитимних сребреничких масовних гробница које би сведочиле о погубљењу и како је све мање тела потребних за подупирање тврдње о 8.000 жртава геноцида, Комисија за нестале особе, која је под муслиманском контролом, све више се усмерава на локацију Каменица. Они скривају чињеницу да је Каменица била на путу повлачења 28. дивизије муслиманске војске у јулу 1995. и да се тамо десио велики сукоб са снагама босанских Срба, са бројним муслиманским жртвама. За бројне извештаје о каменичким ексхумацијама видети Дневни аваз, 24/11/08; БХ Вијести 20/11/08; Радио Сарајево, 17/07/09, ФЕНА, 15/09/09; Радио Слободна Европа, 10/12/08, да наведемо само неколико. Муслиманска страна то не оглашава, али и она признаје чињеницу да су каменичке жртве настрадале у борби: “… 84 тела су ексхумирана из прве масовне гробнице у Каменици. Ова тела припадају онима који нису преживели пробој из Сребренице у јулу 1995. “(Слободна Босна, “Бајрам у долини масовних гробница,” http://www.genocid.org/print.php?type=A&item_id=96

[8] Смешан разлог за инсистирање на тајности фотографије “је да јавно приказивање може угрозити обавештајне методе прикупљања података”. То образложење представља увреду за интелигенцију јавности, јер су методе које су се користиле 1995. већ давно застареле.

[9] Насупрот свеопштем утиску, привођење “крунског сведока” Ердемовића није било резултат марљивих и циљаних напора Тужилаца Хашког трибунала. Њега су ухапсиле југословенске власти након кафанске туче у Новом Саду. Очигледно забринут, желећи да избегне правосудни систем Југославије, смислио је своју причу о Сребреници и био је изручен Хашком трибуналу ради даље обраде на основу клаузуле о вишој надлежности МКТБЈ.

[10] “Професионална војна операција,” по мишљењу Крстићевог жалбеног већа. Видети Пресуду Крстићу, Жалбено веће, став 239.

[11] Реферат Иље Горјачова, учесника на конференцији о Сребреници и Хашком Трибуналу 2009. године у Москви, на тему војничких заповести и политичких директива које су се односиле на Сребреницу, посебно је интересантан из овог аспекта. (http://us.srebrenica-project.org/2018/01/12/%D0%BC%D0%B5%D0%B6%D0%B4%D1%83%D0%BD%D0%B0%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%BD%D0%B0%D1%8F-%D0%BA%D0%BE%D0%BD%D1%84%D0%B5%D1%80%D0%B5%D0%BD%D1%86%D0%B8%D1%8F-%D0%BF%D0%BE-%D1%81%D1%80%D0%B5%D0%B1%D1%80%D0%B5/)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *